Ево да ли се правилно каже срБски или срПски језик

Поделите:

На друштвеним мрежама често се води полемика око тога да ли се каже српски или србски, да ли смо Срби или Српи, да ли нам је држављанство српско или србско.
“Чувари србства” позивају се на дела владике Николаја Велимировића, посебно на његов спис “Србски народ као Теодул”, подсећају на време када су излазиле Давидовићеве “Новине сербске” и на називе који су претходили имену САНУ – “Дружтво србске словесности” и “Србско учено дружтво”. Наводе и преписку између владике Лукијана Мушицког и Вука Kараџића, где Вук пише: ” … у Рјечнику ће србском бити описани готово сви обичаји србски”, а Мушицки одговара: ” … србски, Србкиња мора остати … ”

Одгвор на питање лежи у реформи и развоју нашег језика, а погледајте како је дошло до тога.

У 19. веку, радом Вука Стефановића Kараџића (1787-1864), долази до реформе, тада устаљеног, славеносерпског језика, који је био у употреби крајем 18. и почетком 19. века. Чувени српски песник, који је стварао током 18.века, Захарије Орфелин (1726-1785), свој језик, као и многи други виђенији Срби тог времена, свој језик називају славеносербским. У 19. веку, се језик називао сербским или србским, док након језичке реформе Вука Стефановића Kараџића, језик добија свој данашњи облик-српски.

Упркос противљењу бројних учених Срба тог времена, а посебно тадашњег српског владике Лукијана Мушицког (1777-1837), који се залагао за устаљени термин србски, Вук Kараџић 1818. године објављује своје капитално дело “Српски рјечник” (које бива допуњено 1852. године), а у коме је представио реформисану верзију језика где се, између осталог, и сам термин србски променио у српски.

Године 1847. Вук Kараџић објављује и свој превод “Новога завјета” који је базиран на реформисаном српском језику, чиме је постављен темељ савременог стандардног српског језика. Та 1847. година се уједно сматра и победом Вукових начела у вези реформе српског језика.

Последње забране које су се односиле на Вукову реформисану верзију српског језика су укинуте 1868. године, од када у српском језику важи у основи фонолошки, а не етимолошки правопис. Према старом-етимолошком, правилно је било србски, Србкиња, србство, а према новом-фонолошком, правилно је српски, Српкиња, српство.

У етимолошком или коренском правопису, чува се корен речи приликом извођења сродних облика, а писање и изговор нису исти. С друге стране, у фонолошком правопису, реч се пише онако како се изговара, али зато подлеже одговарајућим гласовним променама, као што су једначење сугласника по звучности. У овом случају се звучно “Б” једначи са безвучним “С” и прелази у свој безвучни пар “П”, што даје једино правилан облик-српски.

Тако је некадашњи термин сербски, еволуирао у србски, који је након Вукове реформе, постао српски!

 

Србија данас

Поделите:

6 Коментари

  1. Није ми намерa да се упуштам ни у какве коментаре или оцену извесних аргумената у вези великог и грешног Вука Стеф. Караџића и о његовом новом-фонолошком правопису са којим се аутор служи или у вези бугарског, македонског, словачког, хрватског, чешког, пољског, лужичко-србског, украјинског, белоруског, словеначког, руског и србског језика, послужили бисмо се и овај пут са извесним цитатима у вези извесних аутора који причају бајке о тзв. “словенофилству“, које никад није постојало међу римским католичким или извесним православним Словенима.

    Још у деветнаестом веку је Велики филозоф Константин Леонтјев (1831-1891), упозоравао Русе да не ослобађају Бугаре:

    „… не треба да се узбуђујемо поводом Бугара. Бугари ће нас издати чим буду ослобођени. Они ће се правити да су већи ‘буржоаски европејци’ него тамо неки обични Французи или Холанђани…“ (Види: http://fakti.org/rossiya/medija-menju/veliki-filozof-leontjev-jos-u-19-veku-upozoravao-ruse-da-ne-oslobadjaju-bugare).

    Oд нарочитог значаја потребно је истаћи на овом месту, да је руски Цар Никола II, велика словенска душа, у једном разговору о Бугарској, који је вођен 1915. године са министром спољних послова Сазановом, дословно рекао: “Oва издајничка држава мора бити избрисана са карте Европе” – “…This treacherous country must be scratched off from the map of Europe…” (Види : Demetrius Caclamanos, Greece in peace and war. London, England, 1942, стр. 163).

    Бугари су као што је познато имали у Првом св. рату неограничену подршку енглеских торијеваца, што се лепо види у једној изјави претседника бугарске владе Васила Христова Радославова (1854 – 1929), коју је он дао бугарској штампи у Софији 1928. године, која дословно гласи:
    “Ја сам Бугарску увео у рат на страни Централних Сила, по савету Енглеске, која нас је саветовала да је то интерес Бугарске, и гарантовала Бугарској територијални интегритет, без обзира на резултате рата…” (Види: Милан Грујичић, Тајне организације у Србији, Chicago, Ill., USA, стр. 56-57).
    Истини за вољу, да није било фабијанске, бундистичко.бољшевичке револуције у Русији, коју су организовали и финансирали западно-европски и амерички империјалисти-тријалисти, данас би Русија била светска економска сила и имала би преко 500 милона становника.
    Више је него очигледно да су реакционарни „руски“ као и „српски“ комунисти-интернационалисти остварили мрачне циљеве европских и америчких тријалиста . Трајно су разбили и осакатили Русе и Србе.

  2. Ne znam kakve veze ima ovaj gornji komentar sa temom!?? Ja ću se držati teme. Teoretski je ovo pitanje dosta komplikovanije nego što ga autor ovde postavlja ali se slažem da, kako god da se okrene, pitanje je hoćemo li etimološki ili fonetski pravopis. Po etimološkom je srbski, a po fonetskom srpski. Možda se nekome više sviđa srbski ali ako se uvede etimološki pravopis onda prepravke neće stati samo na srbskom. Kako će tad izgledati napisani srpski jezik pogledajte na primerima ustaškog korienskog pravopisa.

    • Ако се место зове Уб, какав ће онда бити изведени придев: убски или упски?
      Или да окренемо ствари. Када је придев клупски, да ли је именица: клупа или клуб?
      Изнад (или пре) општег избора – фонетски или етимолошки, мора да стоји смисао.
      Пошто је очито да се може рећи и убски и успки, шта ће ту уопште такозвани фонетски или етимолошки принцип? Реч је о усвојеном (наметнутом) решењу. Да ли оно треба и да ли може да се мења (да ли би било прихваћено), друго је питање.

  3. Може да се усвоје изузеци (у српском језику иначе има доста изузетака), па да од речи Срб(ин) све изведенице иду по етимолошком (коренском) правопису. Дакле, само Србски, Србство и сл. Друго сам сагласан (први пут с Ћурчићем) да у другим речима остане фонетски правопис.

  4. „У туђини именoм се дичиш
    Србскoг Рoда кoг дoстoјнo нoсиш;
    њим се дичиш, а ти с’ дика сrбству,
    јер му светлаш oбраз у туђинству.“
    (Милица Стојадиновић Србкиња:
    У Споменицу Минки Караџић)

  5. Kako se oduvek zvao naš jezik? Slavenosrbski ili srbski? Nebitno meni) da li je srbski il srpski ali je bitno kako smo ga mi sami zvali. Neće biti da je neko u 18. ili 19. veku za sebe govorio : mi govorimo slavenoserbski. Ili Lazar: ‘e l’ tako, Milice, da mi govorimo slavenoserbski? – Bog s tobom, Lazare, kakav crni slavenoserbski!
    Dakle, i to nadenuto ime je samo tipologija radi izučavanja različitih govora ili govora kroz vekove a ne da se tako naš jezik zvao jer se oduvek zvao srpski ili srbski.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here