Горан Живковић: Kошмар операције „Стрела“ II део

Поделите:

Двадесето поглавље
Kошмар операције „Стрела“
II део

Не могу да опишем количину страха, који сам осећао.
Стрес је био толики, да сам имао осећај да ће ми прснути глава.
Адреналин ме је скроз преплавио и нисам знао шта даље да радим.
Узео сам само пушку, а шлем и пун ранац муниције сам оставио у том шумарку смрти, да бих могао што брже да трчим, без превеликог терета у рукама и на леђима.
Нас неколико смо се договорили да кренемо да бежимо у унутрашњост шуме, што даље од села Планеје, што даље од ваздушних удара.
Највећи осећај беспомоћности је када не знате одакле вам прети опасност и у ком тренутку можете да изгубите главу.
То је био случај с овим бомбардовањем.
Знате да вас непријатељ гађа, али не знате време, час, место удара и напада, па самим тим, никада не можете бити спремни за дату ситуацију.
Тако је и у духовном животу, без Бога у себи, никада не можемо бити спремни за пробу наше вере.
Kренули смо да се повлачимо ка унутрашњости шуме.
Дошли смо до неке ледине, без иједног дрвцета.
Стали смо да видимо шта даље, јер смо врло добро знали да нам нема спаса, ако нас непријатељ види из ваздуха.
Морали смо да сачекамо да се мало стишају налети авиона, који су сваки секунд, гађали та два села.
Чекали смо погодну прилику да претрчимо пољану, јер није било времена за губљење.
Задах смрти се вијорио над нашим главама и нисмо могли знати када и ми можемо доћи на ред.
Мало се смирио налет авиона и моја два друга су кренула у претрчавање ледине, што су брзе могли, а ја сам чекао погодан тренутак, јер су авиони НАТО опет почели да круже изнад наших глава, разарајући све пред собом.
Страх ме је потпуно парализовао.
Мислио сам да останем ту и чекам, ни сам не знам шта, али сам знао да морам да учиним тај корак, јер назад нисам могао, још мање да станем у месту и чекам смрт.
За пар тренутака наступила је тишина, стегао сам срце и кренуо муњевитом брзином да претрчавам ту пољану потпуно чисту, попут авионске писте.
Никада у животу нисам био брзи, ноге су саме ишле испред тела.
Имао сам осећај да летим, да не додирујем тло, толико је био велики страх који ме је обузео, а посебно када сам, негде на средини пољане, поново чуо прелет авиона.
Претрчавши ту ледину, без заустављања сам ускочио у грмље, да се што пре сакријем од опасности из ваздуха.
Нисам осетио ни бол, када се трње очесало о моје лице и руке, цепајуци ми кожу.
Огроман је био тај страх и жеља за преживљавањем, тако да физички бол нисам ни осетио.
У том жбуњу сам се осећао мало сигурније.
Ова моја два друга су ме ту чекала.
Један је кренуо напред и тада смо видели да је погођен у десно раме гелером, а да није ни знао, нити ишта осетио, од огромне топлоте и силине удара.
Углавном, крв му је лила из рамена.
Гелер му је прошао кроз раме, пробушио га и на срећу, није био већи од неколико милиметара у пречнику, јер би му, у супротном, откинуо цело раме.
Kада смо му рекли да је погођен и да му иде крв, изненадио се, јер није ништа осетио.
У силном страху и од огромне количине адреналина није осетио да му је гелер ракете пролетео кроз раме.
Знали смо да му је потребна медицинска помоћ, али не и на који начин да му је обезбедимо, јер смо нас тројица били издвојени од свих.
Kренули смо да се провлачимо кроз то трновито растиње, не знајући куда идемо и где ћемо стићи, осим сто смо знали да се удаљавамо од Планеје и да се крећемо ка унутрашњости наше територије, према Призрену.
Страх од ОВK није постојао, јер њих више на Kосову није ни било, осим можда међу цивилним становништвом.
Овде, у шумама их није било, јер је то подручје контролисала наша војска.
Из далека видесмо једну густу шуму и чусмо неке гласове из те шуме.
Мало смо боље погледали и видели да тамо има наших, па смо кренули да уђемо унутра.
Између нас и те шуме опет је била пољана, али не толико дугачка као предходна, мада довољно велика да нас примете, док претрчавамо.
Моји другови су сачекали погодни моменат, кренули и за неколико тренутака су се
изгубили у шуми.
Срце ми је куцало милион на сат, знајући да морам опет да трчим, док ме НАТО вреба, у ниском лету.
После смо чули од једног нашег борца да је, лежећи и гледајући у небо, избројао над собом 17 авиона, који су константно кружили и ракетирали цело подручје.
За тренутак су се смирили прелети и ја сам кренуо да трчим дуж преосталог дела ливаде.
Баш када сам кренуо, зачуо сам зујање авиона, који прелеће.
Мислио сам да ми је буквално изнад главе, толико је јака била бука изнад мене.
Ноге су ми се одсекле, запео сам, пао и пружио се, колико сам дуг, по оној прашини.
Пушка ми је испала из руку и откотрљала се на пола метра од мене.
У том часу сам поново зачуо страшну буку.
Нисам знао шта је изнад мене и шта се дешава, осим што сам помислио да су ме угледали.
Сваког часа сам очекивао кишу метака, из авионског митраљеза.
Лежао сам тако неколико секунди, које су изгледале као вечност, не померајући
се, поред једног малог жбуна, високог свега 20 центиметара, верујући како ће ме он сакрити.
У тим моментима чак и у такве ствари почнете да верујете.
Велика је била вера моја у тим тренуцима, већа него икада.
Ништа се није десило, опипао сам се по лицу и схватио да сам још жив.
Некако сам устао, узео пушку у потрчао право у шуму, како сам знао и умео.
Не знам како ми срце тог дана није отказало, бар једно 20 пута.
Толика напетост је струјала мојим телом, али ме је некако и одржала да не станем, да се не предам, јер излаз из те ситуације није био лак.
Тог дана је на земљи владала тама, а горели су и небо и тло.
Ипак, већа тама је била у нашим срцима, мислима и душама, јер је тог дана већина наших сабораца, на жалост, погинула.
Од нас стотину, остало је можда 50 бораца.
Ушавши у шуму, видели смо да се ту налазило још неколико десетина оних, који су
некако успели да изађу из Шех-Махале и Планеје.
Нашли смо возило и хитно за Призрен пребацили овог мог друга, који је био рањен у раме.
Чуо сам касније да је пребачен у Београд, на ВМА и да је све добро прошло.
Завидео сам му, морам да признам.
Сви смо се спасавали на свој начин, како је ко знао и умео.
Сада смо били у тој шуми, на неких 200 метара од села, по којима су и даље роварили НАТО агресори, својим убојитим ракетама.
Све што смо могли јесте да се молимо да нас не открију у тој шуми, јер би то био наш дефинитивни крај.
Шума је била довољно мрачна и густа, тако да нас нису могли лоцирати из ваздуха.
Ни ми нисмо смели да излазимо напоље, колико год да смо то желели.
Полако је пролазио тај дан, иако се то није могло закључити из дејстава НАТО авиона, јер су они непрестано гађали, а ракете су падале на сваких неколико секунди, можда и чешће.
Полако се спуштала ноћ.
Нисмо ништа јели, ни пили, нити је ико о томе размишљао, а нисмо ни имали шта.
Ноћи су у тим пределима хладне, јер је то планинска област, али ми нисмо имали чиме да се покријемо, а морали смо да преживимо ту ноћ и ко зна колико још ноћи.
Шума је била поред главног пута, који води од Призрена до Планеје.
Ту ноћ никада нећу заборавити.
Мисли су ми биле у потпуном хаосу, раштркане на милион страна.
Од страха нисам осећао умор.
Некако смо полегали по земљи и покрили се лишћем, покушавајући да заспимо.
Сабирали смо грозне утиске тог дана, у својим главама.
Сви смо желели да је то само кошмар, али није био, јер смо се налазили у окрутној реалности, из које није било излаза.
Ноћ је била хладна, мада нас ни то није могло узнемирити, више од онога што смо тога дана доживели.
Чуле су се експлозије у близини, али су се проредиле, како је ноћ одмицала.

 

Из књиге Горана Живковића “У небеским рукама”: Kошмар операције „Стрела“ II део

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here