Goran Živković: Košmar operacije „Strela“ II deo

Podelite:

Dvadeseto poglavlje
Košmar operacije „Strela“
II deo

Ne mogu da opišem količinu straha, koji sam osećao.
Stres je bio toliki, da sam imao osećaj da će mi prsnuti glava.
Adrenalin me je skroz preplavio i nisam znao šta dalje da radim.
Uzeo sam samo pušku, a šlem i pun ranac municije sam ostavio u tom šumarku smrti, da bih mogao što brže da trčim, bez prevelikog tereta u rukama i na leđima.
Nas nekoliko smo se dogovorili da krenemo da bežimo u unutrašnjost šume, što dalje od sela Planeje, što dalje od vazdušnih udara.
Najveći osećaj bespomoćnosti je kada ne znate odakle vam preti opasnost i u kom trenutku možete da izgubite glavu.
To je bio slučaj s ovim bombardovanjem.
Znate da vas neprijatelj gađa, ali ne znate vreme, čas, mesto udara i napada, pa samim tim, nikada ne možete biti spremni za datu situaciju.
Tako je i u duhovnom životu, bez Boga u sebi, nikada ne možemo biti spremni za probu naše vere.
Krenuli smo da se povlačimo ka unutrašnjosti šume.
Došli smo do neke ledine, bez ijednog drvceta.
Stali smo da vidimo šta dalje, jer smo vrlo dobro znali da nam nema spasa, ako nas neprijatelj vidi iz vazduha.
Morali smo da sačekamo da se malo stišaju naleti aviona, koji su svaki sekund, gađali ta dva sela.
Čekali smo pogodnu priliku da pretrčimo poljanu, jer nije bilo vremena za gubljenje.
Zadah smrti se vijorio nad našim glavama i nismo mogli znati kada i mi možemo doći na red.
Malo se smirio nalet aviona i moja dva druga su krenula u pretrčavanje ledine, što su brze mogli, a ja sam čekao pogodan trenutak, jer su avioni NATO opet počeli da kruže iznad naših glava, razarajući sve pred sobom.
Strah me je potpuno paralizovao.
Mislio sam da ostanem tu i čekam, ni sam ne znam šta, ali sam znao da moram da učinim taj korak, jer nazad nisam mogao, još manje da stanem u mestu i čekam smrt.
Za par trenutaka nastupila je tišina, stegao sam srce i krenuo munjevitom brzinom da pretrčavam tu poljanu potpuno čistu, poput avionske piste.
Nikada u životu nisam bio brzi, noge su same išle ispred tela.
Imao sam osećaj da letim, da ne dodirujem tlo, toliko je bio veliki strah koji me je obuzeo, a posebno kada sam, negde na sredini poljane, ponovo čuo prelet aviona.
Pretrčavši tu ledinu, bez zaustavljanja sam uskočio u grmlje, da se što pre sakrijem od opasnosti iz vazduha.
Nisam osetio ni bol, kada se trnje očesalo o moje lice i ruke, cepajuci mi kožu.
Ogroman je bio taj strah i želja za preživljavanjem, tako da fizički bol nisam ni osetio.
U tom žbunju sam se osećao malo sigurnije.
Ova moja dva druga su me tu čekala.
Jedan je krenuo napred i tada smo videli da je pogođen u desno rame gelerom, a da nije ni znao, niti išta osetio, od ogromne toplote i siline udara.
Uglavnom, krv mu je lila iz ramena.
Geler mu je prošao kroz rame, probušio ga i na sreću, nije bio veći od nekoliko milimetara u prečniku, jer bi mu, u suprotnom, otkinuo celo rame.
Kada smo mu rekli da je pogođen i da mu ide krv, iznenadio se, jer nije ništa osetio.
U silnom strahu i od ogromne količine adrenalina nije osetio da mu je geler rakete proleteo kroz rame.
Znali smo da mu je potrebna medicinska pomoć, ali ne i na koji način da mu je obezbedimo, jer smo nas trojica bili izdvojeni od svih.
Krenuli smo da se provlačimo kroz to trnovito rastinje, ne znajući kuda idemo i gde ćemo stići, osim sto smo znali da se udaljavamo od Planeje i da se krećemo ka unutrašnjosti naše teritorije, prema Prizrenu.
Strah od OVK nije postojao, jer njih više na Kosovu nije ni bilo, osim možda među civilnim stanovništvom.
Ovde, u šumama ih nije bilo, jer je to područje kontrolisala naša vojska.
Iz daleka videsmo jednu gustu šumu i čusmo neke glasove iz te šume.
Malo smo bolje pogledali i videli da tamo ima naših, pa smo krenuli da uđemo unutra.
Između nas i te šume opet je bila poljana, ali ne toliko dugačka kao predhodna, mada dovoljno velika da nas primete, dok pretrčavamo.
Moji drugovi su sačekali pogodni momenat, krenuli i za nekoliko trenutaka su se
izgubili u šumi.
Srce mi je kucalo milion na sat, znajući da moram opet da trčim, dok me NATO vreba, u niskom letu.
Posle smo čuli od jednog našeg borca da je, ležeći i gledajući u nebo, izbrojao nad sobom 17 aviona, koji su konstantno kružili i raketirali celo područje.
Za trenutak su se smirili preleti i ja sam krenuo da trčim duž preostalog dela livade.
Baš kada sam krenuo, začuo sam zujanje aviona, koji preleće.
Mislio sam da mi je bukvalno iznad glave, toliko je jaka bila buka iznad mene.
Noge su mi se odsekle, zapeo sam, pao i pružio se, koliko sam dug, po onoj prašini.
Puška mi je ispala iz ruku i otkotrljala se na pola metra od mene.
U tom času sam ponovo začuo strašnu buku.
Nisam znao šta je iznad mene i šta se dešava, osim što sam pomislio da su me ugledali.
Svakog časa sam očekivao kišu metaka, iz avionskog mitraljeza.
Ležao sam tako nekoliko sekundi, koje su izgledale kao večnost, ne pomerajući
se, pored jednog malog žbuna, visokog svega 20 centimetara, verujući kako će me on sakriti.
U tim momentima čak i u takve stvari počnete da verujete.
Velika je bila vera moja u tim trenucima, veća nego ikada.
Ništa se nije desilo, opipao sam se po licu i shvatio da sam još živ.
Nekako sam ustao, uzeo pušku u potrčao pravo u šumu, kako sam znao i umeo.
Ne znam kako mi srce tog dana nije otkazalo, bar jedno 20 puta.
Tolika napetost je strujala mojim telom, ali me je nekako i održala da ne stanem, da se ne predam, jer izlaz iz te situacije nije bio lak.
Tog dana je na zemlji vladala tama, a goreli su i nebo i tlo.
Ipak, veća tama je bila u našim srcima, mislima i dušama, jer je tog dana većina naših saboraca, na žalost, poginula.
Od nas stotinu, ostalo je možda 50 boraca.
Ušavši u šumu, videli smo da se tu nalazilo još nekoliko desetina onih, koji su
nekako uspeli da izađu iz Šeh-Mahale i Planeje.
Našli smo vozilo i hitno za Prizren prebacili ovog mog druga, koji je bio ranjen u rame.
Čuo sam kasnije da je prebačen u Beograd, na VMA i da je sve dobro prošlo.
Zavideo sam mu, moram da priznam.
Svi smo se spasavali na svoj način, kako je ko znao i umeo.
Sada smo bili u toj šumi, na nekih 200 metara od sela, po kojima su i dalje rovarili NATO agresori, svojim ubojitim raketama.
Sve što smo mogli jeste da se molimo da nas ne otkriju u toj šumi, jer bi to bio naš definitivni kraj.
Šuma je bila dovoljno mračna i gusta, tako da nas nisu mogli locirati iz vazduha.
Ni mi nismo smeli da izlazimo napolje, koliko god da smo to želeli.
Polako je prolazio taj dan, iako se to nije moglo zaključiti iz dejstava NATO aviona, jer su oni neprestano gađali, a rakete su padale na svakih nekoliko sekundi, možda i češće.
Polako se spuštala noć.
Nismo ništa jeli, ni pili, niti je iko o tome razmišljao, a nismo ni imali šta.
Noći su u tim predelima hladne, jer je to planinska oblast, ali mi nismo imali čime da se pokrijemo, a morali smo da preživimo tu noć i ko zna koliko još noći.
Šuma je bila pored glavnog puta, koji vodi od Prizrena do Planeje.
Tu noć nikada neću zaboraviti.
Misli su mi bile u potpunom haosu, raštrkane na milion strana.
Od straha nisam osećao umor.
Nekako smo polegali po zemlji i pokrili se lišćem, pokušavajući da zaspimo.
Sabirali smo grozne utiske tog dana, u svojim glavama.
Svi smo želeli da je to samo košmar, ali nije bio, jer smo se nalazili u okrutnoj realnosti, iz koje nije bilo izlaza.
Noć je bila hladna, mada nas ni to nije moglo uznemiriti, više od onoga što smo toga dana doživeli.
Čule su se eksplozije u blizini, ali su se proredile, kako je noć odmicala.

 

Iz knjige Gorana Živkovića “U nebeskim rukama”: Košmar operacije „Strela“ II deo

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here