Јелена Недељковић: Жене које су мењале свет у романима – Љиљане Хабјановић Ђуровић

Поделите:

 

Модерна књижевна сцена, почев од XX, па ево и сада у XXI веку, допринела је развоју феминизма, и утицала на овај женски покрет да се радикализује и покрене јачу кампању у борби за права жена и родну равноправност.

Неке од књижевница које су у свету дале своју подршку овом покрету су између осталих Жорж Санд, Франсоаз Саган, Маргерит Јурсенар, прва жена академик у Француској, Маргерит Дирас, која је направила револуционарни преокрет у светској књижевности својим делима, а највећим јунакињама и гласноговорницама овог покрета свакако се могу сматрати Ерика Џонг, Тони Морисон, Дорис Лесинг. Све су оне својом борбом допринеле борби за права жена, и својим књижевним радом, и утицајем на читатељке, кроз трибине, ватрене говоре и трибине.

И наша књижевна сцена добила је аутентично женско перо, и глас који се диже против патријахалне доминације која је у нашем друштву била дубоко уврежена и укорењена, а промене у том правцу су се тешко прихватале, и још теже примењивале.

Све до појаве најчитаније, најтиражније и најнаграђиваније српске књижевнице – Љиљане Хабјановић Ђуровић.  Њена дела, 42. књиге које је написала,  објављена су на 16 језика, а добитница је и веома значајних европских признања – награде Санта Кроче у Фиренци, и награде Руске православне цркве и форума „Православна русија“.

Писала је храбро, не штедећи критике за патријахални друштвени поредак који је притискао жене и приморавао их на покорност и послушност.  О томе говори и прва фаза њене књижевности – породична фаза, у којој је, кроз приповедање о својим породичним односима, животу у мешовитој породици, између Крушевца и Загреба, описала положај жена у послератној Југославији.

Кроз романе „Ива“, „Ана Марија ме није волела“,  а посебно кроз роман „Женски родослов“ описала је борбу жена које су биле храбре, неустрашиве, али, и бунтовне и непокорне и које су прве подигле глас против вековне неправде.

На многим књижевним вечерима које је одржала, говорила је да је „Женски родослов“ у ствари, најбољи приручник за мушкарце, како не треба да третирају своје жене.

Све њене јунакиње из те фазе писања, су стварне, реалистичне жене. Кроз потресну повест о својој женској лози, описала је живот свих наших преткиња које су своје животе живеле покорно, у тишини и сенци својих мушкараца. Све те жене, добиле су свој глас у  реченицама које изговара, на неки главни наратор романа бака Марица :

„Нема веће несреће за жену но да сахрани своје дијете“, „За један часак радости хиљаду дана жалости“, „Пожртвовање је друго име за мајчинство“, „Од судбине се не утјече“, „У Црну Гору се поштује сој и образ више но кеса“, „Женско дијете туђа вечера“, „Правда је Божја достижна“, „Жене су створене да рађају и намирују оно што нестаје смрћу јуначком и вољом Божјом“, и она главна, која је лајт мотив већине дела из прве фазе Љиљаниног стваралаштва да „Мушкарцу не треба вјеровати“.

Све су то животне мудрости жена које су живеле онако како су морале, све до изласка овог ванвременског романа, а онда су проговориле, каже и сама ауторка.

Цео породични опус, како сама ауторка каже поред тога што је посветила својој мајци која је рано преминула,  „Сиромашна и несрећна“, након развода, посвећен је и свим женама које нису имале права на сопствено ја, на свој глас, на сопствену сигурност, женама које су живеле скрајнута, потчињене и потлачене.

Љиљана Хабјановић Ђуровић им је дала глас, натерала их да проговоре, да се побуне, да ојачају и скину патријахалне окове које им је друштвена и социјална окрутност наметнула.

 

И то се наставило кроз „плаву фазу“ њеног стваралаштва. Након што је отворила теме које друштву наклоњеном традицији и патријахалној доминацији, и дала глас јунакињама које су живеле своје мале, свакодневне обесправљене животе, Љиљана је написала романе који дају глас онима које је историја, коју су, опет у већини случајева писали мушкарци, владаркама средњовековне Србије, о којима се до тада, веома мало знало.

Тако су, пред нашим очима оживеле кнегиња Милица, којој је посвећен роман „Игра анђела“ и у коме је описан живот последње владарке Србије, која је била крвно повезана са светородном лозом Немањића, кроз причу о анђелима чуварима, који су кнегињу пратили у различитим етапама живота, од рођења, одрастања, девојаштва, удаје за Лазара Хребељановића, рађања деце, косовског слома, живота у монаштву и смрти.  Овај роман је прича о слављењу оног женског принципа који влада у сенци мушкарца, али не пристаје да буде његова покорна сенка, о жени и њеном животу, о положају потлачених себарки, и привилегованих племкиња, што и сама кнегиња Милица каже „Као да нисмо све, само жене“.  Снажна прича, о снажним женама, које су својим само неизглед, немоћним, удовчким рукама које су подизале децу, истовремено из косовског праха, мудрошћу, дипломатским вештинама, промишљеношћу подизале Србију. Прича о Милици, прича је и о Јефимији, и о свим женама, њиховим сновима, жељама, хтењима, али, и помирености са судбином на коју нису могле да утичу, али су је прихватале, и својим женским принципом тихе моћи мењале у корист добра, и свог и породице и потомства и народа који им је био поверен.

То се наставило и у „Запису душе“ необичној и веома дирљивој причи о животу после смрти, и сагледавању живота кроз испит на Страшном Христовом суду, који је, у Хришћанству једино што је преостало души онда када „тело остане да лежи, одбачено као омалела и отешњала хаљина“.

Хероина овог романа, је жена која је без роптања пригрлила своју судбину, и као, странкиња, и туђинка, својим врлинским животом, и невољама кроз које је прошла без роптања постала мајка расутом и расељеном српском народу у Срему, Обеди, Купинику….

„ Гледајте и слушјате! Чујете ли народ? Чујете ли речи којима је испраћају? Чујете ли шта им је била! Шта им је остала! Наша мајка, мати Ангелина. Говоре кроз плач. Понављају  сузама- Мајка! Може ли ико, рођен на земљи икоме бити нешто више.“

Много је пута била оспоравана због религиозне тематике у својим делима, али то су заправо приче о женама које су оставиле не само у историји, већ су значајне за само Хришћанство, као узори, као оне на које се треба угледати, по чијим траговима би требало живети, а које нису биле ни слабе, ни потчињене, већ напротив, мудре, снажне и племените, које су свој женски принцип тихе моћи користиле за више добро.

Причајући о Богородици, о најмилијим српским светитељкама – Светој Петки и Мати Ангелини, о царици Теодори, Љиљана Хабјановић Ђуровић доноси приче о женама, јунакињама, архетиповима  по којима ће настајати феминистички покрет.

Њене су приче, заправо, приче о женама које су мењале свет.

Аутор : Јелена Недељковић

Поделите:

3 Коментари

  1. Жене су узвишена створења, духови који нас чувају. Жене су газде свим мушкарцима.
    Није истина да су жене робиње.
    Жене су за qубав, лепоту и опстанак света.
    Љиљана их баца на под – да би их уздигла.
    Жене нису чудовишта која трпе слабост мушкараца.
    Што жена замисли – то и испуни. Никада не одустаје.
    Мушкарци су потчињени женама.
    Ако жена реши да оде – ни један мушкарац не може да је заустави.

    • Све је тако, Звездаан! Али да нас мушкарце жене често и више него што вааља и треба газе, не може се НИ ТО оспорити

      • И то је тачно, само је питање отворено коликко то с разлогом или без разлога чине. Нисам сигуран да оне увек у томе имају и знају праву м,еру.

Оставите одговор на Звездана Откажите одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here