Jovan Sterija Popović – Jedan od najboljih srpskih komediografa

Podelite:

Jovan Sterija Popović je rođen u Vršcu, 1806 godine, u trgovačkoj kući. Između matere i oca njegova nije bilo saglasnosti u pogledu izbora poziva njihova sina. Dok je otac želeo da ga sin zameni u trgovini, dotle je mati, osetljiva, obrazovana i inteligentna žena, ostala uporna u nastojanju da joj sin uči školu.

Sreća je Sterijina i naše književnosti što je mati pobedila. Tako je bio određen put mladom Jovanu. U Vršcu je završio nižu gimnaziju. Tada je nastao dvogodišnji prekid u njegovom školovanju zbog slabog zdravlja ili zbog očevih namera. U to vreme mu se razvila naklonost za čitanjem.

On sam kaže: „Sad mu padnu Vidakovićevi romani u ruke, a črez nji takova glad k čitanju u njemu porodi se, da je dan-noć nad knjigama sedio i, kad mu ne bi sveće davali, na mesečini čitao“.

Višu gimnaziju završio je u Temišvaru. Tu, navršivši devetnaest godina, „spiše“ prve stihove na slavenskom jeziku: „Slezm Bolgariji“. Ujesen 1826. Sterija je u Pešti, gde na univerzitetu studira filosofiju. Tu 1827. godine piše svoju prvu dramu Nevinostili Svetislav i Mileva, koja je naišla na tako razdragan prijem publike da je za godinu dana doživela dva izdanja, što je bio prvi slučaj u dotadašnjoj izdavačkoj delatnosti. Takav uspeh kod publike bio je presudan. On je dvadesetogodišnjeg pisca uputio na polje u kome će se njegove stvaralačke snage najplodnije izraziti. —

Kao pjesnik, Sterija je dao „Davorje“, jednu od najpesimističkijih zbirkih stihova u našoj književnosti. — Bolestan, razočaran i zgađen na rđave ljude, na surovi i sivi sistem života, Sterija u „Davorju“ uzalud traži odgovor na pitanja o smislu egzistencije čovjeka na ovom svijetu, jer život ljude poji samo bijedom, zlom i patnjom, — kako on to veli, — a zakoni stradanja i bijede svakog pogađaju. Međutim, njegov pesimizam je bio neopravdan u daljoj perspektivi koja je optimistički naviještala dolazak novih oslobodilačkih i pobjedničkih snaga.

JovanSterijaPopovic-spomenplocanakuSterijine komedije predstavljaju naše bogato kulturno nasljeđe, i to kao veliki umjetnički kvalitet i kao realistički vjerno svjedočanstvo vremena koje nam je prethodilo. — Ukoliko nas neke njegove komedije po tematici podsjećaju na djela Moliera, Šekspira i Servantesa, nije nikako po srijedi siromaštvo Sterijine invencije, njegova slaba imaginacija ili nedovoljna kreativna snaga.

To je samo dokaz duhovnog srodstva našeg pisca sa porodicom velikih umjetnika koji su jedinstveno zainteresovani na istom širokom čovječanskom planu jer ih sve u umjetničkom stvaranju moćno pokreće plemenita težnja za duhovnim i moralnim preobražajem svijeta. U našim srazmjerama i u našim uslovima prilog Sterijin u tome smislu je krupan i od trajne vrijednosti. Jovan St. Popović je ne samo osnivač komedije srpske no i dobar pesnik, jedan od najboljih pesnika svoga doba, jedan od najmislenijih pesnika srpskih uopšte.

Kao đak, „revan pitomac carice olimpske“, skretao je na se pažnju svojim poetskim pokušajima, i još na đačkoj klupi nazivan je poetarum patriarcha. Prvi njegovi stihovi su često klasičarski, i ako je docnije ismejavao „odadžije“, pesnike klasičnih oda, on je do same smrti ostao pod jakim uticajem klasicizma. Prve pesme su mu pisane sasvim po ugledu na Lukijana Mušickog, i oblikom, i rečnikom, i jezikom, i stihovima.
Kada je 1844. uređivao srednjoškolsku nastavu u Srbiji, on joj je dao potpuno klasičarski i humanistički karakter, i na latinski i grčki jezik i književnost obratio naročitu pažnju. I u poslednjim svojim književnim radovima, pedesetih godina, on je još prevodio Horacija, upotrebljavao klasičnu metriku, i snevao da grčku prozodiju prenese u srpsku poeziju.

U mladosti je napisao izvestan broj stihova, rasejanih po raznim časopisima srpskim. Četrdesetih godina, sav zauzet radom na drami i komediji, slabo se bavio stihovima. Kao pesnik, u svoj svojoj vrednosti, pokazao se tek u poslednjim godinama života. 1854. izišla je u Novom Sadu njegova znamenita zbirka Davor, „pjesnoslovni proizvodi u izboru“, pisana crkvenom azbukom, sa predgovorom u kome se osuđuje građanska azbuka i traži vraćanje crkvenoj azbuci. Nasuprot ostalim pesnicima srpskim, koji su pevali vrlo mladi, duhovno nerazvijeni, još na pragu života, Popović je sa definitivnom zbirkom stihova izišao kao zreo čovek, staložen duh, sa puno životnog iskustva. I ti njegovi refleksivni stihovi idu u najintelektualnije proizvode srpske književnosti.

U Davor pesnik malo govori o sebi. On peva opštečovečanske teme, obraćajući se više duhu i razumu no duši i mašti, sa ciljem da ubedi a ne da oduševi.Racionalist uvek, on i ovde, kao i u pozorišnim delima, hoće da pouči pojedince i da prosveti narod: „moje je lečit’ rod“, veli u jednoj pesmi. I čovek od istine, iskren duh, on prezire laž, samoobmanu, ličnu i nacionalnu sujetu, frazu, „krasnorječija šum“, no kazuje nagu i tužnu istinu, stvari onakve kakve jesu, neulepšavanu „suščnost“.

JovanSterijaPopovic-Tvrdica1aOvaj pisac „veselih pozorija“ i veliki zabavljač srpske publike nije bio veseo duh. Jednom prilikom je kazao kako je „glavna čerta moga temperamenta melanholija“. U stvari, on je bio pesimist, i gotovo sva njegova zbirka je ispevana u tom duhu. Njegov pesimizam nije bio onaj pomodni romantičarski „svetski bol“, jedno nakalemljeno i tuđe osećanje, razvijanje jedne konvencionalne književne teme.

Život ga je načinio pesimistom, i svojim dubokim unutrašnjim životom došao je do zaključka o ništavilu sveta i o veličini bola. Nesrećan u očinskom domu, nesrećan u bračnom životu, rđavo prošavši u činovničkoj karijeri, odbačen u jedno malo mesto gde ga niko nije razumevao, u teškom dobu posle ugušene bune, u poslednjim godinama i u materijalnoj nevolji, naročito bolestan — on nije mogao gledati ružičasto na život.

On je bio izgubio veru u ideje, u ljude, u život, i rad, i svuda je video: „ništa, ništa, ništa“. U Davor on će dati izraza tim svojim osećanjima: u ozbiljnim, hladnim stihovima on će pevati prolaznost svega na zemlji i večitost ljudskog bola, plitkoću ljudskih strasti i dubinu ljudske nesreće, taštinu svega ljudskoga, urođenu i neizlečivu rđavštinu ljudi, prazninu reči, obmane ideja, izlišnost nade, pobedu zla nad dobrim kod čoveka, koji je sin blata, i u ljudskoj istoriji, gde mržnja i nasilje uvek imaju poslednju reč. Čovek je zla životinja koja se ne daje ukrotiti i popraviti; život je prljava reka u kojoj se čovek poji bedom i jadom. Sve je „sujeta, senka i dim“.

Najbolje je i ne doći na ovaj svet, koji je „dolina suza“, a kada se čoveku već desi nesreća da bude rođen, najbolje je umrtviti svoja čula, ništa ne videti i ne osećati, čekati grob u koji leže sve i koji jedini daje odmor i mir. Te crne ideje, nalik na posmrtne psalme i molitve, kazivane prosto i neposredno, nisu se dopale suvremenicima koji su se okretali frenetičnom i sjajnom romantizmu, i Davor nije imalo onaj uspeh koji je po svojoj intelektualnoj dubini trebalo imati.

IZVOR: Srpsko blago

Podelite:

1 komentar

  1. Nije on bio samo komediograf,već jedan od najvećih genija koje smo imali kao narod. Sastavio je prvi vlaško-srbski rečnik srodnih reči…

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here