Kako je omiljena „narodska“ glumica postala velika diva

Podelite:

Nikada ne bih mogla da sedim kod kuće, nego bih morala nešto dinamično da radim, stvorim, da ne bude: „Jao, ja nemam. Morala bih nešto da uradim, ja sam od tih žena.“

Radmila Savićević, rođena 1926. godine u Kruševcu živjela je teško, jer je njen otac ostavio majku sa njom i još dvoje djece. Majka je željela da bude krojačica i da okopava kukuruz, ali ona se izborila da postane glumica i baš tada upoznala je čovjeka svog života, ali je iza scene, zbog ljubomore, umjela da napravi haos.

– Krštena sam posle sedam godina jer nisu hteli da me prime u školu dok nisam bila krštena. Mog mlađeg brata i mene tata nije hteo da krsti, tada nismo razumeli zašto, valjda iz nekih svojih uvjerenja – rekla je Radmila.

– Moj otac je čak zbog toga morao da ode i da ostavi moju majku sa troje dece bez igde ičega. Ali majke su uvek majke, izbore se do kraja. Mi smo imali jedno lepo, siromašno detinjstvo. Ono je bilo toplo, ljudski – prisjetila se davne 1992. godine Radmila Savićević za emisiju „Veče sa zvezdama“.

Radmila je završila Žensku zanatsku školu jer majka nije imala mogućnosti da joj pruži školovanje u Gimnaziji u koju su išla djeca bogataša. Majka je želela da Rada bude šnajderka, i da joj, kad dođe vrijeme, preda mašinu u miraz i uda je.

– Moja majka bila je velika žena, sama je podigla troje dece. Imala je čudnu, strahovitu energiju, za nju nije postojalo nemoguće. I da nisam glumica, nikada ne bih mogla da sjedim kod kuće, nego bih morala nešto dinamično da radim, stvorim, da ne bude: „Jao, ja nemam. Morala bih nešto da uradim, ja sam od tih žena“ – rekla je Savićevićeva u jednom od retkih intervjua koje je dala.

Ova talentovana glumica sjeća se da je i poslije Oslobođenja teško živjela – tada je trebalo da okopava kukuruz.

– Odmah sam organizovala kulturno društvo, pa tako nisam okopavala kukuruz. Akcija je trajala mjesec dana. Organizovala sam omladinsko pozorišta, Đuza, Čkalja, moj čovek (Boža Savićević). To omladinsko pozorištve, prerastalo u gradsko pozorište – rekla je tada Rada Savićević.

Radmila je u ljubavi sreću pronašla kraj Božidara Bože Savićevića kojeg je upoznala na kruševačkom korzu. Kako govore njeni bližnji, supruga nikada nije zvala ni po imenu ni kao muža nego kao „moj čovek“.

– Otići iz svog rodnog grada, ostaviti svoje majke, svoje kuće, mi smo bili izvor zarade koji su njima omogućavali da svoje dane bolje prožive. To je bilo strašno. Mi smo otišli. Ljubiša Ružić je ponudio mom čoveku da dođemo u Niš. Nismo imali stan, ništa. Glumci su u svim varijantama bili sirotinja. Ne žalim se. Ja sam svoj život živela onako kako sam htela – rekla je tada Savićevićeva.

Novinarka RTS-a Nataša Mijušković, kojoj je Radmila bila ujna, u knjizi „Prva i poslednja“ opisala je pojedine detalje iz njenog života.

– Znam s koliko je ljubavi brinula o svom čoveku pošto se prilično mlad razboleo, koliko je bdela nad njim i njegovim zdravljem. Samo zahvaljujući njoj, Boža je dočekao lepe godine. Sećam se kad mi je pričao kako je Rada sekla kulise u Niškom pozorištu jer je u to vreme bila veoma ljubomorna. Bila je neverovatno duhovita, imala je veoma dobro pamćenje i baš je bila, što bi u Crnoj Gori rekli: žena čo’ek. Žena laf! – otkriveno je u knjizi „Prva i poslednja“.

U harmoničnom braku sa Božidarom Savićevićem dočekala je starost, sve dok ih Radmilina smrt nije rastavila.

Umrla je 8. novembra 2001, a sahranjena je četiri dana nakon toga na Novom groblju u Beogradu, u Aleji zaslužnih građana.

Izvor: katera.news

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here