Милош Црњански: О преносу Његошевих костију и капели на Ловћену

Поделите:

Текст Милоша Црњанског написан поводом преноса Његошевих костију у обновљену капелу на Ловћену 1925. године, о томе како су и зашто аустроугарске власти раскопале Његошев гроб на Ловћену за вријеме окупације 1916. године:

„Време“, 20. IX 1925.

Данас, када се кости песника Горског вијенца – песме која би и када би сав наш народ изумро јасно и горостасно сачувала његов лик, међу народима, за сва времена – преносе са Цетиња на страшни врх Ловћена, међу облаке муњобије над сињим и дебелим Јадранским морем, најлепшим морем на свету, ја сам у могућности да својим читаоцима откријем нове и веродостојне податке о оскрнављењу гроба Владике Рада, који су Аустријанци раскопали за време окупације године 1916.

Осамнаестог августа године 1916. Аустрија је хтела пошто-пото да прослави дан свога ћесара, величанствено, у поробљеној Србији и Црној Гори.

Гувернер са Цетиња био је наредио да се на Ловћену запале велике ватре, да огањ сине чак на море, да бљесне у страшна и сиромашна села веселих Цуца, најдивнијег хајдучког племена, које се икад у нашем народу смрти грохотом смејало, да обасја голи крш Кривошија, витких као борови на ветру, да севне чак до херцеговачких гудура, где нам је сачуван најлепши изговор старог језика и најчистија, највиткија телесна лепота.

Уочи царског дана велике ломаче обасјале су са висова Ловћена Јадранско море.

Али је звер, у аустријској униформи, желела још више. Хтела је да уништи и ону гробницу, муњама бијену, што је као неки анђео од камена клечала под небом, у облацима на врху Ловћена.

Хиљаде војника почело је, осам дана пре ћесаревог дана, да спрема ломаче на врховима Језерском, на Бабљаку, и Трештенику.

Аустроугарске снаге након пада Ловћена 1916. године, непознати аутор (Фото: Zeno.org)

Изненада, у гувернману, организована је нарочита гробарска комисија, за ексхумирање костура Владике Рада. Та увек срамна војска што је скрнавила гробове по Италији, и по Француској, и по Чешкој, била је решила да раја процвили и над лешевима давно покопаним. Дан када ће се ископавање извршити држао се у тајности, али је глас пукао по брдима и тресао душу народа у околини.

Тог дана, увече, западало је Сунце као зажарена бомба. Војници аустријски размилели се по логорима, по долинама. То су већ биле поворке бедника, уморних од глади која се јављала.

Ноћ је спремала се тиха, без ветра, Ловћен је и сам постао непрегледан, као неко каменито, сиво, страшно небо. Море и урвине негде доле хучале су, као што пси завијају када осете вампира. Код Иванових Корита зауставио се један аутомобил, на раскршћу к Малом Бостуру.

Изађе хрпа официра те војске, што је увек заударала гробарски и чије су униформе имале увек нечег гробарског, па се упути с неким поповима на Језерски врх. Прошли су уз Бостур без речи, као гробари, неми од страха. Хотимице су каснили, да би се вратили, као вране, пред сам мрак.

Горе, над њима појавише се плави димови, облаци што су севали и тутњали полако. Застали су и нису смели напред. Били су ситни на стеновитом путу, као мрави.

Вратили су се у полумраку и пролазили кришом као лопови. Један војник носио је неки сандук од дасака, у коме су можда биле кости Његошеве. Други је носио једно шаторско крило и у њему неке иструлеле свилене одежде. Можда то нико данас не би ни знао, да то вече није седео, под оном осамљеном старом буквом, код колибе Маркове, очевидац свега тога, Лазар Матковић, тада аустријски официр, доцније срески поглавар у Дувну.

Сутрадан се по аустријским логорима причало са церекањем колико су кости биле тешке, каквих је све свилених одежда нађено, да су читавог Владику претресли.

Али је било војника, који су гласно мрмљали зашто се, кад се већ учинило то, није дало на извршење војницима из поробљених крајева. За пренос костију употребљени су све сами Мађари и Швабе.

Пренос је био пред вече 12. августа.

У недељу, сутрадан, тај исти очевидац узео је свога писара и једног заставника, Врбу, обојицу Чехе и замолио их да се попну на Језерски врх и виде како је разрушен гроб Владике Рада.

Аустријанци су на разрушеном гробу спремали ломачу да одатле нарочито засветле Црној Гори и да гробу нестане и трага а камење растуре.

Око гроба разрушеног нашли су трескотине иструлилог дрвета од мртвачког одра. У сами гроб биле су срушене и преломљене плоче. Црни гњилатци дрвета, отпатци рубља, зарђани ексери били су испремештани са црном земљом. Рака је била дубока.

Рушевине Његошеве капеле на Ловћену, снимљене 19. јула 1924. године. Фотографију је снимио Светозар Томић

Чим је Матковић скочио унутра нашао је један краљешак, који је вирио из земље. Костур Владике Рада био је расут.

Прекопавши гњилу земљу, ти људи нађоше са отпатцима дрвета – пету и затиљак Владике песника, песника и владара.

Три кости понели су из гроба.

Три кости које би биле остале тамо расуте и оскрнављене, увређене и изгубљене.

Ваљало је ћутати и тај Србин и два Чеха ћутали су и умели су да ћуте.

После Ослобођења тек, кад се сазнало да је костур Владике Рада на Цетињу у Митрополији, у манастиру, јавио се Матковић са својим моћима, које је чувао као светињу. Митрополија му је писмом од 14. марта 1921. дала упуте како да јој их пошаље.

Скица основе и величине Цркве на Ловћену, архитекта Николај Краснов; Из План за обнову Цркве на Ловћену, арх. Николај Краснов, 21.10.1923. (Извор: Слађана М. Жуњић, Архитектура у Црној Гори 1918-1941, докторска дисертација, Београд 2019)

Истог пролећа, кад је сва Бока била румена од ружа, пренесене су кости у манастир Савину, на руке Његовог преосвештенства епископа Кирила Митровића.

Врх Тимора, међу облацима, данас ће носити, заслугом и овог човека, потпун костур песника над песницима, што је тешко болан туда пролазио с дивним Мљецима у очима, стасом лепшим од свих мушких у нашем народу и душом безмерном и облачном као небо изнад Ловћена, да почивају и утичу на нас, за навек.

Царев рођендан

Деветог јануара 1916. године, аустроугарска војска под командом генерала Стјепана Саркотића, војног гувернера Босне и Херцеговине и Далмације, и генерала Игнаца Тролмана напала је Ловћен, стратешки важну тачку за контролу Боке Которске, „јадранског Гибралтара“. Под артиљеријском ватром нашао се и Језерски врх, односно капела у којој се налазио гроб Петра II Петровића Његоша. Капела је са неколико граната погођена и делимично разрушена. Аустроугарска војска је Ловћен освојила 11. јануара 1916. Ова победа је прослављена широм Царства, а захваљујући њој Стјепан Саркотић је добио титулу барона и свом имену придодао „фон Ловћен“, а генералу Тролману титула „фон Ловћенберг“.

Почетком јула 1916, на трагу културне и идентитетске политике жуто-црне монархије на простору Јужних Словена, гувернер окупиране Црне Горе Виктор Вебер вон Вебенау (1861–1932) саопштава црногорском митрополиту Митрофану Бану (1841–1920) да нове власти имају намеру да ексхумирају Његошеве остатке из капеле на Ловћену и склоне их у крипту цетињског манастира. Истовремено је донета и одлука да се Његошева капела, која је имала снажан симболички значај на читавом јужнословенском простору, сруши и да се на истом месту подигне споменик аустроугарском цару Фрањи Јосифу.

У склопу прославе предстојећег рођендана цара Фрање Јосифа, аустроугарске власти расписале су и конкурс за идејно решење споменика који се диже „у славу заузећа јадранског Гибралтара, а потомцима на изглед“. У ноћи између 12. и 13. августа 1916, Његошев гроб је раскопан, а његови посмртни остаци пренесени на Цетиње, да би у ноћи 17. августа, уочи царевог рођендана, на истом месту запаљена победничка ломача.

На сâм дан рођендана Фрање Јосифа, 18. августа, у „Хрватском дому“ у Херцег Новом отворена је изложба пројеката пристиглих на конкурс. За победнички рад изабран је пројекат хрватског уметника Марка Рашице (1883–1963). Рашичино решење је предвиђало двадесетак метара високу скулптуру аустроугарског „генија“ са шлемом, ловоровим венцем и мачем, на коме би били уклесани иницијали цара Фрање Јосифа и датум када је Ловћен пао у руке Аустроугара, 11. јануар 1916. године. Пројекат, из објективних разлога, никада није реализован. Након рата Његошева капела је обновљена, а Његошеви посмртни остаци положени у капелу 25. септембра 1925. године.

 

ИН4С

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here