Мистерија смрти Јесењина нерешена до данас

Поделите:

О Сергеју Јесењину, једном од најпревођенијих руских песника, написане су биографије, поткрепљене чињеницама и датумима, али постоји и мноштво легенди, претпоставки, па и измишљотина о животу и смрти, која је до данас остала мистерија. Ово питање је предмет дискусије и истраживања од осамдесетих година прошлог века до данас.

Јесењин је рођен 3. октобра 1895. године, а 28. децембра 1925. године пронашли су га обешеног у соби хотела „Англетер“ у Лењинграду. Међутим, он није одсео у тој соби, нико од особља у хотелу га није видео до тог дана, упркос чињеници да је процедура регистрације у хотелу била строга, јер је „Англетер“ био под контролом специјалне службе ГПУ. Јесењина су највероватније довезли ту како би исценирали самоубиство, након што су га претходно убили на другом месту. Према претпоставци истражитеља и судског вештака Леонида Чеканова, песника су четири дана држали у кући број 8/23 на проспетку Мајоров. Наиме, покушали су да га врбују за тајног сарадника тајне полиције ГПУ (чекисти су 1922. године реформисани у ГПУ).

Верзија о убиству се појавила одмах након Јесењинове смрти. Тада је лист „Слово“ одмах известио о убиству Јесењина, писац Борис Лаврењов је у некрологу апеловао да се обелодане имена његових убица, а чак је објављена и књига „Убиство Јесењина“. Поред тога, покојнику су тајно служили опело у сеоској цркви, у његовом родном месту, иако је забрањено да се служи опело самоубицама. А 3. октобра 1991. године Јесењину је „званично“ служен парастос у Москви, Лењинграду и Константинову.

Истина коју нико не зна

Да ли је представљао сметњу власти? Музеј који је био посвећен њему, затворен је 1929. године, а 50-их година Јесењинове песме су биле „забрањене“. Он се плашио чекиста последњих година живота, иако се са њима и дружио. Након смрти песника, његова сестра Катарина је била изложена репресији, док су његови најбољи другови стрељани 1937. и 1938. године, као и његов син из првог брака, 22-годишњи Јуриј. Године 1939. кажњена је и његова друга жена Зинаида Рајх, која се спремала да напише мемоаре и открије целу истину о Јесењину, коју, како је рекла на његовој сахрани, нико не зна.

Нико не зна истину о смрти Јесењина ни данас након толико година — и верзија о самоубиству и убиству повлаче за собом превише недоумица и питања.

Од „херувима“ до хулигана

Александар Блок, који је први дочекао дете са села кад је допутовало у престоницу да се прослави, писао је о Јесењину, називајући га сеоским херувимом, плавооким плавушаном, који пише „звучне и чисте“ стихове, пастирским добрицом. Јесењин, који је био под заштитом писаца са села, у почетку их је радо пратио — крстио се, одевао се као сељак, обожавао чај из самовара, свирао је руску хармонику и певао рјазањске народне песме. Тада Јесењин још није много пио.

Јесењина су сматрали Орфејем са села, ведрим, чистим певачем Русије, села, тужних врба и белих бреза, песника за „добре и нежне девојке“. На његовим наступима девојке су у глас викале „Јесењин душица“. Јесењин је ускоро одбацио сељачку одећу. Дошао је на чело имажиниста, почео је да носи одело и кравату, цилиндар и штап. Много је читао, рецитовао, писао је бриљантне чланке.

Сергеј Јесењин, 1914. година
Сергеј Јесењин, 1914. година

Око себе је поново имао другове, који су и овога пута желели да га преобрате у „свога“ — имажинисте, али и многе друге. Јесењина су целог живота вукли на све стране. Пили су и јели о његовом трошку, провоцирали га да прави скандале у кафани, а затим ширили трачеве и сплетке о њему по целој Москви. У ствари су му сви завидели, јер је био миљеник публике и дама.

Ни жене ни друга

Међутим, Јесењин је целог живота био усамљен — и поред огромног публицитета и друштва које се налазило око њега, није имао правих пријатеља.

„А иза ковчега нема ни жене ни друга“, предсказивао је Јесењин у својим стиховима.

Како је писала Галина Бениславска, која се убила на његовом гробу, Сергеј је умео да буде „простак“. Бениславска је постала блиска са Јесењином последњих година његовог живота. Била му је и нико, и све — другарица, помоћница, љубавница, дадиља, тражила га је по кафанама и вукла кући, а он ју је увек слушао и покоравао јој се. Он је и живео код ње, све док се није оженио Софијом Толстој, унуком великог Лава Толстоја.

Портрет Исидоре Данкан
Портрет Исидоре Данкан

Та женидба је многе изненадила, јер Софија није била лепотица, нити по његовом укусу. Али, она је била унука „браде“ — тако је Јесењин иронично називао Толстоја, јер су у Софијином стану свуда били портрети њеног деде, док је она веома личила на Лава, само није имала браду.

И Софија Толстој волела је Јесењина верно и дубоко — уосталом, као и скромна Ана Изрјаднова, затим необуздана Исидора Данкан, лепотица Рајх… Софија Толстој је цео живот пажљиво чувала све што је у вези са Јесењином (који се растао са њом пре одласка у Лењинград, у децембру 1925. године), сачувала је његов архив и до смрти је носила јефтини бакарни прстен, који јој је он у шали поклонио.

Јесењин је сам говорио да је имао „3.000 жена“, иако је био ожењен званично три пута. Говорио је да се плашио само једне ствари — сифилиса.

Према речима његовог друга (други верују — злог генија) Анатолија Мариенгофа, аутора сензационалног „Романа без лажи“, последњих трагичних месеци свог живота Јесењин „није био човек више од једног часа дневно“ — легао је под сеоски воз, покушао је да скочи са прозора, да пресече вене, као и да се убије кухињским ножем.

Ипак, важно је истаћи да баш тих последњих месеци Јесењин скоро није ни комуницирао са Мариенгофом. А Јесењинови ближњи, укључујући сестре и Галину Бениславску, које су живеле са њим у једној соби, ништа слично нису спомињали. То није посведочила ни његова последња супруга Софија Толстој.

Сергеј Јесењин у хотелу „Англетер“ пет часова након смрти; 1925. година.
Сергеј Јесењин у хотелу „Англетер“ пет часова након смрти; 1925. година.

Јесењин је сам о себи створио слику алкохоличара, јер је у својим песмама писао да чита поезију проституткама и да пије са бандитима. Међутим, постоје докази који говоре супротно. За време свог путовања по САД 1922. године, Јесењин је добио опкладу у спору са Џонијем Вајсмилером — петоструким олимпијским шампионом у пливању и главним глумцем у америчком филму „Тарзан“. Наиме, они су се кладили ко ће брже препливати базен у једном хотелу. Јесењин је лако победио Вајсмилера. Да ли би то успео окорели алкохоличар?

Спутник

Поделите:

2 Коментари

  1. Očistio ga drug Koba jer se mnogo kuresao i pravio mangup..
    To se moglo raditi svugde na dekadentnom zapadu ali u SSSR-u ne.
    Pogotovo ne za vreme čistki i ubrzanog razvoja društva a ova stula se samo .ebala sa ženama i nije marila za državu i državne poslove pa je prerano otputovao na onaj drugi svet.

  2. Душан Буковић:

    КРВАВИ ОБРАЧУНИ МЕЂУ ЗАГЛУПЉЕНИМ И ОПСЕНУТИМ КОМУНИСТИМА

    „Јесењина су највероватније довезли ту како би исценирали самоубиство, након што су га претходно убили на другом месту“

    Имајући у виду да је Комунистичка интернационала успела да ликвидира извесне комунисте-интернационалисте као „фракционаше, мењшевике,
    троцкисте, бухариновце и друге непријатељске елементе“ унутар Паритје, међу којима су били између осталих заглупљених и опсенутих комуниста-интернационалиста Коста Новаковић, Сима Марковић, Филип Филиповић, Благоје Паровић, Петко Милетић…

    За комунисту-интернационалисту Петка Милетића, једну од најкрупнијих фигура КПЈ,
    речено је , да је „он уклоњен као опасан за Партију и њезино јединсто,
    као туђ и анти-партиски елеменат, који више никада неће моћи наставити свој
    злочиначки рад…“ (Види: „Комунист“ – Орган Покрајинског Комитета КПЈ за
    Србију, год IV, бр. 3-4, стр. 8; „Пролетер“ – Орган ЦК КПЈ, год. XV, мај-април 1939, стр. 9).

    Шта су хтели тзв. „непријатељи“ међу комунистима-интернационалистима, одговорио је великохрватски хегемониста, робовласник, који је продао капиталистичком западу више милона радника-гастарбајтера као „марксистички вишак вредности“ Јосип Броз Тито – алијас Јаромир Хавличек, пилигрински фратар и папин ПОЧАСНИ КАНОНИК цркве св. Јеронима у Риму, који се налазио у време шпанског грађанског рата међу пилигринским фратрима поклоницима тзв. „СВЕТЕ ГОСПЕ ФАТИМСКЕ“ у чланку „Стање у партији“ где између осталог, стоји:

    „Они су хтели обезличити Партију, ослабити њен утицај и контролу над радом на појединим секторима, где су чланови Партије требали да раде. Они су код тога и искоришћавали своје легалне позиције…“(Види: Јосип Броз Тито, Стање у партији, „Пролетер“ – Орган ЦК КПЈ, година XVI, јануар-фебруар 1940, стр. 5).

    У чему су биле грешке и недоследности и одсуство смисла за једноумне, идолатриске, рајетинске, интернационалистчко-комунистичке eксперименталне фразе и пароле извесних „фpакционаша, мењшевика, троцкиста, бухариноваца и других непријатељских елемента“ унутар Комунистичке Партије Југославије? Грешке су свакако биле у овоме, како то то тумаче извесни заглупљени и опсенути комунисти-интернационалисти:

    „Бољшевизам се развио и ојачао у борби са свим могућим скретањима од
    марксизма-лењинизма унутар Партије. Бољшевици су стално водили борбу на два фронта – против десног и „левог“ опортунизма. Они су се жилаво борили против свих непријатеља радничке класе, – мењшевика, троцкиста, бухариноваца и других. „Левичари” се познају по томе што много фразирају, праве се револуционарнији чак и од саме Партије, њима ништа није довољно револуционарно. Једном речи они критикују Партију и с „лева“. То су разбарушени ситнобуржоаски елементи, махом интелектуалци. Такви људи су или троцкисти или су наклоњени троцкизму. Десни опортунисти иду по линији најмањег отпора, њима је свака одлука Партије „страшна“ сувише револуционарна, они бремзају активност Партије и њену борбеност и акцију способности. Међу десним опортунистима има и оних корумпираних елемената из радничког покрета и бирократа. И носиоци десног опортунизма потичу из редова ситнобуржоаских интелектуалалних елемената. „Линија“ и једног и другог опортунизма доводи до истих резултата. И десничари и „левичари“ својим радом скрећу раднички покрет с правилног пута и стављају га у службу класног непријатеља. Та два облика опортунизма само се по форми разликују, а суштина им је иста. Десни и „леви“ опортунисти да би се борили против Партије, стварају своје групе и фракције, они настоје да створе Партију у Партији. Будући да се не слажу са политиком Партије и Коминтерне, фракционаши немају куда већ морају да пролазе оквир партијске дисциплине, нарушавају јединство Партије, стварајући групице својих једномишљеника помоћу којих хоће да наметну Партији своју политику. Овако су радили контрареволуционари троцкисти, бухариновци, бандлеровци у Немачкој, док се коначно нису изродили у отворене непријатеље радничке класе и њене Партије. Тако су радили опортунисти у нашој Партији. КПЈ су више година разарале фракцијске борбе које су водили десни и „леви“ опортунисти. Благодарећи помоћи Коминтерне Партија је успела сда се ослободи свих ових типова који су случајно ушли у Партију, а једно време су се налазили чак и у руководству. Сада су сви бивши фракционаши (Сима Марковић), изван Партије, избачени као непријатељи радничке класе. Данас је наша Партија јединствена окупљена око свога Централног Комитета под чијим се руководством успешно развија рад наше Партије. Јединство наше Партије омогућило јој је да организује данашњи народно-ослободилачки покрет и да доведе наше народе у борбу против окупатора и домаћих изрода.. Борба на два фронта – десног и „левог“ опортунизма јесте један од унутрашњих закона развитка радничке Партије…“ (Види: Какво је устројство Комунистичка парија? Издање Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, 1942. године)

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here