“Na kraju ostaju samo ljudi”-dokumentarni film “250 stepenika” (VIDEO)

Podelite:

Ako pripadate generaciji koja je pre 30-ak godina ustajala noću u “gluvo doba” da gleda televizijski program, onda je ovo film za vas. Naravno, tada nije postojala “TV Palma” (Palma u 2), nego je na Trećem kanalu beogradske televizije, a i kod srećnika koji su imali “satelitsku” televiziju, u ta doba, negde oko 2 sata započinjalo emitovanje utakmica NBA lige. Pa su se onda one bitnije snimale, pa se to presnimavalo, delilo i gledalo na kućnim video plejerima i rikorderima (“Tata bratee, o čemu ti!?”, pita me stariji sin ne mogavši da skapira šta je to “video plejer/rikoreder”)

nrDktkqTURBXy9hMTY0OTc2YjBkYTZlMzFjZjY0Y

Ovo je film o momcima koji su promenili percepciju košarke na globalnom nivou. Nakon onoga što su oni učinili, naša jugoslovenska košarka, ali i svetska više nisu bile iste. Ovo je priča o momcima, tada dečacima koji su postali svetski juniorski prvaci u igri “u kojoj se poveća pomorandža ubacuje u probušene korpe za kukuruz”. Svaki od njih pojedinačno u timovima za koje su igrali i ovako u reprezentaciji, bilo SFRJ, bilo država koje su nastale njenim raspadom, OSVOJILI SU U KOŠARCI SVE ŠTO SE OSVOJITU MOŽE NA SVIM NIVOIMA. Lokalnom, regionalnom, evropskom, olimpijskom i svetskom nivou. To su momci, koji su bili uzor i nama tada klincima dok smo se “lomatali” po sportskim terenima i drndali narandžasti “Tigar”. To su bili:  Zoran KALPIĆ, Luka PAVIĆEVIĆ, Nebojša ILIĆ, Toni KUKOČ, Miroslav PECARSKI, Teoman ALIBEGOVIĆ, Aleksandar ĐORĐEVIĆ, Samir AVDIĆ, Vlade DIVAC, Radenko DOBRAŠ, Dino RAĐA i Slaviša KOPRIVICA. 

A sve ih vodio i u ovoj filmskoj priči prikazano na koji način, “najpoznatiji Piroćanac na svetu”, Svetozar Kari PEŠIĆ.

Zapravo, iz filma se može saznati da je selektiranje za “Bormio 1987” gde su ovi, tada klinci, kročili na “vrh sveta” u stvari započelo tri godine ranije, gde je ove momke “odabrao” Rusmir Halilović, čovek kojeg je još početkom 80-ih Boša Tanjević postavio na mesto selektora i trenera juniorske reprezentacije Jugoslavije. Čovek koji je imao praksu da kada ovi dečaci odu na letnji raspust (pošto su svi, je li, bili đaci), “pokupi” ih “na avion” i odvede u SAD po mesec dana gde oni igraju “koledž lige” sa Amerima i tako se kale. Halilović je praktično “izmislio” sve ove gore pomenute, ali i legendarnog Dražena Petrovića, pa kasnije i Zdovca, Cvjetićanina, Tarlaća, Paspalja,… A onda KSJ donosi odluku da Kari preuzme reprezentaciju od Halilovića da bi je posebno spremao za “Bormio”, a Rusmir nastavlja dalji “skauting”. I tu počinje priča filma i neću mnogo “spojlovati” jer će možda nekoga ove preporuke i nagnati da pogleda ovo delo.

MDJ6157.jpg

U sat vremena ovog dokumentarca i kroz razgovore sa svim akterima ćemo saznati i kako su putovali stočnim vagonom do Pirota, jer u međunarodnom vozu nije bilo mesta “za tamo neke klince”. I kako ih je Kari Pešić “zatvorio” u hotel “Tigar” iznad Pirota gde u krugu od 15 km nema žive duše. Samo taj planinarski dom (danas je hotel) i košarkaški teren okružen stoletnom šumom. I treninzi tri puta dnevno.

Videćemo i kako je prof. dr Milivoje Karalejić smislio čitav aparat fizičkih vežbi koji je zauvek promenio mišljenje da je za košarku potreban samo talenat tj. “tehnika”. Istina, njegovi radovi su kasnije stvorili košarkaše sa fizičkom dispozicijom sumo-rvača kao što je Šekil O`Nil, ali je čovek dobro uočio da košarku više ne mogu igrati mršavi mladići dlakavih nogu poput čačkalica sa 30 kila “žive vage” koje oboriš kako “duneš”. Videćemo da su Kukoč i Divac po tom pitanju bili najkritičniji. Dovoljno je reći da je Divac mogao da uradi samo 1, i slovima – jedan trbušnjak i to neispravan-kada ustaje iz kreveta. Jednostavno nije praktično imao razvijene potporne mišiće, niti je iko do tada u klubovima i reprezentaciji polagao mnogo pažnje na to.

Pa doživljaji iz Pirota i okoline, pa prelazak u Sarajevo i nastavak priprema na Igmanu, gde se i dešava tih čuvenih 250 stepenika, zapravo, zaboravio sam sad, ali valjda na Malom polju su one olimpijske skakaonice na Igmanu. (Veliko polje je valjda bio biatlon i ostale nordijske discipline tokom ZOI `84). I sad od podnožja skakaonice do vrha, naravno ima žičara, ali postoje i pomoćne stepenice, koje je posle Samir Avdić (i Dino Rađa) prebrojao. I bilo ih je tačno 250 postavljenih pod uglom padine od 37 stepeni. I svi dečaci su morali da izvedu tri serije uzbrdo nizbrdo. Kaže lekar u filmu da je mislio da kada je umoran legao mu u krilo, Kukoč umro.

_MDJ5660.jpg

I na kraju odlazak u Bormio, sva ta atmosfera; pa novinar italijanske “Gazete delosport” koji ih je nakon grupnog okršaja sa Amerima (a za SAD su recimo igrali tada klinci, a kasnije takođe veliki igrači Kevin Pričard, Geri Pejton, Lari Džonson, Dvejn Šnicius, Stejsi Ogmon,… Predvodio ih čuveni Leri Braun), nazvao naše momke “belim Harlemovcima”. U toj utakmici je Toni Kukoč ubacio Amerima 11 “trojki” iz 12 pokušaja. Pa kako su “mleli” sve redom – i na kraju Amere opet, u finalu. Kako su Italijani u dvorani skandirali “Plavi, plavi”… Nakon ovog fijaska, Ameri za međunarodna takmičenja, OI i SP od tada do danas prave “drimtimove”.

Čućete i od naših momaka mišljenja da li bi “uzeli meru drimtimu” da se zemlja nije raspala. Rađa recimo misli da ne bi u Barseloni, ali u Atlanti `96., na njihovom terenu bi ih “pocepali”…

Kako god bilo, topla preporuka za gledanje. Možda će poneki kritičar reći da je ovo na neki način i jugonostalgičan film; pre bih rekao da je “ljudonostalgičan”, jer što reče jedan od momaka, Teoman Alibegović:

“Moja djeca ne znaju ko je Tito i šta je to Jugoslavija bila. Ali znaju i za Saleta (Đorđević) i Kukija (Kukoč) i Dikija (Divac). I mi smo nekoliko godina živjeli kao porodica gde nije bilo bitno da li si pravoslavan, rimokatolik ili musliman, odnosno Srbin, Hrvat, Bosanac, Makedonac,… Bitno je da si košarkaš i da si čovjek…”

 

 

 

Milan Rakić, Pouke.org

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here