НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ: Духовни лик Достојевског (1)

Поделите:

Човек који се унео у свет Достојевског постаје нови човек, откривају му се нове димензије бића. Достојевски – то је велики револуционар духа

„И видјело се свијетли у тами, и тама га не обузе“
(
Јн, I, 5)

Ја немам намере да пишем књижевно-историјско истраживање о Достојевском, нити сматрам за потребно да приказујем његову биографију и карактеристику личности. Још мање ће моја књига бити некаква етида из области „књижевне критике“ – врсте стваралаштва коју ја не ценим много. Такође се не би могло казати да ја приступам Достојевском с психолошке тачке гледишта, да откривам његову „психологију“. Мој задатак је другачији. Мој рад се може сврстати у област пнеуматологије, а не психологије. Желео бих да прикажем дух Достојевског, да осветлим оно најдубље осећање света и да интуитивно прикажем његово схватање света. Достојевски није био само велики уметник, он је био такође велики мислилац и човек видовит у стварима духа. Он је велики и генијални дијалектичар, највећи руски метафизичар.

Идеје имају значајну, централну улогу у стваралаштву Достојевског. И генијална идејна дијалектика не заузима ништа мање значајно место код Достојевског него његова необична психологија. Дијалектика идеја је специфични род његовог стваралаштва. Својом уметношћу он је проникао у првобитне основе живота идеја и живот идеја прожима његово стваралаштво. Код њега идеје живе органским животом, имају своју неумитну животну судбину. Тај живот идеја је динамичан, у њему нема ничег статичког, нема заустављања, нема ничег окошталог. И Достојевски истражује динамичке процесе у животу идеја. У његовом стваралаштву осећа се ватрена бура идеја. Живот идеја протиче у усијаној, ватреној атмосфери – хладних идеја код Достојевског нема, њега оне не занимају.

Уистину, има нечег од Хераклитовог духа код Достојевског. Све је код њега ватрено и динамично, све се креће кроз противуречности и борбе. Идеје у његовом делу нису замрзнуте, статичне категорије; не, то су ватрене бујице. Све идеје Достојевског су у вези са човековом судбином, са судбином света, са судбином Бога. Идеје одређују судбину. Идеје Достојевског су дубоко онтолошке, везане су за биће, енергичне су и динамичне. У идеји је концентрисана и скривена разорна снага динамита. И Достојевски показује како експлозије идеја разарају и доносе пропаст. Но, у идеји је такође концентрисана и скривена и енергија која васкрсава и обнавља. Свет идеја Достојевског је веома особен, сасвим оригиналан, по свему другачији од Платоновог света идеја. Идеје Достојевског – то нису праслике бића, нису првобитне суштине, нити су, наравно, норме, него судбине бића, првобитна ватрена енергија. Но, он је, ништа мање него Платон, истицао одлучујуће значење идеје. Упркос данашњој моди која иде за тим да одриче самостално значење идеја и да сумња у њихову вредност код сваког писца, Достојевском не можемо приступити, не можемо га схватити, ако се не удубимо у његов богати и особени свет идеја.

ИНТЕГРАЛНА ДУХОВНА ПОЈАВА
Стваралаштво Достојевског је прави празник и пир мисли. И они који одбијају да учествују у том пиру, само на основу тога што су у својој скептичкој рефлексији посумњали у вредност сваке мисли и сваке идеје, осуђују себе на тужно, јадно и сиромашно таворење. Достојевски открива нове светове. Ти су светови у стању бурног кретања. Кроз те светове и њихова кретања одгонетају се људске судбине. Они који своја интересовања своде само на психологију, који се занимају само за формалну страну уметности, затварају себи приступ у те светове и неће никада схватити оно што се открива у стваралаштву Достојевског. И ево, ја настојим да продрем у саму дубину света идеја Достојевског, да схватим његов поглед на свет. Шта је то пишчев поглед на свет? То је његово поимање света, његово интуитивно проникнуће у најдубље суштине света.  А то је оно што се открива ствараоцу о свету, о човеку, о животу. Достојевски је имао своје откровење и ја желим да га схватим.

Поглед на свет Достојевског није апстрактни систем идеја; такав систем не треба тражити код уметника; нешто слично једва да је уопште и могуће. Схватање света код Достојевског – то је његова генијална интуиција људске судбине и судбине света. То је уметничка интуиција, али не само уметничка, то је такође идејна, сазнајна, филозофска интуиција – то је гносис. Достојевски је био у неком особеном смислу гностичар. Његово стваралаштво је знање, наука о духу. Његово схватање света је пре свега, и у највећој мери динамично и ја настојим да га схватим у тој његовој динамичности. С те динамичке тачке гледишта код Достојевског нема никаквих противречности. Он реализује принцип coincidentia oppositorum. Из преданог читања Достојевског свако треба да изађе обогаћен знањем. И то бих знање желео да прикажем у целини.

О Достојевском је много написано. Много је интересантног и тачног о њему било речено. Па ипак, није било довољно целовитог приступа. Достојевском су приступали полазећи од веома различитих „тачки гледишта”, судили су о њему у светлу најразноврснијих погледа на свет и различите стране Достојевског, у зависности од свега тога, показивале су се или остајале скривене. За једне он је био пре свега заступник „понижених и увређених”, за друге „жестоки таленат”, за треће – пророк новог хришћанства, за четврте он је открио „подземног човека”, онима петима даље, он је био пре свега човек православља и гласник руске месијанске мисли. Но у свим тим приступима, који откривају понешто од Достојевског, није било конгенијалности његовом интегралном духу.

Јато птица надлеће споменик Фјодору Михајловичу Достојевском испред Националне библиотеке Русије у Москви

За традиционалну руску критику Достојевски је дуго времена био затворен, као што су то биле и све најзначајније појаве руске књижевности. Н. Михајловски је био органски неспособан да схвати Достојевског. За схватање Достојевског потребан је специфични духовни састав. За схватање Достојевског потребна је сродност са објектом сазнавања, са самим Достојевским, нешто од његовог духа. Тек почетком 20. века започело је код нас духовно и идејно кретање које је омогућило да се појаве духови блиски Достојевском. И, нехотично се појачало интересовање за Достојевског. Најбоље је, ипак, писао о Достојевском Мерешковски у својој књизи Толстој и Достојевски. Али и он је одвећ заокупљен истицањем своје религијске схеме, паралеле са Толстојем. Код њега је Достојевски најчешће средство за истицање религије ускрснутог тела и ону јединствену оригиналност његовога духа он не сагледава. Али, Мерешковски је био међу првима којима је пошло за руком да понешто открију код Достојевског од онога што је раније остајало несхваћено, сасвим. Његов приступ Достојевском је ипак у принципу неправилан.

Сваког великог писца као велику духовну појаву треба примити као интегралну духовну појаву. У интегралну духовну појаву треба интуитивно проникнути, треба је сагледати и доживети као живи организам, потребно је уживети се у њу. То је једини исправни метод. Немогуће је једну органску духовну појаву подвргнути вивисекцији: она страда под ножем оператора и онда се она у својој интегралности не може сагледавати. Великој духовној појави треба приступити са душом испуњеном вером, не разарати је сумњом и скепсом. Међутим, људи наше епохе склони су да подвргну операцији било ког великог писца сумњајући да он има рак или неку другу скривену болест. На тај начин интегрални духовни лик нестаје и сагледавање и поимање постаје немогуће. Поимање је неспојиво са анализом предмета поимања. И ја желим да покушам један приступ Достојевском идући путем верника, да се интегрално и интуитивно уживим у свет његових динамичких идеја, да продрем до најдубљих извора његовога схватања света.

КАРАКТЕРИСТИЧНО РУСКИ ГЕНИЈЕ
Ако је тачно да је сваки геније националан а не интернационалан, ако изражава општељудско кроз национално, онда је то посебно тачно када је у питању Достојевски. Он је до дна душе карактеристично руски геније, најбољи Рус међу нашим великим писцима, и поред тога општељудски у највећој мери по свом значају и по својим темама. Он је био Рус. „Ја сам одувек био прави Рус“ – каже за себе А. Мајкову. Стваралаштво Достојевског – то је руска реч о општељудском. Због тога је он од свих руских писаца најзанимљивији људима Западне Европе. Они траже у њему откровење о оном свеопштем што и њих мучи, али и откровење о оном другом, за њих загонетном свету, свету руског Истока. Схватити Достојевског у целини – то значи схватити нешто суштинско у карактеру руске душе, значи приближити се одгонетању тајне саме Русије. Та, како би рекао један други велики руски геније:

Умом се Русија не може схватити
Аршином се она не може измерити
“.

Достојевски изражава све противречности руског духа, сву његову антиномичност која допушта могућност најразличитијих судова о Русији и руском народу. Наша оригинална духовна конституција може се изучавати по Достојевском. Руси су, када у највећој мери изражавају оригиналне особености свога народа – апокалиптичари или нихилисти. То значи да они не могу да буду у средини духовног, у средини културе; њихов је дух окренут коначном, максималном и граничном. То су два пола, позитивни и негативни, који изражавају једну исти устремљеност ка коначности, крају. Како се суштински разликује структура руског духа од немачког духа – Немци су мистичари или критицисти – (или) од структуре француског духа – Французи су догматичари или скептици.

Душевно устројство Руса је најнезгодније за стваралаштво у култури, за  историјски пут народа. Народ са таквом душом тешко да може бити срећан у својој историји. Апокалиптичност и нихилизам са крајњих полова своје супротности, оног религиозног и оног атеистичког, у једнакој мери негирају културу и историју као средину пута. И често је тешко одредити због чега се Рус буни против културе и историје и одбацује све вредности, зашто се тако обнажује – да ли зато што је нихилиста или зато што је апокалиптичар и окренут крају, религиозном крају историје којим се све завршава. У својој бележници Достојевски пише: „нихилизам се појавио код нас зато што смо сви ми нихилисти“. Достојевски истражује до дна руски нихилизам. Антиномични поларитет руске душе мири у себи нихилизам са религиозном устремљеношћу ка крају света, са оним новим откровењем – новом земљом и новим небом.

Руски нихилизам је деформисана руска апокалиптичност. Такво душевно стање веома отежава историјску делатност народа, стварање културних вредности и мало је погодно за неку духовну дисциплину. На то је мислио К. Леонтјев када је говорио да Рус може бити светац али не може бити честит. Поштење – то је морална равнотежа, буржоаска врлина; оно не може занимати апокалиптичаре и нихилисте. Показало се да је та особина кобна за руски народ зато што су светитељи мали број изабраника а већина је, на неки начин осуђена, да буде непоштена. Мали број постиже један виши ниво културнога живота, већина је испод оног средњег нивоа културнога живота. Због тога у Русији толико изненађује контраст између малог броја представника најобразованијег слоја, између стварно културних људи, и огромне некултурне масе. У Русији нема средине у култури и због тога и због тога готово да и нема културне традиције.

Поглед на царску ложу Великог театра (Большой театр) у Москви

У односу према култури готово сви Руси су нихилисти. Јер култура не разрешава проблеме краја, исход светског процеса; она фиксира средину. Руским дечацима (то је омиљени израз Достојевског) који су заокупљени решавањем коначних светских проблема, о Богу, о бесмртности, о уређењу друштва на нов начин, култура је сметња – атеистима, социјалистима, анархистима – у њиховом сликовитом кретњу према крају. Тај скок према коначном, крају, Руси супротстављају историјским и културним напорима Европљана. Отуда непријатељство према форми, формалном начелу у праву, према држави, моралу, уметности, филозофији, религији. Руском карактеру одвратан је формализам европске културе, туђ му је. Код руског човека је обдареност за формално безначајна. Форма уноси меру, она задржава и поставља границе, укорењује у средину. Апокалитичка и нихилистичка побуна уништава све форме, брише све границе, одбацује све кочнице.

Шпенглер у својој недавно изашлој интересантној књижици Preussentum und Sozializmus, каже да је Русија сасвим посебан свет и налази у њој „апокалиптичну побуну против антике“. Руски апокалиптичари и нихилисти налазе се  на крајњим границама душе, излазе изван њених предела. Достојевски је до дна изучио апокалипсу руске душе и руског духа. Он је открио  неку метафизичку хистерију руске душе, њену искључиву склоност према манијачком и демонском. Он је у суштини изучио руску револуционарност са којом је тесно повезано и руско „црностотинаштво“. Руска историјска судбина је показала да су била оправдана пророштва Достојевског. Руска револуција се одиграла у највећој мери према предвиђањима Достојевског. И ма колика она била рушилачка и погубна за Русију, морамо признати да је она била руска и национална. Саморазарање и самоспаљивање – то су руске националне особине.

ГЛАСНИК РЕВОЛУЦИЈЕ ДУХА
Такво устројство наше националне душе помогло је Достојевском да продуби душевно до духовног, да изађе изван предела душевне средине и да открије духовне даљине и духовне дубине. Под наслагама душевних облика и статичне духовне конституције, у слојевима духовног које осветљава рационално светло и који су подвргнути рационалним нормама, Достојевски открива вулканску природу. У стваралаштву Достојевског догађа се ерупција дубоких, подземних вулкана људског духа. Као да се револуционарна енергија скупљала дуго времена, тло је постајало вулканско, а горе у површинској равни, душа је остајала статична и мирна обухваћена границама, потчињена нормама.

Достојевски је био гласник револуције духа која се ближила. Његово стваралаштво изражава бурни и страсни динамизам људске природе. Човек се одваја од уобичајеног начина живота, прекида са једним законитим постојањем и прелази у област бића другачијих димензија. Са Достојевским долази на свет нова душа, ново осећање света. Достојевски је у самом себи осећао ту вулканску природу, ту искључиву динамичност духа. Он пише о себи А. Мајкову: „А што је најгоре, моја је природа подла и одвећ подложна страстима. Свуда и у свему ја идем до краја, читавог сам живота прекорачивао границе.” Он је био као опаљен, човек кога прождире унутрашња духовна страст, душа му је била у пламену. И из пламена пакла његова душа стреми светлости. Јунаци Достојевског – то је он сам, његов лични пут, различите стране његовога бића, његове муке, његове сумње, његово мученичко искуство. И зато у његовом стваралаштву нема ничег епског, нема приказивања објективног живота, објективног уређења живота, нема онога што чини најјачу страну Толстоја. Романи Достојевског нису романи у правом смислу: то су трагедије, и то трагедије посебне врсте. То је унутрашња трагедија људске судбине, јединственог људског духа који се показује тек неким својим странама у разним етапама свога пута.

Достојевском је било суђено да човека упозна у страсном, бурном, помамном кретању, у искључивости његове динамичности. Нема ничег статичног код Достојевског. Он је сам у динамици духа, у ватреној стихији, у помами страсти. Све се код њега збива у огњеном вихору, све је завитлано тим вихором. Док читамо Достојевског, осећамо како смо целим својим бићем захваћени тим вихором. Достојевски је уметник подземних кретања духа. У том бурном кретању све је помакнуто са свог уобичајеног места и отуда је његово стваралаштво окренуто не статичној прошлости, као код Толстоја, већ неизвесној будућности. То је профетско стваралаштво. Он открива човекову природу, испитује је, не у сигурној средини, не у животној и свакодневној појавности њеној, не у нормалној и нормираној њеној појавности, него у несвесном, у безумљу и злочину. У злочину, а не у здрављу, у безумљу, а не у нормалном, у подсвесној и ноћној стихији, не у свакодневици и у светлости свесно устројене душе, открива се дубина људске природе, испитују се њене коначности и границе.

Стваралаштво Достојевског је дионизијско стваралаштво. Он је обузет дионизијском стихијом и из тог дионизијског рађа се трагедија. Он ступа у огњену атмосферу дионизијске буре. Он зна само за екстатичну природу човекову. После Достојевског све изгледа бљутаво. Као да смо боравили у неким другим световима, упознали друге димензије и, ето, враћамо се у наш измерени ограничени свет, у наш тродимензионални простор. Пажљиво читање Достојевског је увек догађај у животу; оно пали и душа доживљава ново ватрено крштење. Човек који се унео у свет Достојевског постаје нови човек, њему се откривају нове димензије бића. Достојевски – то је велики револуционар духа. Он је устремљен против сваког окоштавања духа.

СУПРОТНОСТ СА ТОЛСТОЈЕМ
Запањујућа је супротност између Достојевског и Л. Толстоја. Достојевски је био гласник револуције духа која се збива, он је сав у ватреној динамици духа, сав је окренут будућности. И крај свега тога он је тврдио за себе да је човек везан за тло, он је много држао до историјских традиција, чувао је историјске светиње, цркву и државу као историјске појаве. Толстој није никада био духовни револуционар, он је статични уметник – уметник статичног живота, окренут прошлости а не будућности, нема у њему ничег пророчког. Но и поред тога он се буни против свих историјских традиција и светиња, одриче историјску државу и историјску цркву са до тада нечувеним радикализмом, не признаје никакве континуитете у култури. Достојевски разобличава интимну природу руског нихилизма, Толстој је и сам нихилиста, одбацује светиње и вредности. Достојевски зна за револуцију која се збива, која увек започиње у дубљим слојевима духа. Он сагледава њене путеве и њене плодове. Толстој не зна за револуцију која се збива у дубљим слојевима духа, ништа не уме да предвиди, али је зато сам захваћен једном страном тог револуционарног процеса, попут слепца. Достојевски борави у областима духовног и отуда он све зна. Толстој је у области душевно-телесног и зато не може знати, не може осетити и предвидети шта се збива у дубини, нити предвидети последице револуционарног процеса.

Можда је Толстојева уметност савршенија од уметности Достојевског – Толстојеви романи су најбољи романи на свету. Он је велики уметник онога што се збило. Достојевски је пак окренут ономе што долази. Уметност онога што се тек збива не може бити тако савршена као уметност о оном што се већ збило. Достојевски је снажнији мислилац од Толстоја, он зна више, он зна за супротности. Толстој не зна да окрене главу, он гледа напред и право. Достојевски прима живот из људског духа. Толстој пак прима живот из душе природе. Због тога Достојевски и види револуцију која се збива у дубини људског духа. Толстој пре свега види устаљени, природни ред људског живота, његове биљне и животињске процесе. Достојевски заснива своја предвиђања на свом знању и познавању човековог духа. Толстој се само буни против тог биљно-животињског начина човековог живота који он једино и види. И за Достојевског је немогућа моралистичка једносмерност Толстојева.

Радни сто Фјодора Достојевског изложен у Музеју Фјодора Михајловича Достојевског у Санкт Петербургу

Толстој са недостижним савршенством приказује лепоту и племенитост постојећих форми живота. Као уметнику онога што настаје, Достојевском је недостижно то приказивање лепих спољашњих облика. Толстојева уметност је аполонијска уметност. Стваралаштво Достојевског је дионизијска уметност. У још једном погледу карактеристично је поређење Толстоја и Достојевског. Толстој је читавог свог живота тражио Бога као што га тражи паганин који је својим бићем далеко од Бога. Његова мисао била је заокупљена теологијом и он је био рђав теолог. Достојевског не мучи толико тема о Богу колико тема о човеку и његовој судбини; њега мучи загонетка човековог духа. Његова је мисао заокупљена антропологијом, а не теологијом. Он не решава проблем Бога као што то чини паганин и природни човек, него решава проблем човека као што то чини човек духа и хришћанин. Уистину – питање Бога је људско питање. Питање човека, пак, божански је проблем и може бити да се тајна Божија боље открива човеку кроз људску тајну него кроз природно обраћање Богу изван човека. Достојевски није теолог али је он ближи живоме Богу него што је то Толстој; њему се Бог открива у човековој судбини. Може бити, боље је да човек буде мање теолог, а више антрополог.

 

 

 

Преузето из књиге: Николај БерђајевНова религијска свест и друштвена реалност: Поглед на свет Ф.М. Достојевског,

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here