NIKOLAJ BERĐAJEV: Duhovni lik Dostojevskog (1)

Podelite:

Čovek koji se uneo u svet Dostojevskog postaje novi čovek, otkrivaju mu se nove dimenzije bića. Dostojevski – to je veliki revolucionar duha

„I vidjelo se svijetli u tami, i tama ga ne obuze“
(
Jn, I, 5)

Ja nemam namere da pišem književno-istorijsko istraživanje o Dostojevskom, niti smatram za potrebno da prikazujem njegovu biografiju i karakteristiku ličnosti. Još manje će moja knjiga biti nekakva etida iz oblasti „književne kritike“ – vrste stvaralaštva koju ja ne cenim mnogo. Takođe se ne bi moglo kazati da ja pristupam Dostojevskom s psihološke tačke gledišta, da otkrivam njegovu „psihologiju“. Moj zadatak je drugačiji. Moj rad se može svrstati u oblast pneumatologije, a ne psihologije. Želeo bih da prikažem duh Dostojevskog, da osvetlim ono najdublje osećanje sveta i da intuitivno prikažem njegovo shvatanje sveta. Dostojevski nije bio samo veliki umetnik, on je bio takođe veliki mislilac i čovek vidovit u stvarima duha. On je veliki i genijalni dijalektičar, najveći ruski metafizičar.

Ideje imaju značajnu, centralnu ulogu u stvaralaštvu Dostojevskog. I genijalna idejna dijalektika ne zauzima ništa manje značajno mesto kod Dostojevskog nego njegova neobična psihologija. Dijalektika ideja je specifični rod njegovog stvaralaštva. Svojom umetnošću on je pronikao u prvobitne osnove života ideja i život ideja prožima njegovo stvaralaštvo. Kod njega ideje žive organskim životom, imaju svoju neumitnu životnu sudbinu. Taj život ideja je dinamičan, u njemu nema ničeg statičkog, nema zaustavljanja, nema ničeg okoštalog. I Dostojevski istražuje dinamičke procese u životu ideja. U njegovom stvaralaštvu oseća se vatrena bura ideja. Život ideja protiče u usijanoj, vatrenoj atmosferi – hladnih ideja kod Dostojevskog nema, njega one ne zanimaju.

Uistinu, ima nečeg od Heraklitovog duha kod Dostojevskog. Sve je kod njega vatreno i dinamično, sve se kreće kroz protivurečnosti i borbe. Ideje u njegovom delu nisu zamrznute, statične kategorije; ne, to su vatrene bujice. Sve ideje Dostojevskog su u vezi sa čovekovom sudbinom, sa sudbinom sveta, sa sudbinom Boga. Ideje određuju sudbinu. Ideje Dostojevskog su duboko ontološke, vezane su za biće, energične su i dinamične. U ideji je koncentrisana i skrivena razorna snaga dinamita. I Dostojevski pokazuje kako eksplozije ideja razaraju i donose propast. No, u ideji je takođe koncentrisana i skrivena i energija koja vaskrsava i obnavlja. Svet ideja Dostojevskog je veoma osoben, sasvim originalan, po svemu drugačiji od Platonovog sveta ideja. Ideje Dostojevskog – to nisu praslike bića, nisu prvobitne suštine, niti su, naravno, norme, nego sudbine bića, prvobitna vatrena energija. No, on je, ništa manje nego Platon, isticao odlučujuće značenje ideje. Uprkos današnjoj modi koja ide za tim da odriče samostalno značenje ideja i da sumnja u njihovu vrednost kod svakog pisca, Dostojevskom ne možemo pristupiti, ne možemo ga shvatiti, ako se ne udubimo u njegov bogati i osobeni svet ideja.

INTEGRALNA DUHOVNA POJAVA
Stvaralaštvo Dostojevskog je pravi praznik i pir misli. I oni koji odbijaju da učestvuju u tom piru, samo na osnovu toga što su u svojoj skeptičkoj refleksiji posumnjali u vrednost svake misli i svake ideje, osuđuju sebe na tužno, jadno i siromašno tavorenje. Dostojevski otkriva nove svetove. Ti su svetovi u stanju burnog kretanja. Kroz te svetove i njihova kretanja odgonetaju se ljudske sudbine. Oni koji svoja interesovanja svode samo na psihologiju, koji se zanimaju samo za formalnu stranu umetnosti, zatvaraju sebi pristup u te svetove i neće nikada shvatiti ono što se otkriva u stvaralaštvu Dostojevskog. I evo, ja nastojim da prodrem u samu dubinu sveta ideja Dostojevskog, da shvatim njegov pogled na svet. Šta je to piščev pogled na svet? To je njegovo poimanje sveta, njegovo intuitivno proniknuće u najdublje suštine sveta.  A to je ono što se otkriva stvaraocu o svetu, o čoveku, o životu. Dostojevski je imao svoje otkrovenje i ja želim da ga shvatim.

Pogled na svet Dostojevskog nije apstraktni sistem ideja; takav sistem ne treba tražiti kod umetnika; nešto slično jedva da je uopšte i moguće. Shvatanje sveta kod Dostojevskog – to je njegova genijalna intuicija ljudske sudbine i sudbine sveta. To je umetnička intuicija, ali ne samo umetnička, to je takođe idejna, saznajna, filozofska intuicija – to je gnosis. Dostojevski je bio u nekom osobenom smislu gnostičar. Njegovo stvaralaštvo je znanje, nauka o duhu. Njegovo shvatanje sveta je pre svega, i u najvećoj meri dinamično i ja nastojim da ga shvatim u toj njegovoj dinamičnosti. S te dinamičke tačke gledišta kod Dostojevskog nema nikakvih protivrečnosti. On realizuje princip coincidentia oppositorum. Iz predanog čitanja Dostojevskog svako treba da izađe obogaćen znanjem. I to bih znanje želeo da prikažem u celini.

O Dostojevskom je mnogo napisano. Mnogo je interesantnog i tačnog o njemu bilo rečeno. Pa ipak, nije bilo dovoljno celovitog pristupa. Dostojevskom su pristupali polazeći od veoma različitih „tački gledišta”, sudili su o njemu u svetlu najraznovrsnijih pogleda na svet i različite strane Dostojevskog, u zavisnosti od svega toga, pokazivale su se ili ostajale skrivene. Za jedne on je bio pre svega zastupnik „poniženih i uvređenih”, za druge „žestoki talenat”, za treće – prorok novog hrišćanstva, za četvrte on je otkrio „podzemnog čoveka”, onima petima dalje, on je bio pre svega čovek pravoslavlja i glasnik ruske mesijanske misli. No u svim tim pristupima, koji otkrivaju ponešto od Dostojevskog, nije bilo kongenijalnosti njegovom integralnom duhu.

Jato ptica nadleće spomenik Fjodoru Mihajloviču Dostojevskom ispred Nacionalne biblioteke Rusije u Moskvi

Za tradicionalnu rusku kritiku Dostojevski je dugo vremena bio zatvoren, kao što su to bile i sve najznačajnije pojave ruske književnosti. N. Mihajlovski je bio organski nesposoban da shvati Dostojevskog. Za shvatanje Dostojevskog potreban je specifični duhovni sastav. Za shvatanje Dostojevskog potrebna je srodnost sa objektom saznavanja, sa samim Dostojevskim, nešto od njegovog duha. Tek početkom 20. veka započelo je kod nas duhovno i idejno kretanje koje je omogućilo da se pojave duhovi bliski Dostojevskom. I, nehotično se pojačalo interesovanje za Dostojevskog. Najbolje je, ipak, pisao o Dostojevskom Mereškovski u svojoj knjizi Tolstoj i Dostojevski. Ali i on je odveć zaokupljen isticanjem svoje religijske sheme, paralele sa Tolstojem. Kod njega je Dostojevski najčešće sredstvo za isticanje religije uskrsnutog tela i onu jedinstvenu originalnost njegovoga duha on ne sagledava. Ali, Mereškovski je bio među prvima kojima je pošlo za rukom da ponešto otkriju kod Dostojevskog od onoga što je ranije ostajalo neshvaćeno, sasvim. Njegov pristup Dostojevskom je ipak u principu nepravilan.

Svakog velikog pisca kao veliku duhovnu pojavu treba primiti kao integralnu duhovnu pojavu. U integralnu duhovnu pojavu treba intuitivno proniknuti, treba je sagledati i doživeti kao živi organizam, potrebno je uživeti se u nju. To je jedini ispravni metod. Nemoguće je jednu organsku duhovnu pojavu podvrgnuti vivisekciji: ona strada pod nožem operatora i onda se ona u svojoj integralnosti ne može sagledavati. Velikoj duhovnoj pojavi treba pristupiti sa dušom ispunjenom verom, ne razarati je sumnjom i skepsom. Međutim, ljudi naše epohe skloni su da podvrgnu operaciji bilo kog velikog pisca sumnjajući da on ima rak ili neku drugu skrivenu bolest. Na taj način integralni duhovni lik nestaje i sagledavanje i poimanje postaje nemoguće. Poimanje je nespojivo sa analizom predmeta poimanja. I ja želim da pokušam jedan pristup Dostojevskom idući putem vernika, da se integralno i intuitivno uživim u svet njegovih dinamičkih ideja, da prodrem do najdubljih izvora njegovoga shvatanja sveta.

KARAKTERISTIČNO RUSKI GENIJE
Ako je tačno da je svaki genije nacionalan a ne internacionalan, ako izražava opšteljudsko kroz nacionalno, onda je to posebno tačno kada je u pitanju Dostojevski. On je do dna duše karakteristično ruski genije, najbolji Rus među našim velikim piscima, i pored toga opšteljudski u najvećoj meri po svom značaju i po svojim temama. On je bio Rus. „Ja sam oduvek bio pravi Rus“ – kaže za sebe A. Majkovu. Stvaralaštvo Dostojevskog – to je ruska reč o opšteljudskom. Zbog toga je on od svih ruskih pisaca najzanimljiviji ljudima Zapadne Evrope. Oni traže u njemu otkrovenje o onom sveopštem što i njih muči, ali i otkrovenje o onom drugom, za njih zagonetnom svetu, svetu ruskog Istoka. Shvatiti Dostojevskog u celini – to znači shvatiti nešto suštinsko u karakteru ruske duše, znači približiti se odgonetanju tajne same Rusije. Ta, kako bi rekao jedan drugi veliki ruski genije:

Umom se Rusija ne može shvatiti
Aršinom se ona ne može izmeriti
“.

Dostojevski izražava sve protivrečnosti ruskog duha, svu njegovu antinomičnost koja dopušta mogućnost najrazličitijih sudova o Rusiji i ruskom narodu. Naša originalna duhovna konstitucija može se izučavati po Dostojevskom. Rusi su, kada u najvećoj meri izražavaju originalne osobenosti svoga naroda – apokaliptičari ili nihilisti. To znači da oni ne mogu da budu u sredini duhovnog, u sredini kulture; njihov je duh okrenut konačnom, maksimalnom i graničnom. To su dva pola, pozitivni i negativni, koji izražavaju jednu isti ustremljenost ka konačnosti, kraju. Kako se suštinski razlikuje struktura ruskog duha od nemačkog duha – Nemci su mističari ili kriticisti – (ili) od strukture francuskog duha – Francuzi su dogmatičari ili skeptici.

Duševno ustrojstvo Rusa je najnezgodnije za stvaralaštvo u kulturi, za  istorijski put naroda. Narod sa takvom dušom teško da može biti srećan u svojoj istoriji. Apokaliptičnost i nihilizam sa krajnjih polova svoje suprotnosti, onog religioznog i onog ateističkog, u jednakoj meri negiraju kulturu i istoriju kao sredinu puta. I često je teško odrediti zbog čega se Rus buni protiv kulture i istorije i odbacuje sve vrednosti, zašto se tako obnažuje – da li zato što je nihilista ili zato što je apokaliptičar i okrenut kraju, religioznom kraju istorije kojim se sve završava. U svojoj beležnici Dostojevski piše: „nihilizam se pojavio kod nas zato što smo svi mi nihilisti“. Dostojevski istražuje do dna ruski nihilizam. Antinomični polaritet ruske duše miri u sebi nihilizam sa religioznom ustremljenošću ka kraju sveta, sa onim novim otkrovenjem – novom zemljom i novim nebom.

Ruski nihilizam je deformisana ruska apokaliptičnost. Takvo duševno stanje veoma otežava istorijsku delatnost naroda, stvaranje kulturnih vrednosti i malo je pogodno za neku duhovnu disciplinu. Na to je mislio K. Leontjev kada je govorio da Rus može biti svetac ali ne može biti čestit. Poštenje – to je moralna ravnoteža, buržoaska vrlina; ono ne može zanimati apokaliptičare i nihiliste. Pokazalo se da je ta osobina kobna za ruski narod zato što su svetitelji mali broj izabranika a većina je, na neki način osuđena, da bude nepoštena. Mali broj postiže jedan viši nivo kulturnoga života, većina je ispod onog srednjeg nivoa kulturnoga života. Zbog toga u Rusiji toliko iznenađuje kontrast između malog broja predstavnika najobrazovanijeg sloja, između stvarno kulturnih ljudi, i ogromne nekulturne mase. U Rusiji nema sredine u kulturi i zbog toga i zbog toga gotovo da i nema kulturne tradicije.

Pogled na carsku ložu Velikog teatra (Bolьšoй teatr) u Moskvi

U odnosu prema kulturi gotovo svi Rusi su nihilisti. Jer kultura ne razrešava probleme kraja, ishod svetskog procesa; ona fiksira sredinu. Ruskim dečacima (to je omiljeni izraz Dostojevskog) koji su zaokupljeni rešavanjem konačnih svetskih problema, o Bogu, o besmrtnosti, o uređenju društva na nov način, kultura je smetnja – ateistima, socijalistima, anarhistima – u njihovom slikovitom kretnju prema kraju. Taj skok prema konačnom, kraju, Rusi suprotstavljaju istorijskim i kulturnim naporima Evropljana. Otuda neprijateljstvo prema formi, formalnom načelu u pravu, prema državi, moralu, umetnosti, filozofiji, religiji. Ruskom karakteru odvratan je formalizam evropske kulture, tuđ mu je. Kod ruskog čoveka je obdarenost za formalno beznačajna. Forma unosi meru, ona zadržava i postavlja granice, ukorenjuje u sredinu. Apokalitička i nihilistička pobuna uništava sve forme, briše sve granice, odbacuje sve kočnice.

Špengler u svojoj nedavno izašloj interesantnoj knjižici Preussentum und Sozializmus, kaže da je Rusija sasvim poseban svet i nalazi u njoj „apokaliptičnu pobunu protiv antike“. Ruski apokaliptičari i nihilisti nalaze se  na krajnjim granicama duše, izlaze izvan njenih predela. Dostojevski je do dna izučio apokalipsu ruske duše i ruskog duha. On je otkrio  neku metafizičku histeriju ruske duše, njenu isključivu sklonost prema manijačkom i demonskom. On je u suštini izučio rusku revolucionarnost sa kojom je tesno povezano i rusko „crnostotinaštvo“. Ruska istorijska sudbina je pokazala da su bila opravdana proroštva Dostojevskog. Ruska revolucija se odigrala u najvećoj meri prema predviđanjima Dostojevskog. I ma kolika ona bila rušilačka i pogubna za Rusiju, moramo priznati da je ona bila ruska i nacionalna. Samorazaranje i samospaljivanje – to su ruske nacionalne osobine.

GLASNIK REVOLUCIJE DUHA
Takvo ustrojstvo naše nacionalne duše pomoglo je Dostojevskom da produbi duševno do duhovnog, da izađe izvan predela duševne sredine i da otkrije duhovne daljine i duhovne dubine. Pod naslagama duševnih oblika i statične duhovne konstitucije, u slojevima duhovnog koje osvetljava racionalno svetlo i koji su podvrgnuti racionalnim normama, Dostojevski otkriva vulkansku prirodu. U stvaralaštvu Dostojevskog događa se erupcija dubokih, podzemnih vulkana ljudskog duha. Kao da se revolucionarna energija skupljala dugo vremena, tlo je postajalo vulkansko, a gore u površinskoj ravni, duša je ostajala statična i mirna obuhvaćena granicama, potčinjena normama.

Dostojevski je bio glasnik revolucije duha koja se bližila. Njegovo stvaralaštvo izražava burni i strasni dinamizam ljudske prirode. Čovek se odvaja od uobičajenog načina života, prekida sa jednim zakonitim postojanjem i prelazi u oblast bića drugačijih dimenzija. Sa Dostojevskim dolazi na svet nova duša, novo osećanje sveta. Dostojevski je u samom sebi osećao tu vulkansku prirodu, tu isključivu dinamičnost duha. On piše o sebi A. Majkovu: „A što je najgore, moja je priroda podla i odveć podložna strastima. Svuda i u svemu ja idem do kraja, čitavog sam života prekoračivao granice.” On je bio kao opaljen, čovek koga proždire unutrašnja duhovna strast, duša mu je bila u plamenu. I iz plamena pakla njegova duša stremi svetlosti. Junaci Dostojevskog – to je on sam, njegov lični put, različite strane njegovoga bića, njegove muke, njegove sumnje, njegovo mučeničko iskustvo. I zato u njegovom stvaralaštvu nema ničeg epskog, nema prikazivanja objektivnog života, objektivnog uređenja života, nema onoga što čini najjaču stranu Tolstoja. Romani Dostojevskog nisu romani u pravom smislu: to su tragedije, i to tragedije posebne vrste. To je unutrašnja tragedija ljudske sudbine, jedinstvenog ljudskog duha koji se pokazuje tek nekim svojim stranama u raznim etapama svoga puta.

Dostojevskom je bilo suđeno da čoveka upozna u strasnom, burnom, pomamnom kretanju, u isključivosti njegove dinamičnosti. Nema ničeg statičnog kod Dostojevskog. On je sam u dinamici duha, u vatrenoj stihiji, u pomami strasti. Sve se kod njega zbiva u ognjenom vihoru, sve je zavitlano tim vihorom. Dok čitamo Dostojevskog, osećamo kako smo celim svojim bićem zahvaćeni tim vihorom. Dostojevski je umetnik podzemnih kretanja duha. U tom burnom kretanju sve je pomaknuto sa svog uobičajenog mesta i otuda je njegovo stvaralaštvo okrenuto ne statičnoj prošlosti, kao kod Tolstoja, već neizvesnoj budućnosti. To je profetsko stvaralaštvo. On otkriva čovekovu prirodu, ispituje je, ne u sigurnoj sredini, ne u životnoj i svakodnevnoj pojavnosti njenoj, ne u normalnoj i normiranoj njenoj pojavnosti, nego u nesvesnom, u bezumlju i zločinu. U zločinu, a ne u zdravlju, u bezumlju, a ne u normalnom, u podsvesnoj i noćnoj stihiji, ne u svakodnevici i u svetlosti svesno ustrojene duše, otkriva se dubina ljudske prirode, ispituju se njene konačnosti i granice.

Stvaralaštvo Dostojevskog je dionizijsko stvaralaštvo. On je obuzet dionizijskom stihijom i iz tog dionizijskog rađa se tragedija. On stupa u ognjenu atmosferu dionizijske bure. On zna samo za ekstatičnu prirodu čovekovu. Posle Dostojevskog sve izgleda bljutavo. Kao da smo boravili u nekim drugim svetovima, upoznali druge dimenzije i, eto, vraćamo se u naš izmereni ograničeni svet, u naš trodimenzionalni prostor. Pažljivo čitanje Dostojevskog je uvek događaj u životu; ono pali i duša doživljava novo vatreno krštenje. Čovek koji se uneo u svet Dostojevskog postaje novi čovek, njemu se otkrivaju nove dimenzije bića. Dostojevski – to je veliki revolucionar duha. On je ustremljen protiv svakog okoštavanja duha.

SUPROTNOST SA TOLSTOJEM
Zapanjujuća je suprotnost između Dostojevskog i L. Tolstoja. Dostojevski je bio glasnik revolucije duha koja se zbiva, on je sav u vatrenoj dinamici duha, sav je okrenut budućnosti. I kraj svega toga on je tvrdio za sebe da je čovek vezan za tlo, on je mnogo držao do istorijskih tradicija, čuvao je istorijske svetinje, crkvu i državu kao istorijske pojave. Tolstoj nije nikada bio duhovni revolucionar, on je statični umetnik – umetnik statičnog života, okrenut prošlosti a ne budućnosti, nema u njemu ničeg proročkog. No i pored toga on se buni protiv svih istorijskih tradicija i svetinja, odriče istorijsku državu i istorijsku crkvu sa do tada nečuvenim radikalizmom, ne priznaje nikakve kontinuitete u kulturi. Dostojevski razobličava intimnu prirodu ruskog nihilizma, Tolstoj je i sam nihilista, odbacuje svetinje i vrednosti. Dostojevski zna za revoluciju koja se zbiva, koja uvek započinje u dubljim slojevima duha. On sagledava njene puteve i njene plodove. Tolstoj ne zna za revoluciju koja se zbiva u dubljim slojevima duha, ništa ne ume da predvidi, ali je zato sam zahvaćen jednom stranom tog revolucionarnog procesa, poput slepca. Dostojevski boravi u oblastima duhovnog i otuda on sve zna. Tolstoj je u oblasti duševno-telesnog i zato ne može znati, ne može osetiti i predvideti šta se zbiva u dubini, niti predvideti posledice revolucionarnog procesa.

Možda je Tolstojeva umetnost savršenija od umetnosti Dostojevskog – Tolstojevi romani su najbolji romani na svetu. On je veliki umetnik onoga što se zbilo. Dostojevski je pak okrenut onome što dolazi. Umetnost onoga što se tek zbiva ne može biti tako savršena kao umetnost o onom što se već zbilo. Dostojevski je snažniji mislilac od Tolstoja, on zna više, on zna za suprotnosti. Tolstoj ne zna da okrene glavu, on gleda napred i pravo. Dostojevski prima život iz ljudskog duha. Tolstoj pak prima život iz duše prirode. Zbog toga Dostojevski i vidi revoluciju koja se zbiva u dubini ljudskog duha. Tolstoj pre svega vidi ustaljeni, prirodni red ljudskog života, njegove biljne i životinjske procese. Dostojevski zasniva svoja predviđanja na svom znanju i poznavanju čovekovog duha. Tolstoj se samo buni protiv tog biljno-životinjskog načina čovekovog života koji on jedino i vidi. I za Dostojevskog je nemoguća moralistička jednosmernost Tolstojeva.

Radni sto Fjodora Dostojevskog izložen u Muzeju Fjodora Mihajloviča Dostojevskog u Sankt Peterburgu

Tolstoj sa nedostižnim savršenstvom prikazuje lepotu i plemenitost postojećih formi života. Kao umetniku onoga što nastaje, Dostojevskom je nedostižno to prikazivanje lepih spoljašnjih oblika. Tolstojeva umetnost je apolonijska umetnost. Stvaralaštvo Dostojevskog je dionizijska umetnost. U još jednom pogledu karakteristično je poređenje Tolstoja i Dostojevskog. Tolstoj je čitavog svog života tražio Boga kao što ga traži paganin koji je svojim bićem daleko od Boga. Njegova misao bila je zaokupljena teologijom i on je bio rđav teolog. Dostojevskog ne muči toliko tema o Bogu koliko tema o čoveku i njegovoj sudbini; njega muči zagonetka čovekovog duha. Njegova je misao zaokupljena antropologijom, a ne teologijom. On ne rešava problem Boga kao što to čini paganin i prirodni čovek, nego rešava problem čoveka kao što to čini čovek duha i hrišćanin. Uistinu – pitanje Boga je ljudsko pitanje. Pitanje čoveka, pak, božanski je problem i može biti da se tajna Božija bolje otkriva čoveku kroz ljudsku tajnu nego kroz prirodno obraćanje Bogu izvan čoveka. Dostojevski nije teolog ali je on bliži živome Bogu nego što je to Tolstoj; njemu se Bog otkriva u čovekovoj sudbini. Može biti, bolje je da čovek bude manje teolog, a više antropolog.

 

 

 

Preuzeto iz knjige: Nikolaj BerđajevNova religijska svest i društvena realnost: Pogled na svet F.M. Dostojevskog,

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here