NIKOLAJ BERĐAJEV: Duhovni lik Dostojevskog (2)

Podelite:

Dostojevski je duboko razumevao prirodu ruskog nihilizma. Ako je nešto odricao, to je bio nihilizam. On je – antinihilist

Da li je Dostojevski bio realista? Pre nego što se odgovori na ovakvo pitanje treba biti načisto da li uopšte velika i prava umetnost može biti realistička. Sam Dostojevski je voleo da se naziva realistom i smatrao je svoj realizam za realizam stvarnog života. Naravno, on nikada nije bio realista u onom smislu u kome je naša tradicionalna kritika govorila o postojanju realističke škole Gogolja. Takav realizam ne postoji, ponajmanje je nečem sličnom pripadao Gogolj i, naravno, takav realista nije bio ni Dostojevski.

Svaka prava umetnost je simbolična, ona je most između dva sveta, ona izražava jednu dublju stvarnost koja je doista prava stvarnost, realnost. Ta prava realnost može biti umetnički izražena samo preko simbola; ona ne može biti neposredno i realno data u umetnosti. Umetnost nikada ne odražava empirijsku stvarnost; ona uvek proniče u jedan drugi svet, ali je taj svet dostupan umetnosti samo preko simbola i simboličnog izraza. Čitava umetnost Dostojevskog govori o najdubljoj duhovnoj realnosti, o metafizičkoj realnosti; ona se najmanje zanima za empirijske oblike života.

Romani Dostojevskog po svemu veoma malo podsećaju na tzv. „realistički roman“. Kroz spoljašnju fabulu koja podseća na neverovatne kriminalne romane, prosijava druga realnost. Nisu realnosti empirijskog, svakodnevnog, životnih uslova i ukorenjenih tipova, ono što je realno kod Dostojevskog. Realna je kod njega čovekova duhovna dubina, realna je sudbina ljudskog duha. Realni su kod njega odnosi čoveka i Boga, čoveka i đavola; realne su kod njega ideje pomoću kojih čovek živi. Ona podvojenost ljudskoga duha koja je najdublja tema romana Dostojevskog ne podleže realističkoj interpretaciji. Uzbudljivi i genijalni prikaz odnosa između Ivana Karamazova i Smerdjakova u kome se pokazuje dva „ja“ samoga Ivana, ne može se nazvati „realističkim“. Još manje realizma ima između Ivana i đavola.

MISTIČKI REALISTA
Dostojevskog ne možemo nazvati realistom ni u smislu onog psihološkog realizma. On nije psiholog; on je – pneumatolog i metafizičar – simbolista. Iza svesnog života kod njega se uvek taji jedan podsvesni život i za njega su vezana strašna predosećanja. Ne povezuju ljude samo odnosi i veze  koji se vide na dnevnoj svetlosti saznanja. Postoje tajanstveniji odnosi i veze koje se skrivaju u dubinama podsvesnog života. Kod Dostojevskog onaj svet uvek zadire u odnose među ljudima ovoga sveta. Tajanstvene veze povezuju Miškina sa Nastasjom Filipovnom i Rogožinom, Raskoljnikova i Svidrigajlova, Ivana Karamazova i Smerdjakova. Stavrogina sa Hromonogom i Šatovom. Kod Dostojevskog su svi oni vezani jedan za drugoga nekakvim vezama koje kao da nisu od ovoga sveta. Kod njega nema slučajnih susreta i slučajnih odnosa. Sve je određeno u drugom svetu, sve ima viši smisao.

Kod Dostojevskog nema slučajnosti empirijskog realizma. Svi susreti kod njega kao da nisu od ovoga sveta, kobni su po svom značenju. Svi složeni sukobi i uzajamni odnosi među ljudima ne otkrivaju objektivno-predmetnu, „realnu“ stvarnost, nego unutrašnji život, intimnu sudbinu ljudi. U tim sukobima i uzajamnim odnosima među ljudima razrešava se zagonetka o čoveku, o njegovom putu, iskazuje se svetska „ideja“. Sve to malo liči na tzv. „realistički“ roman. Ako treba Dostojevskog nazvati realistom, onda je on mistički realista.

Istoričari književnosti i književni kritičari koji vole da otkrivaju razne vrste uticaja i pozajmica, često govore o uticajima na Dostojevskog, osobito za prvi period njegova stvaralaštva. Govore o uticaju Igoa, Žorž Sandove, Dikensa, pa delimično i Hofmana. Međutim, prava srodnost Dostojevskog može se utvrditi samo sa jednim velikim zapadnim piscem – sa Balzakom, koji je takođe malo bio „realista“ kao i Dostojevski. Među velikim ruskim piscima Dostojevski je neposrednije vezan za Gogolja, naročito u svojim prvim pričama. Odnos prema čoveku, međutim, kod Dostojevskog je bitno drugačiji nego kod Gogolja. Gogolj daje razbijeni ljudski lik, kod njega nema ljudi; umesto ljudi – nakaze i njuške. U tom smislu Gogolju je bliska umetnost Andreja Bjelog. Dostojevski je pak, celovito prikazivao lik čoveka, nalazio ga je i u onom poslednjem i posrnulom. Kada se Dostojevski pojavio u svoj svojoj veličini i izgovorio svoju novu stvaralačku reč, on je već bio izvan svih uticaja i mogućnosti pozajmljivanja, on je – jedinstvena u svetu neviđena stvaralačka pojava.

Zabeleške iz podzemlja dele stvaralaštvo Dostojevskog na dva perioda. Sve do Zabeležaka iz podzemlja on je još bio psiholog, premda sa specifičnom psihologijom; on je – humanista pun saosećanja za „bedne ljude“, za „ponižene i uvređene“, za junake „mrtvog doma“ – sa Zabeleškama iz podzemlja započinje genijalna idejna dijalektika Dostojevskog. On nije više samo psiholog, on je – metafizičar, on do dna istražuje tragediju ljudskog duha. On više nije humanista u nekadašnjem smislu te reči, on ima malo zajedničkog sa Žorž Sandovom, Igoom, Dikensom i drugima. On je konačno raskinuo vezu sa humanizmom Bjelinskog. Ako je on još uvek humanista, onda je to jedan novi, tragični humanizam.

Čovek je još sigurnije u središtu njegovog stvaralaštva a sudbina čoveka je isključivi predmet njegovog interesovanja. Čovek se bori ne u površinskoj ravni humanizma nego u dubljoj ravni, u duhovnom svetu koji se otkriva. Sada se prvi put otkriva ono ljudsko carstvo koje se naziva „dostojevština“. Dostojevski konačno postaje tragički pisac. Bol ruske književnosti u njemu dostiže najviši stepen. Bol zbog patničke sudbine čovekove i sudbine sveta dostiže tačku belog usijanja. Kod nas nije nikada bilo renesansnog duha niti renesansnog stvaralaštva. Mi ne znamo za radost svog preporoda. Takva je naša nemila sudbina.

VERA U ČOVEKA
Početkom XIX veka, u doba Aleksandra I, verovatno u najkulturnijem dobu naše celokupne istorije, na trenutak je zablistalo nešto što je podsećalo na renesansu, zablistala je opojna lepota bujnog stvaralaštva u oblasti ruske poezije. Takva je bila svetla i radosna, raskošna umetnost Puškinova. Ali brzo se ugasila ta radost stvaralačkog izobilja; u samom Puškinu je sve to već bilo zatvoreno. Velika ruska literatura XIX veka nije bila nastavak Puškinovog stvaralačkog puta – ona je sva u mukama i stradanju, u bolu zbog svetskog spasenja, u njoj je kao da se vrši neko iskupljenje krivice. Tužni i tragični lik Čadajeva stoji na ishodu ruske misli koja se javljala u XIX veku. Ljermontov, Gogolj, Tjutčev ne stvaraju u onom stvaralačkom izobilju renesansnog duha; oni stvaraju u mukama i patnjama, nema kod njih bujne igre snaga. Zatim imamo divnu pojavu Konstantina Leontjeva, po svojoj prirodi čoveka renesanse XVI veka koji je zalutao u Rusiju XIX veka toliko tuđu i suprotnu renesansi, koji proživljava u njoj svoju tužnu i patetičnu sudbinu. Najzad, tu su vrhovi ruske književnosti – Tolstoj i Dostojevski. Ko njih nema ničeg renesansnog. Oni su smrvljeni religioznom patnjom i mukom, oni traže  spasenja. To je karakteristično za ruske stvaraoce, to je ono nacionalno u njima, oni traže spasenja, žude za iskupljenjem, pate zbog sveta.

Sa Dostojevskim ruska književnost dostiže vrhunac; u njegovom stvaralaštvu iskazuje se taj bolni i ozbiljni, religiozni karakter ruske književnosti. U Dostojevskom se zgusnula sva tama ruskog života i ruske sudbine, ali u toj tami zasijala je i svetlost. Stradalnički put ruske književnosti ispunjen religioznim patnjama i religioznim traženjima, prirodno je doveo do Dostojevskog. No, on već proniče u jedan drugi svet i vidi se već i svetlost. Tragedija Dostojevskog kao i svaka prava tragedija ima katarzu, pročišćenje i oslobođenje. Dostojevskog neće sagledati i znati oni koje on odbacuje isključivo u mrak, u bezizlaz, oni koje on muči a ne raduje. Mogućna je velika radost pri čitanju Dostojevskog, veliko oslobođenje duha. To je radost kroz patnju. Ali takav je put hrišćanstva. Dostojevski vraća veru u čoveka u čovekove dubine. Takve vere nema u uobičajenoj humanističkoj ravni.

Humanizam negira čoveka. Čovek se ponovo rađa kada poveruje u Boga. Vera u čoveka jeste vera u Hrista, u Bogočoveka. Čitavog svog života Dostojevski je bio odan isključivo jednostavnom osećanju Hrista, sledio je jednu bezgraničnu ljubav prema liku Hrista. U ime Hrista i bezgranične ljubavi prema njemu Dostojevski je prekinuo sa svetom humanizma čiji je prorok bio Bjelinski. Vera Dostojevskog prošla je kroz iskušenja svih sumnji i prekalila se na vatri. On piše u svojoj beležnici: „I u Evropi takve snage ateističkih izraza nema i nije ni bilo. Znači, ja verujem u Hrista i ispovedam ga, ali ne kao dečak. Kroz strašni pakao iskušenja i sumnji prošla je moja Osama“.

Dostojevski je izgubio mladalačku veru u „Šilera“ – tim imenom on je označavao  simbolično sveo ono „uzvišeno i lepo“, idealistički humanizam. Vera u „Šilera“ nije izdržala iskušenja, vera u Hrista izdržala je sva iskušenja. On je izgubio humanističku veru u čoveka, ali je ostao dosledan hrišćanskoj veri u čoveka, probudio je, učvrstio i obogatio tu veru. I zato Dostojevski nije mogao biti mračni, pesmistički pisac koji ne nudi nikakvog izlaza. Svetlost oslobođenja postoji u onom najmračnijem kod Dostojevskog, u onom najmučnijem. To je svetlost Hristova koja i u tami sija. Dostojevski vodi čoveka kroz bezdane podvojenosti – podvojenost je osnovni motiv kod Dostojevskog – ali ta razdvojenost ne uništava konačno čoveka. Kroz Bogočoveka se ponovo može uspostaviti ljudski lik.

TIPIČAN RUSKI PISAC
Dostojevski pripada onim piscima kojima je pošlo za rukom da iskažu sebe kroz svoje stvaralaštvo. U njegovom stvaralaštvu izrazila se sva protivrečnost njegovog duha, svi bezdani njegovih dubina. Za njega stvaranje nije bilo, kao za mnoge druge, prikrivanje onoga što se zbiva u dubinama. On nije ništa utajio i zato je uspeo da načini zapanjujuća otkrića o čoveku.

Kroz sudbinu svojih junaka on govori o svojoj sudbini, kroz njihove sumnje – o svojim sumnjama, kroz njihovu razdvojenost on govori o svojoj razdvojenosti; kada govori o njihovom zločinačkom iskustvu on govori o tajnim prestupima svoga duha. Biografija Dostojevskog je manje zanimljiva od njegovoga dela. On je čitavoga sebe uneo u svoja dela. Pisma Dostojevskog su manje zanimljiva nego njegovi romani. Po njima ga možemo izučavati. Zbog toga je Dostojevski manje zagonetan nego mnogi drugi pisci, njega je lakše odgonetnuti nego, na primer, Gogolja. Gogolj je jedan od najzagonetnijih  ruskih pisaca. On sebe nije otkrio kroz svoje delo nego se skrivao u njemu, on je tajnu svoje ličnosti odneo na onaj svet. I jedva da će kome poći za rukom da je ikada odgonetne.

Takva će enigma ostati za nas i ličnost Vladimira Solovjova. U svojim filozofskim i teozofskim traktatima, u svojoj publicistici, V. Solovjov nije otkrio sebe nego, naprotiv, skrivao je sebe, u njima se ne odražava protivurečnost njegove prirode. Tek na osnovu pojedinih pesama možemo ponešto odgonetnuti. Dostojevski nije takav. Njegov genije je uspeo da se do dna iskaže kroz delo, da kaže sve o sudbini svojoj koja je ujedno svetska čovekova sudbina. On nije sakrio od nas sodomski ideal i pokazao nam je vrhunce svoga ideala Madone. Zbog toga je stvaralaštvo Dostojevskog otkrovenje. Epilepsija njegova nije samo spoljašnje vidljiva bolest, kroz nju se otkrivaju same dubine njegovoga duha.

Dostojevski je imao običaj da sebe naziva čovekom „ukorenjenim“ i propovedao je ideologiju ukorenjenih i za tle vezanih ljudi. To je tačno samo u tom smislu što je on bio i ostao Rus, organski vezan za svoj narod. On se nije nikada odvajao od nacionalnog korena. Ali, on nije ni ličio na slovenofile, pripadao je jednom sasvim drugačijem dobu. U poređenju sa slovenofilima Dostojevski je bio ruski putnik, ruski hodočasnik po svetovima duha. On nije imao svoj dom i svoju zemlju ni prijatno gnezdo spahijskih imanja i dvoraca. Njega ne vezuje za život na statičnost svakodnevice, on je sav u dinamici i nemiru, njega prožimaju strujanja koja dolaze od onoga što nailazi, sav je u revoluciji duha. On je čovek Apokalipse. Slovenofili nisu još uvek bili zahvaćenim apokaliptičkim bolestima.

Dostojevski je pre svega prikazivao sudbinu ruskog skitnice i otpadnika i to je mnogo karakterističnije za njega nego ona njegova povezanost sa tlom. Skitanje je on smatrao karakterističnom ruskom osobinom. Slovenofili su pak, bili vezani za zemlju, urasli u zemlju, ljudi snažni na svojoj zemlji. I samo tlo zemlje pod njima bilo je sigurno i čvrsto. Dostojevski je – podzemni čovek. Njegova stihija je vatra, a ne zemlja. Njegov pravac – pravac kretanja vihora. Sve je drugačije kod Dostojevskog nego kod slovenofila. Njegov odnos prema zapadnoj Evropi je drugačiji – on je evropski patriot a ne samo ruski, na drugačiji način se odnosi i prema petrovskom periodu ruske istorije, on je pisac petrogradskog života. Dostojevski je bio sav u razdvojenosti. Mi ćemo još videti kako se razlikuju ideje Dostojevskog o Rusiji od ideja slovenofila. Ali odmah želimo da naglasimo da Dostojevski nema ničeg zajedničkog sa slovenofilskom „vrstom“. Po načinu života Dostojevski je bio tipičan ruski pisac, publicista, koji živi od svoga rada. Njega je nemoguće zamisliti izvan književnosti. On je živeo od književnosti. On je oličavao u svom primeru ličnom gorku sudbinu ruskog pisca.

NEOGRANIČENOST DUHOVNOG ISKUSTVA
Zaista je divljenja dostojan um Dostojevskog, neobična je pronicljivost njegovoga uma. To je jedan od najumnijih pisaca svetske književnosti. Njegov um ne samo da odgovara snazi njegove umetničke nadarenosti nego je, može biti, i prevazilazi. U tome se on veoma razlikuje od L. Tolstoja koji iznenađuje neponovljivošću, jednosmernošću svoga uma koji nije na jednakoj visini sa njegovom genijalnom umetničkom nadarenošću. Uostalom, nije Tolstoj bio veliki mislilac nego Dostojevski. Stvaralaštvo Dostojevskog zadivljuje svojim bleskom, iskričavo je, to je sveobuhvatno otkrovenje uma. Po snazi i pronicljivosti uma, od velikih pisaca sa Dostojevskim se može porediti samo Šekspir, veliki duh renesanse. Čak i um jednog Getea, najčuvenijeg među velikima, ne odlikuje se takvom oštrinom, takvom dijalektičkom dubinom kakvu je imao um Dostojevskog. To je utoliko čudnije kada znamo da se Dostojevski nalazi u dionizijskoj sferi orgija i stihija. Ta stihija, kada čoveka sasvim zahvati, ne deluje povoljno na oštrinu i pronicljivost uma, ona ga pomućuje.

Kod Dostojevskog imamo orgije i ekstazu same misli. Dijalektika ideja kod Dostojevskog opija, ali u toj opijenosti ne gasi se prodornost misli; naprotiv, ona dostiže najviši stepen pronicljivosti. Oni koji se ne interesuju za idejnu dijalektiku Dostojevskog, za tragične puteve njegove misli, za koje je on samo umetnik i psiholog, ne znaju mnogo o Dostojevskom, ne mogu da shvate njegov duh. Celokupno stvaralaštvo Dostojevskog jeste umetničko razrešenje idejnog problema, jedno tragično kretanje ideja. Junak iz podzemlja je – ideja, Raskoljnikov je – ideja, Stavrogin, Kirilov, Šatov, P. Verhovenski – jesu ideje.  Karamazov je – ideja. Svi junaci kod Dostojevskog u vlasti su neke ideje, opijeni su idejom, svi dijalozi u njegovim romanima su jedna sjajna dijalektika ideja. Sve što je Dostojevski napisao vezano je za svetske „proklete“ probleme. To nikako ne znači da je Dostojevski pisao tendenciozne romane à thèse radi  isticanja nekakvih ideja. Ideje su apsolutno imanentne njegovoj umetnosti, on umetničkim sredstvima pokazuje život ideja. On je „idejni“ pisac u platonističkom smislu te reči a ne u onom banalnom smislu te reči kako se to čini našoj kritici. On sagledava prvobitne ideje, ali uvek u njihovom kretanju, u dinamici njihove tragične sudbine, nikada u stanju mirovanja.

Dostojevski je o sebi sasvim skromno govorio: „Loš sam ja u filozofiji (ali ne u ljubavi prema njoj, tu sam jak)“. To znači da mu ona akademska filozofija nije išla. Njegov intuitivni genije nalazio je sopstvene puteve filozofiranja. On je bio pravi filozof, najveći ruski filozof. On filozofiji daje veoma mnogo. Filozofska  misao mora biti ispunjena njegovim umovanjima. Stvaralaštvo Dostojevskog je veoma značajno za filozofsku antropologiju, za filozofiju istorije, za filozofiju religije, za etiku. Možda je on malo naučio od filozofije, ali on filozofiju ima čemu da nauči i mi već odavno filozofiramo o konačnim problemima u znaku Dostojevskog. Samo je filozofiranje o pred-konačnim vezano za tradicionalnu filozofiju.

Dostojevski otkriva novi svet duha i vraća čoveku njegovu duhovnu dubinu. Ta duhovna dubina bila je oduzeta čoveku i odbačena u transcendentne daljine, u neke, za nas nedostižne visine. Čovek je ostavljen carstvu sredine svoje duše i površini sopstvenog tela. Više nije osećao dimenzije dubina. Taj proces otuđenja čoveka od dubina njegovoga duhovnog sveta započinje u religiozno-crkvenoj sferi kao prebacivanje duha u isključivo transcendentni svet i stvaranje religije duše koja teži tom duhovnom svetu koji joj je oduzet. Taj se proces završava pozitivizmom, materijalizmom i agnosticizmom, to jest totalnim lišavanjem duše čoveka i sveta. Transcendentni svet se konačno odbacuje u ono što je nespoznatljivo. Sve se komunikacije prekidaju i na kraju krajeva taj se svet potpuno odriče.

Mržnja oficijelnog hrišćanstva prema svakoj vrsti gnosticizma morala se završiti afirmacijom agnosticizma; odbacivanje čovekove duhovne dubine u stranu moralo je dovesti do poricanja svakog duhovnog iskustva, do zatvaranja čoveka u „materijalne“ i „psihološke“ realnosti. Dostojevski kao duhovna pojava predstavlja jedno okretanje unutra, čovekovoj duhovnoj dubini, duhovnom iskustvu, vraćanje čoveka sopstvenoj duhovnoj dubini, proboj kroz zatvorenu „materijalnu“i „psihološku“ stvarnost. Za njega čovek nije samo „psihološko“ nego i duhovno biće. Duh nije izvan čoveka nego u čoveku. Dostojevski afirmiše neograničenost duhovnog iskustva, odbacuje sva ograničenja, ukida sva mesta i punktove nadzora. Duhovni horizonti se otkrivaju u unutrašnjem imanentnom kretanju. U čoveku i preko čoveka može se shvatiti Bog. Zato je Dostojevski pristalica imanentnosti u najdubljem smislu te reči. To je taj put slobode koji nam otkriva Dostojevski. On otkriva Hrista u ljudskim dubinama, kroz čovekov stradalnički put, kroz slobodu.

Religija Dostojevskog je tipološki suprotna autoritarno-transcendentnom tipu religioznosti. To je najslobodnija religija za koju svet zna, ona diše patosom slobode. U svom religioznom saznanju Dostojevski nikada ne dostiže do krajnjih ciljeva, ne savladava do kraja protivurečnosti, on je uvek u toku, na putu. Pozitivni patos je u do sada nečuvenoj religiji slobode i slobodne ljubavi. U Dnevniku pisca postoje mesta koja mogu izgledati kao protivurečnost ovakvom shvatanju Dostojevskog. Međutim, mora se priznati da Dnevnik pisca sadrži i sve one osnovne ideje Dostojevskog koje se nalaze razbacane na raznim mestima. Te se ideje kasnije, sa još većom snagom, nalaze istaknute u njegovim romanima. Tamo se već nalazi idejna dijalektika Legende o Velikom Inkvizitoru u kojoj je naglašena religija slobode.

Grobno mesto Dostojevskog na groblju pri manastiru Aleksandar Nevski, u Sankt Peterburgu

Grobno mesto Dostojevskog na groblju pri manastiru Aleksandar Nevski u Sankt Peterburgu

Nasuprot često isticanom mišljenju, treba energično insistirati na tome da je duh Dostojevskog bio pozitivno, a ne negativno orijentisan. Njegov patos je bio patos afirmacije, a ne negacije. On je prihvatao Boga, čoveka i svet kroz pakao podvojenosti i mraka. Dostojevski je duboko razumevao prirodu ruskog nihilizma. Ako je nešto odricao, to je bio nihilizam. On je – antinihilist. I po tome se on razlikuje od L. Tolstoja koji je bio zaražen nihilističkim negacijama. Danas nam je Dostojevski postao bliži nego što je to nekada bio. Opet smo mu se približili. Mnogo novoga nalazimo za sebe u njemu u svetlosti saznanja tragične sudbine koju smo preživeli.

 

(KRAJ)

 

Nikolaj Aleksandrovič Berđajev (1874-1948) je ruski religiozni i politički filozof, predstavnik ruskog egzistencijalizma i personalizma

 

Preuzeto iz knjige: Nikolaj BerđajevNova religijska svest i društvena ralnost

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here