Нова књига Ивана Сокача: Бродови…

Поделите:

ИВАН СОKАЧ (дипл.ек), рођен је у Београду 1975. године. Прозни писац, писац кратке лирске прозе и поета. Члан је Удружења књижевника Србије, заступљен у зборницима и антологијама. Добитник регионалних књижевних признања за свој рад, који до 2019. представља кроз седам публикација белетристике. Номинован 2018. године од стране Савеза писаца Русије за књижевну награду „Сергеј Јесењин“. Превођен на више језика.

Висејезичка збирка поезије и кратке прозе “БРОДОВИ” (ИВАНА СОKАЧА).
Стихови Ивана Сокача доносе под сводове модерне поезије један нови облик смиреног погледа у бескрај, док су лирске прозе саткане од велике дозе осећања и ширине. Свака песма или кратка прича подстиче читаоца на размишљање о животу и смрти, љубави, вери и свим осталим битним чиниоцима овог света. Са истанчаним осећајем за сложену драматургију приповедачког умећа, збирка плени пажњу и разноврсношцу мотивације, па досеже велику тематску и стилску ширину, као и читав спектар наратива и значења.
Ова збирка је, по речима критичара, дубоко мисаоно књижевно дело

БРОДОВИ

Kада заспиш сањај бродове.
Они се увек враћају…
Тако се и моја душа изјутра врати
кад оплови „северни морски пут“.

Kада заспиш сањај бродове,
јер они те силног гнева ослободе.
Њиме лед разбију па га, пловећи даље,
нехајно у Маријанским дубинама оставе,
где се светови таме дотичу…

Kада заспиш немој марити где сам.
Ја ти већ кафу спремам
да се од пута одмориш
и покажеш ми спаваћицу од свиле,
што на чауре и коконе још мирише,
и на старе дудове и духове источног сунца.

Kада заспиш увек сањај бродове.
Они се враћају…
Ако се једном и не врате немој бринути.
Ја ћу те чекати на дну океана.
Да нимфи слуга будем и фењер носим
тамо где се светови таме дотичу…

АБАЏИЈА

Од звезда да ти капу скујем, да те чува.
Да те под њом нико не спази, не види…
А од облака начиним сомот,
па ти сашијем прслук, кад дува и бриди.
Онда га извезем срмом
са језера умивеног
вилиним сузама.
У мрачној шуми скривеног…

Од песаме ћу сребрн ланац
да ти испевам,
а од њива да ти постељу спремин.
Од сувих шљива мелем
на влажне усне да ти ставим,
па из корена дивљег љиљана
воду захватим,
да ти жедну душу напојим.

Проткаћу од косе твоје
по себи ко гајтан нити од свиле.
Kо’ на фермену мојем
некад што су биле.
Па те за руку ухватим
и одведем у прошлост, далеко.
Да видиш кога све има тамо,
да знаш да и даље постоји неко.

НА ПОЛЈИМА

На пољима још крви оста
у праху земље сатрта
и у коренима многих изданака младих.

Рађа се са сунцем
дух старине и постојања вечног
у времену што га некад’ давно градих…

На пољима још ветар струји
и глас носи
где се јаче чује.

У шуму крај хумки
небитних и празних,
где потоци остају да брује…
ОД РАНА

Лажна цесто, невесто. И псето…
Сви троје смо уморни од рана.
Очи слуге тамних четинара.
Тешких дана, нарави и јарма.

Црвене ми стопе попут нара,
па кад газим траг за собом водим.
Мисли моје и свакакве слутње
да обесим сужње и упорне.

Лакше би ми да корачам било,
не би ми се ни јело ни снило.
Па би псето испред мене ишло,
ко до сада ни тресло ни крило.

НОЋ

Сан свладала ноћ.
Молитва низ руку одлута некамо.
На прозорима окови од капи, дремају.
Само ми још очи будне.
Сневају…

И сене замиру.
Таме сваки одсјај прахом угрувају.
А олује трептај не допире.
Јер очи ми још будне.
Чувају…

Дахови шум створе.
А црнило их гута, упија.
Ућуткују се, све тиши у зноју…
Само ми још очи сањиве.
У строју…

ПРОШЛОСТ

Ређање слика с друге стране застора,
у полутамној соби,
ништа је но магловит траг сећања.
Прошлост још зове, понекад. Можда често…
Сретнемо се у бесмислу обично. Бива сетно.
Kажем јој: тај сам што ме чуваш иза давних дана.
Можда сам мало старији, искуснији, лошији…
Kад’ изађеш из стана, не затварај прозор.
Морам да знам,
кад’ залепрша на ветру одора што те крије,
да ништа је но доказ
да ме још има,
и у невреме време док бије.

KОЛОДВОР

Затрепти ми поглед у брзини.
Kолодвор је препун,
а једни се за другим спремају на одлазак.
Људи…
Возови…
Све сам их сањао.
Знам камо су кренули и куда ће стићи.
Благо њима!
Толики видик и бескрајно пространство.
Испратим их а у глави ми слике познате.
…Хитро да се склоним док не полудим.
Већ је доцкан.
А нисам ни кафу испио до краја.
Нисам ни жар међу прстима осетио.
…А они већ одоше.

Kолодвор је изнова препун,
а једни се за другим спремају на одлазак.
Људи…
Возови…

Иван Сокач

Видовдан

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here