Nova knjiga Ivana Sokača: Brodovi…

Podelite:

IVAN SOKAČ (dipl.ek), rođen je u Beogradu 1975. godine. Prozni pisac, pisac kratke lirske proze i poeta. Član je Udruženja književnika Srbije, zastupljen u zbornicima i antologijama. Dobitnik regionalnih književnih priznanja za svoj rad, koji do 2019. predstavlja kroz sedam publikacija beletristike. Nominovan 2018. godine od strane Saveza pisaca Rusije za književnu nagradu „Sergej Jesenjin“. Prevođen na više jezika.

Visejezička zbirka poezije i kratke proze “BRODOVI” (IVANA SOKAČA).
Stihovi Ivana Sokača donose pod svodove moderne poezije jedan novi oblik smirenog pogleda u beskraj, dok su lirske proze satkane od velike doze osećanja i širine. Svaka pesma ili kratka priča podstiče čitaoca na razmišljanje o životu i smrti, ljubavi, veri i svim ostalim bitnim činiocima ovog sveta. Sa istančanim osećajem za složenu dramaturgiju pripovedačkog umeća, zbirka pleni pažnju i raznovrsnošcu motivacije, pa doseže veliku tematsku i stilsku širinu, kao i čitav spektar narativa i značenja.
Ova zbirka je, po rečima kritičara, duboko misaono književno delo

BRODOVI

Kada zaspiš sanjaj brodove.
Oni se uvek vraćaju…
Tako se i moja duša izjutra vrati
kad oplovi „severni morski put“.

Kada zaspiš sanjaj brodove,
jer oni te silnog gneva oslobode.
Njime led razbiju pa ga, ploveći dalje,
nehajno u Marijanskim dubinama ostave,
gde se svetovi tame dotiču…

Kada zaspiš nemoj mariti gde sam.
Ja ti već kafu spremam
da se od puta odmoriš
i pokažeš mi spavaćicu od svile,
što na čaure i kokone još miriše,
i na stare dudove i duhove istočnog sunca.

Kada zaspiš uvek sanjaj brodove.
Oni se vraćaju…
Ako se jednom i ne vrate nemoj brinuti.
Ja ću te čekati na dnu okeana.
Da nimfi sluga budem i fenjer nosim
tamo gde se svetovi tame dotiču…

ABADŽIJA

Od zvezda da ti kapu skujem, da te čuva.
Da te pod njom niko ne spazi, ne vidi…
A od oblaka načinim somot,
pa ti sašijem prsluk, kad duva i bridi.
Onda ga izvezem srmom
sa jezera umivenog
vilinim suzama.
U mračnoj šumi skrivenog…

Od pesame ću srebrn lanac
da ti ispevam,
a od njiva da ti postelju spremin.
Od suvih šljiva melem
na vlažne usne da ti stavim,
pa iz korena divljeg ljiljana
vodu zahvatim,
da ti žednu dušu napojim.

Protkaću od kose tvoje
po sebi ko gajtan niti od svile.
Ko’ na fermenu mojem
nekad što su bile.
Pa te za ruku uhvatim
i odvedem u prošlost, daleko.
Da vidiš koga sve ima tamo,
da znaš da i dalje postoji neko.

NA POLJIMA

Na poljima još krvi osta
u prahu zemlje satrta
i u korenima mnogih izdanaka mladih.

Rađa se sa suncem
duh starine i postojanja večnog
u vremenu što ga nekad’ davno gradih…

Na poljima još vetar struji
i glas nosi
gde se jače čuje.

U šumu kraj humki
nebitnih i praznih,
gde potoci ostaju da bruje…
OD RANA

Lažna cesto, nevesto. I pseto…
Svi troje smo umorni od rana.
Oči sluge tamnih četinara.
Teških dana, naravi i jarma.

Crvene mi stope poput nara,
pa kad gazim trag za sobom vodim.
Misli moje i svakakve slutnje
da obesim sužnje i uporne.

Lakše bi mi da koračam bilo,
ne bi mi se ni jelo ni snilo.
Pa bi pseto ispred mene išlo,
ko do sada ni treslo ni krilo.

NOĆ

San svladala noć.
Molitva niz ruku odluta nekamo.
Na prozorima okovi od kapi, dremaju.
Samo mi još oči budne.
Snevaju…

I sene zamiru.
Tame svaki odsjaj prahom ugruvaju.
A oluje treptaj ne dopire.
Jer oči mi još budne.
Čuvaju…

Dahovi šum stvore.
A crnilo ih guta, upija.
Ućutkuju se, sve tiši u znoju…
Samo mi još oči sanjive.
U stroju…

PROŠLOST

Ređanje slika s druge strane zastora,
u polutamnoj sobi,
ništa je no maglovit trag sećanja.
Prošlost još zove, ponekad. Možda često…
Sretnemo se u besmislu obično. Biva setno.
Kažem joj: taj sam što me čuvaš iza davnih dana.
Možda sam malo stariji, iskusniji, lošiji…
Kad’ izađeš iz stana, ne zatvaraj prozor.
Moram da znam,
kad’ zaleprša na vetru odora što te krije,
da ništa je no dokaz
da me još ima,
i u nevreme vreme dok bije.

KOLODVOR

Zatrepti mi pogled u brzini.
Kolodvor je prepun,
a jedni se za drugim spremaju na odlazak.
Ljudi…
Vozovi…
Sve sam ih sanjao.
Znam kamo su krenuli i kuda će stići.
Blago njima!
Toliki vidik i beskrajno prostranstvo.
Ispratim ih a u glavi mi slike poznate.
…Hitro da se sklonim dok ne poludim.
Već je dockan.
A nisam ni kafu ispio do kraja.
Nisam ni žar među prstima osetio.
…A oni već odoše.

Kolodvor je iznova prepun,
a jedni se za drugim spremaju na odlazak.
Ljudi…
Vozovi…

Ivan Sokač

Vidovdan

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here