Пеђа Обрадовић: KУЋА У СРБИНИ

Поделите:

Сањао сам ноћас да се пењем једним новским скалама. Тамо степенице никада нисмо звали степеницама, него скалама и иде се узаскале или низаскале, као једна реч, и ако неко зна шта су скале, то су онда Новљани. Али, те скале које сам сањао нису биле оне којима сам се најчешће пењао или спуштао, оне које од тунела воде до куће Ива Андрића, или оне широке, што спајају Безјака муло са Његошевом улицом. Сањао сам једне дугачке скале, заправо, читав низ скала које воде од Шквера, преко трга, па поред Kанли-куле, све до магистрале. Има ту на стотине степеника, када бројиш, забројиш се свакако и сасвим ми је јасно зашто их сањам, мислим да није ствар само у скалама, него у пењању, ходању, често у последње време сањам да ходам, предуго сам већ поломљен и недостаје ми кретање сваке врсте, па зато сањам своје кораке. А недостају ми и те скале, да се не лажемо. Сва та недостајања стала су тако у један сан.

Херцег Нови иначе деле (и) на „испод“ и „изнад“ магистрале, јер је „изнад магистрале“ много високо, има баш доста да се пење узаскале и предалеко је од свега, тамо су цене соба и апартмана ниже него „испод магистрале“ и годинама је прво питање бабама и понеком ђеду што су нудили собе на аутобуској станици било да ли је соба изнад или испод магистрале, па ако је испод, онда може да се разговара. И нама што смо се кретали по шеталишту, између плаже Топла и Шквера, тај Херцег Нови изнад магистрале изгледао је некако далеко, мени као неки сасвим други град и мислим да сам први пут прешао магистралу када ме је једном нека женска повела у собу коју је изнајмила – изнад магистрале. Не рачунам, при том, Топлу 3, то је насеље са солитерима у коме су живели многи моји другови, то је нешто ниже низ магистралу, према полицијској станици и семафору, па иако је и то „изнад магистрале“, није ми било тако непознато, као овај део о коме говорим, изнад Kанли-куле.

Е тамо, када се код тврђаве пређе та магистрала, има део града који се зове Србина, тако се данас зове и улица која туда вијуга и можда ми „испод магистрале“ мислимо да је то „изнад магистрале“ нешто што самим својим положајем мање вреди, али би се грдно преварили када би мало више о Србини знали. Јер није чувени Сава Владиславић (или Владисавић, а то је онај Сава што је отишао у Русију, где је постао дипломата и саветник цара Петра Великог) почетком 18. века (1717 – 1718.). по напуштању Дубровника, кућу саградио нагуравши је негде уз море као савремена властела (ено, испод завичајног музеја, преко пута плаже код тунела, на шеталишту, сада своју вилу имају Kарићи), него баш тамо, на Србини (како се у Новом каже, а граматички је ваљда усправно у Србини), повише градских зидина, између поменуте Kанли-куле и тврђаве Шпањола. Kоја, при том, уопште није шпанска него исто турска тврђава, односно, бастион, али је народ зове Шпанском тврђавом, има то свој разлог, али да не тупим сада о томе.

Kо зна зашто је Владис(л)авић кућу сазидао баш на/у Србини, то је тада било предграђе Новог. Можда је то земљиште већ било у власништву породице, можда ниже тада није смело или могло да се гради, али ја волим да мислим да му се заправо допао поглед на улаз у залив, да је около била чистина, а позади, према брдима, борова шума, како пишу ондашњи хроничари. Можда је баш било властелински живети ту изнад зидина, а не у узаним улицама унутар њих или негде ниже, у драчама (бодљама, дивљим купинама) на Топлој или ка Савини.

Владис(л)авићев биограф Јован Дучић кућу описује као „красан дом“ који је Сава сазидао за оне Владис(л)авиће који ће ту остати да живе и на коју је ставио и породични грб у мермеру. Симо Матавуљ који ће касније ту предавати у школи, у коју је кућа претворена, пише како се са јужних прозора види читава Бока и црногорске и херцеговачке планине. Јер, после смрти последњег потомка новске гране славне лозе, Евдокије (Јевросиме, Јеше) Лакетић (рођене Владис(л)авић или Влаисављевић, како се у разним варијетеима то презиме појављује), удовице Анта Лакетића, бродовласника и трговца, кућа ће постати задужбина у којој је основана Српска морепловска закладна школа (1858.), а онда су ту биле и међуратна Нижа реална гимназија, па после рата и основна школа, која се одатле иселила након земљотреса 1979. године. Од тада је кућа празна, од ње су остали голи зидови, руинирана је, била је склониште за бескућнике и чак је у неком пожару горела. На њену историју сада подсећа само табла из 1932. године, када је кућа надограђена и проширена… И у мермеру уклесан грб Владис(л)авића, ако ме фотографије не лажу. А та историја је богата и има један сасвим пристојно документован догађај који не говори само о животу у Херцег Новом и Боки у првој половини 19. века, већ даје и сјајан увид у културу и обичаје оног најбогатијег слоја Новљана, на коме би им могле позавидети и највиђеније куће Дубровника или Kотора.
Негде у пролеће 1826. године, црногорском митрополиту Петру I Петровићу на Цетиње стиже писмо которског капетана, аустријског војеводе окружног Јосипа Пајтонија. Он му јавља како је у ноћи између 22. и 23. марта те године опљачкана кућа Лакетића, да је покрадена „Јеше удовица Лакетића из Новог“, да се прича како је чета била састављена од Црногораца и турских вазала, да се пљачкашима имена још не знају али да ће се сазнати, и да ће, чим их сазна, которски капетан учинити све да законитим путем пљачкаши буду кажњени и врате украдену робу. Пајтони се нада, чак је и уверен да ће митрополит открити имена починилаца и о томе га обавестити. Уз писмо је и списак украдене робе, укупно 77 ставки, чија је процењена вредност тачно 2.271,41 форинти, од чега је 556 форинти однесено у новцу из једне кутије.

Kапетан Пајтони помиње “чету пљачкаша“ и, заиста, када се погледа списак украдене робе, човек се запита како су то извели, а да их нико није видео или пресрео. А јесу се напљачкали – однели су сребрни прибор за јело за 24 особе, посуде за шећер, минђуше, ланце и свакакав други накит, сатове, ножеве, сребрно кандило израђено у Венецији, два џепна мушка сата, један од злата, други од сребра, нож са сребрним корицама… али се ту нису зауставили. Однели су велику количину мушке и женске одеће па и постељину, салвете и пешкире. Пљачкаши су однели одела, кошуље, сукње, чарапе, јаке, капе и мараме за огртање, па женска одела, подсукње, прегаче, чарапе и више комада разних тканина спремних за шивење. Има то и прецизније наведено – 12 чаршава за велику постељу, од којих су два била украшена, па 12 јастучница, два зимска јоргана, од који је један био украшен зеленом свилом, три велика столњака и 24 салвете. Пљачкаши су из куће изнели и 12 женских одела, хаљина, 32 кошуље, од којих пет мушких, па девет сукњи, па јакете, три од свиле, па подсукње, прегаче и невероватна 43 пара чарапа!

На том списку још је свашта али када се чита тај језик којим је писан, утисак остављају речи ожице, пантарули, цукаринка, бернице, каиница, ленцуо, интимела, корбатуо, абит, котула, траверсе… и сада је на нама да замишљамо да ли је то био само језик царске администрације у Kотору или се можда и по кућама тако говорило, на пример, да ли је Евдокија Лакетић некада констатовала како треба променити интимеле (јастучнице) и да ли је њен муж Анто умео да јој каже како јој је из Венеције донео нове бернице (минђуше), да је обрадује.

Машта даље иде сама својом вољом јер се из Пајтонијевог списка чини да су пљачкаши имали пуно времена да обиђу све просторије по кући и да су баш у свему на шта су наишли, видели вредност, вероватно за препродају, јер би се са свом том фином робом при себи лако издвојили од окружења… Уосталом, пљачке нису биле тако ретка појава у троуглу између територија Аустроугарске, Турске и митрополитове Црне Горе, као што је био и широко распрострањен шверц.

Али, ето, примети се и то да на списку нема намештаја, то је изгледа остало, да би и то однели било је потребно више људи, а ја се некако мислим да ни оно што је попљачкано није могло да се однесе „на руке“, већ да им је био потребно бар неколико мазги или коња, пуштам машти на вољу јер је записа мало па се сама намеће. Али, колико год да је пљачкаша било и како год да су били опремљени, они су се изгледа потпуно непримећени од пограничних стража спустили са брда, а исто су тако и напустили аустријску територију. Да остану заувек неоткривени, барем до тренутка до кога нас доводи сачувана преписка између Kотора и Цетиња.

Али, пре тога, тешко је не запитати се и где је у том тренутку била удовица Лакетић? О томе у мени доступним документима нема записа па могу само да маштам да је била у некој посети, можда на Подима (тада село у залеђу Херцег Новог) одакле јој је био покојни муж, или је можда била и код куће, под претњом ножа, јатагана или ливора ућуткана, питам се и да ли је тако богата удовица могла да живи сама, без послуге и ако ју је имала, где је она била… Могла би од свега тога добра крими-прича да се напише.

Узгред, иронично, историчари и етнолози могу да жале што пљачкаши и намештај нису однели, јер као што на основу списка украдених ствари знамо како су се облачили и шта су уз себе носили Евдокија и Анто Лакетић, чиме су се китили а чиме јели, стичући тако увид у културу најбогатијег слоја херцегновског друштва у првој половини 19.века, евентуални попис покраденог намештаја дао би нам непроцењив траг о томе како су изгледали ентеријери њихових кућа.

А она преписка? Па, из онога што је документовано и објављено, испада да је, тада већ стари митрополит Петар, што би рекли млади, „на фињака откачио“ оног которског капетана војевођу. Митрополит је на прво писмо одговорио после десетак дана, наводећи да су код њега били главари Kатунске нахије који су рекли да изгледа да нико од Kатуњана иза пљачке не стоји, осим ако Новљани нису неког Kатуњанина повели са собом, додајући да ако нису Kатуњани, онда није нико из других нахија. Онај Пајтони је очигледно незадовољан па каже како је тешко да „тако велико злодело остане тајна“ и да ће се починиоци на тој страни најлакше открити, али на крају митрополит каже како не може позитивно да одговори на захтев да се у Kотор на испитивање пошаљу тражени Црногорци, наводећи да нема људе које би послао по њих јер они живе на једно мјесто , ни близу мојега дома… между овим каменистим горам разпрштани. Даље каже како је успео да пошаље неке своје људе, да је некима чак и платио да их приволе да дођу код њега, али да су ови одговорили како не могу да остављају посао и да немају новца да иду у Kотор, па да им митрополит трошкове плати. Сада постаје јасно да су Пајтони и которске власти до неких имена ипак дошли јер митрополит Петар даље пише како именовани из Цуца и Трешњева, поред већ наведених, живе дан хода далеко и да су одбили да дођу јер немају времена због пољских радова. Шта је даље било, не знамо, јер наставак преписке није познат.

Ту кућу Владиславића/Лакетића, касније задужбине Бошковић-Ђуровић-Лакетић никада нисам видео нити ми је ико њу икада споменуо! Ово што о њој знам, као и детаље о пљачки и преписци између Kотора и Цетиња пронашао сам и преносим из рада етнолошкиње Марије Црнић Пејовић „Kултура живљења у херцегновском крају у XВИИИ и првој половини XИX вијека“, који је објавила у „Архивским записима“, издању Архива Црне Горе из 2016. године. О кући и њеној изградњи, Јован Дучић у књизи „Гроф Сава Владославић“ пише тек једну једину реченицу.

О кући се последњих десетак и више година писало по медијима у контексту обнове школе и задужбине, стално је било неких обећања од кољих на крају није било ништс, али портал Радиојадран у мају ове године пише како је кућа и даље у рушевном стању. Тужно је то… Постоји та наша (када кажем „наша“, мислим на балканске народе) склоност да нас јавна добра, па тиме и материјално наслеђе суштински интересују онолико колико се од њих може имати неки материјални интерес, док се истовремено бусамо у груди својом „славном“ прошлошћу. Тај парадокс нас чини лицемерима, а за последицу има успостављање владавине бетона, алуминијума и стакла, под којом нестају трагови те културе која нас, тобоже, чини посебним и о којој волимо да тупимо странцима када нас посете. Kао што се лице Београда сада поново до непрепознатљвости мења, овог пута не под силом топовске ђулади, паљевином, артиљеријским и авиобомбама, већ под кашикама војске домаћих багера и „у славу“ прокламованг економског раста, тако ми се чини да се мења и лице Херцег Новог, „у славу“ туризма и профита. Kућа о којој пишем у власништву је Црне Горе, пропада али стоји, не да се и ја се надам да ће неко да скрене поглед на то јавно добро и сачува га за долазеће генерације, али не у форми карикатуре, како је Kрагујевац у Србији сачувао кућу Ђуре Јакшића. Јер, добра је прича о кући Владис(л)авића и Лакетића. И баш би било добро да, тамо негде, у будућности, када сврате они туристи што их аутобусима возе из Дубровника до Kотора, неки водич може да им је покаже и исприча како се и ту, уз новске зидине, живело богато и у складу са савременом културом тог времена, исто онако као што је живела дубровачка или которска господа. Баш би то било добро, а још боље да се онда једном до Србине попнем и ја, само да ћутим и да га слушам.

И још ми једна ствар пада напамет… Можда негде постоји траг о овим „празним местима“ у причи о пљачки, због којих је тако слатко маштати шта се те ноћи заиста догодило и под каквим околностима. Ако неко има неки траг о томе, нека јави, да се празна места овде попуне.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here