ПЕСМА МОЈ ДИЛБЕРЕ KРИЈЕ ЈЕЗИВУ ПРИЧУ! Сви певамо ову песму у кафани, али је ИСТИНА О ЊОЈ СТРАШНА!

Поделите:

Једна од најпознатијих народних песама…

Једна од најпознатијих народних песама ових простора, “Мој дилбере”, у себи садржи осећај патње љубавнице која свог војника-одметника испраћа на пут…

Њаму је време да крене даље, а она остаје у плаћеном ропству, кроз песму се сећајући тренутака проведених са својим делијом. Да бисмо у потпуности разумели ову севдалинку, треба навести одређене околности из времена када је она настала.

У Турској је током 18. и почетком 19. века постојала посебна најамничка коњица, такозване крџалије. У тој војсци је, поред Турака, било ратника свих балканских народности и вера. Најмљени за храну и плату, ови одважни ратници полагали су право и на пљачку. Њима су припадали они који нису марили за миран рад ни изучавање заната, на оснивање породице нити свог дома.

Ови авантуристи – “турски хајдуци” – су на својим добрим и богато закићеним коњима крстарили преко Балканског полуострва, с једног краја на други, борећи се за онога с ким би се њихов старешина погодио да им боље плати.
Kрџалијама су се нарочито користили султанови одметници. Млад и пљачком обогаћени војник авантуриста, уживајући у добрим коњима, јашући у богатом оделу и опремљен сјајним оружјем, живео је лагодним животом “од данас до сутра”.

Поред свих ових предности, млади крџалија уживао је и у лепој песми, а у пијаном весељу своју наклоност исказивао је и према лепим женама. То су, као по правилу тог доба, биле младе певачице или играчице. Њих су крџалије узимали за љубавнице, да им се “нађу” у сваком њиховом привременом боравишту.
Таквом једном крџалији, као свом дилберу (љубавнику), предала се негде у неком граду балканском, нека играчица. Он јој је постао сва љубавна чежња, за њу је он био прави господин, у њега се исувише заљубила и уздишући патила. Нудили су се овој лепотици за дилбере и други, богате чаршилије – “базерџани” (трговци), код којих би могла да живи као госпођа у чаршији. Али је она волела само свога “делију”.

Неминовно, дође и час растанка. Kрџалија ће, данас­-сутра, кренути у неки други далеки град. И она би с њим, али не може. Да би му се одужила за проведене “слатке часове”, нуди му се да је прода као робињу неком базерџану, а да за добијено злато њен вољени “позлати врат” свом дорату (коњу).

То је значило да се у коњску гриву уплету бисери, златне и сребрне жице, па да га таквог “делија протера кроз чаршију”, да град на тај начин сазна какав је он јунак. А она ће, као робиња базерџанова, скривена иза решетака на прозору што гледа у чаршију, пратити погледима и уздасима свог делију, тихо му певушећи следеће стихове:

“Мој дилбере, куд се крећеш?
Што и мене не поведеш?
Поведи ме у чаршију,
Па ме продај базерџану.
Узми за ме оку злата,
Па позлати Дору врата.
Протерај га кроз чаршију,
Да те видим к’о делију…”
Песму су препевали и снимили многи певачи, укључујући славну Софку Николић, Силвану Арменулић, Есму Реџепову, Тошета Проеског, Сафета Исовића и Василију Радојчић.
Песму су препевали и снимили многи певачи, укључујући славну Софку Николић, Силвану Арменулић, Есму Реџепову, Тошета Проеског, Сафета Исовића и Василију Радојчић.

Espreso

Поделите:

2 Коментари

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here