Rastko Tejin: S ONE STRANE „MEĐE“

Podelite:

Iako svi tvrde da je „Balkanska međa“ pala u pravo vreme, bojim se da je to argument (za film) najmanje zainteresovanih. U nekom drugom trenutku, mogli bismo objektivno da ocenjujemo kao konfuzno parče direct to video palpa (što, u principu, jeste) , bez da rizikujemo status izdajnika. „Međa“ je pala u pravo vreme samo nje što se tiče. Za sve ostalo: Kosovo, kinematografiju, rusko-srpsko odnose, kasni koju deceniju…

Devedesetih, u vreme Jeljcina, prema kome „Međa“ neguje omrazu, kad je mnogo dobrog dolazilo iz ruskog filma, nešto slično bi opravdano bilo prezreno kao đubre, pa bi možda iniciralo bolje odgovore u Putinovo doba. Treba reći da, kad je film u pitanju, osvešujući sadržaji moraju ići pod ruku s podizanjem vizuelne i narativne kulture, inače su isprofanisani i, oduzete vertikalne dimenzije, stavljeni (u najboljem slučaju) u službu vojno-obaveštajnog koordinisanja sećanja. To je razlog manje, a ne razlog više, da se veruje u njihovu tragiku. Iako to zaslužuju.

Činjenica da ovaj film tretira teme koje nama znače najviše na svetu kao pogodne samo za „kič-narativ“ i da veruje u rusku misiju povodu Kosova manje nego Šibe Krvavac u borbe za oslobođenje Sarajeva, treba da nas zabrine. I iako svi vide „Među“ kao pandan holivudskom akcionom filmu, postoji jedna bitna razlika: nijedan holivudski akcioni film ovog profila ne bi se ni dotakao (za Amerikance) „svetih tema“ , već bi nas izmeštao u zonu dozvoljenog eksapizma.  „Balkanskoj međi“, s njenom estetikom, pre priličilo da se bavi opsadom ostrva na kojem zli ruski tajkun, saradnik CIA-e, gradi nuklearno postrojenje za uništenje slobodnog sveta, nego bolnim sećanjima. Možete li videti da Vin Dizel spasava parkur-takmičarku iz zapaljenih Kula bliznakinja?

Svi koji se „bave filmom“ i „pišu o filmu“ kod nas, a rusofili su i srpske patriote imali su jednu zgodnu strategiju (ili nesvesni mehanizam odbrane) da ove činjenice prenebregnu.

Naš brat, Vlada Dimitrijević, na primer, kad počne da piše svoje „filmske prikaze“ , navlači zainteresovane da ih čitaju a onda ih, do poslednjeg retka, sve uspešno rasteruje – Klintonom i Madlenkom, Kaporovom amerikanofilijom, Pupinom i Dražom, „koordinacijom percepcije“ i BITEF-om… i na kraju ne možemo ni da mu verujemo ni da je gledao „Balkansku među“ . Naš dragi Božidar Zečević izvestio nas je, epohalno, da „ruski film sad može sve što i holivudski, ali za desetostruko nižu cenu“ čemu se (kao ni Dimitrijevićevim uvidima, uostalom) nema šta zameriti, jedino što je ruski film mogao to još u vreme „Noćne straže“, to je, ako ćemo pošteno, mogao i u vreme „Konjića Grbonjića“ i „Balkanska međa“ je, u tom smislu, regres. Profesor Zečević, osvrćući poimanjem kako se protiv Holivuda treba boriti njegovim oružjem, nastavlja s otrcanostima iz vremena (pokoj mu duši) Severina Franića, o tome da je „vestern“ ili plošan i plakatski kao partizanski filmovi ili uopšte ne postoji:

Dolaskom konjice (kojom, gle, komanduje ataman Platov!) zatvara se matrica koju autori grade od početka, a to je neovestern u novom, ruskom ključu. Taj novi obrazac ipak potiče od Pekinpoa (“Divlja horda”) i Serđa Leonea (“Dobar, ružan, rđav”) sa izvorištem u “Sedmorici veličanstvenih” Džona Stardžesa, ili još dalje, u Kurosavinom klasiku “Sedam samuraja”. On sasvim prirodno ulazi u matricu ratnog filma poput “Dvanaest žigosanih” i “Topova sa Navarona” mada ne treba zaboraviti i naš doprinos: “Most” i “Diverzanti” Bate Živojinovića, što je nekad prvi primetio moskovski kritičar Miron Černjenko…

I tako, dotičući se još i Aljoše Karamazova i Velikog Inkvizitora (klišei nemaju domovinu) profesor Zečević, sasvim neopravdano potkačinjući Franićevog naslednika, Mitu Vojnova, pita: Zar Rusi treba da predstavljaju svetu naše lice i našu borbu, dok se naši vajni autori zamlaćuju budalaštinama a la “Ederlezi Rising”, a država baca stotine filmskih miliona na svakojake gluposti, dok nam Košare – svetska filmska tema! – i dalje stoje izvan domašaja? Sve u redu, ali Košare su van domašaja i Srbima, kakvi su prikazani u„Balkanskoj međi“ . To su Srbi koji čekaju da ih neko spase.

Pošto sam se, dakle, zasitio rata u kulturi i rata kao takvog, a kad se piše o filmu, toga kako su „naše lice“ i „naša borba“ predstavljeni u „Balkanskoj međi“ (prave smo, što reče drug s kojim sam gledao film, veliki rusofil, „mlakonje“) , reših da skrpim tekst koji nigde drugde nisam mogao da pročitam – tekst o filmu „Balkanska međa“ . Filmu koji nije ništa više od „šaljem brzi odgovor“ paketića (s budžetom od šišljivih tri i po miliona evra, što, profesore Zečeviću, možda jeste tržišna, ali i geopolitička računica) .

Dakle, osnovna premisa je krajnje zanimljiva i stvarno ima veze sa „Žigosanima“ i pored toga što je operativni nonsens (umesto da ruski transporteri jedostavno rasteraju OVK sa Slatine, bolje je da pre toga, filma radi, izginu ražalovani ruski komandosi, pa da tek onda ruski transporteri rasteraju OVK sa Slatine). Opet je moj prostodušni prijatelj rusofil zavapio – „Ne shvatam, šta ruski specijalci uopšte rade na aerodromu Slatina?“ Meni nije smetalo, toliko, računao sam da ruski komandosi treba samo dovoljno dugo da drže pobodenu rusku zastavicu, ali ne mogu da ne ispoštujem prost utisak prijatelja čistog srca i oko o promašenom mekgafinu i nerazrađenoj motivaciji. S obzirom na politički značaj koji svi pridaju ovom filmu, na svim nivoima, izgleda da je motivacija, na svim nivoima i u svakom pogledu, bila mlaka. Dokaz za to je i, u filmu i životu nerazjašnjen, ukaz o povlačenju ruskih trupa sa Slatine četiri godine kasnije, uprkos sveopštoj „izgibiji“ ruske elitne trupe, i to u vreme potpuno treznog Vladimira Vladimiroviča, dok je Boris Nikolajevič imao petlju da ih pošalje makar pod votkom.

Ali, to još uvek nije film.

Sam film dosta uspešno drži na okupu bućkuriš motiva, kontraradnji, žanrovskih i narativnih rukavaca i… čak iako se ponekad čini da su likovi beznadežno iščezli iz filma ili ako zaboravite kako su beše krenuli tamo gde su sad kad se pojave – ne sme se cepidlačiti oko rediteljevog vladanja materijalom, s obzirom na to šta je sve i u kom vidu moralo, makar i na silu, biti „ugurano“ u priču.

Oskudan budžet filma (za ovakav projekat) takođe nije davao mnogo šansi da se Kubura duže posveti izučavanju naglasaka sa juga Srbije i pomeri se od vizija koje su nam, u tom pogledu, nudile „Kursadžije“ ili da (što Kuburi služi na čast) Aleksandar Radojičić uopšte počne da se bavi time.

Ali, pošto je scenario često skoro pa besplatna rabota, trebalo je znati: kad Adam Sendler izgovori rečenicu „J##eni komičar!“ lako nam je da prihvatimo to kao deo lakonskog opštenja među novopečenim drugarima, ali kad tu rečenicu izgovori kosovski Albanac, pa makar i u srpskoj uniformi i na srpskom jeziku, prva asocijacija je da on bukvalno misli ono što kaže. Klišei se, naprosto, ne primaju isto tamo odakle su potekli i tamo gde su presađeni. A ako se borite protiv Amerikanaca, nije uputno da ih isterujete vojno, a povinujete im se duhovno. Ubrzo ćete videti da su oni pobedili.

Tako, „Međa“ na brzinu trpa sve što se, u pogledu Kosova, tiče Rusije i razmešta i simplifikuje prema zahtevima svoje brzinske, pseudo-tržišne logike. Malo eksploatacije, malo dokumentarizma, malo instant-CGI-a, malo srpskih stradanja, malo srpske šege, puno ruskog testosterona, patetična (u rđavom smislu) „rosijska“ međuetnička solidarnost nevešto transponovana na „balkanski“ (ružna geostrateška odrednica, kad dolazi od braće) teren, puno metaka, malo pro-sovjetskog sentimenta („Sad smo kao naši dedovi“ , što će reći: rešavamo stvar na Balkanu kojim krstare fašisti) , pola Kusturice i tri-četvrt Vinetua, malo imperijalnog gledanja s visine na Srbe („Zanimljiv oblik protesta“ i „Kakav jezik, ništa ne razumem“), malo rusko-srpskog ljubavisanja (ne postoji adekvatnija reč), malo detinjastih i ne baš dobro ciljanih kukanja nad ulogom Zapada (meni se, čak, u par navrata činilo da „Međa“ pokušava da ublaži ulogu Zapada, jer ako izuzmemo apstrahovanu scenu bombardovanja s početka, prisustvo zapadnih činovnika je svedeno na neubedljivo oblikovane zlikovce, lažne doktore i sl., a OVK krstari Kosovom potpuno samostalno pod vođstvom psiho-patologizovanog i od opšte odgovornosti odsečenog Smuka… no, kažem glavna mana ovog filma je, što slično „Senkama nad Balkanom“ uvodi u oblast palpa sve čega se dotakne, a pritom uporno nameće „činjenice“ i nepalpoidni ambijent) …

Možda i nije slučajno što svi, kad bi da pohvale ili pokude ovaj film uopšte ne pričaju o glumi, kadriranju ili replikama: sve bitno u vezi s njim i nalazi se van njega. Ali to je, za sad, dobro samo što se tiče onih kojih se raduju labavim vezama između Srbije i Rusije. Ne znam zašto, i dalje verujem da loša umetnost ne može da bude dobra propaganda. Za sad, „Balkanska međa“ je samo ilustracija naših želja i svaki Srbin je, ubeđen sam, u glavi snimio bolji film od ovog. Možda je to i tajna njegovog uspeha.

Što se onog dobrog što je izvan nje, a tiče se nje, „Međa“ je uradila zaista puno. Sad, na primer, novinari „Tajmsa“ imaju oko čega da se nerviraju (doprinos od, stvarno, prvorazrednog kulturološkog značaja) , Jelena Milić će morati u bioskop po zadatku (još bolje), a srpska publika još jednom sedi ujedinjena pred proizvodom ne-zapadnjačkog narativa, u kojem su Srbi, makar i ovako kastrirani i nesposobni kao u „Međi“, na strani pravde!

Ali, pitam se, još koliko ćemo dopuštati da nam stvarnost bude uzbudljivija i originalnija od filma? Jer, ta stvarnost je i, već odavno, nepodnošljiva i traži prave heroje.

serbimolot.rf

Podelite:

1 komentar

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here