Rukopis „Gorskog vijenca” treba da se vrati Beogradu

Podelite:

Još uvek je moguće tražiti nazad otuđenu baštinu, postoji mogućnost da čitav slučaj bude aktuelizovan u rasponu od 50 do 70 godina od datuma izopštenja nasleđenog kulturnog dobra

Još uvek nije završena priča u vezi sa originalnim rukopisom „Gorskog vijenca”, koji se sada nalazi na Cetinju, a postavlja se i pitanje drugog dela Njegoševog autografa ovog čuvenog speva, koji nikada nije pronađen, upravo zbog toga što nikada nije ni tražen.

Srbija ima pravo da traži da Njegošev autograf bude vraćen Beogradu zbog toga što ga je 1969. godine maršal Tito tajno poklonio, dao ga u „mraku” Crnoj Gori, što je nezakonito i protivno Međunarodnoj konvenciji o neotuđivosti kulturne baštine (povelje iz Sen-Žermena i Pariza), čiji smo i mi potpisnici, kaže za naš list istoričar umetnosti Živko Brković, autor studija „Sudbina rukopisa `Gorskog vijenca`”, „Moje arhivalije o Njegošu”, i drugih.

– Još uvek je moguće tražiti nazad otuđenu baštinu, postoji mogućnost da čitav slučaj bude aktuelizovan u rasponu od 50 do 70 godina od datuma izopštenja nasleđenog kulturnog dobra. Ovaj rukopis dragocen je i zbog toga što je Njegoš, boraveći u Beču sa Vukom Karadžićem, tačno pre 170 godina, tokom štampanja prvog izdanja „Gorskog vijenca” u Jermenskom mehitarističkom manastiru, unosio u sam original izmene kojih nema u štampanom izdanju – kaže Živko Brković, dodajući:

– Na primer, u rukopisu se nalazio stih „Oltar pravi na kamen kukavni”, dok je u štampanom izdanju izmenjen u „Oltar pravi na kamen krvavi”. Dalje, u rukopisu speva stoji „Bil satana ovo izmislio”, kojeg nema u štampanom delu. Sve ove verzije i izmene u rukopisu značajne su za tumačenje speva, a ujedno pobijaju i neka ranija mišljenja da je Njegoš bio nepismen. Upravo su lingvisti Ivan Broz i Milan Rešetar krajem 19. veka, posle otkrivanja Njegoševog manuskripta, analizirali spev i Njegošev rukopis i pobili takve tvrdnje.

Svoj stav o potrebi da Njegošev rukopis bude vraćen Beogradu, Živko Brković zasniva pre svega na činjenici da je posle duge prepiske ministarstava spoljnih poslova Beča i Kraljevine SHS, na inicijativu kralja Aleksandra Karađorđevića, 1925. godine ovaj originalni rukopis otkupljen zamenom od austrijske Nacionalne biblioteke, za 20.000 šilinga, i zamenjen za srednjovekovni rukopis koji je pripadao manastiru Forau. Time je on postao vlasništvo dinastičke dvorske riznice, a posle rata ostao je u dedinjskom kompleksu objekata, čija su umetnička dela, koja broje od 20 do 200 hiljada eksponata, misteriozno otuđivana u Titovo vreme.

Živko Brković tada je bio jedan od istoričara umetnosti, koji se bavio kategorizacijom i sistematizacijom ove baštine pri rezidenciji predsednika Republike.

– I dan-danas to je najveća kumulacija umetničkih dela na jednom mestu. Potpuno neiskorišćena. Međutim, radeći tamo, od početka se nisam slagao sa mnogim stvarima, ni sa tim kako je neprocenjivi antički mozaik iz Gamzigrada prosto poklonjen Titu. Tako su poklonjene i neke od najboljih slika Save Šumanovića. Ta platna nalazila su se i kod Aleksandra Rankovića, bila su mu poklonjena, a on me je zvao da ih procenim zbog dalje prodaje. Nisam na to ćutao, postavljao sam pitanja u Ninu kako je moguće da se tako nešto radi – seća se Brković.

– Pisao sam i o stotinu Titovih portreta i umetnicima koji su ih slikali, vajali… Rukopis „Gorskog vijenca” koleginica i ja pronašli smo u dvorskoj biblioteci, koja je imala nekoliko stolova i vitrina sa knjigama. Rukopis se odjednom našao na stolu i ubrzo je nestao. Nije postojala nikakva dokumentacija o tome kako je poklonjen Cetinju. Ubrzo potom srušena je i biblioteka zbog proširenja. Ne zna se gde su otišle knjige dvorske biblioteke. Ti nelogični događaji podstakli su me na to da počnem da istražujem arhive Beča i Venecije i da tragam za podacima o Njegoševom najvećem delu, da tragam za prepiskom iz 1925. godine na inicijativu kralja Aleksandra Karađorđevića, i da postavljam dalja pitanja o tome šta je sa drugim delom „Gorskog vijenca” – objašnjava naš sagovornik.

Mi smo, kako ponovo podseća Brković, potpisnici povelje protiv otuđivanja baštine, između dva rata, koja, ako bude pronađena u periodu do 70 godina od nestanka, mora da se vrati onome ko je potražuje.

– Kao što se uvek ćutalo o otuđivanju „Gorskog vijenca”, tako se ćutalo i o Savi Šumanoviću, njegovoj bolesti, pismima Rastku Petroviću, u kojima je uočljiva ta fiksacija za Rastka, obožavanje i mržnja. Ćutalo se i o načinu njegove smrti, gde nikada nisu saslušani očevici slikarevog stradanja – napominje Brković, koji je pre nekoliko godina napisao i knjigu „Šumanović – umetnik i ludilo”.

Naš sagovornik priseća se kako je teško u Novom Sadu, u Galeriji „Beljanski”, došao do trideset pisama Save Šumanovića, koja su bila čuvana kao bolesna i nepodobna, dok uistinu predstavljaju nezamenjivo svedočanstvo o umetniku i njegovom životu. Na isti način tumači i poslovičnu ravnodušnost prema dragocenoj rukopisnoj baštini, koja je olako otuđena iz Beograda i još uvek mu nije vraćena. Sve te pojedinosti govore o tome da je naša slika o velikanima srpske kulture nepotpuna, zato što se u obzir ne uzimaju rukopisi i pisma stvaralaca kao svedoci o ličnostima i epohama.

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here