Сајам књига 2020, из хале у махале

Поделите:

Да ли је овогодишње „издање“ сајма књига оригинална копија или алтернативни водич у будућност?

„Биће довољно ако кажем да сам ја Хуан Пабло Кастел, сликар који је убио Марију Ирибарне.”

И мени је било довољно да прочитам ову прву реченицу романа Тунел Ернеста Сабата и одлучим да део џепарца уложим у тај роман.

Били су то моји гимназијски дани, није било мобилних телефона, било је више слободног времена тог пролећа друге половине осамдесетих, у књижарама су се продавале књиге, нисам могла знати да их одмах ту, у блиској будућности, такорећи иза ћошка, вребају „продавнице поклона” лажно се представљајући њиховим именом.

Уосталом, крај осамдесетих година прошлог века иначе је у ове просторе увео захукталу идентитетску причу, а слободно тржиште у књижевним и издавачким пословима појам бестселера који је изменио и још увек трансформише идентитет писца и књиге.

Ернеста Сабата и његов чувени роман Тунел пронашла сам у књижари „Папирус” на Теразијама. Не могу са сигурношћу рећи шта се на том месту данас налази, а и да у овом тренутку то знам, био би то ипак само тренутак у времену које граду из дана у дан мења обличје и ствара нови идентитет.

Али постоји у граду и једно физичко место, још од времена мојих гимназијских дана до данас, са јаким симболичким потенцијалом.

Хале Београдског сајма које се сваке године, негде крајем октобра трансформишу у чудесни погон на „литерарно гориво”.

Седам дана октобра и Београдски сајам књига несумњиво су заштитни знак овог града и тај временски оквир и физички простор хала Београдског сајма, савршено синтетизују књижевну и уметничку, тржишну и продајну, стварну и симболичку идентитетску причу о писцу и књигама која, од тренутка увођења тржишта, постаје из године у годину компликованија.

Свакогодишње су расправе да ли то литерарно „свето место” које популарни медији воле да зову и „вашаром књиге” има излагачки, продајни, дебатни, сакрални или вашарски карактер.

И то није без разлога јер аргументи за сваку ову одредницу Сајма књига, постоје. Од 1957. године, када је у социјалистичкој Југославији, у Београду, представљен први пут, до данас, може се пратити трансформацијски пут Сајма.

Политичаре са отварања из година социјалистичке Југославије у транзиционим годинама заменили су писци. Праведно. А какву је неправду донела транзиција, исправно ће се, такође, питати многи.

Свакако ону која дотиче осетљиви простор односа квалитета и квантитета. Од кључне речи „таленат”, која би требало да буде гарант уметности, пречицом, чини се преко ноћи, стигли смо до друге светиње, појма видљивог.

Ако ниси видљив на тржишту књиге, не постојиш, а о непостојећем се не говори.

Марија Ненезић

Марија Ненезић

Годинама су хале Београдског сајма право поприште борбе за видљивим физичким простором и у том окршају, велике издавачке куће које имају и ланце књижара у граду у којима најчешће фаворизују своје наслове у излозима чинећи их видљивим, дакле продаваним, дакле читаним, сматрају да имају и свако право на више простора и бољу позицију.

Шта остаје „мањим” издавачким кућама…?

Па логично, мање излагачког простора, често маргина Хале један, најчешће први прстен хале.

Током дугих година те борбе, видели смо како жеља за видљивом позицијом и демонстрација велике издавачке машинерије, оставља трага и на естетику простора стварајући, уместо креативног шмека, вашарски кичерај.

Последњих година, додуше, ствари су се мало поправиле, на радост посвећених посетилаца Сајма књига. Када је ове године корона пореметила све планове и када је коначно било јасно да Сајма књига на традиционалном месту неће бити, десило се нешто чудесно.

Издавачи, и „велики” и „мали”, били су јединствени у ставу да треба пронаћи алтернативно решење.

Убрзо је постало јасно да је та алтернатива заправо модификовани облик стандардне приче о тржишту и књигама, па су ланци књижара великих издавача скоро читав један месец били продајна места и огласни простор за акцијска снижења, а огромни, празни простор Трга републике током два кишна дана једног викенда, испунила је готово фестивалска атмосфера.

Издавачи изван великих књижара, уз слоган „Књига на Тргу” имали су своја два сајамска дана.

Тако се десило да се седам бучних дана класичног Сајма књига изместе у читав један месец и у том измештеном простору, и буквално и метафорички, јасније су се сагледали сви механизми деловања издаваштва и књиге.

Условно речено, велики издавачи, комотно су продавали своја издања, други, „мањи”, тек ће дефинисати слику о финансијској добити и губицима.

Али, постоји једна ствар изван материјалне рачунице чије је тежиште у симболичкој равни деловања књиге на читаоца. Враћа на почетну слику овога текста и важна може бити само људима који о процесу трагања за књигом, па ни о процесу читања, не размишљају у сада већ доминантним категоријама материјалног профита.

Бити у књижари уређеној по свим императивима тржишне логике, заправо у продавницама поклона које продају и књиге, стерилише порив за трагалачком авантуром.

Посетилац, заправо купац, тамо је с наумом да купи тражени, популарни, рекламирани наслов, чије је присуство на јавној сцени већ припремљено звуком фанфара пи-ар служби.

Изван тог простора, овога пута и изван хала Београдског сајма, имали смо дводневну фестивалску атмосферу којом, из перспективе тржишне логике, „мањи” издавачи могуће и нису задовољни, али читатељи трагачи за добрим насловом, које ће привући можда баш прва реченица неке књиге, могли би бити.

Ова алтернатива београдском Сајму књига није копија оригинала, није фалсификат, у њеној сржи може бити клица идеје о неком будућем путу развоја оних седам сајамских дана које ћемо, надам се, већ следеће године имати.

До тада, прве реченице књига и даље остају скривене између корица, њихова важност је огромна, потрудите се и трагајте за њима увек и на сваком месту.

Трагање се исплати, знам то, сигурно.

РТС

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here