Трагична судбина српског песника!

Поделите:

Милутин Бојић српски је песник. Умро је са само 25 година, али је за живота написао значајна дела, дела која су оставила велики траг у српској књижевности…
“Песник бола и поноса” Милутин Бојић живео је само 25 година. Његово слабо тело није издржало напоре и патње које је донело повлачење преко Албаније и ратни напори и од њих се никада није опоравио. Ипак, због онога чему је присуствовао, због онога што је видео, записао и претворио у стихове – живеће вечно!

Српски песник Милутин Бојић рођен је и одрастао у Београду у сиромашној, занатлијској породици. Завршио је основну школу, гимназију (када је објавио и своју прву песму) и уписао студије филозофије. Изгледа да је одувек био слабог здравственог стања јер, и поред све жеље и жарког патриотизма, војску није служио.

Бојић је живио као прави боем. Своје је дане проводио у познатим кафанама Београда, дружећи се с тамошњим уметницима и интелектуалцима.

Ипак, иако истрошеног здравља, мобилисан је као обвезник из чиновничког реда у учествовао је у балканским ратовима 1912. и 1913. године. И, таман када се вратио кући и када је било време да се одмори и залечи – дошао је Велики рат.
Песник бола и поноса

По објави рата Милутин Бојић отишао је у Ниш, где је при Врховној команди обављао дужност цензора. Kада је дошло време за повлачење преко Албаније, иако јако лошег здравља, кренуо је и он. Налазио се у саставу једне телеграфске јединице. Са собом, заједно са оно мало ствари које је могао да понесе, носио је и своју прву драму “Урошева женидба” која ће угледати светлост дана тек на Kрфу где ће бити штампана.

 

По доласку у Грчку, Бојић је једно време провео у Обавештајној служби Врховне команде, да би нешто касније био прекомандован за Солун. Kао сведок “бола и поноса” – страшних страдања, жртвовања и масовног умирања на острву Видо, Милутин Бојић је написао своју најпознатију песму “Плава гробница” коју је, заједно са још 33 песме настале на Kрфу и у Солуну, објавио 1917. у збирци “Песме бола и поноса”.
У својим песмама настојао је да прикаже страхоту патњи српског народа за време поменутих ратова, страдања људи и свеопћу смрт.

 

Уморан, истрошен и исцрпљен, песник је у Солуну пао у постељу. “Српска кућа” на Kрфу данас чува једно Бојићево писмо које је написао девојци Радмили у Београд и које најбоље сведочи о његовом стању:

 

“Тешко сам оболео. Свет око мене не зна да морам у постељу. Устаћу, сутра, само зато да нађем некога коме ћу дати ово писмо. И душа ми је болесна. И понос. Уморни су као И тело. Да… ја добро видим свој крај.

Нема ми живота, можда, још ни годину дана. Ништа ме више не весели. Чини ми се да никад нећу видети своју земљу. Ни тебе.

Остаћу овде, далеко од свега. Покопан испод чемпреса. Заборављен од свих као ови мученици које савезничким лађама, мртве, предају пучини и морској дубини…

Молим те, не пишИ и не говори ником о овоме. Грлим те, грлим, драга, мада ми смрт куца на вратима.”

 

Милутин Бојић се мучио месецима. Преминуо је 8. новембра 1917. у Солуну у болници “Престолонаследника Александра” од туберкулозе и запаљења плућа, када је имао само 2 година. Сахрањен је на војном гробљу на Зејтинлику међу хиљадама ратника које је толико волео и поштовао и које су његови стихови однели у вечност. Никада није дочекао могућност да пева и о дуго сањаном миру и слободи за коју се борио.

 

Његови посмртни остаци пренети су у Београд крајем лета 1922. године, у породичну гробницу на Новом гробљу.

Istorijskizabavnik.rs

Поделите:

1 коментар

  1. Ја знам само хоћу, а не знам шта хоћу
    стотину бих ствари у један мах хтео.
    Бежао бих у свет тражио самоћу
    и кад бих могао на Небо се пео…
    Свирао, певао без реда и везе…

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here