ВИДОВДАН интервју књижевник Дуле Недељковић – Свако ко поседује личну слободу је “градска фаца”, оне друге ја називам “приградским фацама”

Поделите:

Наш данашњи гост у рубрици „Реч књижевника“ је, некадашњи уредник и водитељ култне емисије на радију „Студио Б“ – „Ритам срца“, човек који је створио и оживео радијски јутарњи програм, стјуард, књижевник, аутор романа „Поранио Милорад“, „Понедељак“; „Африка“, „Мамурлук“, „Рођени зли“, „Одсев“, човек чији смо роман „Љубав“ читали он-лине и одушевљавали се у доба короне – Дуле Недељковић.

 

  • Први роман који си написао, зове се „Понедељак“ и садржи аутобиографске детаље. Како је било бити један од првих панкера у Београду? Да ли тај дух и данас постоји?

Д.Н.    Понедељак није било тешко написати. Ја пишем као што говорим, дакле брзо и конкретно. То да сам био један од првих панкера у Београду је маркетиншки мит који је испратио тај роман. Био сам део екипе, али има заслужнијих носилаца споменице, самим тим што сам ја био у Америци у време иницијалне појаве панка у Београду. После сам се идеолошко-музички уклопио у тај миље, и људи из те екипе су и дан данас моји пријатељи. Много њих се на жалост није снашло у будућности коју смо тада као клинци измаштавали и буквално поумирали.

 

  • Дуго си био водитељ култне емисије „Ритам срца“ на радију „Студија Б“? Да ли постоји разлика, а верујем да постоји, између тог времена и садашњег, да ли данашњи клинци, слушају добру музику, и да ли међу њима постоје „градске фаце“, какве су постојале у време када си Ти радио „Ритам срца“?

Д.Н. Свако време носи своје бреме. Некада се револуционарним чином сматрало оно што клинци данас уобичајено раде. Наравно да постоји добра музика, али не знам да ли је публика довољно добра. Постоје људи који су битни, који могу да покрену инертну масу.ч.

  • Горица Нешовић и Ти радили сте један од најзанимљивијих јутарњих програма, „Загреј столицу“, како памтиш то време? Шта Ти је посебно остало у сећању?

 Д.Н. То је далека прошлост. Кроз ту емисију је прошло преко 250 гостију, који су се углавном бавили јавним послом И културом. Памтим само да нисмо имали досадне госте, нити досадне емисије. Нама је свака епизода била журка. Волели су људи да нас слушају. Битна ствар из тог времена је да смо први увели СМС комуникацију са слушаоцима која је једно време функционисала док се нису накачили људи које данас зовемо “ботовима”. Невероватне смо ствари исчитавали на екрану компјутера. Ја нисам мирисао цвеће у животу али ме је на кратко збунио простаклук тих “појава”. Међутим брзо сам усвојио мудрост мог пријатеља: “Прво правило друштвених мрежа И интеракције је не читати коментаре”.

  • Писао си и за блог Б92, и делом је и из тих прича са блога настао роман „Понедељак“, а онда си одлучио да се повучеш? Да ли Ти је жао што си тада отишао?

Д.Н. У претходном питању сам делимично одговорио. Склонио сам се да не будем топовско месо будалама. Сврстали су ме међу “утицајне” и то се не прашта. Први пут у свом животом сам се сусрео са цензуром и позивима телефоном од стране уредника блога. Решио сам на простачки начин комуникацију с њима. Према свецу и тропар. 

  

  • Један од занимљивијих послова које си радио, био је и посао стјуарда? Каква искуства носиш са летова? Чега се најрађе сећаш када се вратиш на тај период?

Д.Н. Мени је ЈАТ донео тај бенефит да обиђем више пута цео свет. То је било време када сам више другара имао “преко” него у Београду. Врло забавно време. Велика је солидарност и поштовање међу летачима. Они су ти породица на далеким дестинацијама. Сећам се да сам испратио Звездин поход на Европску титулу, био сам на свим гостовањима и сећам се углавном непријатности изазваних борбом авиона против природе. Нарочито у клими која одликује Африку.

  • Страствени си навијач „Црвене Звезде“. Идеш ли данас на утакмице и шта се у навијању променило? Какви су данас навијачи?

Д.Н. Идем због сина. Углавном нећу њега да лишим стадиона. Ја сам се јавно оградио од управе Звезде, мојих другара са стадиона (ма какви да су) нисам се одрекао. Навијање је увек феномен. Сила маси даје убрзање. Трибина је моћна културолошка појава. Данас су навијачи углавном питоми за момке из мог времена. Постоји медијско подметање да су они битне политичке карике, али то су приче за малу децу. Не може никада залутали појединац да буде изнад правих навијача. Такви бивају презрени и отерани са трибине. Као и све интересантне појаве са назнаком неуформисаности кретенског система у оквиру тоталитарног режима они су углавном анатемисани, што није лепо.

  • Један од романа по коме те најчешће препознају и којим си, између осталих одушевио и мене је „Поранио Милорад“. Како је настао тај роман? Шта нас спаја са прецима, а шта нас раздваја? Има ли у нама оног наслеђеног, предачког и колико генетика и тај неки генетски код, утиче на оно што смо, иако нас од предака, најчешће раздваја читав век?

 Д.Н. Мој деда се звао Милорад. Наводно је извршио самоубиство у свом селу подно Рудника. Када год сам се распитивао наилазио сам на мук. Онда сам дигао руке од “истраживања” и написао алтернативну причу, како је замишљам све то. Ко не поштује своју традицију и породицу не заслужује да живи. То је тај наш инаџијски ген. Невероватно је колико се ништа није променило у карактерима које раздваја читав век.

  • Своје искуство са летова пренео си у роман „Африка“. Како Ти се данас чини та прича? Где су сличности а где разлике између Африке о којој Ти пишеш и Србије у којој живимо.

 Д.Н. Ја сам тај роман поприлично збрзао на таласу успеха “Понедељка”. Прилично сам ублажио оно што су моје очи тамо виделе и склопио релаксирану причу. Беда, глад, очај црне Африке(западни део, територијално познат као Залив робова) којима су кумовали Светска Банка и ММФ се полако прелива и на нас. Али они се и поред страховитог лудила и насиља у коме живе и даље окупе увече око логорске ватре, свирају, играју. Тамо је све скупо осим човека, он је јефтин и све је на продају. Немогуће је да колонисти то не плате једнога дана. А кренуло је лагано нередима по Француској Ииконкретно сада по САД. Богатсво Африке је по музејима Мадрида, Париза, Лондона, Њујорка. Кренуће они по своје једнога дана. Мислим да смо ми у предворју пакла. Баш зато што се појавило то правдољубље у мени које ме је иницирало да дам отказ у ЈАТу. Никада нећу избацити мирис спаљених тела у Руанди, то ми није требало у животу.

  • Роман „Одсев“ је опет, потпуно другачија прича, у којој могу да се препознају многи читаоци и породице. Како је настао и шта си, заправо желео да поручиш својим читаоцима?

Д.Н. Ја сам Одсев препунио својим искуствима. Лондон и ЛА су дестинације које добро познајем, суочавао сам се са губитком блиских људи, направио сам у породичну бајку, ма шта то значило.

 

  • Један од Твојих начина да се избориш са изолацијом, ограничењем кретања и свим оним лудилом које нас је захватило у доба короне, био је да, на огромну радост читалаца, пишеш он-лине роман „Љубав“ у коме смо бескрајно уживали, и са нестрпљењем очекивали следеће поглавље. Како си дошао на ту идеју?

 Д.Н. Нисам имао идеју. Било ми је досадно. А мени после дуго година писања није занатски тешко да напишем око хиљаду речи дневно. Дуго траје дан када се ужива у изолацији, па свашта људима пада на памет.

  • Морам Ти рећи да је, бар мени, било јако жао када си написао задње поглавље и када си нам обзнанио да роман неће изаћи у штампаној верзији. Да ли ћеш се, можда, предомислити?

Д.Н. Не знам. Има интересовања да се то објави. Видећу. Вероватно. Али не пре јесени-зиме.

  • Твој нови роман би требало да изађе ових дана. О чему ће говорити?

 Д.Н. Прочитаћете. Мислим да је то мој најбољи роман. Баш сам се потрудио да првенствено обуздам сопствену брзину И логореју. Имам трему као да ми је дебитантски.

  • Пишеш колумне на порталу „Колумниста“, да ли себе сматраш оштрим критичарем друштва, или једноставно, имаш жељу да изнесеш оно што Ти смета и што Те нервира?

Д.Н. Ја себе уопште не познајем. По речима моје другарице имам тај праведни бес и телесну грађу од које је боље да сви побегну. Ја сам само искрен и нисам у калупљен. Енигма сам многим тимским играчима И ограниченим људима.

  • Да ли сматраш да би писци данас, као представници интелектуалне елите требало да говоре јаче, него други, и да би њихова реч требало јаче да се чује, у односу на друге интелектуалце?

 Д.Н. Писци се већински улизују тржишту или су болиди које разуме само шира фамилија. Мислим да људи који су доследни и чија реч има тежину има јако мало. Слобода се гуши а гуше је они који се дерњају да су слободни а продају се за бенефите и функције. Тешко време за поштене. Друга ствар је да интелектуална елита не постоји. Тај назив је чист плеоназам. Не желим да дајем пример нисам толио прост.

  • Какви су Твоји даљи планови? Шта да очекујемо од свестраног Дулета?

Д.Н. Да дочекам сутра, а онда, не знам ни сам. Започео сам бизнис са овцама, имам свој тор. Лакше се с њима договорим него са људима. Ту сам не идем још никуда. Сваки дан је ново време.

 

Хвала Ти што си био мој гост.

Разговор водила Јелена Недељковић

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here