ВИДОВДАН интервју-књижевник Зоран Ћирић: “Ја сам пре свега српски писац”

Поделите:

 

 

Данашњег госта рубрике „Реч књижевника“ са правом зову српски Буковски. Један је од првих, ако не и први андерграунд писаца на српској књижевној сцени. Пише јединственим стилом јер и сам је јединствена појава међу књижевницима – Зоран Ћирић, алијас Магични Ћира.

 

  • За почетак, читаоце портала „Видовдан“ занима феномен „Магични“. Ко је, у ствари, Магични Ћира, Твој алтер-его или последњи књижевни десперадос?

 

 

      З.Ћ.   Ух, хвала Ти за ово феномен. Ја сам више пута у медијима истицао да је то књижевни јунак, који је временом, у редовној медијској комуникацији, а све је то, пре тридесет и више година кренуло најпре из зезања, а онда су га новинари тако прозвали, и он је на неки начин постао мој супер алтер его, и време је то је само искристалисало изједначило Ћирића са Магичним и  та два мита су се спојила, а то и јесте коначни циљ уметности – спајање мита и стварности.

 

  • У својим романима, „Хобо“, „Ноћ свих светих“ и „Ланац слободе“ писао си о постапокалиптичном Нишвилу. Где је граница између дистопије и стварности? Да ли она данас уопште постоји у Србији?

 

З.Ћ.  То ти је јако добро питање. Моје искуство приликом писања овог романа било је у исто време и најфасцинантије и најболније, јер је прва верзија романа, односно та интегрална верзија је била за трећину дужа,  имала је неких 550. страна, много је шира и дужа од коначне верзије,  а коначна верзија романа има неких 380. страна, и много је бруталнија, са много више насиља,  акције, има много више цинизма, израженији је,  има више тих  неких пратећих ефеката, а опет,  у првих стопедест страна те интегралне верзије, Сотир је жив, и има много више заједничког делања Јордана и Сотира, а већ на почетку романа имамо то да је Сотир бивши десперадос, односно, мртав је. Та три прва поглавља чувам за  неке нове приче, јер заправо та три поглавља могу да функционишу као засебна поглавља.

Оно што сам ја схватио пишући овај роман, је да, и да се десила та копнена инвазија 1999. на крају свих ратних дејстава, без обзира на степен интезитета тих дејстава, и са и без ратних дејстава, која су опет, изведена у циљу политичке коректности, и са и без копнене инвазије и окупације која је била планирана као крајње решње, ми бисмо исто живели, и уопште живот би у Србији био исти какав је и данас, као што и живимо у окупацији и Запада а помало и Истока, у окупацији те, политичке коректности, али то није питање и ствар и књижевности, и то није посебно ни истакнуто у роману „Ланац слободе“.

У данашњој Србијици, заправо не само у данашњој, већ је то у последњих тридесет година, тешко да би данас неко могао да повуче јасну демаркациону линију између дистопије и утопије, што  заправо, само говори о лошој бесконачности у којој живимо. Отуда је то да у 21. веку да моја проза и моје писаније, из оне порочности и меланхолије, из rock’n’roll филинга, прелази у неко чудно сивило и тугу. И ведрина је постала сива, меланхолија је прошла у тугу, а мрак је постао нека згуснута метафизичка смеса, попут терета који носимо на леђима, и свако има потребу да се загледа у свачији терет, нешто врло огољено, а опет, остаје питање како уопште успева да опстане толико неко јадно и бедно стање.

 

  • Ово што си управо рекао, одлично се надовезује на моје следеће питање. Да ли је Нишвил, та, постапокалиптична граница између стварности, теорија завере, и игара политике и моћи из Твојих романа, у ствари та граница која је овде, у срцу Балкана, у срцу свих наших подела?

 

З. Ћ. Види, ја сам пре свега, српски писац. Иако су моје референце са почетка писања биле врло широке, и пре свега су се односиле на теме из такозване поп културе и класичне књижевности, и сада када се вратим уназад, а то ти ’90- тих никада не бих рекао, био сам млад, и имао сам другачије погледе на књижевност и живот, уопште, та поп култура се у потпуности срозала у елитизам, и ма колико да сам ја, пљувао по естаблишменту и елитизму, јер ја пре свега јесам Богом дани маргиналац и аутсајдер, самим тим и моје писање се променило што се тиче стила, али, онај префикс српски писац, никада се није изгубио, и ја са поносом истичем баш то, да сам српски писац, пишем на српском језику,  а језик јесте најмоћније и оружје и оруђе, и ту лежи та моћ баратања језиком, јер и у мојој поезији и у мојој прози имаш многе синтагме, изразе кованице које су потпуно нове и јединствене, али без претенциозности и елитизма, јер ја никада нисам био присталица херметичке уметности, и све сам то радио кроз игру, трудећи се, у исто време да пратим амерички начин писања, и водећи рачуна о ритму, који је јако битан у мом писању, јер као р’н’р писац, морао сам да водим рачуна да не испаднем из ритма.  Е, та апокалиптична и постапокалиптична атмосфера и дешавања су везани за Србију и и Нишвил, који јесте велика српска измишљотина и мит, јер то књижевност у суштини и јесте. Рушење старих митова и стварање нових. У српској  савременој, да не кажем модерној књижевности имате само два мита која су преживела у последњих тридесет година, и која и даље трају – Магичног Ћиру и Нишвил, и то је толико еволуирало, да је Нишвил, од места дешавања у мојој прози, постао један од најчувенијих џез фестивала у овом делу Европе, односно, фестивал је добио име по збирци мојих прича „Нишвил“.

 

  • Да ли је уметност данас маргинализована?

 

З.Ћ.  Да се вратим само на кратко на претходно питање. Моје референце као писца су одувек биле широке, али, када кажете р’н’р писац, то може да живи само још делимично у Америци или Великој Британији, па и тамо на нивоу естетике.

Увек ће, на америчком Југу, рецимо, постојати тај сирови, изворни р’н’р који ће бити прави, аутентични, одраз бунта, одраз противљења, отпора неком животу по шаблону, али, не смемо заборавити да је глобализам учинио своје, да је интернет учинио своје, и ми можемо врло лако да видимо да је свуда врло бедно и сиво и да се нигде више не читају књиге, не само у Србији, и да је генерално, уметност на умору. Ипак, није скроз убијена, и у томе се много разликује од идеологије, јер идеологија се лако може убити, али она живи кроз политикантство, кроз демагогије, а уметност, ипак наставља да живи.

Нисмо дошли до краја историје, али до краја уметности јесмо, јер то је оно што ја стално понављам – тоталитаризам свих тоталитаризама, је заправо та, политичка коректност која је најподлији, најразорнији, најопаснији тоталитаризам, и његова суштина ј, сатрти људскост, а људскост се најбоље и најлакше сатире ако се сатре уметност и на томе се увелико ради, то је масовни процес на коме се увелико ради, тај вирус, и ако је потребан тај корона вирус, сарас, имаћемо и сарс 2 и сарс 3, то ће бити сиквели, сага као „Ратови звезда“, мало напред, па назад, и читава пандемија, која је у току, је заправо, процес сатирања људскости, односно сатирања уметности.

 

  • Одувек си био противник поделе литературе на „високу“ и „ниску“, елитистичку, тзв. бестселер и ону са маргине, али, да ли ипак та подела постоји?

 

 З.Ћ.  Постоје уметници и читаоци које занима та нека суштина живљења, основ, оно што бих назвао метафизика живота, али, тога је јако мало, или га у   комерцијалној уметности готово и нема, у комерцијалној уметности је најважнија ставка заправо та тржишна, и поштујем ја то. Рецимо, 90-тих бих се јежио од речи „уметничка литература“, и не, не признајем ја ту врсту подела на високу и ниску, елитистичку и уметност са маргина, јер Ћирић заправо пише и баштини ту традицију класичне литературе, и то заправо јесте висока уметност али, са временом, живот ме је натерао, спонтано ме је поставио на своје место, и ја припадам том соју који је све ређи и ређи, али, живот неумитно гази, и просто те натера да схватиш да то нема прођу, да те буквално шутира  на маргину, јер данас све, апсолутно све мора бити у медијима, ако није у медијима онда једноставно мора бити мртво, и баш то чега нема у медијима, као да се није ни догодило, али, ипак још увек има мисионара и међу писцима и међу читаоцима, и то функцционише по принципу секте, где одређени број читалаца прати писца, али то је толико мали број, и то су они прави посвећеници којима није битно да читају књиге „популарних“ писаца или да прате мишљење неких „етаблираних књижевника“ који су у ствари права превара и срамота за књижевност, и који опет хвале те књиге из чисто трговачких, меркантилних разлога или пак из идеолошких разлога, што је данас све чешћа појава.

  • Јесу ли Те зато, одувек сматрали субверзивним писцем?

З.Ћ. Да, ја то и јесам и одувек сам се и трудио да то будем, мада можеш се Ти трудити, штогод, али  такав ми је сензибилитет очигледно, и такво је и моје писање. Имао сам таквих понуда ’90-тих, пошто сам био мајстор да смислим заплет, било је у мом писању доста еротике тих година и онда ми кажу „Хајде помешај тај трилер са еротиком, и тим Твојим р’н’р фазонима, али да то буде питкије, да се то продаје“. Пробао сам ја, јер и то је врста изазова за писца, али, није ишло, све је то текло јако мучно, тешко, без игре, једноставно није било забавно, и онда сам одустао. Јер, и за то се човек мора родити. Има људи који то могу, који нису у потпуности у књижевности, али умеју на површном нивоу да испричају неку причу, на неки упрошћен начин, али мене у томе нема, нема ту забаве, и ја заиста мрзим претенциозну литературу усмерену ка курсу академизације, као што не могу да поднесем ни тај упрошћен приступ, јер нема изазова, а ако нема изазова и забаве за мене, како ће је бити за мог читаоца. Али, ако се писац додворава читаоцу, то је тек оно најгоре. Та особа није писац, то је неко ко је прошао поред књижевности. Има тога данас и на друштвеним мрежама, и мени је жао због тога, јер, у суштини, рецимо, на мом ФБ профилу или на чувеном „Фезбук пољанчету“ можеш наћи само искрену захвалност читаоцима што ме читају, а буди уверена да у овој Србијици, нема читаоца који бар један мој текст, књигу или колумну није прочитао.  Нарочито након доделе „НИН“-ове награде, и романа „Хобо“, који ми је, на неки начин донео огромну популарност.

  • Ово што си рекао је одлична увертира у моје следеће питање.Шта је у Зорану Ћирићу Магично, а шта је ћирићевско у Магичном Ћири?

З.Ћ.   Ух, ово је јако интересантно питање, на које ти, нажалост не могу одговорити. Не знам шта је Магично у Ћирићу, а шта Ћирићевско у Магичном Ћири.

 

  • Да ли су то можда оне дубоке емоције којима „разбијаш“ своје читаоце у збиркама „Кратки људи“ и “Приче са зидова“ ?

 

З.Ћ. Не бих ја могао да своје књиге сепаришем на тај начин, стварно. Јер, рецимо колико год да су „Хобо“, „Ноћ свих светих“ и „Ланац слободе“ филмични, и поседују дозу мрака, нарочито „Хобо“, толико су опет „Кратки људи“ а нарочито „Приче са зидова“ писани са одређеном дозом туге и меланхолије у паузи између мајчине и очеве смрти. Не знам шта је то Магиочно у Ћирићу, али, знам да је нарочито у романима „Прислушкивање“ и „Сливник“, Магични приказан са доста аутоироније, и то је први роман о сукобу на релацији Ниш- Београд, и по томе је тај роман јединствен, прави Нушићевски роман, са доста сатире, то је мој најпиткији роман, и жанровски јесте најчистија сатира, која се ипак, завршава мрачно са елементима трилера. И главна тема је заправо, поред архи сукоба Ниша и Београда, најгрубља демитологизација Магичног Ћире, јер екипа долази из Београда да о њему сними филм, документарац, јер је он аутентична појава, а он се заправо понео као једна потпуна бараба, оригинални полусвет и десперадос. То је чар моје прозе, тај сензибилитет са пуно хумора и не само урбано као урбано, већ са пуно љубави према америчкој књижевности : Чендлер, Керуак, Кембел, и пре свега Буковски, Карвер, али ако желиш да осетиш метафизику и да се загледаш у мрак мораш да проучиш, али, да проучиш, рецимо, Поа, Мелвила, или писце попут Гогоља, Чехова, Раблеа, Монтења или Свифта, и то се не може опонашати, нека имитација не може да постоји, само дубоки наклон мајсторима, на које се можеш угледати.

 

  • Био си радијски уредник, на друштвеним мрежама пишеш сјајне есеје о славним именима из света музике и филма?

 

З.Ћ.  Есеји које имаш прилике да прочиташ на мом „Фезбук пољанчету“ су, заправо моје колумне које сам писао за „Недељни експрес“, „Стандард“, „Плејбој“, „Недељник“, „Европљанин“, и многе друге, које носе назив „Дневник младог покварењака“ и омаж су филму мог живота „Дивљој хорди“ и редитељу Сему Пекинпоу, као и омаж мом омиљеном писцу Буковском и његовој збирци „Дневник старог покварењака“ . Било је укупно преко три хиљде колумни за три године.

 

  • И за крај овог разговора, како се данас слажете Ти и Магични Ћира? Ко је гласнији а ко је субверзивнији?

 

З.Ћ.  Волим ја Магичног. Заправо, ових дана човек када устане ујутро мора најпре да се захвали Господу Богу, главном Архитекти или некој Вишој сили, у шта год да верује, што се уопште пробудио, и мора свакодневно и константно да учи да воли себе. Јер ко не воли себе, тај нема снаге да воли ни породицу, родитеље, жене, децу, не може чак ни да воли у поптпуности своје дело.  Али, пре свега, најважније од свега је знати да волите себе, јер рецимо, када сам ја, лично у питању, нема средине, осећај је амбивалентан, или ме воле или ме не воле, нема средине,  а знаш, Магични, односно Ћирић је и поред свега, човек који уме да се игра самољубљем, чак сам  и сам више пута „попљувао“ свој рад, али, сам истовремено и веома поносан на оно што радим. Али све је то дошло временом, кроз које сам научио да ценим и поштујем и себе и друге.

 

Интервју водила : Јелена Недељковић

фотографије : Facebook, приватна архива

Поделите:

2 Коментари

  1. Свашта. Па овај Ћира је стварно ЕЛИТА.
    Тотално неписмен, реченице од Вардара па све до Ламанша.
    Брука.

  2. Tu gde ljubavi i magije ima u knjigama tu je u realnom životu nema ni malo.
    Knjige su samo ogledalo onog što treba da bude ali koje zbog iskrivljenosti fokusa ništa od svoje slike ne projektuju u stvarnost.
    Sem zarade piscima što je ekvivalent fabrici zabluda u koju investiraju oni koji od toga žive.
    Što je ogromna manjina ljudske populacije,možda 1% ili 2% od ukupnog broja onih koji se ogledaju u tom ogledalu kao i ova glista gore što pokušava da nađe svoj selfie iz najboljeg ugla sopstvene ljigavosti.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here