ВИДОВДАН интервју уметник – Саша – Еди Ђорђевић: Карађорђе је персонификација српске борбе за слободу

Поделите:

 

Наш данашњи гост је по занимању полицајац, фронтмен хеви метал бенда „Патриас“, писац, епизодни глумац који је са својом екипом учествовао у снимању неколико најгледанијих домаћих серија – Саша – Еди Ђорђевић.

Саша је рођен у Смедереву 1969. године и аутор је, за сада, четири сјајна романа –  „Трилогије о слободи“, коју чине романи : „Јаничар“, „Устаник“ и „Четник“, и романа „Доктор“, који је посвећен неким нама блиским временима ’90-тих.

 

Саша, хвала на времену које си издвојио за овај интервју.

 

  • Поменула сам у уводу да си свестрана личност, али оно што је за наше читаоце можда најзанимљивије, да си по занимању полицајац. Колико ти је то помогло у писању романа „Доктор“, пре свега, пошто се „Трилогија о слободи“ бави другачијом тематиком, односно, трима епохама наше историје?

 

С.Ђ.  Пре свега, хвала на лепим речима и прилици да се дружимо на овај начин! Нисам сигуран да је моје званично занимање нарочито занимљиво… Можда ако се посматра кроз призму недавних немилих дешавања у нашем главном граду и разних других догађаја о којима се пише на страницама црне хронике. Нажалост, то су углавном ружне ствари, има много лепших занимања, на њих треба обраћати пажњу. Што се писања тиче, професионално искуство ми је много значило јер су ми деценије проведене у полицији донеле знања о људима која, верујем, не бих могао да стекнем на други начин. У том смислу „Доктор“ предњачи, као крими-трилер, али уткао сам понешто и у „Трилогију о слободи“, пошто су правда, родољубље и људски карактери ванвременске категорије.

 

  • Како си одлучио да се бавиш књижевношћу, а посебно нашом историјом која је јако занимљива?

 

С.Ђ. Био сам „вуковац“ у основној школи, затим гимназијалац, књиге су биле део мог одрастања, али нисам себе видео као писца све до, ево, зрелих година. Желео сам да прво напишем роман попут „Доктора“, што би вероватно и било очекивано с обзиром на горе речено, али се историја, чији сам љубитељ, некако прогурала на прво место, управо због те занимљивости и инспиративности.

 

  • У роману „Јаничар“ дотакао си се једне историјски, за све поробљене хришћане, а посебно за српски народ, болне теме – данка у крви. Написао си и описао ту тему реалистично и потресно, а опет, кроз историјске уџбенике та трагедија једног народа описана је као прилика за напредовање хришћанске деце у Отоманској империји. Да ли те је то, као некога ко се бавио темељним истраживањем на ту тему, погодило?

 

С.Ђ. Тај порез у живим људима који су Турци наметнули покореној раји је ужасна ствар. Присилно одвођење деце да би била припремана за ратну кланицу је једна од оних страхота које нам показују да смрт није најгоре што може да се деси нашим ближњима. Али, изгледа да то не може, или неће, баш свако да разуме. Мој коментар на поменута тумачења је веома кратак: будалаштине!

 

  • У наставку романа „Јаничар“, који носи назив „Устаник“, писао си о судбини породица твојих јунака које су раздвојене данком у крви, али је велики део приче посвећен подизању Првог српског устанка и Вожду Карађорђу. Да ли смо, као народ, свесни ко је у ствари био Карађорђе, и колики је његов значај мимо онога што знамо са часова историје?

 

С.Ђ. Карађорђе је персонификација српске борбе за слободу. У његовом лику се огледају десетине хиљада устаника, из свих крајева у којима су живели припадници нашег народа, који су годинама јуначки ратовали против моћнијег непријатеља и, без обзира на пропаст устанка, учинили да Срби опстану и поставили темеље нове српске државе. Да није било њега и њих, не би било ни нас. Буквално! Нисам сигуран да сви овде то видимо и знамо.

 

  • Трећи део, „Четник“, посвећен је нашој непреболној муци, међудинастијском сукобу између Обреновића и Карађорђевића, и тој непрекидној подели која нас прати кроз историју. Можемо ли се, ако посматрамо историју, ми као народ сложити, или су поделе урезане дубоко у нас?

 

С.Ђ. Та мука и подела остале су на почетку 20. века, када је једна династија збрисана са лица земље. Али, особина да се увек и око свачега делимо, свађамо па и кољемо остала је до данас и трајаће док нас има, чини ми се. Карађорђевци и Обеновићевци, партизани и четници, монархисти и републиканци, русофили и прозападњаци, староседеоци и придошлице… Могло би овако дуго да се набраја. Можда поделе нису својствене само нашем народу, али смо у њима јако истрајни и страствени. Уколико се тако настави, не пише нам се добро. Нажалост, нисам оптимиста, јер не видим ко би могао да поведе овај народ једним, општеприхваћеним путем.

 

  • Роман „Доктор“ је потпуно другачија прича. У њему си се бавио догађајима којима смо сви у неку руку сведоци. Колико је било тешко писати и подсећати се тог трагичног периода када је једна земља, у којој су многи од нас живели, нестала и потонула у безнађе и ратове?

 

С.Ђ. Историјски делови „Доктора“ су помоћна средства за осликавање важних ликова, сам роман се не бави много прошлим временима. Што се Југославије тиче, како је накарадно створена, тако је и уништена. Творба и уништитење смишљени су на истој адреси. Рођен сам и одрастао у њој, али нисам југоносталгичар. Србима би било много боље да нису улазили у ту „велику земљу свих Јужних Словена“.

 

  • Пошто сви твоји романи имају историјску подлогу, морам да те питам како си се одлучио да оживиш баш те, најтеже делове наше историје и шта је утицало на тебе да се одлучиш да теме твојих романа буду историјске?

 

С.Ђ. Познавање историје је познавање будућности, ту нема сумње. Да су се Срби тиме водили, кроз Први српски устанак би видели Први балкански рат и недавни рат на Космету (не усуђујем се да кажем последњи), а кроз Први светски рат – Други светски и ратове деведесетих. Односно, мислим да до неких не би ни дошло, јер би ствари биле на време решене како треба. Отуд моје бављење историјом – да подсетим на прошлост како нас будућност не би поново непријатно изненадила.

  • Са својом екипом учествовао си у снимању неколико најгледанијих серија као што су „Пет“, „Јужни ветар“, „Тајкун“… Каква искуства носиш са тих сетова, и шта је то на тебе оставило најјачи утисак?

 

С.Ђ. Заиста је лепо бити макар и мали део кинематографског света, радити са врхунским уметницима, домаћим и светским звездама. За три године сам учествовао у тридесетак разних пројеката и сваки пут је било веома забавно, имам много лепих успомена и анегдота, али и сећања на тешке временске услове и напоран рад. Најјачи утисак? Дружење са људима до којих је скоро немогуће доћи ван сетова и учење од њих. То је непроцењиво.

 

  • Са својом партнерком, изузетно талентованом make-up артисткињом, Јованом Атанацковић, био си део екипе музичко-забавног шоу програма „Твоје лице звучи познато“. Испричај нам нешто о томе. Како је било бити део једног формата који је потпуно другачији од свега што се код нас емитује?

 

С.Ђ.  Јована је за ТЛЗП шоу била део маскерске екипе, а ја њен шегрт и било је сјајно док је трајало. Снимања су била дуготрајна и захтевна, нарочито за главне извођаче. Они су морали да подносе вишечасовно маскирање, шминкање и дотеривање и да још неколико сати снимају тако сређени. Али, производ је био одличан, а онда се све муке забораве.

 

  • У уводу сам такође поменула да си фронтмен смедеревског хеви метал бенда „Патриас“, који је на нашој музичкој сцени скоро 15 година, и увек се, некако само од себе, намеће питање: како се уклапа занимање полицајца, писца који тако занимљиво, скоро филмично пише о нашој историји и хеви метал бенд?

 

С.Ђ. Можда изгледа неспојиво, али мени је све то нормално и лако, то сам ја. Све радим пуним срцем, дајем све од себе, добро ми се враћа, а то ми даје снагу да наставим даље. Имам среће и са сарадницима у свим областима, јер нема успеха без доброг тима.

 

  • Ваш албум „Император“ је 2018. године проглашен за најбољи хеви метал албум у Србији у избору читалаца Српског метал портала. Сам назив асоцира на историју, можеш ли „побећи“ од историје или је она на неки начин, твој усуд?

 

С.Ђ. Насловна песма албума говори о владарима и њиховим лошим странама. Тиче се и бивших и садашњих, на светском нивоу, јер се код њих ништа не мења. Дакле, делимично јесте историјска, а на првом албуму смо имали неколико „правих“ историјских песама, једну и о Косовском боју. Изгледа да ми нема бежања од „најбоље учитељице“. Што се тиче добијеног признања, драго нам је што су људи обратили пажњу на наш рад. Са првим албумом, под именом „Пут“, били смо трећепласирани 2014. године.

 

 

  • О чему говоре ваше песме и колико је тешко данас опстати на музичкој сцени која није комерцијална?

 

С.Ђ. Теме наших песама су, ето, историја, а поред ње љубав, религија, родољубље, рат… Свирамо оно што волимо, не пада нам тешко све што мора да се истрпи да би бенд постојао и стварао у време које није ни најмање наклоњено чвршћим музичким правцима. Не верујем да ће околности икада бити боље, али ми ћемо свакако да наставимо да се бавимо ауторском музиком.

 

  • Веома си активан на друштвеним мрежама, посебно на „Фејсбуку“. Колико је то у данашње време битно за једног уметника?

 

С. Ђ. Сматрам да су друштвене мреже веома корисне ако се користе контролисано и са сврхом. Помажу да уметник брзо и лако дође до људи који би могли да буду заинтересовани за његов рад, да пласира своја дела, чује похвале и критике…

  • Какви су ти планови за даље, шта можемо да очекујемо од Саше Едија Ђорђевића и његове феноменалне екипе?

 

С.Ђ. Написао сам сценарио за филм „Лептир“, по мотивима истоимене Јованине и моје приповетке. Ради се о постапокалиптичној акционој драми смештеној у Србију у блиској будућности. Већ месецима припремамо снимање, обавили смо велики део посла. Носилац активности је V-art PRODUCTION из Београда. С обзиром на околности, мислим да је реално да снимање реализујемо следећег пролећа или лета.

Са издавачком кућом Evro Book, која стоји иза свих мојих романа, припремам ћирилично издање „Трилогије о слободи“, у тврдом повезу, очекујем да се појави у књижарама у наредних пар месеци. Пишем и пети роман, антиратну причу под називом „Уметник“, требало би да буде објављен наредне године.

Бенд припрема трећи албум, као и део музике за поменути филм и још неке музичке експерименте, али нека то остане за другу прилику.

Разговор за Видовдан водила Јелена Недељковић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here