VLADIMIR VLADIMIROVIČ MAJAKOVSKI: 89 godina od smrti

Podelite:

NEKO SE OTIMA IZ UTROBE MOJE

    Danas se navršava 89 godina od smrti Vladimira Majakovskog, jednog od najznačajnijih ruskih pesnika  čiji je uticaj i na evropsku i na svetsku poeziju i danas prisutan.

    Na izložbi o svom dotadašnjem raznožanrovskom radu, koja je otvorena 9.februara 1930.godine u Institutu Plehanov,i gde su bili izložene fotografije, rukopisi, plakati, karikature, plakete, i drugi predmeti, Majakovski je prisutnima rekao:

Kad budem mrtav, čitaćete moja dela sa suzama u očima.“

    Samo dva meseca kasnije – pucnjem u vlastitu slepoočnicu izazvao je nevericu i suze, i oslobodio „srce koje je požar obavio.“

    Za Majkovskog, kako piše Marina Cvetajeva, sestra po izabranoj smrti, u eseju „Ep i lirika savremene Rusije“:…Iz kože Majakovskog izlazio je samo borac, izlazio je samo metar. Kao i iz njegovih očnih duplji – samo mera odoka. Kada bi mu se dalo telo i delo hiljadu puta veće nego što ih ima, telo i delo njegove snage, sav bi se Majakovski odlično smestio u sebe, jer bi se rasporedio u neprekidnosti živoga kretanja, i ne bi bio statua. A statua je – postao…Jer je za Majakovskog, za razliku od ostalih pesnika,  reč bila telo, a delo – duša.“

    „Jubilarnoj pesmi“ posvećenoj Puškinu, takođe najvaljuje svoju smrt, duboko razočaran i u sebe i svet u kome se obreo i iz koga je svakim damarom bića tražio izlaz: „Uskoro ću umreti i postati nem. Posle smrti kraj vas ću da sednem. Bićete vi na Pe, a ja na Em!“

    U tetraptihu Oblak u pantalonama“(delu koje se volelo, čitalo, učilo napamet, recitovalo, čitalo kradom i u zatvoru, razbijalo dotadašnje književne konvencije), obznanio je vlastito uverenje da poezija može izmeniti svet:

   

    (…)

    Ja u duši nemam nijedne sede vlasi,

    ni staračke nežnosti nema u njoj!

    Svet sam zaglušio snagom svog glasa,

    dvadeset dvogodišnjak – idem,

    lepotan svoj.

    (…)

    Briga me što

    kod Homera i Ovidija

    nema ljudi, ko mi,

    sraslih u čađne boginje.

    Znam –

    sunce bi se pomračilo da vidi

    naših duša zlatno izobilje!

    Žile i mišići od molitava su jači.

    Zar da tražimo milost od ovoga veka!

    Mi –

    svaki –

    u svojoj šaci

    držimo transmisiju sveta!

    To je podiglo na Golgotu audiotorije

    u Petrogradu, Kijevu, Moskvi i Odesi,

    I  nije nijednog bilo

    koji je

    prećutao da zaurla:

    „Raspni ga,

    Obesi!“

    No i vi –

    ljudi

    što ste me uvredili –

    od svega ste mi draži i bliži.

   

    Prolećnog jutra 14.aprila 1930. Majakovski je, kao i pet godina ranije Jesenjin, shvatio da je za njega vreme postalo preteško.   

    Nesporazum sa životom doveo ga je do revolvera.

Na stolu je ostala oporuka ispisana njegovom rukom.

Svima! Zbog moje smrti ne krivite nikoga.Nikakvih priča:Pokojnik se toga gnušao.

    Mama, sestre,drugovi, oprostite mi:nije ovo način(ne savetujem ga nikome), ali nema izbora.

Druže, vlasti, moja porodica se zove, Lili Brik, moje sestre i Veronika Vitildovna Polonski…Ako možeš omogući im egzistenciju. Zahvaljujem“.

U eseju “Kako se prave pjesme“ povodom smrti Jesenjina, Vladimir Majakovski je zapisao:     „Jesenjinov kraj ogorčio nas je, ogorčio, obično ljudski. Ali, ovaj kraj učinio nam se i odmah potpuno naravan i logičan. Saznao sam o tome noću, ogorčenje bi sigurno ostalo ogorčenje, i verovatno bi se razišlo do jutra da novine nisu donele predsmrtne stihove. Posle njih Jesnjinova smrt je postala književna činjenica. Odmah je postalo jasno koliko će kolebljivaca ovaj snažni stih, dovesti do omče i revolvera. I nikakvim novinskim analizama i člancima ne može se taj stih poništiti.“

 

Šamar društvenom ukusu

 

Vladimir Majakovski , rođen je 1893.godine u porodici šumara u gruzijskom selu Bagdadi, kao treće dete uz sestru Ljudmilu i Olju. Gimnaziju je učio u Kutasiju iveć 1905. učestvuje u demonstracijama protiv carske vlasti još kao desetogodišnji dečačić,  a sledeće godine, posle očeve smrti sa porodicom prelazi u Moskvu. Godine 1909. postaje član Boljševičke partije. Nekoliko puta je hapšen i baš tada 1912. počinje da piše stihove.

U butirskoj tamnici napisao je čitavu svesku stihova koju mu oduzimaju na vratima tamnice prilikom izlaska na slobodu. On to nije smatrao velikim gubitkom, već se zahvalio tamničarima.  Nakon izlaska iz zatvora upisuje se u školu vajarstva gde upoznaje ruskog futuristu Davida Burljuka koji hvali njegovu pesničku genijalnost.

Majakovski piše tragediju pod nazivom “Vladimir Majakovski“ napisao 1913. I ona je odmah odigrana 2.decembra u petrogradskom pozorištu „Luna- park.“

Sve  do Oktobarske revolucije piše stihove koji predstavljaju „šamar  društvenom ukusu“; već svojim prvim pesmama raskida sa tradicionalističkom poezijom  s namerom da stvori novu poeziju urbanističko- revolucionarnog tipa.

Majakovski je u svemu bio pesnik, u svemu je preterivao. Kad je bio srećan bio je to do neba. Kad je bio nesrećan – išao je u drugu krajnost. Neprestano je pisao i u šetnji i dok je igrao, i razgovarao sa ženama, na kutijama cigareta, salvetama, papirićima – jednom rečju –svuda.

Svoju pesničku avanturu  Majakovski je započeo pesmama koje su šokirale publiku svojom individualnošću, futurizmom, modernošću. Nastojao je da stvori novu poeziju koja bi odgovarala urbanom i revolucionarnom razdoblju istorije. Uvodio je u poeziju vulgarizme, žargonske reči, namerno grube antisemitizme, stvarao vlastite kovanice i neologizme, služio se čsto igrama riječi,nepoznatim metaforama i hiperbolama. Nasuprot“melidioznosti“ simoblista, uveo je napete konsonatske skupine, razbio tradicionalnu strukturu stiha i stvorio

novi, u grafičkom slogu stepenasti stih, varijabilnog govornog ritma, s mnoštvom nepravih i tek naznačenih rima. Uvek se obraćao direktno slušaocima u masi, a ne pojedinačnom čitaocu, i po tome je sasvim izuzetna pojava u pesništvu XX stoleća.

Fanatično je bio uveren u preobraženjsku moć poezije što ga je dovodilo do bolnih samopreispitivanja(i o ulozi poezije u stvarnom životu i o svom vlastitom životu) što je na koncu  i dovelo do samoubistva.

Kad se Jesenjin ubio rekao je i“Povećajte proizvodnju mastila da se  pesnici ne bi ubijali“.

 

Zlatni obruč prstenja

   

    Poznanstvo  sa Ljiljom Brik, ženom koju će voleti punih 15 godina sve do svoje smrti, zapisao je:“Odlazio kod Brikovih, Osipa i Ljilje, žene veoma lepe i krupnooke, crne,“

O tom sudbonosnom susretu Ljilja Brik takođe ostavlja zapis:“

„Prvi put Majakovski je došao kod mene i Brika u Petrograd iz Finske. Tamo je bio Gorki i mnogi drugi. Znali smo za Bloka, ja sam celokupnog Puškina znala napamet, kao i Ljermontova. Kasnije kad nam je Majakovski čitao poemu „Oblak u pantalonama“, izgledalo je kao da čita prozu. Nas šestoro ili sedmoro slušalo je. Nikada ranije sličnu pesmu nismo čuli. To je bila revolucionarna pesma i po formi i po sadržini. Čak nam je Blok posle toga postao pomalo dosadan. Ova pesma bila je upravo ono što smo želeli da bude napisano i pročitano. Zvučalo je savršeno. Brik se obratio  Majakovskom:“Čak i ako nikada više ništa ne napišete, vi ste već genijalan pesnik.“

Brik mu je i pomogao da objavi ovu poemu.

Ljilja još kaže.“Kad sam saopštila Briku da se ja i Majakovski volimo, odgovrio je da me razume, i zamolio da se ne rastajemo. I tako smo nas troje živeli u najboljem prijateljstvu.“

Ni  Majakovski ni Ljilja se nisu odvajali od zlatnog prstenja koje je bilo napravljeno od zlatnog lanac; prsteni su rpedstavljali obruč, manji i veći, sa njihovim ugraviranim imenima na unutrašnjoj strani , a sa spoljne strane bila su urezana tri početna slova  reči : lj u b o v!

 

Portret smrti

 

Neshvaćen od prijatelja i savremenika, nevoljen u onoj meri u kojoj mu je ljubav bila nepohodna kao vazduh, povukao je oroz revolvera koje beše naslonio na čelo:

On je ležao postrance, okrenut zidu, natmuren, krupan, pod čaršavom do brade, upola otvorenih usta, kao da spava. Ponosno okrenuvši leđa svima, on je čak i ležeći, čak u ovom snu, tvrdoglavo nekuda stremio i odlazio. Lice je vraćalo onom vremenu kada je on sam sebe nazvao lepim, dvadeset dvogodišnjim, zato što je smrt skamenila mimiku, koja nikada gotovo ne dospeva u njene šape. Bio je to izraz s kojim se završava. On se durio i negodovao“- zapisao je portret smrti Pasternak….A živa zatalasujuća Moskva nije poverovala njegovoj smrti.“

Tog ponedeljak, 14. aprila 1930., ljudi nisu mogli da shvate ni da prihvate nepobitnu činjenicu da je Majakovski, otišao u smrt sasvim mirno, bez histerije, skandala, prerezanih vena… spektakla.

Jednostavno, bez suvišnih patetičnih gestova, na kraj svog život stavio je tačku revolverskim  metkom.

 

Prvi sin ruske književnosti u ruskoj revolucionarnoj tradiciji

 

Majakovski je pjesnik koji je umeo da kaže pravu istinu i koji je beskrajno vjerovao u sopstvenu snagu i moć reči.

On je prvi sin ruske književnosti u ruskoj revolucionarnoj tradiciji. Po svom duhu – apsolutni Rus, i po svojim maksimalnim beskrajnim zahtjevima koje je postavljao pred život. U svojim pjesmama najbritkiju oštricu upravlja protiv  malograđanštine, birokratije, ali i na sve one negativne pojave posle revolucije u zemlji. I pored pretežnosti satire i političke akcionosti u stihu Majakovskog javljaju se i snažne lirske partije, u kojima se njegova egzaltacija uzdiže do univerzalnog značenja—posebno kad pjeva o okovanom čovjeku i njegovom oslobađanju, o problemu neostvarene ljubavi u društvenom životu, o samoubistvu kao ličnoj dilemi. Revoluciju je shvatao lično i strastveno i zato nijedan njegov plagijator do dana današnjih nije uspeo da postigne njegov snažni izraz.

Sve, osim jedne, svoje pesme, Majakovski je posvetio Ljilji Brik.

U ovoj jednoj sebi posvećenoj :

“A neko/ kao ja/kuda bi, kuda/Kada bih bio mucav/ko Dante/ili Petrarka!/Dušu jedinoj dati!Stihom narediti da je trulija!/I reči/i ljubav od koje patim- /trijumfalna je to kapija;/raskošno,/bez traga će kroz nju, ipak, /ljubavnici svih vekova da minu./O, kada bih bio/tih/ kao grom jak, – /plakao bih,/tugom zagrlio iznđalu planetu-pećinu./Kad bih svoj moćni/pustio glas boje duge/komete bi slomile vrele ruke,/ i bacile se dolje od – tuge.

 

    A beše mu samo 36.

Milica Kralj
Iskra
Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here