Горан Иванишевић: Црна Гора мора постати федеративна заједница два народа

Поделите:

Последњих дана режим у Црној Гори наставља са систематским кршењем права српског народа у Црној Гори. Сада се дрзнуо да нападне и Православну Цркву. Жалосно је што и Срби у Црној Гори лутају између настојања да им се призна статус конститутивног народа до „непристојне понуде“ да прихвате статус националне мањине. На крају нису добили ни тај понижавајући статус националне мањине у држави коју су Срби основали. Тако смо дошли до ситуације да екс-срби а данас Црногорци представљају једини, да кажемо, конститутивни народ чија је Црна Гора и који чини свега 42% укупног становништва.

Македонија, која по Охридском споразуму признала право равноправног званичног језика албанском језику и језицима других националних заједница у срединама где чине више од 20% становништва, као и пропорционално учешће Албанаца у органима власти од локалног до централног нивоа тако да се владе формирају на основу споразума македонских и албанских националних странака. У Македонији има 64% Мекедонаца и 25% Албанаца па Македонија није једнонационална држава, док у Црној Гори као што смо рекли има 42% Црногораца и тридесетак посто Срба (којих би било много више на попису 2002. године који је спроведен као без репресивне атмосфере као последњи из 2011. године) који се константно прегласавају и немају скоро никакве могућности учешћа у органима власти и јавним службама тако да можемо говорити о етничком чишћењу које се врши у 2 правца: исељавањем Срба из Црне Горе и асимилацијом у Црногорце. У Црној гори се како то каже Драгомир Анђелковић врши „идентитетски геноцид“ на ова два начина.

Према незваничним резултатима пописа из 2013. године у Федерацији БиХ (то је БиХ без Републике Српске) има 69% Бошњака, 21% Хрвата и 4% Срба. Бошњаци у Федерацији БиХ имају драстично већу бројчану предност него Црногарци у Црној Гори па су ипак један од три конститутивна народа.

Да се не би смо превише бавили јаловим констатовањем непочинстава подгоричког режима према својим грађанима а нарочито према Србима покушаћемо да дамо предлог у којим правцима треба да иде решавање  несношљивог положаја Срба у Црној Гори.

Први правац деловања треба да обухвати уставне реформе у смислу да се Црна Гора трансформише у државе као што су Босна и Херцеговина и Република Северна Македонија. Ове државе познају конститутивне народе без којих не могу да се доносе најкрупније политичке одлуке. Ови системи имају мана као што је прегласавање Хрвата од стране Муслимана/Бошњака у БиХ, али важно је да принцип конститутивности народа опстаје.

У Републици Црној Гори, без обзира колико следећа решења изгледају мучна, сада су најреалнија и најмање болна. Република Црна Гора треба да се одреди као држава у којој су конститутивни народи Црногорци, Срби, Муслимани, Бошњаци, Албанци и Хрвати. Ови народи треба да имају једног члана председништва и једнак број посланика и министара и паритет у свим централним државним органима власти. Овим решењем били би задовољни и наши традиционални непријатељи хрвати, Албанци и Бошњаци. Ово решење би могло наићи на повољан пријем код Едија Раме који има добре односе са Александром Вучићем, а не треба заборавити да је после референдума о независности, а пред прве изборе у отцепљеној Црној Гори јуна 2006. Мило Ђукановић у Тузима и околини окренуо полицијску акцију „орлов лет“ у којој је похаписо неколико албанских лидера, углавном католика под оптужбом за тероризам и том приликом наводно пронашао већу количину оружја. Хрвати, Муслимани и Бошњаци би такође добили свој удео у Црној Гори. Протеклих дана сведоци смо величања усташког покрета и поздрављања усташким поздравом „за дом спремни“ од стране црногорских екстремиста – па кад воле нек изволе, нека дају статус конститутивног народа хрватима у Црној Гори.

Ово решење би подразумевало и право вета представника ових народљ тако да не би могли да очекујемо да због албанског вета Црна Гора повуче признање „косова“, али би српски вето условио да Црна Гора гласа против или буде неутрална по питању чланства „косова“ у УНЕСКО-у и Интерполу.

Други правац деловања је у демократизацији Црне Горе. Њом већ три деценије влада криминогени режим Мила Ђукановића, односно од 1945. године Црном Гором владају комунисти. Црна Гора је једина европска држава у којој је опстао комунистички режим, а уз режим Ким Џонг Уна у Северној Кореји Мило Ђукановић је једини комунистички диктатор на земаљској кугли данас. Оваква аргументација има добру прођу на западу.

Трећи правац деловања Срба у Црној Гори треба да иде преко православних земаља чланица Европске уније – Грчке, Кипра, Бугарске и Румуније. Преко њих треба деловати макар када је у питању најновији закон о верским слободама који брутално насрће и на имовину СПЦ али и прети укидањем саме СПЦ у Црној Гори. Но чудесни зимски протести литије су промениле све – Мило је добио правог супраника – православни народ предвођен Светим Василијем Острошким на кога кидише својим законом и свом могућом репресијом државе и медија.

Већ две деценије Црном Гором влада једна ауторитарна и антисрпска власт предвођена Милом Ђукановићем коју Срби и просрпски и пројугословенски оријентисани Црногорци не успевају да збаце са власти иако се често одржавају избори (или „избори“). Власт која је довела до тога да Срби у Црној Гори имају мања институционала праве од Срба у Хрватској, а која се одржава на најпримитивнији и најбезобзирнији могући начин у демократском свету – репресијом, бруталном куповином гласова и прегласавањем. Када је скоро изгубила последње изборе, јер у скупштини власт и опозиција имају исти број посланика, власт је на крају формирала коалицију са свим мањинама сем са Србима. Сви могу бити на власти осим Срба у Црној Гори.

Морамо бити свесни ситуације да је Црна Гора члан НАТО-а, кандидат за члан ЕУ који је највише одмакао у преговорима и да је следеће године попис становништва. Попис ће бити битка у којој ће Подгорица настојати свим средствима да смањи проценат Срба на 20-так посто.

Због ових ствати морамо деловати брзо и промишљено. Не смемо оставити Србе у Црној Гори саме себи, али не смемо увући у рат ни њих ни нас. Антицрногорска кампања нам није потребна јер њу врло често финансира црногорски режима да би црногорској јавности огадио Србију и српски народ. Са друге стране иду напади на Србију да се превише меша у црногорске унутрашње ствари од стране црногорских, хрватских и бошњачких медија – то је притисак на Србију да не помаже угроженим Србима у Црној Гори. Србија је дужна да помаже Србима у Црној Гори али и Црногорцима којима је дојадио ауторитарни и криминални режим Мила Ђукановића.

Горан Иванишевић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here