Лорна Штрбац: Косовско питање после српских парламентарних избора

Поделите:

Од 2012. године до 2020. године, током  Владе Ивице Дачића. две Владе Алекснадра Вучића и Владе Ане Брнабић, није дошло до признавања независности Косова. У више претходних текстова објављених на сајту Видовдан , написала сам да је то доказ колико су била неисправна предвиђања опозиције. Такође сам истакла да је њихова тврдња да ће Вучић брзо издати Србију, односно ставити свој потпис на документ којим Република Србија признаје независност Косова, била механизам делегитимизације власти, као и редуковања њене политичке моћи (што значи аутоматски повећавање моћи њених противника) у сложеној мрежи у којој се политичка моћ дистрибуира на разне центре, како би се спречило спровођење политике која је најављивана у предизборној кампањи током 2012. године.

Но, сада се налазимо пред новим изборима.Од тих наредних избора зависи какав ће даље бити однос према Косовском питању. Такође, од тих нових избора зависи каква ће бити економска и социјална политика, као и однос према култури. Сви досадашњи избори  успостављали су континуитет кад је реч о социјалној и економској политици, односно, репродуковали су исти образац  социјалне стратификације. Посредством разних механизама манипулације политичка класа је остала непромењена, односно, унутар државног апарата, једни те  исти људи, задржавају друштвене положаје после сваког парламентарног избора. Та чињеница доводи у питање сам смисао избора.

Ипак, иако је вишестраначка  политичка класа остала непромењена током скоро две деценије, што би могло да се сматра  за нешто што је врло близу  диктатури (та диктатура не би могла да се дефинише као Вучићева диктатура, него као диктатура оних који конституишу владајућу политичку класу и налазе се на врху  њене хијерархије, а Милошевића, Ђинђића, Коштуницу, Тадића, Вучића постављају као своје марионете којима унапред додељују улоге), Вучић је успео да промени однос према Косову. Прво, до признања независности Косова није дошло. Друго, заустављен је на глобалном нивоу талас призанавања независности Косова. Треће, на глобалном нивоу однос према Косову се неће променити у корист независности Косова.

Но, поставља се питање шта ће бити после  избора у априлу 2020. године? Један број политичких странака и њихових лидера, као и политички ангажованих интелектуалаца подржава независност Косова. Иако се њихово гласачко тело своди на неколико процената, улазак таквих странака у политичку власт, или чак и у сам парламент, представља озбиљну и реалну опасност за државни интерес, а држава није само територија, границе и монопол над употребом силе, ту су и сами људи који у њој живе.  Без обзира да ли је реч о републичком, покрајинском,  или локалном нивоу власти, поставља се питање како је могуће партиципирање оваквих политичких странака унутар политичког система? Политичких странака које су данас за признање независности Косова, а сутра би биле за независност Војводине.

Дакле, после пролећних избора 2020. године, однос према Косову би могао да остане непромењен, то јест да се сведе на демократски дијалог и  преговарање, као и на одбијање признавања независности Косова, уз истовремено побољшавање односа с свим глобалним центрима моћи. Са друге стране, ти избори, уколико се после њих, у политичку власт, инкорпорирају заговорници независности Косова,  би могли довести до таквих промена које би водиле ка слабљењу положаја Србије на регионалном и интернационалном плану, односно, промена које би ишле у смеру признавања независности Косова уз истовремено отварање путева ка независности Војводине.

Ова друга опција се неће десити. Косово није само питање Србије и српског идентитета. Оно је и регионални и глобални проблем. Од фебруара 2008. године до данашњег дана, јасно је какав је однос глобалне политике према независности Косова. А тај однос се артикулисао кроз то ко је од свих држава чланица ОУН-а  признао, а ко није признао ту независност, као и кроз чињеницу да, у Савету Безбедности ОУН-а, по питању независности Косова, не постоји консензус међу државама које у том савету имају право вета. Да је свет хтео независно Косово, оно би до сада већ било независно. Као што је Бранко Радун написао у једној својој колумни-реалност је да Косово није независно.

Лорна Штрбац

 

 

 

 

 

 

 

Поделите:

1 коментар

  1. Dakle Srbija nije priznala tzv, drzavu Ksovo ali priznaje njihova dokumenta,putne isprave,granice,izbore,ustav,sudstvo,ucestvuje na medjunarodnim skupovima na koje se Kosovo tretira na isti nacin kao ostatak Srbije,nije imala nista protiv clanstva Kosova u MOK-u,osniva stranku na KiM pod ingerencijama samog vrha drzave i ulazi u koaliciju sa separatistima i teroristima,pojedinci na odobravanje vlasti iz ostatka Srbije postaju ministri i zaklinju se na tzv. ustavu,zastavi i grbu Kosova,u Beogradu cak i postoji diplomatska misija Kosova,redovni su i gosti kojekakfih foruma u Beogradu i zvanicnici lazne drzave…Takodje najveci podrzavaoci nezavisnog kosova iz ostatka Srbije (Ceda Jovanovic i Nenad Canak) su u vise nego dobrim odnosima pa i u koaliciji sa Aleksandrom Vucicem…Stvarno sta jos treba aktuelni rezim da uradi u vezi KiM pa da se narod u Srbiji dovede pameti i shvati de sve to vodi…

Оставите одговор на Samo istina Откажите одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here