Лорна Штрбац: Протести у Београду (Како су их видели страни медији)

Поделите:

 

Ови последњи протести у Београду почели су након што је Александар Вучић најавио да ће због погоршавања епидемиолошке ситуације, посебно у Београду, бити неизбежно поновно ограничавање окупљања и кретања. Он је најавио забрану окупљања више од пет људи на отвореном или затвореном простору, као и полицијски час током викенда. То је био окидач који је покренуо 07. јула 2020. године протесте у Београду.

Постоје три аспекта ових протеста. Прво, суочавање са чињеницом да властити живот ( и живот  блиских особа) може бити угрожен због непознатог вируса, и на светском и на локалном нивоу, довело је до дестабилизације и кад је реч о индивидуалној психологији и кад је реч о социјалној психологији. Протести, разни облици у којима се они одвијају, представљају начин на који се артикулише социјално-психолошка криза једног колектива. Друго, протести представљају начин на који опозиција, која је у Србији бојкотовала изборе 21. јуна 2020. године, или, пак учествовала у њима и изгубила, покушава да искаже своје неслагање с постојећом политиком. Треће, најзначајније, јулски протести одвијали су се ( и били најрадикалнији) у временском интервалу током којег су заказани преговори Београда и Приштине.

Ко је стварни организатор протеста? Који је смисао протеста? Који је циљ протеста? Ко су његови главни актери? Да ли је Русија стајала иза немира? Или САД? Или Немачка? Десница или левица? Итд, итд..

Овим питањима могуће је додати још једно питање: Како су страни медији извештавали о протестима у Београду? У фокусу пажње светских медија су, пре свега, збивања у Сједињеним Америчким Државама. Протести у Београду само делимично су привукли пажњу глобалних медија. У коментарима, текстовима, вестима које су објавили Гардијан, Њуjорк Тајмс, Вашингтон Пост, Ал Џазира, Дојче веле, Си Ен Ен, Би Би Си, итд могуће је издвојити неколико заједничких карактеристика у извештавању ових медија о протестима у Београду. Прво, протести се доводе у везу с ”корона кризом”, односно, сматрају се реакцијом на мере које држава уводи ради спречавања ширења короне. Тако, скоро сви текстови о протестима у Београду почињу са наглашавањем да се ради о реакцији људи на мере затварања које је 07. јула 2020. године  Александар Вучић најавио. Другим речима, тумачење протеста које почиње од наглашавања да су они повезани са ”корона кризом” лоцирају протесте у Београду у контекст глобалне кризе изазване појавом и ширењем ковида 19, као и тензијама које су настале, на глобалном нивоу, око порекла вируса, природе вируса, мера Светске Здравствене Организације, итд, итд. Дакле, на првом нивоу тумачења глобални медији протестима нису дали локалну димензију, унутар-политичку или спољно-политичку, него су га довели у везу с глобалном кризом која је, опет, детерминисана избијањем пандемије. Друго, заједничка карактеристика текстова, коментара и вести у вези протеста у Београду  је наглашавање њиховог насилног карактера. У описивању протеста, наглашено је насилно понашање протестаната приликом њиховог покушаја да уђу у зграду скупштине, као и сукоб између протестаната и полиције. Отприлике: ”Демонстранти су бацали флаше, камење и јаја на полицију, док је, с друге стране, полиција користила сузавац како би растерала протестанте и удаљила их од зграде скупштине”.Оно што је битно у оваквом писању и извештавању о протестима јесте да ниједан медиј није заузео вредносни став или страну. Ниједан медиј није ни нападао, нити бранио, ни једну ни другу страну. Сукоб између протестаната и полиције је само описан без вредносне евалуације. Треће, иако се протести у Београду сматрају импулсивном реакцијом људи на ново затварање и полицијски час, и премда се не заузима а приори ни офанзиван ни дефанзиван однос према једној од страна ( демонстранти и полиција), ипак једна од заједничких карактеристика свих текстова о  протестима јесте спомињање опозиције која је бојкотовала изборе и њеног мишљења о власти Александра Вучића. На овом месту, које долази после наглашавања везе протеста и корона кризе, затим после наглашавања насилног карактера протеста, долази до  политиколошке дефиниције власти. Ова ”дефиниција” није коначна, али јесте показатељ како би глобални медији могли да се одреде према протестима у будућности, као и према власти против које се протестује. Дискретно се указује на то да опозиција, која је бојкотовала изборе, сматра да је дошло до интензивирања ауторитарности власти у Србији, што даље значи да би процес дефинисања могао да иде у смеру квалификовања власти као ауторитарне, то јест недемократске.

Шта је, у ствари, најзначајније у вези јулских протеста у Београду? Најзначајније је то да су се они почели одвијати неколико дана пре заказаних преговора Београда и Приштине, то јест преговоре Хотија и Вучића у Паризу и Бриселу, уз посредовање Жозеф Борела, Мирослава Лајчака, Емануела Макрона, Ангеле Меркел.. Позиција Приштине, у поређењу с позицијом Београда, деловала је слабије и реално је била слабија. Приштина је имала, током претходних година, читав један низ неуспеха на међународном плану. Чињеница да је прошло више од једне деценије након проглашења независности Косова, а да више од половине држава чланица УН-а није признало независност Косова, и успешна кампања отпризнавања независности Косова, довели су до   легитимацијске кризе политичког система лажне државе Косово,  унутрашњих сукоба између политичких странака на Косову, до емигрирања становништва са простора Косова, итд.. Са друге стране, Београд је, током претходних година, имао успеха у кампањи повлачења признања независности Косова, побољшао је односе с Сједињеним Државама, бар делимично променио америчку политику према Косову, и даље има подршку Народне Републике Кине и Руске Федерације с којима дели своје становиште да је Косово интегрални део Републике Србије. Протести од 07. јула.2020. године, посебно од момента када су се радикализовали, имали су исти циљ, као и крајем 2018. године, када су се одвијали широм Србије. И тада и сада циљ је био да се  изазове реаговање полиције, затим испровоцира што оштрија реакција полиције према протестантима, и на тај начин, индиректно, докаже да је српска власт тренутно агресивна, насилна, недемократска, ауторитарна, и самим тим, у складу са претходно наведеним карактеристикама, некредибилна да на међународном плану представља српски народ и преговара у његово име  о Косову. То није био циљ оних поштених људи који оправдано протестују јер је друштво неправедно према њима, али јесте био циљ оних који протесте инструментализују како би у некој будућој подели моћи и власти себи обезбедили што веће учешће. Оно што протестантима није пошло  за руком крајем 2018.године, и током марта и априла 2019. године, остварили су  почетком јула 2020. године када су насрнули на врата скупштине. Полиција јесте успела да избегне сукоб с протестантима током марта и априла 2019. године, другим речима, успела је да избегне инсценацију насиља. Но, овај пут, то није успела јер су саме демонстрације биле агресивније и насилније.

Ови последњи протести у Београду почели су након што је Александар Вучић најавио да ће због погоршавања епидемиолошке ситуације, посебно у Београду, бити неизбежно поновно ограничавање окупљања и кретања. Он је најавио забрану окупљања више од пет људи на отвореном или затвореном простору, као и полицијски час током викенда. То је био окидач који је покренуо 07. јула 2020. године протесте у Београду.

Постоје три аспекта ових протеста. Прво, суочавање са чињеницом да властити живот ( и живот  блиских особа) може бити угрожен због непознатог вируса, и на светском и на локалном нивоу, довело је до дестабилизације и кад је реч о индивидуалној психологији и кад је реч о социјалној психологији. Протести, разни облици у којима се они одвијају, представљају начин на који се артикулише социјално-психолошка криза једног колектива. Друго, протести представљају начин на који опозиција, која је у Србији бојкотовала изборе 21. јуна 2020. године, или, пак учествовала у њима и изгубила, покушава да искаже своје неслагање с постојећом политиком. Треће, најзначајније, јулски протести одвијали су се ( и били најрадикалнији) у временском интервалу током којег су заказани преговори Београда и Приштине.

Ко је стварни организатор протеста? Који је смисао протеста? Који је циљ протеста? Ко су његови главни актери? Да ли је Русија стајала иза немира? Или САД? Или Немачка? Десница или левица? Итд, итд..

Овим питањима могуће је додати још једно питање: Како су страни медији извештавали о протестима у Београду? У фокусу пажње светских медија су, пре свега, збивања у Сједињеним Америчким Државама. Протести у Београду само делимично су привукли пажњу глобалних медија. У коментарима, текстовима, вестима које су објавили Гардијан, Њуjорк Тајмс, Вашингтон Пост, Ал Џазира, Дојче веле, Си Ен Ен, Би Би Си, итд могуће је издвојити неколико заједничких карактеристика у извештавању ових медија о протестима у Београду. Прво, протести се доводе у везу с ”корона кризом”, односно, сматрају се реакцијом на мере које држава уводи ради спречавања ширења короне. Тако, скоро сви текстови о протестима у Београду почињу са наглашавањем да се ради о реакцији људи на мере затварања које је 07. јула 2020. године  Александар Вучић најавио. Другим речима, тумачење протеста које почиње од наглашавања да су они повезани са ”корона кризом” лоцирају протесте у Београду у контекст глобалне кризе изазване појавом и ширењем ковида 19, као и тензијама које су настале, на глобалном нивоу, око порекла вируса, природе вируса, мера Светске Здравствене Организације, итд, итд. Дакле, на првом нивоу тумачења глобални медији протестима нису дали локалну димензију, унутар-политичку или спољно-политичку, него су га довели у везу с глобалном кризом која је, опет, детерминисана избијањем пандемије. Друго, заједничка карактеристика текстова, коментара и вести у вези протеста у Београду  је наглашавање њиховог насилног карактера. У описивању протеста, наглашено је насилно понашање протестаната приликом њиховог покушаја да уђу у зграду скупштине, као и сукоб између протестаната и полиције. Отприлике: ”Демонстранти су бацали флаше, камење и јаја на полицију, док је, с друге стране, полиција користила сузавац како би растерала протестанте и удаљила их од зграде скупштине”.Оно што је битно у оваквом писању и извештавању о протестима јесте да ниједан медиј није заузео вредносни став или страну. Ниједан медиј није ни нападао, нити бранио, ни једну ни другу страну. Сукоб између протестаната и полиције је само описан без вредносне евалуације. Треће, иако се протести у Београду сматрају импулсивном реакцијом људи на ново затварање и полицијски час, и премда се не заузима а приори ни офанзиван ни дефанзиван однос према једној од страна ( демонстранти и полиција), ипак једна од заједничких карактеристика свих текстова о  протестима јесте спомињање опозиције која је бојкотовала изборе и њеног мишљења о власти Александра Вучића. На овом месту, које долази после наглашавања везе протеста и корона кризе, затим после наглашавања насилног карактера протеста, долази до  политиколошке дефиниције власти. Ова ”дефиниција” није коначна, али јесте показатељ како би глобални медији могли да се одреде према протестима у будућности, као и према власти против које се протестује. Дискретно се указује на то да опозиција, која је бојкотовала изборе, сматра да је дошло до интензивирања ауторитарности власти у Србији, што даље значи да би процес дефинисања могао да иде у смеру квалификовања власти као ауторитарне, то јест недемократске.

Шта је, у ствари, најзначајније у вези јулских протеста у Београду? Најзначајније је то да су се они почели одвијати неколико дана пре заказаних преговора Београда и Приштине, то јест преговоре Хотија и Вучића у Паризу и Бриселу, уз посредовање Жозеф Борела, Мирослава Лајчака, Емануела Макрона, Ангеле Меркел.. Позиција Приштине, у поређењу с позицијом Београда, деловала је слабије и реално је била слабија. Приштина је имала, током претходних година, читав један низ неуспеха на међународном плану. Чињеница да је прошло више од једне деценије након проглашења независности Косова, а да више од половине држава чланица УН-а није признало независност Косова, и успешна кампања отпризнавања независности Косова, довели су до   легитимацијске кризе политичког система лажне државе Косово,  унутрашњих сукоба између политичких странака на Косову, до емигрирања становништва са простора Косова, итд.. Са друге стране, Београд је, током претходних година, имао успеха у кампањи повлачења признања независности Косова, побољшао је односе с Сједињеним Државама, бар делимично променио америчку политику према Косову, и даље има подршку Народне Републике Кине и Руске Федерације с којима дели своје становиште да је Косово интегрални део Републике Србије. Протести од 07. јула.2020. године, посебно од момента када су се радикализовали, имали су исти циљ, као и крајем 2018. године, када су се одвијали широм Србије. И тада и сада циљ је био да се  изазове реаговање полиције, затим испровоцира што оштрија реакција полиције према протестантима, и на тај начин, индиректно, докаже да је српска власт тренутно агресивна, насилна, недемократска, ауторитарна, и самим тим, у складу са претходно наведеним карактеристикама, некредибилна да на међународном плану представља српски народ и преговара у његово име  о Косову. То није био циљ оних поштених људи који оправдано протестују јер је друштво неправедно према њима, али јесте био циљ оних који протесте инструментализују како би у некој будућој подели моћи и власти себи обезбедили што веће учешће. Оно што протестантима није пошло  за руком крајем 2018.године, и током марта и априла 2019. године, остварили су  почетком јула 2020. године када су насрнули на врата скупштине. Полиција јесте успела да избегне сукоб с протестантима током марта и априла 2019. године, другим речима, успела је да избегне инсценацију насиља. Но, овај пут, то није успела јер су саме демонстрације биле агресивније и насилније.

Ови последњи протести у Београду почели су након што је Александар Вучић најавио да ће због погоршавања епидемиолошке ситуације, посебно у Београду, бити неизбежно поновно ограничавање окупљања и кретања. Он је најавио забрану окупљања више од пет људи на отвореном или затвореном простору, као и полицијски час током викенда. То је био окидач који је покренуо 07. јула 2020. године протесте у Београду.

Постоје три аспекта ових протеста. Прво, суочавање са чињеницом да властити живот ( и живот  блиских особа) може бити угрожен због непознатог вируса, и на светском и на локалном нивоу, довело је до дестабилизације и кад је реч о индивидуалној психологији и кад је реч о социјалној психологији. Протести, разни облици у којима се они одвијају, представљају начин на који се артикулише социјално-психолошка криза једног колектива. Друго, протести представљају начин на који опозиција, која је у Србији бојкотовала изборе 21. јуна 2020. године, или, пак учествовала у њима и изгубила, покушава да искаже своје неслагање с постојећом политиком. Треће, најзначајније, јулски протести одвијали су се ( и били најрадикалнији) у временском интервалу током којег су заказани преговори Београда и Приштине.

Ко је стварни организатор протеста? Који је смисао протеста? Који је циљ протеста? Ко су његови главни актери? Да ли је Русија стајала иза немира? Или САД? Или Немачка? Десница или левица? Итд, итд..

Овим питањима могуће је додати још једно питање: Како су страни медији извештавали о протестима у Београду? У фокусу пажње светских медија су, пре свега, збивања у Сједињеним Америчким Државама. Протести у Београду само делимично су привукли пажњу глобалних медија. У коментарима, текстовима, вестима које су објавили Гардијан, Њуjорк Тајмс, Вашингтон Пост, Ал Џазира, Дојче веле, Си Ен Ен, Би Би Си, итд могуће је издвојити неколико заједничких карактеристика у извештавању ових медија о протестима у Београду. Прво, протести се доводе у везу с ”корона кризом”, односно, сматрају се реакцијом на мере које држава уводи ради спречавања ширења короне. Тако, скоро сви текстови о протестима у Београду почињу са наглашавањем да се ради о реакцији људи на мере затварања које је 07. јула 2020. године  Александар Вучић најавио. Другим речима, тумачење протеста које почиње од наглашавања да су они повезани са ”корона кризом” лоцирају протесте у Београду у контекст глобалне кризе изазване појавом и ширењем ковида 19, као и тензијама које су настале, на глобалном нивоу, око порекла вируса, природе вируса, мера Светске Здравствене Организације, итд, итд. Дакле, на првом нивоу тумачења глобални медији протестима нису дали локалну димензију, унутар-политичку или спољно-политичку, него су га довели у везу с глобалном кризом која је, опет, детерминисана избијањем пандемије. Друго, заједничка карактеристика текстова, коментара и вести у вези протеста у Београду  је наглашавање њиховог насилног карактера. У описивању протеста, наглашено је насилно понашање протестаната приликом њиховог покушаја да уђу у зграду скупштине, као и сукоб између протестаната и полиције. Отприлике: ”Демонстранти су бацали флаше, камење и јаја на полицију, док је, с друге стране, полиција користила сузавац како би растерала протестанте и удаљила их од зграде скупштине”.Оно што је битно у оваквом писању и извештавању о протестима јесте да ниједан медиј није заузео вредносни став или страну. Ниједан медиј није ни нападао, нити бранио, ни једну ни другу страну. Сукоб између протестаната и полиције је само описан без вредносне евалуације. Треће, иако се протести у Београду сматрају импулсивном реакцијом људи на ново затварање и полицијски час, и премда се не заузима а приори ни офанзиван ни дефанзиван однос према једној од страна ( демонстранти и полиција), ипак једна од заједничких карактеристика свих текстова о  протестима јесте спомињање опозиције која је бојкотовала изборе и њеног мишљења о власти Александра Вучића. На овом месту, које долази после наглашавања везе протеста и корона кризе, затим после наглашавања насилног карактера протеста, долази до  политиколошке дефиниције власти. Ова ”дефиниција” није коначна, али јесте показатељ како би глобални медији могли да се одреде према протестима у будућности, као и према власти против које се протестује. Дискретно се указује на то да опозиција, која је бојкотовала изборе, сматра да је дошло до интензивирања ауторитарности власти у Србији, што даље значи да би процес дефинисања могао да иде у смеру квалификовања власти као ауторитарне, то јест недемократске.

Шта је, у ствари, најзначајније у вези јулских протеста у Београду? Најзначајније је то да су се они почели одвијати неколико дана пре заказаних преговора Београда и Приштине, то јест преговоре Хотија и Вучића у Паризу и Бриселу, уз посредовање Жозеф Борела, Мирослава Лајчака, Емануела Макрона, Ангеле Меркел.. Позиција Приштине, у поређењу с позицијом Београда, деловала је слабије и реално је била слабија. Приштина је имала, током претходних година, читав један низ неуспеха на међународном плану. Чињеница да је прошло више од једне деценије након проглашења независности Косова, а да више од половине држава чланица УН-а није признало независност Косова, и успешна кампања отпризнавања независности Косова, довели су до   легитимацијске кризе политичког система лажне државе Косово,  унутрашњих сукоба између политичких странака на Косову, до емигрирања становништва са простора Косова, итд.. Са друге стране, Београд је, током претходних година, имао успеха у кампањи повлачења признања независности Косова, побољшао је односе с Сједињеним Државама, бар делимично променио америчку политику према Косову, и даље има подршку Народне Републике Кине и Руске Федерације с којима дели своје становиште да је Косово интегрални део Републике Србије. Протести од 07. јула.2020. године, посебно од момента када су се радикализовали, имали су исти циљ, као и крајем 2018. године, када су се одвијали широм Србије. И тада и сада циљ је био да се  изазове реаговање полиције, затим испровоцира што оштрија реакција полиције према протестантима, и на тај начин, индиректно, докаже да је српска власт тренутно агресивна, насилна, недемократска, ауторитарна, и самим тим, у складу са претходно наведеним карактеристикама, некредибилна да на међународном плану представља српски народ и преговара у његово име  о Косову. То није био циљ оних поштених људи који оправдано протестују јер је друштво неправедно према њима, али јесте био циљ оних који протесте инструментализују како би у некој будућој подели моћи и власти себи обезбедили што веће учешће. Оно што протестантима није пошло  за руком крајем 2018.године, и током марта и априла 2019. године, остварили су  почетком јула 2020. године када су насрнули на врата скупштине. Полиција јесте успела да избегне сукоб с протестантима током марта и априла 2019. године, другим речима, успела је да избегне инсценацију насиља. Но, овај пут, то није успела јер су саме демонстрације биле агресивније и насилније.

Ови последњи протести у Београду почели су након што је Александар Вучић најавио да ће због погоршавања епидемиолошке ситуације, посебно у Београду, бити неизбежно поновно ограничавање окупљања и кретања. Он је најавио забрану окупљања више од пет људи на отвореном или затвореном простору, као и полицијски час током викенда. То је био окидач који је покренуо 07. јула 2020. године протесте у Београду.

Постоје три аспекта ових протеста. Прво, суочавање са чињеницом да властити живот ( и живот  блиских особа) може бити угрожен због непознатог вируса, и на светском и на локалном нивоу, довело је до дестабилизације и кад је реч о индивидуалној психологији и кад је реч о социјалној психологији. Протести, разни облици у којима се они одвијају, представљају начин на који се артикулише социјално-психолошка криза једног колектива. Друго, протести представљају начин на који опозиција, која је у Србији бојкотовала изборе 21. јуна 2020. године, или, пак учествовала у њима и изгубила, покушава да искаже своје неслагање с постојећом политиком. Треће, најзначајније, јулски протести одвијали су се ( и били најрадикалнији) у временском интервалу током којег су заказани преговори Београда и Приштине.

Ко је стварни организатор протеста? Који је смисао протеста? Који је циљ протеста? Ко су његови главни актери? Да ли је Русија стајала иза немира? Или САД? Или Немачка? Десница или левица? Итд, итд..

Овим питањима могуће је додати још једно питање: Како су страни медији извештавали о протестима у Београду? У фокусу пажње светских медија су, пре свега, збивања у Сједињеним Америчким Државама. Протести у Београду само делимично су привукли пажњу глобалних медија. У коментарима, текстовима, вестима које су објавили Гардијан, Њуjорк Тајмс, Вашингтон Пост, Ал Џазира, Дојче веле, Си Ен Ен, Би Би Си, итд могуће је издвојити неколико заједничких карактеристика у извештавању ових медија о протестима у Београду. Прво, протести се доводе у везу с ”корона кризом”, односно, сматрају се реакцијом на мере које држава уводи ради спречавања ширења короне. Тако, скоро сви текстови о протестима у Београду почињу са наглашавањем да се ради о реакцији људи на мере затварања које је 07. јула 2020. године  Александар Вучић најавио. Другим речима, тумачење протеста које почиње од наглашавања да су они повезани са ”корона кризом” лоцирају протесте у Београду у контекст глобалне кризе изазване појавом и ширењем ковида 19, као и тензијама које су настале, на глобалном нивоу, око порекла вируса, природе вируса, мера Светске Здравствене Организације, итд, итд. Дакле, на првом нивоу тумачења глобални медији протестима нису дали локалну димензију, унутар-политичку или спољно-политичку, него су га довели у везу с глобалном кризом која је, опет, детерминисана избијањем пандемије. Друго, заједничка карактеристика текстова, коментара и вести у вези протеста у Београду  је наглашавање њиховог насилног карактера. У описивању протеста, наглашено је насилно понашање протестаната приликом њиховог покушаја да уђу у зграду скупштине, као и сукоб између протестаната и полиције. Отприлике: ”Демонстранти су бацали флаше, камење и јаја на полицију, док је, с друге стране, полиција користила сузавац како би растерала протестанте и удаљила их од зграде скупштине”.Оно што је битно у оваквом писању и извештавању о протестима јесте да ниједан медиј није заузео вредносни став или страну. Ниједан медиј није ни нападао, нити бранио, ни једну ни другу страну. Сукоб између протестаната и полиције је само описан без вредносне евалуације. Треће, иако се протести у Београду сматрају импулсивном реакцијом људи на ново затварање и полицијски час, и премда се не заузима а приори ни офанзиван ни дефанзиван однос према једној од страна ( демонстранти и полиција), ипак једна од заједничких карактеристика свих текстова о  протестима јесте спомињање опозиције која је бојкотовала изборе и њеног мишљења о власти Александра Вучића. На овом месту, које долази после наглашавања везе протеста и корона кризе, затим после наглашавања насилног карактера протеста, долази до  политиколошке дефиниције власти. Ова ”дефиниција” није коначна, али јесте показатељ како би глобални медији могли да се одреде према протестима у будућности, као и према власти против које се протестује. Дискретно се указује на то да опозиција, која је бојкотовала изборе, сматра да је дошло до интензивирања ауторитарности власти у Србији, што даље значи да би процес дефинисања могао да иде у смеру квалификовања власти као ауторитарне, то јест недемократске.

Шта је, у ствари, најзначајније у вези јулских протеста у Београду? Најзначајније је то да су се они почели одвијати неколико дана пре заказаних преговора Београда и Приштине, то јест преговоре Хотија и Вучића у Паризу и Бриселу, уз посредовање Жозеф Борела, Мирослава Лајчака, Емануела Макрона, Ангеле Меркел.. Позиција Приштине, у поређењу с позицијом Београда, деловала је слабије и реално је била слабија. Приштина је имала, током претходних година, читав један низ неуспеха на међународном плану. Чињеница да је прошло више од једне деценије након проглашења независности Косова, а да више од половине држава чланица УН-а није признало независност Косова, и успешна кампања отпризнавања независности Косова, довели су до   легитимацијске кризе политичког система лажне државе Косово,  унутрашњих сукоба између политичких странака на Косову, до емигрирања становништва са простора Косова, итд.. Са друге стране, Београд је, током претходних година, имао успеха у кампањи повлачења признања независности Косова, побољшао је односе с Сједињеним Државама, бар делимично променио америчку политику према Косову, и даље има подршку Народне Републике Кине и Руске Федерације с којима дели своје становиште да је Косово интегрални део Републике Србије. Протести од 07. јула.2020. године, посебно од момента када су се радикализовали, имали су исти циљ, као и крајем 2018. године, када су се одвијали широм Србије. И тада и сада циљ је био да се  изазове реаговање полиције, затим испровоцира што оштрија реакција полиције према протестантима, и на тај начин, индиректно, докаже да је српска власт тренутно агресивна, насилна, недемократска, ауторитарна, и самим тим, у складу са претходно наведеним карактеристикама, некредибилна да на међународном плану представља српски народ и преговара у његово име  о Косову. То није био циљ оних поштених људи који оправдано протестују јер је друштво неправедно према њима, али јесте био циљ оних који протесте инструментализују како би у некој будућој подели моћи и власти себи обезбедили што веће учешће. Оно што протестантима није пошло  за руком крајем 2018.године, и током марта и априла 2019. године, остварили су  почетком јула 2020. године када су насрнули на врата скупштине. Полиција јесте успела да избегне сукоб с протестантима током марта и априла 2019. године, другим речима, успела је да избегне инсценацију насиља. Но, овај пут, то није успела јер су саме демонстрације биле агресивније и насилније.

 

Лорна Штрбац

 

 

 

 

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here