Лука Радоњић “Експертска влада није резултат изборне воље грађана, већ уцјене Грађанског покрета УРА, медија и уопште јавности која је окупљена око ње“

Поделите:

Постизборни процес није нам донио демократску политичку дебату. То је био амбијент пропагандног конфликта у којем су умјесто аргумената пласиране оптужбе и увреде – махом на основу претпоставки из медијских наслова, посебно на друштвеним мрежама, а оне су ницале и усљед нагомиланих међусобних предрасуда и недостатка комуникације (на којој сам лично инсистирао, не само последњих мјесеци већ много дуже, јер је комуникација између актера најважнија ствар у једном процесу).

До изражаја су углавном долазили елементи пораженог аутократског, монтенегринског национализма који су жилаво присутни и у странкама нове већине (УРА), а који су своје мјесто пронашли у уцјењивачком капацитету истих; затим једна стихијска реакција опозиционог карактера која се није прилагодила чињеници да је постала дио нове већине а ништа мање био је запажен и један облик псеудо-црквеног фанатизма који се усљед анимозитета према досадашњој опозицији и недостатка политичког самопоуздања и снаге – “чешао” о Цркву у нападима на ДФ, СНП и остале.

Све то – не представља цјелину нове друштвене већине, већ најагресивнији дио њених ђелова. И све то, није било достојно велике изборне побједе коју смо остварили 30. августа.

1) Kонцепт тзв. експертске владе није резултат изборне воље грађана, већ уцјене Грађанског покрета УРА, медија и уопште јавности која је окупљена око ње. И зато, могу да разумијем њихово одушевљење и оваквом владом и онаквим Споразумом, али не и оних људи који се свих ових година нису борили ни за шта од тога. Не мислим да због тога треба да очајавају као неки други (на шта ћу се осврнути у другом дијелу текста), али демонстрирати одушевљење нечим што је резултат класичне политичке уцјене, значи сукобити се са сопственим политичким и националним достојанством и вриједностима које су заговарали прије свега овога.

Ја нисам палио ни америчку заставу, ни НАТО заставу, нити чинио било шта из тог театралног, сензационалистичког репертоара, дакле, позиција изостанка критичке реакције на ову ситуације ми је комотнија (а уз то никада нисам био русофил), па ипак – исказао сам критички став у односу на све то. Они који јесу палили заставе и томе слично, нису по питању овога проговорили ни једну једину ријеч критике. А могли су – и да прихвате и да истовремено саопште став. Такво понашање у којем се потчињавање изражава одушевљењем, могу да разумијем само ако им претпоставим одређене мотиве, а то за сада не желим да учиним из поштовања према чињеници да смо се годинама борили на истој страни.

У ову владу улазе људи који нису конкурисали на изборима. По саопштавању имена потенцијалних министара, зазвонили су телефони и нотификације широм ЦГ, јер су се људи међусобно питали “Знаш ли овога?”, “Kо је онај?” итд. Kао да се налазе у туђој земљи. Логично, јер нико од ових људи није конкурисао на изборима, нити добио подршку од народа. И то се просто и једноставно зове негација демократије. Наравно, то што нису добили подршку на изборима, не значи да је неће добити у постизборном периоду ако буду добро радили. Но, остаје као непорецива чињеница: да је већина њих до министарских мјеста дошла преко труда, рада, новца, изгарања – других људи и на основу политичке борбе у којој већина или није учествовала или учествује тек од недавно.

2) Црна Гора нема демократију у традицији. Први пут је власт на изборима смијењена прије два мјесеца. Па је очајавање са избором овакве владе претјерано драматизовање. И казао бих – неприкладно је. А оцјене да у њој има више ДПС-а него у владама ДПС-а је неозбиљно јер из тога произилази да је боље вратити ДПСове министре, што је сувишно коментарисати. Нова влада и нова скупштинска већина имаће прилику да покрену решавање оних тема због којих смо примарно и жељели смјену власти, а то је прије свега: суштинска промјена постојећег или усвајање новог закона о слободи вјероисповијести, затим тзв. чишћење бирачког списка што је предуслов за организацију првих слободних и фер избора у историји Црне Горе као и демократске реформе које имају за циљ борбу против корупције и остатака аутократије у систему -а није их мало.

Уколико то не буде покренуто, влади ускратити повјерење и готово. Предлог Kривокапића да министар буде и лидер странке која је тражила да лидера нема, па маркетиншка представа у којој остали кажу нећемо а он прихвата што неће и тиме доказује да му није до функције – јефтина је и недостојна њених учесника. Није ни за коментар.

О ДФ-у

Што се тиче Демократског Фронта, овај савез се суочио са једном специфичном ситуацијом. Постоји дио јавности који им је тражио оставке, повлачење, итд због изборних пораза, а онда им је исти дио јавности то тражио и након изборне побједе. Мислим да је ДФ-у умјесто борбе са овима и таквима који их безусловно мрзе, важнија велика унутрашња консолидација и реформе као саставни дио ње. Претварати званичну страницу ДФ-а у персонални блог сензационалистичког карактера аутора Н. Медојевића, са којег се свакодневно по неколико пута нападају сви и свако, као да у ДФ-у и странкама које је чине нема других паметних људи, неозбиљно је и недопустиво. Није то питање само онога што се казује и саопштава, већ и начина на који се води дијалог са јавношћу. А у таквом наступу дијалога нема.

О стратегији да и не говоримо. То не умањује значај који је ПзП минулих година пружио борби против режима, јер јесте. И у Скупштини и на улици. Штавише, уколико подрже ову владу, показаће у том дијелу већу доследност борби против ДПС-а од листе УРЕ, чији је предсједник саопштио – да ако не буде по његовом, онда нека се тражи нова већина, што је ништа друго до отварање врата ДПС-у за повратак. Зато је потребно, а ту мислим на све чиниоце Kоалиције, поступити одговорно и паметно – кад већ неки други то нису учинили.

Уосталом, политика је процес. А борба је непрестана.

Што се мене тиче, ја остајем на својој страни: демократској и српској. Живјели
преноси Борба

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here