Лука Свилар: Југославија је британски пројекат од самог почетка

Поделите:

Након посете републиканцима и југословенским борцима за време грађанског рата у
Шпанији, Драгољуб Јовановић, српски и југословенски политичар и научник и најважнији представник земљорадничке левице, отпутовао је у Лондон, где је између осталог разговарао и са познатим енглеским новинаром и историчарем, Хенријем Викхамом Стидом, који му је причао о томе, да су Британци одиграли кључну улогу и утицај на Југословенски одбор (тело састављено од јужнословенских политичара из Аустроугарске) приликом рада на стварању југословенске државе, те му је током разговора показао велики камин у једном салону, рекавши му том приликом: „Овде је направљена Југославија!“, што је Јовановића, барем према сопственим речима, веома изненадило. Разлоге за то, зашто је чињеница, да су Британци били можда и кључан фактор приликом стварања нове државе, била готово у потпуности занемарена, треба тражити пре свега, у периоду, нешто већем од деценије и по, у животу нове Краљевине СХС/Југославије. Нова држава била је „чедо“ Версајског система (мировног поретка у Европи створеног после Првог светског рата), те се путем чланства у Малој и Балканској Антанти, налазила у политичком блоку под доминацијом Француске. Стога је, посматрачима како унутар, тако
и изван граница Краљевине СХС/Југославије изгледало, да је енглески утицај готово у
потпуности одсутан из живота нове младе државе, узимајући у обзир само политички
утицај (који је и те како свакако постојао „иза кулиса“, остављајући улогу главног играча на сцени и даље Француској), те у потпуности занемарујући привредне и културне везе и односе између две земље, а са друге стране британско посланство, као и њихова тајна

служба, помно су пратили све оно што се дешавало на јавној и политичкој сцени младе
Краљевине. Убиством краља Александра ( у чији су атентат наводно били умешани и Енглези, због тога што краљ није био спреман да до краја изађе у сусрет енглеским захтевима за федерализацијом Југославије и испуњење прохтева Хрвата, што би потврдило тезу о веома активној „закулисној“ политици Гордог Албиона за време владавине краља Александра), као и све мањим утицајем Француске, на земље које су се до тада налазиле у њеном политичком блоку, доводи Британију- заједно са Хитлеровом Немачком, на главну сцену југословенске политичке сцене. Према тестаменту краља Александра (од самопојављивања тестамента, колале су различите информације о томе где је и када тестамент настао, а чак се иде и дотле, да се тврди да сам Александар није аутор тог тестамента, већ да га је сам кнез Павле написао, непосредно после самог атентата), малолетном Петру II Карађорђевићу, одређено је трочлано намесништво, где је, све време трајања овог тела,
кључну улогу играо Александров брат од стрица, кнез Павле Карађорђевић. Кнез Павле Карађорђевић био је енглески ђак, родбинским везама повезан са британским Двором, а пријатељским са водећим личностима енглеске политике, а у доступним британским документима био је означен као Ф (F-friend-пријатељ). На чело владе, Павле доводи Милана Стојадиновића, економског стручњака и Пашићевог ученика, који је у јавности важио за „енглеског човека“, пре свега због функција које је обављао, у енглеским пословним концернима у Београду, још од раних двадесетих година 20. века, но према доступним британским изворима, ипак од самог почетка није уживао безрезервну британску подршку. У спољној политици Стојадиновић се водио саветом, који му је упутио управо један британски дипломата: „Немачка је (Југославији) близу, а Енглеска далеко“, а у унутрашњој се водио Пашићевом замисли о „опкољавању Хрвата“, тј. ослонцем на Словенце и босанско-херцеговачке Муслимане, но уљуљкан оваквом политиком, својом тесном изборном победом, те привременим спољно-политичким успесима, Стојадиновић готово у потпуности заборавља доминантну улогу, коју у политичком животу Југославије, ових година играју Британци. Фебруара 1939. године, уз британску подршку и притисак, кнез Павле обара владу Милана Стојадиновића, доводећи на чело владе релативно неутицајног Драгишу Цветковића, тако поставши кормилар и унутрашње и спољашње политике државе, истовремено уклањањем Стојадиновића, склања последњу препреку, која је стајала на путу испуњењу британских захтева за федерализацијом Југославије и хрватским захтевима. Британска политика у Краљевини Југославији, ће свакако (до тада) успети да оствари свој најважнији тријумф, када августа 1939. године дође до споразума између Драгише Цветковића и Влатка Мачека, хрватског вође, којим ће бити створена Бановина Хрватска, која ће одмах изазвати незадовољство Срба, пре свега оних из саме Бановина, због укључивања бројних
крајева насељеним српским живљем, али и Муслимана, због укључивања делова Босне и Херцеговине. Према загребачком професору Дејану Јовићу ( који је дуго времена провео у Енглеској као студент и професор, те је у јавности перципиран као „енглески човек“), споразум Цветковић-Мачек представља неку врсту „Друге Југославије“ и „споразумног југословенства“, после чега више није било „повратка на старо“, тј. после признања хрватске посебности, није више била могућа политика унитаризма. Ова теза ће апсолутно добити потврду, стварањем Титове Југославије, чији ће федерализам, иако скројен по совјетском моделу, у потпуности одговарати британским интересима и бити у складу са њиховим виђењем унутрашњег уређења Југославије.

 

Лука Свилар

Поделите:

1 коментар

  1. Аутор није указао на главни разлог стварања две Југославије: да католички елемент сузбије Србе! Ситон-Вотсон је нпр. дубоко веровао да ће “цивилизовани Хрвати и Словенци за пар година овладати дивљим Србима”. Битно је било само да се не прави православна краљевина на Медитерану, као потенцијална база Русије.

    Тито и наследници имали су 45 година енглеску подршку – само да држе Србе потчињене.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here