Баба Маре

Поделите:

Баба Маре је била моја баба, часна, храбра, поштена и поштована, бистрог ума и бритког језика, речју, Херцеговка, колико се до сржи може бити.

Није јебавала живу силу, касније ћу кроз живот схватити да, кад си исправан човек, неукаљаног образа, можеш да не јебаваш све живе силе овог света.

Иако сам јој била прва унука, нисам јој била и омиљена, а није ни она мени, богами, више сам волела мамину мајку.

Није јој била блиска моја баш ме брига природа, спорост кад треба нешто да се уради, а и лењост, па би стално говорила “могу сад просци на капију доћ, а ђевојка још спава”.

Није ми било веће казне него кад нас родитељи за распуст поведу код ње, сестра се радовала, имала је велико друштво тамо и сву љубав бабе и деде, брат је био мали и њега нико ништа није питао, а ја сам желела да цркнем.

Једном сам се заљубила ко будала у једног типа, коса скупљена у реп, дошао он по мене, баба испред куће пије кафу с пола жена из комшилука, згранула се што он такав с том косурином тражи њену унуку и мртва хладна изговорила “Ане, ево те тражи неки репоња”.

Испоставило се да је тип био будала јер се наљутио на мене због бабе и репоње и нашој љубави је био крај.

Једно цело лето сам код ње спремала испите с другом који је радио као возач Хитне. Његова мајка ме је много волела и потајно се надала да међу нама има нешто више.

Тако се једном нашла с бабом у друштву и хвалила ме. Дошла баба кући и каже “била тамо мајка од оног твог друга, фино се упита са мном, пита за тебе, хвали те, све као моремо бит пријатељи, а ја се мислим усеби а бјежи ђаволе па неће моја Ана за тог што вози брзу помоћ “.

А иначе се бринула како ћу да се удам кад не знам да хеклам и избушила сам “још двије рупице на увету, Боже ти помози” и није доживела да види да се један зајебо и оженио ме.

Кад је деда умро, пропушула је у својој 76 години, да ли од жалости, или од досаде, то не знам, само знам да није волела да иде на гробље, а кад би ишла, спремила би се ко за у варош, са све неким најмодернијим цегером, на коме је инсистирала моја тетка М.

Кад је деди постављен споменик, била је постављена и њена слика и име. Кратко је дотакла дедину слику у знак поздрава и брзо прешла на “своју” страну, загледала се у своју слику и рекла “а што ме наружио, пизда ли му материна”.

Знала је да бајалицом уклони јаштерицу, трипут погледа кроз пламен шибице и брзо изговори “ко лаже на ме, изгорио ко ватра”, ради, проверила сам. Отуд и @јаштарица, само с грешком од почетка.

Последње три године њеног живота, фино смо се слагале. Викендом сам ишла код ње, опет сам се била заљубила у типа из њеног малог града, она би говорила “немој ти, моја Ане, с неким војником или војним лицем, ни случајно ”

Кад сам се запослила, однела сам јој кафу, банане, ратлук и какао, она би ме грдила што сам трошила паре и после би месец дана причала по комшилуку како је њој њена унука купила то и то, и била је истински дирнута мојим гестом.

И иначе, никада лошу реч ни о коме, тачније, лоша реч никада није напустила њена четири зида, ко год да је изговорио.

Отишла је једног јуна, за два дана, у својој 86 години. Сахрањена је поред деде и своје двоје деце, који нису живели ни месец дана. Палим им свећу у цркви, јер им се на гроб не може. И то је трагедија ове земље.

Нисам знала да је ипак волим, на неки чудан начин. И пишем под њеним именом.

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here