Елис Бекташ: Вјера у побједу

Поделите:

Пријатељи ме и познаници све чешће питају кад ћу коначно написати роман или неко обимом мање, али од кратке приче ипак веће, прозно дјело са ратном тематиком, а мени је све напорније понављати стара и смишљати нова образложења и оправдања због којих сам до сада одбијао писати о једној тако радодајној теми. Kао што обично бива, упорност се на крају исплатила мојим пријатељима и познаницима, те им ево поклањам џепни ромачић о рату, али не за џеп капута, па чак ни за онај на кошуљи, већ за онај џепић на хлачама у којег стављамо ситнину, куртоне, опијате или у њега склањамо бурму кад идемо зиналук чинит. Пролог Мој је отац, као најмлађе мушко дијете у бројној породици, на свијет дошао у часу када се на врлетним планинама изнад кањона Сутјеске одигравао завршни чин операције Schwartz. Страховит војнички пораз Главне оперативне групе дивизија није, међутим, био довољан да уништи једну идеју чији је фанатизам и чији су митови били млађи и виталнији од оних којима су располагали њени душмани. Није мој отац стигао навршити ни пола године живота, а партизански се покрет опоравио, живнуо и у Јајцу овјерио пројектну документацију послијератне Југославије па се условно може рећи да су Југославија и мој отац вршњаци.

Глава I

Одрастање неријетко садржи и грубе, опасне игре. У једној таквој игри, три године након рата, Југославија и мој отац нашли су на старом артиљеријском положају упаљач за гранату 75-милиметарског брдског топа. Необични предмет налик на висак није изгледао опасно, а ако ћемо право и није био баш толико опасан колико се послије у кући приповиједало, јер је његова детонација мом оцу само однијела половицу кажипрста десне руке и, привремено, моћ говора. Говор му се послије вратио, али половина прста никада није нарасла, остављајући му тако вјечну успомену на несташну и неопрезну игру. Југославија је тог дана прошла без ожиљака. Задобила их је касније и њени су били знатно тежи и опаснији, јер се она и у зрелој доби играла са оружјем, тежим и опаснијим од заосталог артиљеријског упаљача за мали брдски топ.

Глава II

На двадесету годишњицу ослобођења Југославије отац је упућен на одслужење војног рока. Експлозија која му је од десног кажипрста оставила само патрљак начинила га је човјеком који не воли оружје, али то одсуство љубави није било препрека да постане нишанџија пушкомитраљеза, тим више што је лијева рука на више него задовољавајући начин преузела функције које десна више није могла успјешно обављати. У старој суботичкој касарни, која је црно-жутој монархији служила као коњушница, пук стрељачке пјешадије учио је руковати својим брзометкама, аутоматима, пушкомитраљезима, ручним бацачима и бомбама, пружати прву помоћ и кретати се на бојишту, али то знање није гарантовало испуњавање одговорног задатка одбране домовине, уколико није било удружено са морално-политичком чврстином. Стога је војска у склопу обуке имала и редовно морално-политичко васпитање, које се састојало од експозеа о циљевима социјалистичке револуције, непријатељским офанзивама, још увијек младом Покрету несврстаних и неизоставном братству и јединству те од поучних згода из живота друга Тита. Вижљасти и спретни потпоручник однекуд с југа Србије, који је уживао у тактичкој и ватреној обуци, није показивао претјеран ентузијазам у градњи морално-политичке чврстоће свог вода, али то му није представљало проблем, јер је у мом оцу добио елоквентног помоћника, за којег нико не би могао претпоставити да је у школу кренуо са двије године закашњења, због привремено изгубљеног дара говора. Потпоручник би смотао Спортске новости под мишку и, одлазећи ка кантини у вријеме часа морално-политичког васпитања, давао увијек исту инструкцију – Бекташ, де им нешто паламуди. Тај се процес одвијао складно и глатко, као рад затварача на пушкомитраљезу М-53, све док једног дана није стигла обавијест да ће касарну посјетити Генерална инспекција народне одбране. Атмосфера у некадашњој коњушници истог је часа постала налик позоришној у дане пред премијеру, сви су постали некако озбиљнији и жустрији. Требало је спремити пук за инспекцију што ће је обавити искусни и прекаљени високи официри из Генералштаба. Вижљасти и спретни потпоручник није се плашио тактичке и ватрене провјере свог вода, али могућност да и морално-политичко стање буде подвргнуто провјери будило је разложну бојазан. А да за само два дана научите војнике, од којих већина једва да је била писмена, шестомјесечном градиву, тежи је задатак од пробоја из обруча. Срећом, у опасним се ситуацијама, у обручу или пред посјету ГИНО, често зна јавити спасоносно рјешење, као истинско чудо. Овај пут оно је стигло у виду приједлога мог оца да сви војници науче одговор на по једно питање и да током провјере сви дижу руку на свако постављено питање, али онај ко је посједник тачног одговора да је диже мало више, како би командир вода знао кога прозвати. Речено-учињено. Инспекција их више није плашила. Након два дана у касарну стиже невелика колона црних аутомобила из којих изађе читава булумента мајора, потпуковника и пуковника, на челу са једним генералом. У стрељачки вод у којем је био и мој отац дође стасити и бркати потпуковник, и започе своју смотру, не говорећи скоро ништа и повремено понешто записујући у биљежницу са кожним повезом. Десило се да је према распореду борбене обуке и васпитања тог дана за поподневно занимање предвиђен час управо морално-политичког васпитања. Потпоручник је, прије преласка на нову наставну цјелину, обавио обавезну провјеру дотад усвојених знања. Све се одвијало према ингениозно осмишљеном плану, до тренутка у којем је бркати и стасити потпуковник, након што је постављено питање о Првој конференцији несврстаних, руком дао знак потпоручнику да не прозива војника који ће одговорити, већ да ће он то сам учинити. – Ви, војниче, рече прекаљени старјешина нетремице гледајући у кошчатог и упадљиво мршавог војника који је сједио на предњој клупи и који је изгледао помало одсутно. Прозвани војник скочи и исправи се као свијећа, а потом испали рафал ријечи – Изволите, друже потпуковниче, војник Реџо (сјећање нечитко), то није било моје питање. – У реду војниче, рече потпуковник не мијењајући израз лица, седите. А ви, потпоручниче, дођите мало са мном.

Глава III

О војнику Реџи познато је неколико чињеница. Да је родом био однекуд из околине Брадине, да је био чобан и да није завршио чак ни осмољетку, те да је имао силовиту и жестоку стомачну киселину услијед које је непрекидно осјећао вучју глад и која је његовом тијелу онемогућавала складно стасавање, а његовом лицу давала некакав патнички, измучен изглед. Тих година Југославији у економском погледу још нису цвјетале руже, па је храна чак и у војсци морала бити строго рационалисана. У казану би ријетко када претекла понека порција којом би Реџо барем привремено утажио неподношљиви осјећај глади. Једном су приликом четворица десетара, међу којима је био и мој отац, више из безазлене жеље за забавом, него из младалачке обијести, Реџи понудили примамљиву опкладу. – Реџо, бил ти мого појест све ово? упита га један од ове четворице, руком показујући на сто на којем су стајале четири порције војничког пасуља, четири салате и велика кошарица хљеба насјеченог на дебеле кришке. – Па мислим да бих, друже десетару, одговори Реџо несигурно се осмјехујући. – Али добро пази, запријети му десетар глумећи строгост, ако не поједеш, сам мораш очистит све пушкомитраљезе у чети. Реџи је тај услов изгледао сасвим поштен, те он сједе за сто и поче јести још увијек врућ грах. Једе Реџо, једе, а онда и заплака. Добро, није баш заплакао, али јесу му се очи сузама оросиле. – Што болан плачеш? упита га мој отац. Боли ли те нешто? – Јок, одговара Реџо преко залогаја. Нег ми нешто драго што ћу се најест ко чоек. – Па јеси ли се икад у животу најео, мој Реџо? опет га упита мој отац, који је себе прекоријевао што су овом скврченом несрећнику икакав услов постављали, макар и у шали. – Јесам једном, одговори Реџо управо у том часу довршавајући и посљедњу порцију, па исприча ту срећну згоду из свог живота. Скупили се чобани негдје на обронцима Бјелашнице, па играма прекраћивали вријеме док се стока напаса. А кад су се одмјерили у хрвању и бацању камена с рамена, одлучише мало повратити изгубљену снагу, те наложише велику ватру у коју бацише кромпире. А нађоше се ту и двије качице, једна са младим, а друга сам нешто маснијим овчјим сиром. Ишчекујући сласне залогаје, нико није примијетио црне облаке који се надвијају над њима. Тек што су кромпири били зготовљени, једна муња преполови.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here