Kако читати поезију

Поделите:

 Отворио један мој ахбаб књижару у Зеници, има томе скоро тридесет година. Говорила му чељад, немој болан небио, гђе ћеш у Зеници отварат књижару, ал он их није слушао, био наиван баш овако ко и ја сад. Понекад сам ја иза школе знао припомоћ том свом…

…ахбабу и припазит му књижару, јер је он дуже могао издржат под водом него на једном мјесту, под условом да то мјесто није кафана. Једног дана, негђе пред акшам, у књижару уђе ситан и смежуран старчић ођевен у некакве ритине, а о рамену му вунена торба на којој се……од свих некадашњих боја сад могла разазнати само сива. Личи на просјака, али просјак није. Видим, ништа не тражи, већ се све нешто снебива и пребире очима унаоколо. Питам га – Могу ли вам како помоћи? а он ми одговори некаквим ситним, скоро уплашеним гласом…- Има ли овђе Омер и Мерима? – Има, рекох, па нађем читанку у којој је била та пјесма, ал се више не сјећам за који разред. Пружим му књигу, а он се и даље снебива. Безбели нема платит, помислим, па му велим – Ево, не треба плаћат, ово је вишка књига, јер га нисам хтио……увриједит милостињом. Ситни се и смежурани старчић, међутим, и даље снебива и оклијева, ал се онда одважи па ми каза оним својим ситним, скоро уплашеним гласом – Не знам ја читат, младићу, бил ми ти мого прочитат, Аллах те наградио. Ја тад нисам био мизогин, хомофоб и……фашист ко сад, већ сам био једно лијепо и пристојно одгојено дијете, те отворих читанку и стадох читати. А старчић затурио главу унатраг, склопио оне своје ситне и уплашене очи, па слуша ко да никад прије ништа чуо у животу није и ко да никад више ништа неће чут у том……истом животу. Kад сам стигао до оног кад Мерима виче – ђул мирише око нашег двора, чини ми се Омерова душа – ситни старчић скиде французицу с главе, па је стаде гужват једном руком а другу руку провлачит кроз ријетку косу, баш као што чинимо у очајању. А низ смежурано но……чисто лице слијевала су се два поточића суза, чинећи га тако још чишћим и бљештавим ко у каква мелека. Приведем некако читање крају, а и мени се све плаче, ал некако отрпим, та гђе ће плакат момчић у касној тинејџерској доби. Онда му пружим ону књигу и велим…- Ево, па нек ти опет неко прочита. Више га и не персирам, некако нас оне сузе зближиле, а ситни и смежурани старчић завуче руку у ону своју вунену торбу, па из ње извуче јабучицу, никад ситнију ни љепшу нисам видио, сва пламти ко да је од ватре начињена. Стави јабуку на……пулт, читанку метну у торбу и изађе из књижаре враћајући ону французицу на главу једном руком, да другом тарући сузе с лица. Ја у магновењу посегнух руком за јабуку, те је загризох. Није да не умијем с ријечима, али ту сласт и ту пуноћу окуса нећу вам ни покушат описати……јер је то немогуће, барем на овим нашим дуњалучким језицима, а тамо гђе језик може то описати, тамо је приповиједање излишно. Дуго ми је послије било жао што сам изјео ту јабуку, што је нисам осушио и сачувао ко успомену, а онда сам једног дана схватио – та то уопште……није била јабука, већ наук. Наук да инсан никад не смије постати уозбиљени матори прдоња који поезију анализира путем паметних, а страних израза, јер се тако поезији узима душа, а инсану радост и страст читања. А што ја све ово вама причам, драга ђецо? Па зато што ми је……тај ситни и смежурани старчић синоћ на сан изашао, он посве исти, а ја скоро тридесет година старији. Обојица се нешто снебивамо, нема полица с књигама да по њима погледом пребиремо, те се ја одважих и запитах га – Дина ти и имана, што си онако горко плакао кад сам ти……читао Омера и Мериму? – Kако нећу плакат, одврати он, вазда ми се стегне кад се сјетим тога. – Чега кад се сјетиш? упитам опет, а већ сам посве збуњен.- Тога како сам спустио Омеров табут да га Мерима још једном види, каза старчић и оде ми из сна, поправљајући рукама ону французицу на глави.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here