Srđan Dragojević: “Na ćirilici insistiraju samo nepismene bitange”!

Podelite:

 

Podelite:

29 Komentari

  1. Došla su neka čudna vremena gde o državi ,kulturi ,politici odlučuju i glavnu reč imaju,muzikanti,komedijaši , i razne pokondirene tikve ,ulizice svetskih moćnika.Dok za to vreme pravi stvaraoci,graditelji fabrikati, pravi srpski domaćini ,svetski priznati naučnici i sportisti koji poštuju veru i naciju proglašavaju se primitivcima

  2. Na ravnopravnosti oba pisma, u državi Srbiji, po rečima
    gore pomenutog i na slici viđenog, insistiraju – ”PISMENE BITANGE”!

    Dragan Slavnić

    • Ravnopravnost? Zašto treba gajica da bude ravnopravna sa ćirilicom? Čemu to? Ne možemo da koristimo samo ćirilicu? Da neće stranci da razumeju srpske reči napisane latinicom?

  3. Tipičan primer petokolonaša iz prestonice (jedan od brojnih). Iskreno sumnjam na njega i mišljenja sam da posle svih njegovih dela i izjava u kojima se planski ruga svemu izvornom i srpskom, veliča Hrvate, protežira gej parade itd. , da ili radi za hrvatsku obeveštajnu službu ili je (jednostavno kao i Đuričko i mnogi), bolesno zadojen mržnjom kao posledicom ličnog nezadovoljstva prema svom narodu i pozvan kao “prepametan” da rešava sudbinu naroda.

  4. Jadan si, bez prilike za spasenje. Žao mi tebe i tebi sličnih. Vas čovek i da hoće, ne može uvrediti, jer ste svi, pa i ti, dno, dna.

  5. Evo, ja koristim latinicu, a Bečlija od malenih noga, u nemačkom jeziku u školi i kasnije pri maturi onomad bolji od samih Austrijanaca, a znadem malo i engleski; dakle više Evropljanin od mene ne može da bude nijedan Srbijanac ili Vojvođaner. Jeste, mi Srbi koristimno oba pisma, srpsku ćirilicu i srpsku latinicu (slovo đ npr. je izumio naš Đura Daničić, i jedini na svetu koji koriste slično slovo jesu u Vijetnamu). Ovo govori samo za nas i koliko smo pismeni. Ali glavno naše pismo jeste ipak ćirilica i ona treba da ima prvenstveni položaj. Ovako to rade Jevreji, Grci, Kinezi, Japanci, Koreanci, Rusi i mnogi drugi, i ne bih rekao da su oni gluplji, neobrazovaniji i nepismeniji narodi od ovih naših srpskih turbofolk-latiničara. Da, turbofolk-latiničari, jesu kulturni koliko i moja zadnjica…

    • Gospodine Drago, zapamtite da srpska latinica ne postoji; dvoazbučnost nigde u svetu ne postoji, pa tako i mi (kao Englezi, Francuzi, Mađari, Šveđani…), imamo samo jedno pismo ĆIRILICU! Normalno je da učimo latinično pismo zbog stranih jezika, razvoja nauke i tehnike, ali, ponavljam, to nikada nije bilo naše pismo, a i Ustav Srbije govori o ćirilici kao zvaničnom pismu!

      • Naravno da postoje dvo- i multi-azbučnost, jer recimo i na latinici nije svaka gramatika jednaka. Narodi po pravilu imaju više jezika ili dijalekta a u kontekstu sa njima i više pravopisa – jedino što se ima jeste jedan standardni književni (ili državni, nacionalni – mi kažemo književni) jezik i jedno standardno pismo kako bi se imao zajednički jezik i pismenost. Kinezi, recimo, imaju bezbroj “kineskih” jezika ili govora a dva glavna su im mandarin ili pinjin na severu i kantoneski na jugu Kine (Bruce Lee kao primer, na pinjin Li Cenfan, na kantoneskim Li Jun-fan ili moderno kantoneskim, takozvanim jiutping Lej Can-fan^^) i svaki obrazovani Kinez obavezno uči oba jezika i njihova pisma ili gramatiku. Mi Srbi, između istoka i zapada, oduvek koristimo oba pisma, ćirilicu i latinicu, ali sa pravoslavnom Crkvom ćirilično pismo dominira i postaje glavno pismo u Srbalja. Ovo ne znači da treba da odbijamo latinicu i da je poklonimo Hrvatima. Poklonili smo im jezik, ne treba još i pismo i svu našu književnost, i narodnu kulturu i istoriju vezano za latinicu (npr. Andrija Zmajević samodeklarisani vatreni Srbin koji jedan od prvih piše pesme na narodno-srpskim, na štokavici, ili Matija Petar Katančić koji sebe zove Srbinom i razlikuje sebe od Hrvata da bi se i jedan Krleža hvalio njega kao velikim Hrvatom i da oni, Hrvati, nisu nitša primili od Vuka (pa ako nisu od Srbina Vuka, primili su od ponosnog Srbina Katančića), i mnogi drugi, i sad oni trebaju da mi budu Hrvati – sigurno da ne!). Taj jedan naporni minimalizam koji nam se propoveda u ime nacije je ustvari kulturni i nacionalni autogenocid, jer ne samo da se odričemo velikog i važnog dela naše kulture i istorije nego još dopuštamo da je drugi narodi prisvajaju za sebe koji će onda istu tu našu kulturu i istoriju da koriste protiv nas. To nije mudro; možda dobronamerno, ali svakako ne pametno.

        • Kako to mislite da “se odričemo svog nasleđa na nametnutoj nam latinici” time što svoj jezik treba da pišemo, kao svi drugi, jednim pismom. Zašto bismo se odricali bilo čega što je objavljeno na nametnutom na pismu? zašto biste se Vi odricali toga. Nisu se ni Hrvati odrekli bilo čega što su u prošlosti objavili na ćirilici. Istina toga je malo, jer oni gotovo uvek, kao svi drugi, danas pišu svoja dela samo jednim, svojim pismom. Ali, na primer, pesnik Tin Ujević je objavio dve svoje zbirke pesama na srpskoj ćirilici ekavicom u vreme Kraljevine Jugoslavije zarad “bratstva jedinstva” (i neki Hrvati su buli za to), pa mi na osnovu ćirilice i ekavice ne možemo oteti Hrvatima Tina Ujevića. Prema tome, Vi iz neznanja ili loše namere prema srpskoj ćirilici širite glupost i neistinu da se neko od Srba odriče svog stvaralaštva na hrvatskoj latinici. Uostalom činjenična istorija srpske ćirilice potvrđuje da je Srbima to pismo (latinica) planski i javno nametano. Šta biste >Vi sada: da Srbi sasvim izgube ćirilicu i sve što su objavili u desetak vekova na ćirilici samo zato da “čuvamo” ono što je u vreme nametanja latinice objavljeno kod Srba tim pismom u vreme komunističke vladavine pre svega u drugoj polovini 20. veka, a što se nastavlja i u ovom veku!?.

    • GOL SRBINA U TIMU HRVATSKE DRŽAVE NE MOŽE BITI “SRPSKI GOL I “SRPSKI USPEH”, JER JE TAJ SRBIN IGRAO ZA HRVATSKI DRŽAVNI TIM, KAO ŠTO JE DANIČIĆ U ZAGREBU IGRAO ZA HRVATSKI, A NE SRPSKI LINGVISTIČKI TIM!

      Tačno je da je Srbin Đura Daničić sačinio jedno slovo za hrvatsko pismo, latiničko njihovo đ. Učinio je to u Zagrebu, gde je otišao da bude “tajnik” u JAZU da bi pomogao Hrvatima izradu njihovog rečnika nazvanog “Rječnik hrvatskog ili srpskog jezika”, što je bilo prvo preimenovanje srpskog jezika iz reforme Vuka Karadžića. To je bilo prvi put da neko od Srba pristane da se srpski jezik iz reforme Vuka Karadžića preimenuje. To nije radio za srpske interese i potrebe. On je tada bio u službi hrvatske države, od njih je bio plaćan. Daničić je Hrvatima predložio zamenu pet slova, ali su mu Hrvati prihvatilui samo taj jedan znak. Sve drugo su znaci iz reforme hrvatskog pisma Ljudevita Gaja.
      Dakle, Daničić nije izmislio to slovo za potrebe Srba, jer su Srbi tada već imali ustaljenu upotrebu svoga pisma (u konačnom sastavu koji je sačinio Vuk Karadžić). Ta latinica za hrvatske potrebe s jednim znakom bilo kog Srbina, pa i Daničića, u hrvatskoj službi i interesu ne može ni po kom osnovu biti izvorno srpska. Može jedino biti nametnuta Srbima kao što se to i dogodilo posle više zabrana srpske azbzuke i njenom prisilnom zamenom hrvatskom latinicom u vreme Prvog svetskog rata i u NDH. A što je kasnije u Jugoslaviji, pod vladavinom Josipa Broza, nametnuto Srbima do današnjih 90 odsto raznim vrstama favorizacije latinice sve do fizičke prisile sadržane i u 21. veku u Hrvatskoj nedavnim čekićanjem ćiriličkih tabli u Vukovaru, a u Srbiji se i danas nameće politički ta latinica izbegavanjem da se svuda u srpskom jeziku primeni ustavna prirodna obaveza iz Člana 10. čime se neustavno toleriše od vlasti i lingvista nametnuta Srbima navika na tuđe pismo umesto svog.
      Prihvatiti Daničićevo slovo i okarakterisati ga kao “srpsko” bilo bi isto kao da danas gol nekog Srbina u hrvatskoj reprezentaciji na Svetskom šampionatu u Rusiji okvalifikovati i nazvati srpskim golom i srpskim uspehom u timu hrvatske države.
      TU ISTINU NEMA NIKO ČIME DA PONIŠTI.

    • GOL SRBINA U TIMU HRVATSKE DRŽAVE NE MOŽE BITI “SRPSKI GOL I “SRPSKI USPEH”, JER JE TAJ SRBIN IGRAO ZA HRVATSKI DRŽAVNI TIM, KAO ŠTO JE DANIČIĆ U ZAGREBU IGRAO ZA HRVATSKI, A NE SRPSKI LINGVISTIČKI TIM!

      1.
      Tačno je da je Srbin Đura Daničić sačinio jedno slovo za hrvatsko pismo, latiničko njihovo đ. Učinio je to u Zagrebu, gde je otišao da bude “tajnik” u JAZU da bi pomogao Hrvatima izradu njihovog rečnika nazvanog “Rječnik hrvatskog ili srpskog jezika”, što je bilo prvo preimenovanje srpskog jezika iz reforme Vuka Karadžića. To je bilo prvi put da neko od Srba pristane da se srpski jezik iz reforme Vuka Karadžića preimenuje. To nije radio za srpske interese i potrebe. On je tada bio u službi hrvatske države, od njih je bio plaćan. Daničić je Hrvatima predložio zamenu pet slova, ali su mu Hrvati prihvatili samo taj jedan znak. Sve drugo su znaci iz reforme hrvatskog pisma Ljudevita Gaja.
      Dakle, Daničić nije izmislio to slovo za potrebe Srba, jer su Srbi tada već imali ustaljenu upotrebu svoga pisma (u konačnom sastavu koji je sačinio Vuk Karadžić).

  6. Latinica je žig roBstva na čelu Srbima
    Po potpisu Srbin srBsko se prepoznaje
    Azbuka je srBsko pismo ko drukčije piše iz Srba se briše i daje loš primer
    Ovo su moje parole a sad citiram Hrvaticu, izgovorilanjemove reči 80 u Koprivnici u pošti šalterska radnica: “kad vidim Srbina da piše latinicom ja bih na tu SLINU povraćala.”
    Ko ne poštuje svoje izaziva gađenje u normalnim ljudima

    • `Aj` ne jedi ono što se ne jede! I gde ti se iygubi intervokalno j u prezimu, Srpkinjo? Ko` da ti je neko stranjsko prezime posrbljeno!

    • ISTINA O PLANIRANOM POMORU ĆIRILICE U SRBA SVE VIŠE IZBIJA NA SVETLOST DANA, PA SU MNOGI (NAZOVISRBI I NEPRIJATELJI SRBA) SVE VIŠE ZBOG TOGA NERVOZNI I DAJU OVAKVE OPASNE IZJAVE O ONIMA KOJI SU ZA ZAŠTITU SRPSKOG PISMA

      Ovo tumačenje Ljiljane Đuić “Latinica je žig roBstva na čelu Srbima” potvrđuje nauk, bliže istorija srpske ćirilice koja je Srbima bila mnogo puta zabranjivana i umesto nje nametana latinica. To piše u svim istorijama srpske ćirilice ako nije oktroisana. A u srpskim školama se i danas uči oktroisana politikom prećutano nametanje Srbima latinice umesto ćirilice, posebno uspešno u okviru Jugoslavije iz vremena srpskohrvatskog jezika. Srpska lingvistika i danas drži oktroisanu, lažnu “istinu” o “bogatstvu dvoazbučja” s jasnim, neskrivenim ciljem: konačne zamene srpske azbuke hrvatskom abecedom u jeziku Srba.
      O toj istini danas se može detaljnije videti u najnovijoj knjizi Nemanje Vidića “Izdaja srpske ćirilice sprovedenim uvođenjem hrvatskje latinice u srpski pravopis” (Izdanje Carsa, Šabac, 2018). Svi srpski lingvisti u institucijama za srpski jezik tu istinu skrivaju i oktroišu je jer se boje za poništavanje njihovih visokih lingističkih titula, stečenim na lažima iz vremena ko9munizma. Vidić je tačno objasnio da tu istinu skrivaju i srpske vlasti i, posebno, lingvisti jer treba da srpskom narodu polože račune za držanje Srba i danas pod okupacijom 90 odsto tuđim pismom u srpskom jeziku.

    • naravno da je sve istinito. odnosi se na određen profi koji je svima poznat. nikad ne napišu ‘ne znam’ kako treba, uvek pišu ‘ne znam’ a busaju se da su srbende. žive na mitovima, legendama, kvazi-istoriji i glupim, proizvoljnim tumačenjima istorijskih činjenica. veliki ‘srbi’.

      • Evo, ovaj čovek piše latinicom srpski jezik, pa džabe. Nepismen je jer kaže da “ne znam” treba pisati zajedno “neznam”. A ja pišem ćirilicom, pa znam da se i u srpskom jeziku i u “hrvatskom” “ne znam” piše razdvojeno jer su to dve reči. Dakle, Dragojeviću, Vama i drugima ništa ne znači latinica ako ste nepismeni i mrzite Srbe i njihovo pismo.

        • seljačino, vidiš da je greška u pisanju, sasvim je smisleno da sam hteo reći da ološ piše ‘neznam’ umesto ‘ne znam’.

          • zapravo, toliko mi je prirodno da napišem kako treba da kada hoću da pokažem kako ne treba nesvesno pogrešim 😉

          • Vi ste jedva pismeni, ali i da ste potpuno nepismeni, to ne bi značilo da ste seljačina i pokvaren čovek. A Vi ste, i delimično pismeni, a potpuno nemoralni kad st obrazovani tek toliko da vređate. Pravi seljaci, i kad su bili nepismeni, bili su pošteni. A Vi polupismeni, smi ćete shvatiti da li ste Vi seljačina.

  7. Godina mi je 70. Ništa gluplje u celom svom životu nisam do sada čuo od ovoga koji ovde kaže: “Nepismene bitange koriste ćirilicu.” Tako ne bi mogla nikada da zaključi ničija bitanga, osim komunjarske srpske bitange.

    • Zna se ko su bili i ostali prave zle bitange: oni koji su u okupacijama u Prvom svetskom ratu i u NDH posebno zabranjivali ćirilicu i ubijali one koji su makar i pomislili da pišu ćirilicom srpski jezik. Dragojevićava izjava, zato, može samo da potvrdi da je on garantovano direktni potomak austrougarskih i ustaških zabranitelja srpske ćirilice.

  8. SRPSKA VLAST I LINGVISTI, IZBEGAVANJEM 12 GODINA DA PRIMENE ČLAN 10. USTAVA SRBIJE, RIZIKUJU DA OVAKVE BITANGE KAO DRAGOJEVIĆ IZAZOVU U SRBIJI GRAĐANSKI RAT ZBOG OKUPIRANE ĆIRILICE, ŠTO JE NESNOŠLJIVO!

    Nažalost, jednom sam izjavio da srpske vlasti zajedno s lingvistima pravi strašnu grešku što i posle 12 godina od usvajanja Ustava Srbije još ne sprovode Član 10. Odlažući da ga primene i vrati Srbima okupiranu ćirilicu koja je u srži srpskog milenijumskog identiteta i nastavlja da nameće Srbima tuđe pismo posle činjenice da je deo Srba (Srbi katolici) preko njihovog polatiničenja bio ubrzano asimilovan u Hrvate, srpske komunjarske bitange i njihovi unuci izazvaće građanski rat među Srbima. Jer, i ovde neko reče, Srbima je nametnuta im hrvatska latinica danas žig ranijih okupacija i ropstva. Vlast i srpski lingvisti mnogo rizikuju zbog toga što i dalje srpsku ćirilicu u Srbiji drže preko 90 odsto javno okupiranu hrvatskom latinicom u jeziku Srba s tendencijom da se ubrzo dovrši stopostotna okupacija Srba hrvatskim pismom i u Srbiji. Vidi se da bi ovaj Dragojević s ovakvom izjavom sutra mogao krenuti u ratni okršaj s ovima koje on naziva “bitanga” samo zato što traže da se počne primenjivanje Ustava Srbije o ćirilici u srpskom jeziku i da se srpski pravopis u vezi s pismom primeri praksi cele Evrope i sveta gde ne postoji ponižavanje nijednog drugoga naroda tuđim pismom koje je nametano u okupacijama.
    Izglasavši na referendumu za Ustav Srbije i Član 10. koji je, posle višedecenijske okupacije ćirilice u Jugoslaviji, srpski narod izglasao da se vrati svom milenijumskom ćiriličkom kulturnom identitetu. Vlasti u Srbiji s lingvistima nastavljaju da dozvoljavaju neustavnost i da se i dalje srpski jezik piše kao kada je bio “srpskohrvatski jezik”, izazivaju sve brojniju pojavu ludaka koji ne znaju da jedan jezik ne može funkcionisati u narodu na dva pisma, jer se drugo (u srpskom slučaju tuđe, hrvatsko) pismo uvelo i zadržava se samo iz jednog jedinog razloga: da se nastavi dolatiničavanje svih Srba pravoslavaca, da im se ubija identitet kako bi i oni bili, preko latiničenja, asimilovani i nestali kako su nestali i Srbi katolici. To se u srpskom delu rodoljubivog naroda sve više saznaje iako to srpske vlasti s lingvistima u Matici srpskoj, u SANU, u Institutu za srpski jezik, u Odboru za standardizaciju srpskog jezika i na svim katedrama za srpski jezik i dalje skrivaju.

  9. Ćirilicom su pisali svoj srpski jezik, na primer: Jovan Dučić, Ivo Andrić, Dobrica Ćosić. Po Srđanu Dragojeviću to su “nepismene bitange”!
    Ovaj čovek koji ovako izjavi, teško da je samo bitanga. On je poludeo od mržnje prema Srbima i njihovom pismu.

  10. 2.
    Ta latinica za hrvatske potrebe s jednim znakom bilo kog Srbina, pa i Daničića, u hrvatskoj službi i interesu ne može ni po kom osnovu biti izvorno srpska. Može jedino biti nametnuta Srbima kao što se to i dogodilo posle više zabrana srpske azbzuke i njenom prisilnom zamenom hrvatskom latinicom u vreme Prvog svetskog rata i u NDH. A što je kasnije u Jugoslaviji, pod vladavinom Josipa Broza, nametnuto Srbima do današnjih 90 odsto raznim vrstama favorizacije latinice sve do fizičke prisile sadržane i u 21. veku u Hrvatskoj nedavnim čekićanjem ćiriličkih tabli u Vukovaru, a u Srbiji se i danas nameće politički ta latinica izbegavanjem da se svuda u srpskom jeziku primeni ustavna prirodna obaveza iz Člana 10. čime se neustavno toleriše od vlasti i lingvista nametnuta Srbima navika na tuđe pismo umesto svog.
    Prihvatiti Daničićevo slovo i okarakterisati ga kao “srpsko” bilo bi isto kao da danas gol nekog Srbina u hrvatskoj reprezentaciji na Svetskom šampionatu u Rusiji okvalifikovati i nazvati srpskim golom i srpskim uspehom u timu hrvatske države.
    TU ISTINU NEMA NIKO ČIME DA PONIŠTI.

  11. Kad sam bio dete bila u mom selu Kalenderovci kod Dervente zemljoradnička zadruga.I danas se sećam velikih ,izbrazdanih i žuljevitih šaka kojima su se moji seljani potpisivali samo ćirilicom na priznanicama o primljenom novcu za predatu robu. Već po tim šakama se moglo znati da oni nisu bili bitange, a da je u celom selu bila makar jedna bitanga čuo bih to od svog oca .
    Napisa u komentaru obavezni Mile Đurčić da ima istine u izjavi Dragojevića. U celom svom dosadašnjem životu znam samo za jedan slučaj da je neko rekao da koristi oba pisma, a bilo je to ovako.
    Pre desetak godina dva odbornika u skupštini opštine Prijepolje dobili su batine kad nisu hteli da napuste salu zato što i posle više puta ponovljenog traženja nisu dobili materijale na ćirilici. U Srbiji to niko nije hteo da objavi pre nego što je objavila televizija BN iz Bijeljine. Kao predsednik udruženja ĆIRILICA Beograd pozvao sam ih na godišnju sednicu skupštine udruženja. Kad su pričali koliko ih boli to što u svojoj državi nisu dobili podršku ni od koga, bilo je i suza. Mnogo me je to pogodilo,pa sam sutradan, ispred udruženja, poslao dopis Matici srpskoj dopis u kome sam pitao dokle će ona ćutati o stradanju ćirilice kad zbog nje već tuku Srbe u Srbiji. Zatražio sam da Matica primi na razgovor naše predstavnike. Kad nije bilo nikakvog odgovora, otpremljeno je i drugo pismo,u kome je rečeno da ćemo doći pred Maticu sa transparentima . Već za dva dana pozvani smo na razgovor i mi iz ĆIRILICE Beograd i predstavnici ĆIRILICE Novi Sad ( Dragoljub Zbiljić i ekonomista mr Đorđe Janjatović).Predsedavao je predsednik Matice počivši akademik Čedomir Popov. Osim njega i glavnog redaktora pravopisa prof.Mate Pižurice bilo je ispred Matice još nekih meni nepoznatih ljudi, a među njima i neka gospođa. Pre početka rada pitala je izazivački nas iz udruženja koliko u svojim redovima imamo univerzitetskih profesora. Htela je da kaže da smo bez njih “sitna boranija”. Poslednji je govorio predsednik Popov.Sedeo je na čelu stola, a meni se obratio ovim rečima :”I vi se usuđujete da kažete da je manje Srbin onaj ko piše latinicom. Evo ,ja ove zabeleške pišem i ćirilicom i latinicom.” Pošto sam mu bio najbliži,okrenu prema meni svoju beležnicu, i zbilja videh da je pisano naizmenično na oba pisma. Naravno da ja nikad nigde nisam rekao to što mi je pripisao, ali tako mislim.” Čak mislim da onaj ko je upoznat sa problemom pisma, a i dalje piše latinicom, ne da je manje Srbin od onoga ko piše ćirilicom,nego nije nikakav Srbin. Dok prof.Milo Lompar širi među Srbima princip da svaki Srbin govori srpskim jezikom, ja sam pristalica principa da svaki Srbin govori srpski jezik i piše ćirilicom.
    Dok Dragojević i Ćurčić pišu da oni koji insistiraju na ćirilici nisu pročitali ni jednu knjigu, ja sam pročitao vrlo korisnu knjigu prof. dr Petra Milosavljevića “Jugoslovenska ideja i srpska misao”. Predstavljene su proitivurečne hrvatska i srpska varijanta jugoslovenske ideje. Prvu je zastupao Juraj Štrosmajer, po kojoj je Zagreb trebao da bude centar jugoslovenstva. P.M. je zaključio
    da jugoslovenska ideja još nije “potrošena”. Mislio je na Srbe, jer se Hrvatima gadi i sama reč jugoslovenstvo. Po njemu, jugoslovensko pismo je latinica,pa zato on nikad nigde nije javno primetio da nestade ćirilica iz vidokruga Srba. Naprotiv, 1994. javno je kritikovao Beogradski univerzititet zato što je na njemu ostalo još mnogo ćirilice.
    Ako se neko upitao kako je bilo moguće da u Matici srpskoj zavlada duh srbohrvatstva umesto srpstva, pa da u njenom pravopisu piše da je i latinica srpsko pismo, odgovor može naći upravo u pomenutoj knjizi. Naime, prvi posleratni predsednik Matice srpske je bio Boško Petrović,koji je u njoj vedrio i oblačio i posle predsednikovanja,sve do svoje smrti,čitavih 55 godina. Kad je stigao do svog kraja predstavio se Hrvatom, pa je kao takav sahranjen na katoličkom groblju u Petrovaradinu, u porodičnoj grobnici svog dede Kamenka. Na sahrani je bio i P.M., pa je primetio iskrene suze akademika Popova. Otuda ono da on jedan red piše ćirilicom, a drugi latinicom. Bože, oprosti mi što mu nisam poverovao da on uvek piše malo ćirilicom,malo latinicom, baš po liniji svog druga iz “revolucije” Hrvata Boška Petrovića. Sve mi se čini da je to bila samo predstava za one koji su se usudili da postavljanjem pitanja pisma u Srba ugroze mirnu i debelu žabokrečinu, ispod koje zamire sve što ima srpski predznak.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here