Александар Гољц: Полувековни јубилеј Брежњевљеве доктрине

Поделите:

У ноћи између 20. и 21. августа 1968, армија од 400 хиљада до зуба наоружаних војника из земаља чланица Варшавског уговора, међу којима је најбројнија била она из Совјетског Савеза, окупирала је Чехословачку. Многе су тада у Прагу прегазили тенкови. Осим голоруких људи, прегажена је и нада чехословачких реформатора да ће ускоро бити саздан „социјализам с људским ликом“, толерантније друштво с тржишном економијом у којем ће људи слободно делегирати своје представнике власти, друштво без насиља над неистомишљеницима. Ти тенкови су прегазили и наивну веру совјетских „шездесеташа“ да изградња једног таквог друштва заправо и јесте прави „лењински“ комунизам, поредак којим ће најзад бити надвладана скорела „стаљинштина“ која се деценијама таложила у СССР-у. Војном интервенцијом су биле оповргнуте и тада актуелне теорије западне левице да ће совјетски систем постепено еволуирати у нешто мање-више прихватљиво, да ће у будућим односима са СССР-ом бити могуће ослањати се и на некакве друге хуманије инструменте, а не само на интерконтиненталне ракете.

Тако се пре тачно пола века родила и веома брзо стасала и стекла моћ такозвана „Брежњевљева доктрина“. Тада, још увек не тако стар, генсек KПСС је већ у новембру те исте године на конгресу Пољске уједињене радничке партије веома јасно изложио суштину тих, по њему названих политичких начела. „Kада унутрашњи и спољни непријатељи било које социјалистичке земље покушавају да преокрену развој те земље у правцу капитализма, то није претња само њеној безбедности. То је претња безбеднодности свих социјалистичких земаља. То је проблем не само те конкретне земље, већ је то проблем целе социјалистичке заједнице“ – рекао је тада Леонид Иљич Брежњев. Зато је она одмах потом добила и потпуно адекватан назив: „доктрина ограниченог суверенитета“. СССР је сматрао апсолутно допустивим да чини све што му се прохте у такозваној „зони својих животних интереса“. Пример Чехословачке је врло ефикасно заплашио сву елиту у земљама „социјалистичког лагера“. Идеја о било каквим реформама је лако могла бити претворена у војну окупацију. Жеља да се такав развој догађаја предупреди, навела је Војцеха Јарузелског да 1981. прогласи ратно стање у Пољској. Он је тај свој поступак баш тако објаснио.

„Брежњевљева доктрина“ је идеолошки оправдавала, а претњом војне интервенције поткрепљивала право на мешање у унутрашње ствари земаља које су сматране сателитима СССР-а. Ова доктрина је одредила судбине свих народа у земљама које су тој „империји комунизма“ биле потчињене. И то је трајало све до пада Берлинског зида и свеопштег распада, прво економског и социјалног система земље, а потом и СССР-а као државе. Објавом генсекове доктрине, у Совјетском Савезу је све у вези са Хрушчовљевим „отопљењем“ било дефинитивно завршено. Водити било какве дискусије је постало могуће само у својим кухињама, и то искључиво шапатом. А у јавној сфери политике и економије, одлучено је да се слушају мишљења само духовно и интелектуално најучмалијих догмата. Но и поред мрака који нас је наједном окружио, мислим да су само лични квалитети тадашњих руководилаца и релативно свежа сећања на стаљински терор учинили да брежњевске репресије ипак поприме прилично млак и врло ограничен карактер. Ракције режима на текуће проблеме замрзле су се на стадијуму чувеног брежњевског „застоја“. И након 20 година, СССР се распао искључиво због унутрашњих противречности. Основни покретач распада би се Јосифу Висарионовичу учинио више него смешним: показало се да земља развијеног социјализма није била у стању да својим грађанима обезбеди чак ни онај бедни ниво животног стандарда на који су се они већ одавно били навикли.

Међутим, показало се такође да је „Брежњевљева доктрина“ изненађујуће жилава. Она је преживела распад СССР-а и ми данас видимо њену реинкарнацију. Пре десет година нам је тадашњи зиц-президент Руске Федерације Дмитриј Медведев војну агресију на Грузију објаснио некаквим привилегованим интересима Русије на такозваном постсовјетском пространству. Шест година касније, Путин нам је анексију Kрима и рат на истоку Украјине објаснио потребом да се натовској војној сили не дозволи изградња војних база у близини Руских граница. Пре педест година су нам исто тако, али буквално од речи до речи објашњавали да је совјетска интервенција у Чехословачкој спречила препредени НАТО да лоцира своју војску на територији ове земље.

А ја сам пак са своје стране готово убеђен да ова виталност „Брежњевљеве доктрине“ није нимало случајна. Она је заправо резултат комплекса ниже вредности руске политичке елите. Домаћини Kремља, како они тадашњи тоталитарни, тако и ови данашњи ауторитарни, негде дубоко у себи су врло добро знали, као што и данас знају, да губе битку против демократије. Али њима је лакше и уносније да ту непријатну чињеницу себи и другима објашњавају причом о томе како су лаковерни становници Чехословачке пре пола века били подмукло преварени, као и о томе како се наивни грађани Украјине данас обмањују давно разрађеним триковима превејане западне пропаганде. Сав бес Kремља, тада усмерен на Прашко пролеће, а сада на кијевски Мајдан, запараво је бес оних који су (ређе искрено, а чешће с предумишљајем) убеђени у то да је „диригована демократија“ то што је грађанима Русије неопходно и да ће још много воде руским рекама протећи пре него што им се дозволи да себи сами, без мудрог владара одређују своју судбину.

Међутим, наш братски и по свему блиски украјински народ, ођедном изјављује да је дозрео томе да преузме све ризике које слобода собом доноси и да је спреман да у своје друштво укључи вредности и сва достигнућа савремене демократије. Е па то тако не може! То се ни у ком случају не сме дозволити. Ако не желе да свој суверенитет ограниче ауторитарном марионетском влашћу – значи, биће им ограничен војном силом. И да се више нису усудили!

Нажалост, ова политика засада функционише. До следећег зида… И док и он не падне.

Ежедневный журнал, 21.08.2018.

Превод с руског Хаим Морено

Пешчаник.нет, 24.08.2018.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here