Бранко Милановић: Зашто Балкан заостаје – географска хипотеза

Поделите:

Балкан је црна овца Европе. Балкански ниво прихода је много нижи од просечног прихода западне и средње Европе. Ово је добро позната чињеница, али би било корисно размотрити је још једном. Медијана БДП-а по глави становника у западној Европи је око 40.000$ (изражена у константним међународним доларима из 2005, које користи Светска банка). Приходи балканских земаља (изузев Грчке) крећу се у распону од 10.000$ до нешто изнад 20.000$. Другим речима, разлика између западне Европе и Балкана је бар 2 према 1, а у просеку и 3 према 1. Ако бисмо без нарочитог познавања историје бацили поглед на мапу Европе, били бисмо изненађени таквим разликама: раздаљине су мале; лет између Беча и Београде траје око сат времена, али је разлика у приходима (ако узмемо у обзир ниже цене у Београду) вероватно 4 према 1. То значи да губите 30% прихода на сваких 15 минута лета на исток. Откуд то?

Склон сам да се сложим са стандардним историјским објашњењем које указује на тип колонијалне управе као на главног „кривца“ за ову разлику. Области које су три или четири века биле под контролом Османског царства заиста имају ниже приходе, нижа образовна достигнућа, ниже нивое поверења у институције итд, од области које су биле део Хабзбуршке монархије. Штавише, ово није нов феномен: разлике у не-финансијским варијаблама (попут стопа писмености) у прошлости су биле још веће, нарочито у првој половини 19. века, када је већина балканских држава (као и незадовољних нација под хабзбуршком влашћу) отпочела свој пут ка независности. Ово је први део стандардног објашњења.

Други део стандардног објашњења је спорији раст због комунизма. Ово се најбоље може видети у разлици између Грчке и других балканских земаља, која је била мања 30-их година прошлог века него 1989. На пример, према подацима Медисон пројекта из 2017. однос грчког и румунског БДП-а по глави становника пре Другог светског рата износио је 1,4, али је до 1989. порастао на 1,9.

У овом стандардном објашњењу, међутим, постоји један детаљ који ми се чини збуњујућим. У мноштву текстова и књига који се баве колонијалним пореклом данашњих институција, па стога и нивоима прихода, скоро да се уопште не помиње османски колонијални утицај који се наравно не простире само на Балкан, већ и на Блиски исток и северну Африку. Надам се да је ово једна од празнина која ће убудуће бити попуњена.

Али оно што ме овде занима јесте спекулација о томе зашто Балкан није био развијенији чак ни у време Римског царства. Ако поново погледамо мапу то постаје још већа загонетка. Тада је Балкан (који у то време није имао јединствено име, јер назив „Балкан“ потиче из османског периода) био „прикљештен“ између два најразвијенија дела познатог света: Грчке/Мале Азије и Италије (Рима). Зашто је онда развој Балкана био тако спор?

Ако погледамо податке о урбанизацији, Балкан (изузев Грчке) није био нарочито урбанизован. Око 150. године, распоред 10 највећих градова изгледао је овако: 3 у северној Африци (Kартагина, Лептис Магна и Птолемајида), 2 у Египту (Александрија, Мемфис), 2 у Грчкој (Атина и Kоринт), 2 у Италији (Рим и Сиракуза) и 1 на Леванту (Антиохија). Најмањи међу њима имао је око 80.000 становника. Највећи балкански град био је Јадера (данас Задар, у Хрватској) са око 30.000 становника (подаци из текста Ендрју Вилсона „Величина градова и урбанизација у Римском царству“).

И тада су у погледу прихода разлике биле велике. Подаци Медисон пројекта говоре да је Балкан (опет без Грчке) имао приход по глави становника од једва 400$, отприлике исти као и Галија. А то изненађује јер је Балкан био углављен између два најбогатија дела евро-медитеранског света: Грчке и Мале Азије са више од 500$ и Италије са око 700$ по глави становника. Очекивало би се да приход у овој области буде негде на средини између италијанског и грчког, дакле око 50% виши него што је уистину био (а свакако виши од прихода, цивилизацијске гледано далеко заосталије Галије, да не спомињемо оно што се тада сматрало крајем света: британска острва).

И Гибон се чуди над овом чињеницом и даје занимљиву хипотезу која је можда одговор на наше питање: географију. Географија Далмације и Мезије (како су се звале те провинције у Трајаново време) је таква да постоји само један узани појас медитеранске обале, дуж Јадрана, након којег следе високе и непроходне планине. Ове планине стварају спектакуларно леп контраст (што може потврдити свако ко је посетио Бококоторски залив), али истовремено отежавају комуникацију са залеђем.

Стога није изненађујуће то што, када читамо извештаје о путовањима песника, писаца, војника и императора од Италије и Атике до Егеја, уочавамо да су они путовали искључиво поморском рутом, прелазећи Јадран најчешће на његовом најужем делу, Отранту, између данашње Апулије и Албаније. Било би много дуже и опасније ићи копненом рутом. Дакле, десило се да је део који је директно комуницирао са развијеним светом био ограничен на јадранско приобаље и није се ширио ка залеђу, а непроходност копнене руте између Италије и Грчке учинила је ово залеђе додатно неразвијеним и мање урбанизованим него што би се очекивало.

Али „најгоре“ у свему је то што након неколико планинских венаца, како настављамо ка истоку и приближавамо се Дунаву, терен постаје раван и стога идеалан за најразличитије инвазије из степских предела. И заиста, небројени народи су користили ову руту и нападали и пљачкали ову област. Kако се ширио на исток, Рим је морао да гради своје чувене лимесе дуж Дунава (а затим и да освоји Дакију), и док је овај регион добио на значају током 2, 3. и 4. века, у питању је био пре свега стратешки и војни значај.

Не само што су многи императори потекли са Балкана (што није изненађујуће, будући да су у каснијим данима Римског царства само генерали имали реалну шансу да постану императори), већ су градови који су израстали у „граничном“ подручју били у основи војни гарнизони. У њима је било луксузних зграда за високе официре и императоре, али врло мало средње класе која се у то време могла наћи широм приобалних подручја у Малој Азији и на Леванту. Генерално гледано, балкански градови су били војни логори. Марко Аурелије, који је провео последње године свог живота ратујући на „граници“, није овде оставио никакав траг. Да је Kонстантин изабрао Сердику (данашњу Софију) уместо Византа, о чему је изгледа у једном тренутку размишљао, ситуација би можда била другачија: можда би се на Балкану развио прави градски живот. Али то се није десило.

Да су планине биле само 400 километара источније, да ли би историја овог дела Европе, а можда и целе Европе, била другачија?

Бранко Милановић, Global inequality, 11.05.2018.

Превео Растислав Динић

 Пешчаник

Поделите:

4 Коментари

  1. Uzimati BDP kao nešto iz čega se onda izvode apsolutni zaključci o civilizacijskoj uspešnosti neke zemlje, ili regiona, potpuno je neadekvatno! BDP govori nešto, ali to što on govori nije apsolutna istina. Ja, iz vica, kad se govori o BDP uvek ispričam kako je isti moguće preko noći višestruko uvećati. Uvedemo, na primer, sutra da svaki pozdrav, dobar dan, dobro jutro, i sl. vredi 100 dinara. I onda mi se sretnemo na ulici, ja tebi „dobro jutro“, ti meni „dobro jutro“ i obojica uklnižimo 100 dinara zarade i 100 dinara troška. Neka danas pozdravimo bar 30 puta, dobijamo po glavi, dnevno, 3000 dinara porasta BDP, ili godišnje nešto oko milion dinara iliti nekih 10 000 dolara po glavi više nego juče. Eto, to je smisao BDP, sve se đuture sabere.

      • Kako nije?
        Na primer, u BDP neke (zapadne) zemlje ulazi sve što je proizvedeno i potrošeno u skladu sa sistemom vrednosti te konkretne zemljer, to jest kulture. Tu ulaze, na primer, za ilustraciju, sve napravljene i prodane video igrice, sav brendirani veš i patike, sve snimljene i kupljene muzičke numere popularne muzike, (akcionih) filmova, i sl. Spisak je poduži. Pitanje je šta to, te brojke u dolarima, govore o STRUKTURI neke ekonomije?
        Ja sa svojim primero izjednačavam to uvođenjem „bodovanja“ običnog ljudskog pozdrava, na ulici. Zamisli ako imaš selo u kojem se ljudi ne poznaju i ne pozdravljaju na ulici, i drugi primer je selo u kojemu se poznaju i pozdravljaju, onda za ono za šta se tvrdi da BDP dobro ilustruje, svakako je važnije da indeksiramo u dolarima tu pojavu masovnog međusobnog pozdravljanja nego ko je koliko odigrao video igrica.
        Ne razumem kako ne razumeš tu korelaciju?

  2. Г.Милановић је очито чикашки ђак. Интересантно да такви људи не размишљају да би дошли до неких закључака, већ само да би потврдили претходно утврђене истине.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here