Чомски: Свака хијерархија је нелегитимна док не докаже супротно

Поделите:

Разговор водио Јан Мартинез Ахренс

Ускоро ће напунити 90 година и управо је напустио МИТ (Масачусетски институт за технологију). Тамо је револуционисао модерну лингвистику и постао критичка савест Сједињених Држава. У име Ел Паíсовог културног додатка Бабелиа посетили смо великог интелектуалца на његовој новој адреси у Аризони.

Ноам Чомски (Филаделфија, 1928) је превладао све баријере испразности. Он не говори о свом приватном животу, не користи мобилни телефон и у вуненим временима остајао је непоколебљив. Хапшен је због противљења рату у Вијетнаму, био је на црној листи Ричарда Никсона, подржао је објављивање Пентагонових папира и осудио прљави рат Роналда Регана. Током последњих 60 година водио је многе битке. Једнако брани права Kурда и бори се против климатских промена. Подржао је протесте покрета Окупирај и брани права илегалних имиграната. Kао млади лингвиста 50-их година прошлог века запањио је свет својом генеративном граматиком. У непрекидном ангажману увек је ишао напред суочавајући се са демонима капитализма, било да су то велике банке, војни конгломерати или Доналд Трамп. У својој последњој књизи “Реqуием фор тхе Америцан дреам / Реквијем за амерички сан” он износи аргументе из истоименог документарца и проказује срамотну концентрацију богатства и моћи у западним демократијама. Резултат је 168 страна Чомског у најчистијем облику.

Сматрате ли се радикалним?

Сви ми себе сматрамо умеренима и разумнима.

Али ви сте идеолошки јасно опредељени.

Они који треба да се правдају су моћници на власти. Свака хијерархија је нелегитимна док не докаже супротно. Понекад се могу оправдати, али углавном не. То је анархизам.

Након 60 година подучавања на Масачусетском институту за технологију (МИТ), професор је дошао живети на граници пустиње Сонора. У Туксону, на преко 4.000 километара од Бостона, пронашао је нови дом на Одсеку за лингвистику на Универзитету у Аризони. То је једна од ретких зелених тачака у овом спрженом граду. Јасени, врбе, палме и ораси расту око зграде од црвене цигле из 1904. Унутра по зидовима висе слике насмешених студената, мапе простирања аутохтоних племена, плакати културних догађаја, а на крају једног ходника је соба највећег живог лингвисте.

Живимо ли у времену разочарања?

Пре 40 година је неолиберализам, којег су водили Роналд Реган и Маргарет Тачер, напао свет. И то је имало учинка. Акутна концентрација богатства у приватним рукама пратила је губитак моћи у општој популацији. Људи су све мање заступљени и воде несигурне животе са све лошијим пословима. Резултат је мешавина беса, страха и ескапизма. Више се не верује ни у саме чињенице. Неки то називају популизмом, али у стварности то је дискредитација институција.

Тако смо добили лажне вести?

Разочарање институционалним структурама довело је до тачке у којој људи више не верују чињеницама. Ако никоме не верујете, зашто бисте веровали чињеницама? Ако нико не чини ништа за мене, зашто бих веровао било коме?

Чак ни медијима?

Већина служи Трамповим интересима.

Али их има веома критичних, као што су Њујорк тајмс, Вашингтон пост, Си-ен-ен…

Погледајте телевизију и насловне стране новина. Не постоји ништа осим Трамп, Трамп, Трамп. Медији су насели на Трампову стратегију. Сваког дана он им баца по једну лаж да би се нашао под рефлекторима и био у центру пажње. У међувремену, дивља фракција републиканаца развија своју политику крајње деснице, режући радничка права и напуштајући борбу против климатских промена, а то нас може докрајчити.

Видите ли Трампа као ризик за демократију?

Он је велика опасност. Свесно и намерно је ослободио таласе расизма, ксенофобије и сексизма који су били латентни, али које нико пре њега није легитимизовао.

Хоће ли опет победити?

Могуће је, ако успе одгодити смртоносни учинак својих политика. Он је потпуни демагог и шоумен који зна како да одржи активном своју базу обожаватеља. Иде му у корист и то да су демократи у конфузији и да можда неће изаћи са уверљивим програмом.

Да ли још увек подржавате демократског сенатора Бернија Сандерса?

Он је пристојан човек. Kористи термин социјализам, али заправо се залаже за демократски њу дил. Његови предлози не би били чудни Ајзенхауеру (америчком председнику из Републиканске партије од 1953. до 1961). Сандерсов успех, више него Трампов, био је право изненађење избора 2016. Умало је постао председнички кандидат без подршке корпорација и медија, само уз подршку јавности.

Да ли примећујете скретање удесно у политичком спектру?

У политичким елитама то постоји, али не у општој популацији. Од 80-их година прошлог века дошло је до раскола између онога што људи желе и јавних политика. То се добро види на примеру пореза. Анкете показују да већина људи жели веће порезе за богате. Али то се не догађа. Против тога промовише се идеја да смањење пореза доноси предности за све, те да је држава непријатељ. Али ко има користи од резања давања за путеве, болнице, чисту воду и чист ваздух?

Да ли је онда неолиберализам победио?

Неолиберализам постоји, али само за сиромашне. Слободно тржиште важи само за њих. То је историја капитализма. Велике корпорације започеле су класну борбу, оне су аутентични марксисти, али с обрнутим вредностима. Принципи слободног тржишта одлично се примењују на сиромашне, али врло богати су заштићени. Велике енергетске индустрије примају субвенције од неколико стотина милиона долара, финансијске институције добијају масивну помоћ након што пропадну. Сви они живе на сигурном: они се сматрају превеликима да би могли пасти и морају бити спасени ако имају проблема. На крају, порези служе за субвенционисање тих ентитета и с њима богатих и моћних. Онда се становништву каже да је држава проблем и смањује се њено подручје деловања. И шта се догађа? Простор државе је окупиран приватном моћи, а тиранија великих ентитета расте.

Звучи попут Орвела ово што описујете.

Чак би и Орвел био задивљен. Живимо у фикцији да је тржиште дивно јер нам говоре да се оно састоји од информисаних потрошача који доносе рационалне одлуке. Али само упалите телевизор и погледајте рекламе: настоје ли оне да обавесте потрошача који ће онда доносити рационалне одлуке? Или га само заводе? Размислите, на пример, о рекламама за кола. Нуде ли оне податке о њиховим карактеристикама? Приказују ли извештаје независних експерата? То би створило информисане потрошаче способне за доношење рационалних одлука. Уместо тога, оно што видимо је летећи аутомобил којег вози познати глумац. Kомпаније не желе слободна већ затворена тржишта. Иначе би се срушили.

Да ли је одговор друштва на ове изазове преслаб?

Постоје многи активни јавни покрети, али им се не обраћа пажња јер елите не желе да се прихвати чињеница да демократија може функционисати. То је опасно за њих. То може угрозити њихову моћ. Најбоље је да се наметне визија која вам говори да је држава непријатељ, а да сте ви препуштени самом себи.

Трамп често користи појам анти-американизам, како то разумете?

У САД-у вас због критиковања владе оптужују за анти-американизам. Дошло је до успостављања идеолошке контроле над друштвом, уз помоћ запаљивог патриотизма.

На неким местима у Европи се догађа исто то.

Али ништа слично ономе што се овде догађа. Нема ниједне земље са толико застава.

Плашите ли се национализма?

Зависи, ако то значи бити заинтересован за вашу локалну културу, то је добро. Али ако је то оружје против других, знамо где то може водити, видели смо и искусили.

Мислите ли да је могуће да се понови оно што се догодило 30-их година прошлог века?

Ситуација се погоршала; након избора Барака Обаме покренула се расистичка реакција огромне вируленције, с кампањама које су негирале његово држављанство и идентификовале црног председника као антихриста. Било је много манифестација мржње. Међутим, Сједињене Државе нису Вајмарска република. Има разлога за забринутост, али изгледи да се понови нешто тако су веома мали.

На почетку ваше књиге се присећате Велике депресије, времена када је “све било горе него сада, али је постојао осећај да ће бити боље”.

Добро се сећам. Моја породица је припадала радничкој класи, били су незапослени и без доброг образовања. Објективно, то је било пуно горе време него сада, али је постојао осећај да смо сви заједно у томе. Тада смо имали председника који је саосећао са патњама људи, синдикати су били организовани… Постојала је идеја да заједно можемо победити кризу. Тај осећај је изгубљен. Сада нам се чини да смо сами у безизлазу, а да је држава против нас.

Имате ли још наде?

Наравно да има. Још увек постоје јавни покрети, људи спремни да се боре. Прилике су ту, питање је само јесмо ли их способни искористити.

Чомски завршава с осмехом. Опрашта се с нама својим дубоким гласом. Затим одлази из уреда, спушта се низ степенице факултета и излази у светлост пустиње Сонора.

Јан Мартинез Ахренс, Ел Паíс, културни додатак Бабелиа, 10.03.2018.

Превео Марио Безбрадица

Пешчаник.нет, 11.10.2018.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here