Драгош Калајић: Европска идеологија II

Поделите:

Драгош Калајић: Европска идеологија

“Slava neprolazna”

Ako opažanje generala fon Lohauzena da je Evropa tamo gde se ona brani shvatimo strictu sensu, onda nas ono upućuje da izraze evropske samosvesti tražimo, kroz povest, prevashodno na mestima odbrana Evrope te sučeljavanja s neprijateljem i njegovim osvajačkim izazovima. Primenu Smitovog određenja pojma političkog, odnosno kriterijuma razlikovanja prijateljnepnjatelj, posebnim sjajem preporučuje činjenica da je prvi poznati ispis imenice Evropljan” proizašao s ratnog polja, kod Poatjea, 732. godine, gde su udružene germanske, romanske i keltske snaga pod vođstvom nekrunisanog kralja Karla, od tada zvanog Cekić zaustavile najezdu bar dvostruko veće vojske Araba. U tom dobu, jedan španski monah, znan samo po imenu Isidor, opisujući tu bitku u svom letopisu, upotrebio je, nekoliko puta, reč Evropljani (Europenses) e da bi istakao pobednike: ” Istupivši iz klanca Evropljani su se našli pred postrojenim šatonma Araba… “(Chronicon, u Monumenta Germaniae Historica, Autores Antiqui, XI,2) Prema Historia Longobardorum Pavla Đakona, Evropljani su kod Poatjea izgubili samo hiljadu i pet stotina boraca dok je neprijatelj ostavio na bojnom polju tri stotine sedamdeset i pet hiljada duša a u begstvu je poginuo i sam kalif Abd-ar-Rahman. Navedene brojke su verovatno preterane ali jedno je izvesno: najezda arabsko-muslimanske mase je pretila da duboko zadre i možda preplavi Evropu te da potpuno izmeni genofond i sudbinu Evropljana, trajno zatirući njihovu forma mentis te arabizujući njihovu svest i dušu. Drugim rečima rečeno, da kod Poateja nisu pobedili Evropljani već Arabi, ^danas bi se u Oksfordu predavao Kuran / sa njegovih katedri bi narodu obrezanih pokazivali svetost i istinitost Muhamedovog otkrovenja.” (Gibbon, 1973)

Ipak, kao nastavak politike drugim, odnosno krajnjim sredstvima, rat svojim unutrašnjim i spoljnim vatrama obično baca u zasenak mnoge veoma značajne pa i političke sadržaje te pokretače suprotstavljenih snaga, pokazujući nam, na Marsovora polju, uz spektakle ratovodstva, uglavnom elementarne porive i sile, psihološke ili karakterološke razlike sukobljenih. Da bi spoznali nešto više kroz vatre i prašine ratnih sukoba potrebna su nam svedočenja veoma oštrovidih osmatrača ili vanredno nadahnutih pesnika, poput Homera, koji je uočio da se kod Troje sukobljavaju potpuno oprečne kulture te različite gravitacione sile ljudskih okupljanja mehanička i duhovna ispoljavane i odgovarajućim stilovima borbenog nastupanja:

“Kad su se vojske već sve poređale s vođama svojim, / Trojci stanu da cikte i grajući krenu k’o ptice; / k’o što se pod nebom znaju usciktati jata ždralova / kad od studeni jake i kiša neprestanih beže /pa sve cikte iIete u oblast okeanskih voda… / Ćuteći krenu u borbu Ahajci od gnjeva goreći, u srcu žudeći željno da jedan pomaže drugom. “(Ilijada, III, 1, 1-9)

Taj opšte indoevropski (tačnije rečeno: evroarijski) stil borbe održao se kroz niz vekova i milenija, kako svedoči i pojašnjuje Velesova knjiga severnih Slovena, otkrivajući nam i uspravnu, religijsku dimenziju agona: “Bogovi će nam darovati večnu slavu iništa nas neće zaustaviti/da sekao lavovijedan za drugoga borimo i / slušamo kneza svoga. Α Perun / će uz nas ostati do pobede. ” Iz trezora nacionalnog nasleđa, što sadrži niz slojeva pesničke tradicije ali i kristalizacija povesnog sećanja, tvorac I/jjadeje obelodanio vekovno pamćenje sukoba evroarijskih osvajača Peloponeza te obala Male Azije i domorodaca.

Taj sukob predstavljen je borbom Ahajaca i Trojanaca, čije su međusobne razlike od fizičkih te karakteroloških do kulturnih i ideoloških savršeno podudarne s onim koje nam otkrivaju povesna i filološka istraživanja tragova osvajačkih pohoda evroarijskih družina ratnika na gradove sredozemnog meltmg-pot-Ά. Primerice, opisujući izgled ahajskih junaka, “bogolikih”‘\ “gradorušitelja” Homer veoma često ističe da su “plavokosi” i “plavooki. Takvi, skoro obavezni pridevi opevanih Ahajaca pak potpuno izostaju u opisima trojanskih junaka, što nas navodi na posredni zaključak da su pripadali meleskom tipu čoveka, stvorenom rasnim mešanjima u sredozemnom te nadasve bliskoistočnom melting-pot-u, osvedočenom crnokosim i tamnookim likovima s fresaka palate u Knososu, iz kasnominojskog doba. Taj melting pot, odnosno multikulturni sastav trojanske vojske kao otelotvorenja domorodačkog društva i civilizacije iskazan je i “vavilonskom” mešavinom jezika:

“A Trojanci k’o ovce u kakvom gavanskom toru / štono bezbrojne stoje kad mleko im belo se muze, / one jednako bleje kad čuju od jagnjadi meku: / tako se trojanska graja po širokoj orila vojsci, /jer im govorijezik ne bejaše jednak u sviju, /jezik im beše mešovit, sa različnih bilisu strana. “(IV,4, 433-438).

Takve različitosti nagone glasnicu bogova, sklonu Trojancima, da kroz usta Polita savetuje najpogodniji ratni raspored: “Mnogo saveznika u gradu Prijam imade, /i svijezikom raznim od rasutih naroda zbore; / svaki onima neka nareduje kojima vlada, / nek ih vodi u borbu u redove građane svrstav. “(II, 9, 803-806).

Temeljne razlike između sukobljenih svetonazora savršeno jezgrovito su izražene kroz međusobna oslovljavanja Glauka i Diomeda na bojnom polju. Glauko, oličenje samopouzdanog ethosa evroarijskih osvajača te odgovarajuće doktrine genetskih te karmičkih odredenja Ijudskih razlika, s olimpske visine osećanja združenosti bogova i ljudi u istom poretku borbe za održanje Reda, jednako prezirući sve samo ljudsko i prolazno, dovikuje Diomedu, surovo i ponosito:

“Ko si, dragiću, ti, od kakvih si smrtnih Ijudi? / Ta još te nikada pređe u borbi, u junačkoj slavi, /ne videh, a sad daleko pred borce si došao druge/smelošću svojom, pred moje dugoseno koplje kad stiže: / sinovi nesrećnih Ijudi sa snagom se sretaju mojom!’\y\, 3, 123-127).

Diomed, vrsni predstavnik domorodačke, “matrijarhalne” kulture odgovara lepom metaforom koja najsažetije izražava suštinu religioznosti kultova Majke Zemlje, veru u prolaznost svih stvari i pojava, u neumoljivost “kruga nužnosti, odnosno u neiskupljivu podvrgnutost čoveka neprekidnom toku nastajanja i nestajanja:

“Zašto\ Tidejev sine, ο junače, za rod me pitaš? / Kakvo je lišće u šumi, i ljudsko pleme je takvo: / jedni lišće vetar po zemlji rastura, drugo / rađa brsnata šuma kad proletnje osvane doba. / Tako i ljudi: jedni uzrastaju, nestaju drugi.” (VI,3,145149)

Medu helenskim baštinicima Homerovog nasleđa najdublje je sagledao istorijski sadržaj Ilijade Isokrat, prepoznavši u ratu Ahajaca i Trojanaca odlučujuću suprotnost izmedu Azije i Evrope: “Ispravno sudimo ako kažemo da je Jelena bila uzrok što mi nismo postali robovi varvara. Doista zbog nje su se Heleni složili ipreduzeli zajednički pohod protiv varvara te je tada Evropa, po prvi put, uzdigla trofej nad Azijom… Posle tog rata naš rod je toliko napredovao da je od varvara povratio gradove i velike površine zemlje. “(.Pohvala Jeleni, 67-68)

Ukazavši na potpunu, leksičku i morfološku podudarnost Homerove sintagme “slava neprolazna “(kleos aphthiton) sa sanskrtskim izrazom šravas akšitam, veliki srpski fllolog i helenista Milan Budimir ističe kako je epska umetnost mnogo drevnija od pojave Ahajaca na Peloponezu i Arija u Indiji: “Ona pripada opšteindoevropskoj vojničkoj aristokratiji, čije se ime pominje u XIV veku stare ere u Zakavkazju, na pisanim dokumentima, a sačuvalo se i u jadranskih Slovena do XII veka (nove ere).” (Budimir, 1965) To je samo jedna od mnoštva istorijskih činjenica koje nam u perspektivi sagledavanja osobenosti političkog bića evropskog čoveka svedoče da su njegova ishodišta mnogo dalja ili dublja od horizonata starovekovne Atine, Rima te pogotovo Jerusalima.

Možda nije slučajno već intuicijom više nužnosti evropska nauka otkrila jedinstveno stablo evroarijskih jezika upravo uoči veka najvećih bratoubilačkih ratova, što su poprimili svetske razmere, ugrožavajući i sa.m biološki opstanak evropske vrste ljudi. Sudeći po jednom osvrtu De Mestra, tu svrhovitost višeg reda prvi je naslutio Bajer u Museum sinicum iz 1730. godine, objavljenom upravo u Sankt Petersburgu: “/os uvek ne može da se vidi čemu služe naši radovi ο jeziku; ali brzo ćemo to uvideti. Nije bez nauma Proviđenja činjenica da su jezici koju su do pre dva stoleća bili potpuno nepoznati u Evropi sada dostupni svima. Vcćje moguće zamisliti taj naum; i naš sveti zadatak je da sa njime saradujemo ulažući sve naše snage. ‘(De Maistre, 1971)

Kroz neprijateljstvo do samospoznaje

Sagledani u svoj širini arene sukoba Azije i Evrope, krstaški pohodi su bili veoma zakasneli, glomazni, tromi i sasvim neuspešni odgovori na izazove borbenog islama čije su vojske, uz strategije nomadskog pljačkastva i parazitizma, vekovima neprekidno kidisale na evropske prostore, od Gibraltara do Konstantinopolja, često prodirući duboko i do obronaka Alpi, otimajući blaga, ubijajući, silujući i odvodeći u ropstvo “nevernike”.

Po svemu sudeći najezde muslimana su razdelile EvropIjane mnogo dublje nego hrišćanski raskol: “Najezda islama je označila konačno razdvajanje Istoka i Zapada, okončavši jedinstvo sredozemnog sveta. Afrika i zemlje poput Španije, koje su nastavile da budu deo zapadne zajednice -počelisu da gravitiraju oko Bagdada. Zapadno Sredozemlje je pretvoreno u muslimansko jezero, prestavši da bude pravac koji je pogodovao trgovini i razmeni ideja, kao što je vazda bio do tada. “(Pirenne, 1937)

Doduše, papa Urban Π, jedva četrdeset godina nakon velikog raskola, s propovedaonice Sabora u Klermonu pokrenuo je Prvi krstaški pohod pozvavši katolički svet da pruži pomoć ugroženim hrišćanima sestrinske, pravoslavne Crkve. S obzirom da je u tom dobu postojala skoro potpuna podudarnost između evropskog kruga i hrišćanskog sveta taj poziv možemo shvatiti i kao jedan od prvih velikih iskaza evropske svesti i solidarnosti:

” Vašoj braći s Istoka nužno je hitno pružiti pomoć koju smo toliko puta obećali i koja im je sada doista neophodna. Turci i Arabi su ih napali i prodrli su u teritoriju Romeja do dela Sredozemlja zvanog ‘rukavac Svetog Đorđa’ (Bosforski moreuz). Prodirući u zemlju tih hrišćana pobedili su ih u bitkama sedam puta, pobili i zarobili u velikom broju, razonli im crkve i opustošili carstvo. Ako vi sada to dopustite te bez otpora, oni će proširiti svoju vladavinu nad mnogim vernim slugama Boga. Zato vas molim i podstičem ne ja, već Gospod vas moli i podstiče, kao glasonoše Hristosa siromašne kao i bogate, da pohitate kako bi prognali tu bednu rasu iz oblasti koje nastanjuje naša braća te da pružite valjanu pomoć poklonicima Hristosa.”

U roku od jednog stoleća krstaški pohodi su se izmetnuli u plutokratski rat protiv pravoslavnih Evropljana. Ο razmerama tog neprijateljstva svedoči Ansber u svojoj povesti krstaškog pohoda Fridriha Barbarose: ” Za osvajanjem (Konstantinopolja) celokupna Hristosova vojska je težila a za opsadu ako bipotrajala upomost pobožnog rimskog cara i tvrdoglavostkonstantinopoljskog cara bili su pnpremljeni pomoćni odredi Srba i Vlaha, od preko šezdeset hiljada. ” {Historiade expeditione Fridenci imperatons, u Monumenta Germaniae Histonca, Scriptores rerum Germanicarum). Za račun i novce venecijanske plutokratije i talasokratije Četvrti krstaški pohod je osvojio ne samo sva geoekonomska uporišta pomorske trgovine u istočnom delu Sredozemnog mora već i glavninu Istočnog carstva te i Konstantinopolj, silovan i razoren, spaljen i opljačkan 1204. godine. Tako je bio zadat kobni udarac istočnim odbranama Evrope od azijskog zavojevača.

Sprega verskih isključivosti i rastuće pohlepe na vlasti u talasokratskim te merkantilnim republikama poput venecijanske i đenovljanske zamračivala je evropsku svest te onemogućavala spoznaju životnog značaja Istočnog carstva za odbranu Evrope. Tako tada i jedna pesnička duša, kao što je bila Petrarkina, nije mogla odoleti a da ne izrazi svoje oduševljenje zbog nekog novog pljačkaškog napada đenovljanskih trgovaca na biago Vizantije, pozivajući javno Savet Đenove da “istrebi njihovu sramnu imperiju i gnezdo zabluda kažnjavanjem koje je većpreduzeo katolički svet.” U drugom pisrau lamentira nad nizom primera evropske nesloge i bratoubilačkih ratova ali ne opaža da sam čini ono što kudi gojeći netrpeljivost spram Grka i Grčke: “Grčka radi za sebe, žanje za sebe, melje za sebe, hrani se sama i, žvačući loše hranu spasenja napustila j’e naše stanište. “(Petrarca, 1937)

Ipak, najprosvećeniji duhovi od imperatora Fridriha II Hohenštaufena do pape Urbana II i pape Enea Silvia Pikolominjia bili su daleko iznad takvih ograničenja, prosijani i evropskom samosvešću te odgovarajućim ethos-om solidarnosti. Kada je Konstantinopolj konačno pao i pod truskom navalom, papa Enea Silvio Pikolomini inače zaslužan za obnovu i širenje imenice Evropljani nakon sedmovekovnog muka te i za rado korišćenje sintagme “naša (evropska) otadžbina umeo je da spozna evropske razmere te tragedije i njenih mogućih posledica:

” Najčasniji oci, najugledniji prinčevi, i vi ostali ljudi plemeniti po rodenju i doktrini, konstantinopoljska propast bila je velika pobeda Turaka, krajnji udes Grka i vrhovna sramota Latina koja utoliko više muči i razdire svakog od vas verujem što ste vi sami plemenitiji i vrliji… Ako hoćemo da kažemo istinu, recimo da za mnogo stoleća hrišćansko društvo nije pretrpelo veću sramotu od ove. U prošlosti bilo smo pogadani u Aziji i u Africi, što će reći u stranim zemljama ali sad upravo u Evropi, što će reći u našoj otadžbinimi smo pogodeni u našu veru i ubijani. Neko kaže kako ima tome mnogo godina da su Turci prešli u Grčku, Tatari se naselili u Evropu preko Tasnaja, Saraceni prešli Herkulovo more okupirajući deo Španije; nikad pak nismo u Evropi izgubiligrad ili mesto koje može da se poredi s Konstantinopoljem. “(.Epistolarum liber, CXXX)

Premda je u navedenora pismu teško razlučiti versku od političke, odnosno evropske osećajnosti, ova potonja je izvesno prisutna, očitovana ukazivanjem na različitost težine istih sramota ako su pretrpljene “u stranim zemljama ili u Evropi. Izvesno najsnažniju evropsku svest posedovali su branioci Evrope na njenim jugoistočnim granicama, poput moldavskog princa Stefana Velikog koji je stupivši na presto nekoliko godina nakon pada Konstantinopolja sebi zadao svetu dužnost obnove Istočnog carstva. Godinama odbijajući navale višestruko veće i jače azijatske sile, on je zaludno slao poruke rimskom papi te evropskim suverenima tražeći vojnu pomoć radi zajedničke odbrane hrišćanske Evrope:

“Saznavšiza teškiporaz svoje vojske, paganski car Turaka je odlučio da se osveti i da se vrati, meseca maja, na čelu svoje vojske protiv nas, kako bi zagospodano Našom Zemljom, koja je Vratnica hrišćanskog sveta i koju je Bog poštedeo. Ali ako ta Vratnica, koja je Naša Zemlja, ne dao Bog bude silovana, tada će ceo hrišćanski svet zapasti u veliku opasnost. Dakle, molimo Vas da pošaljete Vaše vojskovođe, dok ima vremena, da nam pomognu u borbi protiv neprijatelja hrišćanstva… Što se nas tiče, mi se obavezujemo, zaklinjući se u našu hrišćansku veru, da ćemo se odupreti i da ćemo se boriti sve do svoje smrti za hrišćansku veru. I to treba da činite i Vi, po moru i po zemlji,

sve dok s pomoću Božijom ne odsečemo desnicu neprijatelju. ” (Bogdan, 1913, Eliade, 1997)

Uzalud. Umesto da se odazovu pozivu na zajedničko oslobađanje Konstantinopolja i konačno odbacivanje preteće sile u njene azijske prostore, evropski suvereni su sklapali sramne sporazume sa zajedničkim neprijateljem ratujući među sobom. U poslednjem obraćanju, pred slom, Stefan Veliki je upozorio kako se “hrišćanski prinčevi tuku jedni protiv drugih umesto da se ujedine u borbiprotiv Turaka. “Od pape je dobio jedino čestitke, izvinjavajuća uveravanja ο besparici Crkve i titulu Athleta Chnsti dok novac za prvu pomoć nekako sakupljen medu evropskim suverenima ugarski kralj nije predao već ga je utajio.

Pad Konstantinopolja i rast azijatske pretnje bili su samo povod češkom kralju Đorđu Podiebradu da stvori projekt konfederacije novih država radi jačanja njihove nezavisnosti spram germanske imperije i Svete stolice. Nacrt konfederacije sa zajedničkom Skupštinom i obavezama jedinstvene odbrane predložio je “trećoj strani”, kralju Francuske Luju XI i duždu Venecijanske republike, ali bez uspeha. Idejni primat pak pripada Pijeru Diboa, advokatu i savetniku kralja Filipa Lepog, koji je još 1305. godine, pod isprikom preke potrebe ujedinjenja evropskih snaga radi oslobađanja Hristosovog groba, zamislio federaciju evropskih država kao alternativu njihovim sukobima i ratovima te zamirućem dualizmu imperatora i pape:

“Da bi dovoljan broj osoba bio doveden (u Svetu zemlju) i tamo ostao biće neophodno da su katolički prinčevi u međusobnoj slozi ane u ratu;jer kad se jednom tamo nadu, ako saznaju da su njihovi zavičaji napadnuti i razoreni, napustiće nasleđe Boga i vratiće se svome da ga brane, kao što se mnogima to već dešavalo. Stoga je potrebno da mirpotpišu svi katolici makar oni koji su odani rimskoj crkvi tako da stvore jednu jedinstvenu republiku, ujedinjenu na tako čvrst način da ona ne može više bitirazdeljena. “(Dubois, 1956)

Premda se obrazovao kraj pariskih katedri obnovitelja aristotelovske logike, svetog Tome Akviškog i Brabantea, Pijer Diboa nije usvojio odgovarajuće metode saznanja i postupke izlaganja te je njegov De recuperatione Teirae Sanctae, podnaslovljen Traktat ο opštoj politici, ispao galimatijas višestranih pogleda i

mišljenja, započetosti pa nedorečenosti, protivurečja i maštovitosti. Takva svojstva odaju osobu u kojoj preovladavaju strasti i osećajnosti nad razumom i poznavanjem mere. Izgleda kao da su upravo te intelektualne mane i slabosti omogućile razmah misli Pijera Diboa do spektakularnih dometa, daleko ispred ograničenja njegovog vremena. Kao nekakav intelektualni medijum, Diboa je upijao, sprovodio i iskazivao tajne ili još nevidljive pokrete i porive sila i silnica oslobadanih urusavanjem papske i imperatorske vlasti, izazvanim obostrano iscrpljujućim neprijateljstvom. Tako u svetonazoru Diboa vidimo najave i nagoveštaje niza pojava i ustanova koje su tek vekovima kasnije obeležili modernu civilizaciju Zapada, od antiklerikalizma, odnosno zahteva da bude zatomljena svetovna viast pape, ukinut celibat i konfiskovana imovina mnogih manastira i crkava u korist kraljeva, do svojevrsnog feminizma, do predloga emancipacije ženskog pola posredstvom odgovarajućih obrazovnih ustanova; od racionalizma i podržavanja eksperimentalne nauke do apsolutističkog monarhizma i nacionalizma te zalaganja za učenje nacionalnih jezika. Na tom mestu analize lika i dela Pijera Diboa istoričar Bernar Vojen umesto mnogih postavlja jedno pitanje i pruža odgovor:

“A li, reći će neki, kako je moguće da taj mali Rišelje, taj potencijalni Robespijer može da bude istovremeno i preteča (ujedinjene) Evropa? Odgovorićemo: upravo zato što je nacionalista Diboa je evropeista; još uvek je suviše protivan hnšćanstvu da ne vidi, istovremeno, ono što slavi i ono što uništava. Gorljivi pobomik nacionalne stvan, on je savršeno svestan onoga što bi mu se moglo zamenti: ICakav dogovor se može postići između tih suverenih nacija? Koja kočnica može da zaustavi njihove nazajažljive ambicije?’ Upravo zato što je nacionalista Diboa oseća nužnost da bude istovremeno i intemacionalista. Postoji jedna logika u tim činjenicama koja ne bi smela da promakne oku bistrog i domišljatog duha. Često ćemo sretati istu pojavu s istom unutrašnjom nužnošću i ponekad s mnogo manje logike ” (Voyenne, 1958)

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here