Драгош Калајић: Европска идеологија III

Поделите:

Драгош Калајић: Европска идеологија II

Evropa nesloga

Azijatska pretnja podsticala je mnoga rađanja i buđenja evropske samosvesti, premda obično prekasno i predaleko od mesta velikih odlučivanja. Tako je Đovani Karlo Saračeni, u svojoj povesti ratova, objavljenoj 1600. godine u Veneciji, povodom boja na Kosovu uočio kako je “nesloga brišćanska ” glavni uzrok uspeha turskih osvajača: “(…kako početak onih pregolemih osvajanja koja Turci malo-pomalo načiniše u Evropi vuče koren iz nesloge hrišćanske; a ista je ta nesloga i kasnije uvećavala njihovo carstvo, sve do granica koje danas vidimo… ” (Perilo, 1994)

Sličan zaključak iz istorijskog iskustva izveo je i španski humanista Huan Luis Vives, u obliku književnog dijaloga gde njegov alter ego optužuje neslogu evropskih suverena za poraze Evrope:

“Nesloga Evrope, nadasve ona koja je buktala medu prinčevima Konstantinopolja, predala je Aziju u ruke Turaka i otvonla im vrata Trakije. Potom su razmince izmedu kraljeva Evrope i ratovi što nicahu jedan za drugim kao glave hidrе ohrabnи Turke da se još šire rasprostru po Evropi… Ako vetar malo prestane da duva i ako vi okrenete vašu mržnju i vaš bes protiv Turčina, odmah ćete upoznati ono što je hram Azijata. Nevolja će otkriti ono što je neprekinuti niz uspeha skrivao i učiniće vidljivim u svoj jasnoći da Turci nisu bili jaki zbog sopstvene snage i hrabrosti već zbog naših grešaka. “(Vives, 1964)

S vanrednim geopolitičkim instinktom Vives je naslutio ogromni strateški značaj nemačke odbrane Evropa od azijatske najezde: “Utvrdimo Germaniju, utvrdimo je s citadelama i zidinama ali pre svega delajmo zajedno da Turčin ne zagospodari Germanijom. U protivnom, nema nade da ceo Zapad neće pasti pod vlast Turčina i da oni koji ne budu hteli da žive pod njegovim jarmom ne emigriraju u flotama ka Novom Svetu. Ali ni tamo neće biti bezbedni od napada tog tiranina koga je izujedao obad pohlepe i ambicije. Istina je da je Evropa veoma jaka ali kakve to ima svrhe kad Turčin poseduje najbolji deo Evrope?”

Svoje delo Vives je objavio 1526., dakle u godini kada su Mađari pretrpeli težak poraz kod Mohača i izgubili domovinu. Pet godina ranije pao je Beograd a potom Rodos, glavno uporište vitezova Svetog Jovana. Četiri godine kasnije prvi talas azijatske najezde udario je u bedeme Beča, potvrđujući Vivesove bojazni. Ipak, u svim pomenutim te i ostalim iskazima evropske samosvesti nema značajnijih odgovora na našu osnovnu zapitanost, izuzimajući pojave još neodređenog ili neosvešćenog evropskog nacionalizma. Kada spoznajni pogled okrenemo od spoljnih odbrana Evrope ka unutrašnjim, meduevropskim sukobima i ratovima, spoznajni zadatak postaje neuporedivo teži. Mapa istorije Evrope je sva ispresecana rovovima neprijateljstava, od onih najkraćih, između antičkih polisa, do najdužih, između država ili medudržavnih saveza, nacija te religija. Ni mnoga društva pa ni nacije, uprkos razvoju društvene ili nacionalne samosvesti te osećanja jedinstva u zajedničkim uspomenama i nadama nisu odoleli iskušenjima ideoloških, klasnih ili verskih zavada, podajući se, prečesto pa i lakomisleno, pozivima neprijatelja u građanske i bratOubilačke ratove. Ako bi statistika i zakon brojeva bili jedini pokazatelji, onda bi pred masom raedudržavnih i međunacionalnih, međuverskih te građanskih sukoba i ratova na tlu Evrope morali zaključiti da je evropsko nejedinstvo ne samo hronična stvarnost već i pravilo a jedinstvo izuzetak i ideal.

Nema nikakve sumnje da je jedan od bitnih, posrednih uzročnika neiscrpne proizvodnje bratoubilačkih sukoba i ratova među Evropljanima te bezmernih razaranja i stradanja upravo istrajni nedostatak snažne evropske samosvesti na mestima odlučivanja, kao i jednako trajni izostanak odgovarajuće sile sabornosti, sposobne da odbija, prevladava ili bar ograničava iskušenja te izazove unutrašnjih suprotnosti i neprijateljstava. Stoga je razumljivo što su meduevropski ratovi ili ratne pretnje bili i ostali bitni pokretači skoro svih zamisli, ideja i projekata ujedinjenja evropskih država. Dakle, umesto unutrašnjeg i prirodnog poriva ka ujedinjenju srodnih ili sličnih, spoljna nužda je pokretala mnoge duhove, tokom niza vekova, da spas vide u nekakvom savezu koji bi onemogućavao meduevropske ratove, po formuli čuvenog plana opata Sen-Pijera iz 1713. godine: “Predloženo Evropsko Društvo može da sve evropske vladare snabde dovoljnom bezbednošću za stalni mir unutar i izvan njihovih država. Dakle, među njima neće biti nikog kome bi nepotpisivanje ovog Ugovora dalo mnogo višeprednosti nego potpisivanje. “(De Saint-Pierre, 1986).

Na margini lektire i sređivanja projekta opata Sen-Pijera, Žan-Žak Ruso je uočio kako Evropljani sprečavanjem “posebnih ratova” izazivaju razbuktavanje “opštih, hiljadu puta užasnijih ratova” a sklapanjem međusobnih saveza postaju “neprijatelj ljudske vrste”: “Ako postoji sredstvo da se odstrane ta opasna protivurečja onda je to jedan oblik federalne vlade koji bi, ujedinjujući narode s vezama sličnim onim što ujedinjuju Ijude, podvrgnuo jednako jedne i druge autoritetu zakona. “(Rousseau, 1971) Srozanost ideje ujedinjenja Evrope na najniže razine, na puko sredstvo raznovrsno ispovedanih očajničkih miroljublja čini je lakim plenom svakakvih (zlo)upotreba. Primerice, polovinom XIX stoleća italijanski revolucionar masonskog smera Karlo Kataneo priželjkuje i predskazuje rast nacionalizama ne toliko za dobrobit nacija već radi razaranja mrskih mu imperija istočne Evrope a uspostavljanje Sjedinjenih evropskih država i odgovarajući mir zagovara samo zato da bi u Evropi video presađen “čist amenčki model”, odnosno politički sistem Sjedinjenih američkih država: “Načelo nacionalnosti, izazvano i preuveličano vojnim tlačenjem što teži da ga uništi rastvonće slučajne imperije istočne Evrope i preobraziće ih u federacije slobodnih naroda. Imaćemo istinski mir kada budemo imali Sjedinjene evropske države. “(Cattaneo, 1945)

Bio je to zapravo provincijski zakasneli odjek svojevrsne amerikanofilije francuskih revolucionara “koji su postvarivali slobodarska načela filosofa XVIII veka, podešena na empinjski način od strane engleskih businessmen-a ” (Vovenne, 1953). Za francuske revolucionare Sjedinjene američke države bile su uzor i primer ostvarljivosti rečenih ideja ne samo u francuskim već i evropskim, odnosno svetskim razmerama, kako sažeto ispoveda Lafajet u jednom pismu iz Vašingtona: “/a sam građanin Svečovečanskc Republike. Vidim ljudsku vrstu kao veliku porodicu, ujedinjenu bratskim vezama. Zasejali smo seme slobode i Unije koje će, malo po malo, proklijati po celoj Zemlji. Jednog dana, po modelu Sjedinjenih amenčkih država ustanoviće se Sjedinjene države Evrope. Sjedinjene države biće zakonodavcisvih nacija.”

U sledu takvih (zlo)upotreba bilo je neiminovno da se ideje Sjedinjenih evropskih država dokopa i vod protivruske revolucije te ideološka preteča mondijalista, Lav Trocki. I on obuzet sekularizovanim pseudomesijanstvom, videći ceo svet a ne samo komad neke arabske pustinje kao “obećanu zemlju, Trocki je otvoreno ispovedio plan da ujedinjenje Evrope posluži samo kao “jedna etapa”ka uspostavljanju svetske pseudoimperije: “Formula Sjedinjene sovjetske države Evrope izražava ideju da je socijalizam nemoguć u samo jednoj zemlji. On ne može da dosegne svoju punoću razvoja ni α okviru granica jednog kontinenta. Sjedinjene socijalističke države Evrope predstavljaju po sebi jednu etapu istorijske lozinke na putu ka Svetskoj socijalističkoj federaciji”. (Troskij, 1962)

Vašingtonski stratezi neobjavljenog rata protiv Evrope, pokretači procesa ujedinjenja zapadnoevropskih država, imali su u vidu sličnu svrhu svog poduhvata: Evropska ekonomska zajednica trebala je da posluži kao sredstvo za rasturanje nacionalnih suvereniteta i svih zaštita nacionalnih ekonomija te tržišta, kako bi njene članice postale potpuno i u svakom domenu uslovljive i ucenjive, počevši od otvorenosti za američke robe. Prema zamisli vašingtonskih stratega Evropska ekonomska zajednica trebala je da bude jednako kao i Evropska unija samo “‘jedna etapa “ka “Qne world”, ka svetu pod posrednom ili neposrednom vladavinom atlantskog Levijatana, odnosno njujorške interaacionale finansijskog kapitala. Već tokom Drugog svetskog rata Žan Mone, agent vašingtonske strategije, odnosno zvanični izaslanik predsednika SAD Ruzvelta i njegovih savetnika danas poznatiji kao nezvanični “otac-osnivačEvropske unije”dobio je zadatak da pridobije francuske političare za uspostavljanje takvog “evropskog entiteta ” što je on činio s nečuvenom bestidnošću, mešajući ucene i obećanja, pretnje okupacionom vladom i uveravanja kako će Francuska tu biti vodeća sila. Svedoči njegova “nota za razmišljanje “od 5. avgusta 1943. godine, upućena Francuskom kornitetu nacionalnog oslobođenja\

” U Evropi koja je oslobodena ali u kojoj su Nemačka i Italija potopljene, Francuska se vraća položaju prve konhnentalne sile. Šta više, njena istonjska prošlost, njene demokratske tradicije učiniće da Evropa gleda u Francusku i očekuje makar jednu nadu… Treba delovati odmah. Ciljevi koje treba ostvanti su: obnoviti ili uspostaviti u Evropi demokratski režim te ekonomsku ipolitičku organizaciju jednog ‘evropskog enhteta’. Neće biti mira u Evropi ako se države budu obnavljale na osnovu nacionalnih suvereniteta sa svim onim što to donosi u smislu politike prestiža i ekonomskih zaštita. Ako se zemlje Evrope budu ponovo štitile jedne od drugih stvaranje velikih vojski biće ponovo neophodno. “(Rieben, H. Schuman, R. 1990)

General De Gol bio je jedini prvak koji se usudio da ustane protiv vašingtonskog projekta podčinjavanja Evrope te je istrajno razobličavao Moneov zakulisni rad na uspostavljanju evrokratije; odane prekoatlantskim nalogodavcima. Primerice, 21. decembra 1951. general De Gol je javno ustao protiv Moneovog izuma evropskog “komiteta mudraca “: “Kakve odgovomostinose oni? Ko su ti javni funkcioneri, kako su postali funkcioneri tako naprečac, ne zna se kakvom zaslugom, pa bivaju izdignuti iznad njihovih vlada da im upravljaju inaređuju? ”

Neki cinik obdaren ironijom mogao bi zaključiti da su Evropljani veoraa dobro prošli s Žanom Moneom. Moglo im se desiti da medu savetnicima Ruzvelta preovladaju krajnji evrofobi poput Henri Morgentaua i Feliksa Frankfiirtera koji su se zalagali za zatiranje svih naučnih, tehničkih i privrednih moći Nemačke te za totalni genocid, odnosno za “kastraciju celokupnog stanovništva.

“Ravnoteža sila”

Prema veoma rasprostranjenom uverenju, ideja i postvarenje “ravnoteže sila bila je viševekovna, dinamična brana međuevropskirn ratovima koja je nakon Drugog svetskog rata poprimila svetske razmere te “bipolarni” oblik . “Ravnoteža sila “je izvesno jedna od najznačajnijih i vremenski najtrajnijih političkih tvorevinana Evropljana ali ona ne osvedočava osobenost evropskog političkog bića već jedino umeća. Po svemu sudeći prvo teorijsko određenje tog izuma pružio je Franćesko Guičardini opisujući spoljnu politiku Firence pod vladavinom Medićija:

“I znajući (Lorenco de Medići) da bi za fiorentinsku republiku a i za njega samog bilo veoma opasno da neko od najvećih vladara proškii svoju vlast, nastojao je na svaki način da se stvari u Italiji održavaju na uravnotežen način, da nepretežu ni tamo, ni ovamo a što se nije moglo izvesti bez očuvanja mira i bez nadziranja, s najvećom pažnjom, svake pa i najmanje pojave. “(Guicciardini, 1974-1981).

Sistem “ravnoteže sila poprimio je evropske razmere za vreme vladavine Karla V, stičući vremenom sve brojnije pobornike, od filosofa prosvetiteljstva i idealizma do političke arene i mirovnih kongresa, od Monteskijea i Fihtea do kancelara Fon Meterniha. Ipak Monteskije se zavaravao procenjujući kako Evropi sve države zavise jedne oddrugih “. Uočavajući pak upravo nedostatak takve zavisnosti Johan Fihte je preporučivao “ravnotežu” kao jedino raspoloživo sredstvo zapostizanje mira, u čuvenim Besedama nemačkom narodu : “Neka niko ne osvoji toliku silu da može uništitimir; neka svako zna da je suprotna strana dovoljno naoružana za odbranu kao i za napad; dakle, neka se uspostavi ravnoteža, pretega između svih sila. I samo tako, iscrpivši sva druga sredstva, svako će ostati u onome što je sada njegovo i svi će biti u miru. ” Doduše Fihte “ravnotežu sila “ne smatra najboljim sistemom međudržavnih odnosa u Evropi već samo jedinim koji preostaje nakon sloma idealnog, evropske hrišćanske ekumene: “Da je hrišćanska Evropa ostala ujedinjena, kao što je trebala da ostane i kao što je prvobitno bila nikada ne bi bili pnnuđeni na takvu ideju; ono što je ujedinjeno počiva na sopstvu i samo se održava, ne deli se na daleke sile koje imaju potrebu da budu postavljene u medusobnu ravnotežu. Samo onda kada je Evropa postala nepravedna i kada se podelila ta misao je za nju stekla svoje bedno značenje.”

Mnjenje ο patentu zvanom “ravnoteža sila zavisi u mnogome od tačke gledišta. Primerice, Gučardinijev savremenik i prijatelj, Nikolo Makijaveli, ne pominjući je izričito ipak je posredno optužio svojevrsnu “ravnotezu sila (ili slabosti) u Italiji da onemogućava državotvorno ujedinjenje te oslobođenje italijanske nacije od stranih okupatora. Svu krivicu Makijaveli je svalio na katoličku Crkvu “jer premda je ispunjavala i držala svetovnu vlast, nije bila toliko silna, niti vrla da bi mogla okupirati ostatak Italije te proizvesti vladara a s druge strane nije bila dovoljno slaba pa da zbog straha da ne izgubi vladavinu nad svetovnim stvarima pozove nekog moćnika e da je brani protiv onog što je u Italiji postalo premoćno… “(Discorsi sopra la pnma deca di Tito Livio, I, 11)

Filosof Konstantin Franc, pod svetlom iskustava sticanih u Ministarstvu inostranih poslova Prusije uočio je kako sistem “ravnoteže sila , poetski nazvan “evropskim koncertom velikih sila , zasnivajući se na privilegovanju upravo gole sile uz potpunu ravnodušnost spram visokih načela istorije, morala i civilizacije proizvodi ili uslovljava procese što vode ka uspostavljanju pogubnih unutrašnjih neravnoteža. Nastojanje da se održi “ravnoteža zapravo je težnja ka uvećavanju dve najpoštovanije sile u ovoj areni svemira vojne i ekonomske na uštrb svih ostalih. Tako se, opaža Franc, razvoj naroda odvija u Kasami i u Berzi. Osim toga, pre ili kasnije “ravnoteža mora biti okončana, kako pokazuje ishod trke u naoružanju između SAD i SSSR, koja je iscrpla ekonomske moći socijalističkog sistema, dovevši ga do sloma, falsifikujući ishod ideološkog takmičenja između dva modela društvenog uređenja.

Uostalom, za razliku od Svete Alijanse, koja je decenijama uspešno čuvala evropski mir, sistem “ravnoteže sila uglavnom je proizvodio meduevropske ratove. Posebni uzrok tog paradoksa počiva u činjenici da je spoljna politika podlog Albiona preuzela upravljanje “ravnotežom sila “kao podvrstom strategije divide et impera. Dok su se evropske države i sile, huškane tajnim ili javnim nagovorima podlog Albiona ‘fcabavljale” uspostavama međusobnih “ravnoteža Velika Britanija je osvajala svet. Ona je bila izvan “ravnoteže sila”. Prema Kisindžerovom ciničnom ali iskrenom objašnjenju vašingtonske spoljne politike “imperije nemaju interesa da deluju unutar medunarodnog sistema; one teže da same budu medunarodni sistem. Imperije nemaju potrebe za ravnotežom sila… Nikada u svojoj povesti SAD nisu učestvovale u sistemu ravnoteže sila. Pre oba svetska rata SAD su izvlačile konsti iz operacija ravnoteže sila ali se nikada nisu mešale u njene spletke, uživajući u luksuzu da ih konačno kažnjavaju. Tokom Hladnog rata SAD su vodile ideološku, političku i stratešku borbu sa SSSR u kojoj su dve svetske sile delovale saobrazno načelima sasvim suprotnim od onih sistema ravnoteže sila. “(Kissinger, 1994).

Neophodno je istači kako mnogi znaci ukazuju i na podracionalne, psihološke uzroke te porive istrajne i izrazito antievropska politika britanske (te potom nadasve vašingtonske) političke elite. Stoga je razumljivo što je veliki nemački istoričar Ludvig Dehio, nastojeći da kroz povesnu retrospektivu sagleda sraisao britanske politike prema Nemačkoj ni ne pomišljajući na druge njene uzročnosti izuzev racionalnih morao da ispovedi svoju dirljivu zapanjenost:

“Ali Engleska se na kraju odlučila da vidi u Nemačkoj neprijatelja broj jedan, protivnika ranga Špartije u XVI veku ili Francuske u XVII, XVIIIIXIX veku, sve u svemu da vidipretendenta na hegemoniju. I osetila se ugroženom kao nikad ranije u intimnom jezgru svoje političke sile, premda Nemačka, zatvorena u sebe, nije raspolagala nikakvim okeanskim sektorom koji bi se mogao uporediti sa španskim ili s francuskim. “(Dehio, 1988)

Kada ocenjujemo da je britanska spoljna politika izrazito “antievropska”imamo prevashodno u vidu činjenicu da je ona vodila tajne ili javne, neposredne ili posredne ratove protiv evropskih država. Da li je ta politika u dubljem smislu protivevropska, dakle protivna samom evropskom političkom biću ? Na to pitanje treba da odgovori upravo kriterijum za kojim tragarao. Da bi umeli da odredimo ko je suštinski evropski neprijatelj a ko prijatelj, da bi spoznali koje su se snage borile ili bore, svesno ili nesvesno, u dobru ili zlu, za Evropu a koje protiv Evrope moramo prethodno raspolagati kriterijumom određenja evropskog.

Kada je rođena Evropa?

Sledeći pravilo života duhovnih tvorevina od ideja do stilova i umetničkih oblika možemo zaključiti da se najverodostojnija, najjasnija ako ne i najbolja pojavnost evropskog očituje u njegovom izvorištu. Problem odredenja vremena “radanja Evrope” ili “evropskog društva” kome se sve učestalije posvećuju smeliji istoričari nije toliko besmislen kako se čini Deni de

Ružmonu, jer nastojanja da se odgovori takvoj zapitanosti bar posredno osvetljavaju pretpostavljanu prirodu evropskog, silom odgovarajućih sklonosti ili idiosinkrazija.

Primerice, nastavni program Evropskog Univerzitetskog Instituta (Istituto Universitano Europeo) u Firenci odaje veoma rasprostranjenu i preovlađujuću netrpeljivost zvanične kulture zadojene liberalizmom protiv tradicionalne Evrope: tu se istorija Evrope izučava i predaje samo počevši od Renesanse i Reformacije. Drugim rečima rečeno, tu je evropsko svedeno isključivo na povest perioda prevlasti snaga laicizma i sekularizma, racionalizma i pozitivizma, uz jedini popust spram hrišćanstva učinjen za ljubav protestantizma, možda zbog njegovih nepobitnih zasluga za rađanje liberalnog kapitalizma.

Sa katedre Annales, Mark Bloh je tvrdio da se “Evropa pojavila upravo kada se Rimska impenja srušila”, što je njegov naslednik, Lisijen Fevr, preinačio u dinamični “zakon istorije po kome se Evropa uvek rada kada se njene imperije ruše. (Febvre, 2000) Dakle, prema ispoveđenoj ideološkoj netrpeljivosti spram svake potpunije pojave Evrope u areni politike u obliku verodostojne i zajedničke države Evropljana zaludno je (ili “politički nckorektno “?) tražiti evropsko u svim višim oblicima političkog zajedništva, od Rimske imperije i Svetog rimsko-germanskog te Vizantijskog carstva do Austrougarske imperije i carske Rusije.

Suprotni primer, moć prevladavanja osobnih ideoloških pristrasnosti osvedočava grof Sen Simon čuvenim projektom ujedinjenja evropskih nacija iz 1814. godine. Ukazujući da mir ne mogu stvoriti mirovni ugovori i kongresi, koji su jednako jalovi kao i očekivanja da se “društveno telo stvonsilom razgovora i dogovora”, grof Sen Simon odaje priznanje Karlu Velikom i epohi Srednjovekovlja, “jedinoj u kojoj je sistem Evrope bio zasnovan na svojoj istinskoj osnovi, na opštoj organizaciji”:

“Karlo Veliki bio je osnivač Evropskog Društva. Posredstvom svog izvanrednog mača i svoje duboke politike postao je gospodar dva naroda, latinskog i varvarskog. Dosegavši takav položaj, jedini koji dopušta zakonodavcu da ostvari svoje zamisli, pristupio je organizaciji Evropskog Društva: ujedinio je, federalisao delove dva naroda. Od religije je načinio federalnu sponu… Pre kraja XVstoleća, sve evropske nacije činile su jedno jedinstveno političko telo, pomireno unutar sebe i naoružano protiv neprijatelja njegovog uspostavljanja i njegove nezavisnosti. Rimokatolička vera, ispovedana od jednog do drugog kraja Evrope, bila je pasivna veza Evropskog Društva a njen kler aktivna veza. Rasut svuda i svuda zaviseći samo od sebe, sunarodnik svih naroda, raspolažući svojom vladom i svojim zakonima, kler je bio središte iz koga je zračila volja što je davala život tom velikom telu i što ga jepodsticala da dela. “(Saint Simon, 1967).

Pred navedenim iskazom dopustićemo sebi samo jednu primedbu: evropska samosvet izvesno prethodi hvaljenom poduhvatu Karla Velikog, što osvedočava i pomenuto imenovanje pobednika u bitci kod Poateja za odbranu Evrope i Evropljana: “Europenses”. Ipak, ništa ne preči a mnoštvo činjenica potvrđuje uverenje da su Evropljani, s evropskim, postojali mnogo vremena pre tog imenovanja i iskaza samosvesti. Uostalom, Evropljani su s evropskim izvesno postojali i potom, premda je njihovo zajedničko ime vekovima tavorilo neznano, možda na rubovima govora ali izvesno nezabeleženo, sve dok ga nije otrgao od tame zaborava i razglasio, tek u XV stoleću, papa Enea Silvija Pikolomini, odnosno Ρίο II. Za postojanje neke vrste izvesno nije neophodna i odgovarajuća samosvest.

Osim širenja imenice Evropljani, Eneji Silviju Pikolominiju dugujemo i najpopularnije određenje izvora Evrope i evropskog, koje je on prepoznao u sprezi vrednosti obeleženih Atinom, Rimom i Jerusalimom, odnosno u venčanju helenske misli i rimske državotvornosti sa hrišćanstvora. To odredenje je potom prenošeno preko dugog niza pokolenja i posredstvom osnovnog obrazovanja, kao neka nepobitna povesna činjenica, sve do naše savremenosti. U predloženoj formuli, sagledanoj iz vremenske perspektive, upadIjivo je potpuno neosnovano i neobrazloženo zatvaranje horizonta na mestima Atine, Rima i Jerusalima. Shvaćeni i u najširem smislu svojih pojavnosti, Atina i Rim nisu ni prve a ni jedine već prilično pozne stanice na putu velikog marša evroarijskih naroda, od preistorije ka nadistoriji.

Kako možemo uvideti istražujući najdrevnije spomenike evroarijskog svetonazora od suštinski filosofskih zapitanosti i odgovora pesnika Veda te upanišadskih eksegeza, do Odinovih sveviđenja prošlosti, budućnosti te uzroka sloma božanskih moći kosmostvaranja, kao i izvorišta budućeg preporoda; od severnjačke, evroarijske kuće, prauzora helenskog hrama i gotske katedrale, sazdane po uzoru na spoznatu strukture kosmosa, do “kvadrature kruga” kosmogramskog tlocrta staništa Evroarijaca u centralnoazijskim stanicama njihovih anabaza bitne i presudne spoznaje te odluke stečene su i donete mnogo stoleća ranije na tom maršu, i u drugim prostorima, možda već u okoloarktičkom prazavičaju, koji nam je nadahnuto ali i znalački te nepobitno osvetlio, uz pomoć vedskih naznaka i putokaza Bal Gangadar Tilak (Tilak, 1987).

Jerusalim je pak samo jedno od mesta prelamanja zračenja plodova arijske, odnosno iranske misli i tradicije kroz pustinjskim vetrovima uskovitlanu prašinu i pepeo propalih bliskoistočnih kultura i civilizacija od ideje Spasioca i njegovog bezgrešnog začeća do doktrine oslobođenja i ljubavi. (Autran, 1935)

Svaka nepristrasna analiza sadržaja te trojne formule mora uočiti protivurečnosti načela njenih sastojaka koje su toliko brojne i nepomirljive da čine nemogućim i puko postojanje a kamoli uspešno delovanje odgovarajućeg bića, ako bi ono moralo biti verno svakora pojedinom, pretpostavljenom konstitutivnom eleraentu. U pitanju su ne samo protivurečnosti između elemenata već i unutar elemenata te formule. Primerice, u pitanju je polarna i nepomirijiva protivurečnost između Starog zaveta i Novog zavetar. dok starozavetni Jahve kupuje od “izabranog naroda” vernika ropsku pokoraost obečavajući im tude zemlje, tuđa imanja i plodove tuđeg rada, podstičući im pohlepe i zavisti, rasističke mržnje i iključivosti te huškajući ih u nemilosrdne pljačkaške i genocidne pohode novozavetnihog obećava Nebo, poziva na prevladavanje niskosti i propoveda ljubav te slobodu svim ljudima dobre volje.

Ako susredimo pogled na najstariji sastojak te veštačke trijade, na Atinu te i ceo helenski svet moramo uočiti da tu najdrevniji, odnosno prvi nama povesno znani spomenici kulture odaju najviše moći uma i srca. Dela poput Ilijade i Odiseje te misao kakva je u presokratičara, primerice Heraklita izvesno ne potiču iz ničega i ne mogu biti plod trenutačnog prosvetljenja i stvaralačkog osposobljenja. Ta dela i te misli osvedočavaju da su plodovi veoma dugih puteva sazrevanja, zapoćetih možda već u okoloarktičkom, hiperborejskom prazavičaju Evroarijaca.

Možda nije potrebno istaći kako potrage za evropskim identitetom obično previđaju ili čak poriču njegove evroarijske sastojke i osnove. Skoro po pravilu spoznajna misao zaustavlja se pred pragom evroarijske perspektive, kao da je ona tabuisana, odnosno zabranjena. Samo poneko i ponegde pruža nam brzopleti pokušaj objašnjenja poricanja evroarijskog porekla evropskih nacija i kultura: ne govore baš sve evropske nacije nekim od evroarijskih jezika. U pitanju su Madari, Finci, Estonci i Baski… Takvo objašnjenje je dvostruko neosnovano. Demografski udeo rečenih nacija u evropskoj masi iznosi jedva nekoliko procenata, što je sasvim nedovoljno za osporavanje bilo kakvog uopštavanja. Ako bi tako mali izuzeci u nekoj celini bili dovoljni da ospore njenu prirodu onda ne bi bilo moguće svoditi svet stvari i pojava u vrste, kategorije i pojmove koji su potpuno “čisti”, bez ikakvih primesa, samo na platonovskom Nebu. Potom, reč je ο odavno i uveliko evropeiziranim nacijama, u svakom domenu, od etničkih mešanja do kulturnih asimilacija.

Filosofska potraga za ishodištem evropskog

U domenu filosofije novog doba najzamašniju teoriju značenja Evrope pružio je Hegel, po kome Evropa počinje tamo gde se okončava svečovečanska i višemilenijska povest “velikog dana Duha”što sledi (prividni) put Sunca, od Istoka ka Zapadu, od mita ka logosu, od poistovećenosti spoznajnog subjekta sa predmetom spoznaje do njegovog odvajanja i osamostaljenja, od praznoverja i “orijentalnog despotizma do racionalnosti, Prosvetiteljstva (Aufldcrung) i slobode.

Zagledan u krizu ili “prividan poraz (tog) racionalizma ” izazvan zapadanjem u “naturalizam”i “objektivizam”, Edmund Huserl je sebi postavio veoma teško pitanje: “šta karakteriše duhovni oblik Evrope?” (Huserl, 1991) Takvo uopštavanje je zasnovano na uvidu u činjenicu da evropske nacije, uprkos međusobnih neprijateljstava, poseduju “posebnu duhovnu sklonost koja ih ujedinuje iprevazilazi sve nacionalne granice “. Raširivši pogled svoje fenomenološke “intencionalnostt po “duhovnom liku Evrope'”\ odgovarajućoj osobenosti predvođenju svečovečanske i beskonačne potrage za istinom po sebi Huserl nas uverava da je rečena pustolovina bila započeta od strane “nekolicine grčkih čudaka ” odnosno u prvom krugu helenskih mislilaca:

“Duhovni telos evropskog humaniteta, u kojije uključen poseban telos posebnih nacija i onaj pojedinačnih ljudi, leži u bekonačnom, to je beskonačna ideja ka kojoj tako reći na pnknven način stremi celokupno duhovnopostojanje. ”

Uprkos načela “intencionalnosti”, Huserlovi nalazi su a priori predodređeni spoznajnom perspektivom koja polazi iz moderne filosofije nastajanja, upravo u znaku radikalnog odbijanja tradicije klasične, helenske misli, upućene ka spoznaji večnih i postojanih načela inteligibilnog sveta. Stoga kroz optike moderne ideologije progresa Huserl opaža da ta osobenost “duhovog lika Evrope”nalaže i “borbu upolitičkoj sferi moći, izmedu onih koji su zadovoljni tradicijom na konzervativni način i fflosofskog kniga ljudi”. Huserlovo osvetljenje ne pogada suštinu evropskogna sceni politike već delimično, odnosno polovično, samo jedno nepobitno karakterološko svojstvo Evropljana koje bi Lav Gumiljev nazvao “evropskom pasionamošću”a Špengler “faustovskim duhom”previđajući njegovu “konzervativnu” dimenziju. Ipak, na ovom mestu uputno je razmotriti Huserlovo pretpostavljanje vremena i mesta početka evropske, ” beskonačne” potrage za istinom po sebi.

Tu je neophodno ukazati na neosnovanost inače veoma rasprostranjenog uverenja da se ono doista najbitnije u spoznajnom stavu evropskog čoveka ” univerzalnost kritičkog držanja koje je rešeno da nijedno unapred dato mnjenje, nijednu tradiciju, ne prihvata bez pitanja, da bi odmah za ceo tradicionalni dat univerzum pitao ο istinitom po sebi, ο idealitetu” po prvi put u povesti čovečanstva oglasilo iz prvog, nama znanog kruga helenskih mislilaca. Najdrevniji spomenici evroarijskog pogleda na svet od Veda te Upanišada do Avesta zorno svedoče da je takva neograničena zapitanost iskonsko svojstvo evroarijskog čoveka. Dovoljno je samo mislima zaći u intelektualne turnire koji čine znatan deo Upanišada pa shvatiti da je “univerzalnost kritičkog držanja”jedna od osnovnih odlika arijskih mudraca, poput slavnog Jadžnavalkija.

To je prvi uočio Šopenhauer, čitajući latinski prevod persijskog prenosa Upanišada . Razmere njegovog oduševljenja su dobro predstavljene rečnikom nesvojstvenim filosofskim govorima: “Večna filosofska istina će teško pronaći odlučniji i ubedljiviji izraz od onog u (upanišadskoj) doktnni emancipacije znanja od atmana” (atman = subjektivni pol stvarnosti, prim. D.K.)… Oh, kako duša biva očišćena od prerano nakalemljenih jevrejskih praznoverica i od njima servilne filozofije. To je najzanosnija literatiura na svetu; ona je uteha mog života i biće mi uteha na samrti. “Potvrđujući nalaz “večnih filosofskih istina”, Dusen je potom ocenio da Upanišade najavljuju neke od bitnih ideja nemačkog idealizma, od Šopenhauera do Kanta. Prema opažanju jednog engleski mrzovoljnog procenitelja filosofskih dometa arijskih brahmana i kšatrija, kakav je Artur Keit, mudri Jadžnavalkija uči ο razlikama između spoznajnog subjekta i objekta spoznaje, što je bitni uslov filosofskih razmišljanja. (Keit,1925)

Ustalom, i najdrevniji glasovi arijske misli, stotinama i hiljadama godina pre helenskih mislioca, bili su obuzeti zapitanošću ο istinitom po sebi. Ovako nam jedan od tvoraca vedskih himni ispoveda svoju bolnu, sasvim filosofsku sumnju i zapitanost, svestan da svet u kome živi prethodi ne samo Ijudiraa već i bogovima:

“Po kome su učvršćeni moćno nebo i zemlja? Ko je ustalio svemirski svod? I ko podneblju premen prostranstvo? Kojem bogu da pnnesem žrtvu?”

” Ko to izvesno zna, ko da nam to kaže? Otkud porod i otkud iskon ? Bogovi slede po tom iskonu, pa ko da znade kako se to zbilo? Ikako se taj iskon zbivao? Da liga je uspostavio, ili nije, onaj ko bdi u najvišem nebu? On sam to zna, a možda ne zna ni on. ‘\RgVeda, X, 121 -129)

Sličnu zapitanost iskazuje i Zaratuštra, najmanje par stoleća pre helenskih mislilaca. Zaratuštrina obraćanja vrhovnom bogu iranskih Arija, Ahura-Mazdi, osvedočavaju da božanske poruke nisu primane kao bespogovorna uputstva ropskoj podčinjenosti već kao predmeti promišljanja te savetovanja s (emanacijama) Ispravnošću i Dobrom Mišlju, uz nova obraćanja Gospodinu za pojašnjenja:

“Ovako te pitam, reci mi po istini, Gospodine, da shvatim tvoje mudre upute ireči, ο kojima sam se savetovao sa Ispravnošću / Dobrom Mišlju, zato da pravo spoznam bitak: prema kojim dobrima da usmenm svoju dušupa da ih postignem?”

“Ovako te pitam, reci mi po istini, Gospodaru! Ko je ispravan među ovima s kojima raspravljam a ko je lažan? Jesam li lažan ja ili onaj koji, jer je lažan, hoće da mi ospon tvoju blagodet? Kako to da njegova lažnost nije očevidna?” (Yasna, XL, 8-12)

Ovde je neophodno ukazati i na neosnovanost Huserlove pretpostavke da predmeti prvih, helenskih filosofsko-kosmoloških promišljanja pripadaju “fizičko telesnojprirodi”, jer upravo i na tom mestu posredno prosijava prethodna, milenarno duga tradicija. Po Huserlu, helenska filosofska misao je “isprvat, po sebi razumljivo, u svom teorijskom interesu, usmerena na fizički telesnu prirodu, budući da sve ono prostorno-vremenski dato u svakom slučaju, u najmanju ruku, prema supstratu, ima egzistencijalnu formulu fizičke telesnosti. ”

Stvari stoje urpavo obratno: misao presokratičara polazi od metafizičke ka fizičkoj datosti, od deontološke ka ontološkoj razini, od inteligibilnog sveta ka senzibilnom svetu, kako je taj put potom najpotpunije izložio Platon. Primerice, u promišljanju presokratičara poput Heraklita ili Talesa reči ” vatra”, “zemlja , “rać/a’ ili “vazduH” ne odnose se na “fizički telesnuprirodu”već na metaflzička konstitutivna načela kosmosa. U protivnom, ako bi želeo biti iole dosledan a ne protivurečan, Huserl bi morao zaključiti saobrazno svom tumačenju misli presokratričara da se toliko hvaljeni evropski racionalizam već od prvog trenutka svoje pojavnosti obreo u krizi, na dnu dekadencije, opterećen “naturalizmom i “objektivizmom”. Činjenica da prvi nama poznati helenski mislioci nisu ostavili nikakvog traga ο misaonim postupcima koji su ih doveli do spoznaje tih elemenata ukazuje da su ih zapravo primili, kao samorazumevajuće nasleđe, iz prethodećih izvora tradicije kojoj su pripadali.

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here