Драгош Калајић: Европска идеологија IV

Поделите:

https://vidovdan.org/slobodna-zona/dragos-kalajic-evropska-ideologija-iii/

 

Evropeizacija hrišćanstva

Viševekovna podudarnost hrišćanskog i evropskog sveta nalaže upitanost ο udelu hrišćanstva u razvoju političkog bića evropskog čoveka. U domenu političkog, hrišćanstvo nije donelo

Evropi nikakvu novu, pozitivnu ustanovu te se tu njegova uloga iscrpljivala u nastojanju uspostavljanja, širenja i održanja hegemonije nad zatečenim ili samoniklim oblicima u nestajanju, poput Rimske imperije, ili u nastajanju te razvijanju, poput feudalnih država i Istočnog carstva te Svete rimske iraperije germanskog naroda snagom duhovnog autoriteta i vrednošću konsakracije suverena. Uostalom, temeljna hrišćanska pretpostavka svečovečanske namene odgovarajućih poruka isključuje svako te i evropsko ograničavanje religije: “Nema tu Jevrejina ni Grka, nema roba ni gospodara, nema muškog roda ni ženskoga: jer ste vi svijedno u Hristu Isusu. “(Pavlovaposlanica Galatima, 3,28) Istorijsku podudarnost hrišćanskog i evropskog sveta kardinal Racinger danas objašnjava kao neku vrstu prinudne nužnosti, uslovljene islamskim osvajanjem azijskih i afričkih prostora hišćanstva. U protivnom, ako bi (katolička) crkva prihvatila takvo pa makar i sasvim privremeno poistovećenje s evropskim svetom, “odustajanje od evrocentrizma moralo bi uključiti i odustajanje odmisionarskog rada. “(Ratzinger, 2003) Dualnost ili dualizam temporalne i sakralne vlasti, koji je obeležio odnose između Crkve i srednjovekovnih imperija Evrope, nije plod nekog pozitivnog određenja već daleka i duboka posledica raskola nekad jedinstvenog sveta na sakralni i profani deo, bremenita protivurečnostima koje su samo u kratkim periodima bile prevladavane primiijima ili saglasnostima. Izlišno je isticati da je taj razdor donelo hrišćanstvo, produbljujući, silom inercije, negdašnju prepomku dvosmislenog života vernika u omraženoj im imperiji usled nepodudarnosti ili suprotnosti između civitas chnstiana i civitas Romana po formuli davanja odgovarajućih tributa i Bogu, kao i Kezaru.

Prema zvaničnom pogledu rimokatoličke Crkve, koji nam pruža kardinal Pol Pupar, upravljač kulturnim poslovima Svete stolice, uloga hrišćanstva bila je od životnog značaja za opstanak evropskih nacija:

“Prenoseći (vrednosti) helensko-rimske civilizacije i istovremeno poštujući nacionalne vrednosti, hrišćanstvo je produbIjivalo kulturni identitet evropskih naroda koji bez njega oni ne bi moglipostići. Dok jepostavljalo temelje zajedničke civilizacije, hnšćanstvo je isticalo posebni identitet svakog naroda. Gradevina

evropskog jedinstva treba da sačuva tu ravnotežu kao uslov sklada medu narodima i učmkovitosti velikog skupa zajedništva.” (Poupard, 1994.)

Ako ostavimo po strani nesporivo valjanu preporuku, moramo zaključiti da predočena, samodopadljiva slika uloge hrišćanstva malo odgovara povesnoj stvarnosti. Uglavnora nasilno širenje hrišćanstva po Evropi obeleženo je bezobzirnim i revnosnim uništenjima materijalnih i nadasve duhovnih spomenika i tradicija “stare vere’ te odgovarajućih identiteta pokorenih naroda. Mnoge zajednice, odbijajući pokrštavanje, imale su samo pravo izbora između istrebljenja i progona te upravo paganskim izbeglicama na Island i njihovoj okeanskoj postranjenosti dugujemo očuvanje pisanih tragova jedine neposredne tradicije germanske religioznosti.

Hrišćanstvo je odgovorno za zatiranje kulturnih identiteta evropskih naroda silom monoteističke netrpeljivosti i proselitizma, nepoznatog u evropskom te evroarijskom svetu. Ono što je od rih identiteta preživelo nasilja i progone, pokolje i lomače, duguje svoj opstanak samo sopstvenoj borbenosti, životnosti i žilavosti koji su često prinuđavali partizane ” novog neba” da. odustaju, da čine ustupke, poput preodevanja svetkovine Suncovrata u praznovanje tobožnjeg rodendana Isusa Hristosa. Neophodno je istaći da su kulturni identiteti evropskih naroda imali mnogo povoljnije uslove i sudbine u svetu pravoslavlja, zahvaljujući nizu njegovih odlika, od izvanredne posvećenosti postvarenjima doktrine ljudske slobode i gajenja religijske neposrednosti, do odsustva centralizovanog ustrojstva, svojstvenog katoličkoj Crkvi.

Posebno blagotvorao a dalekosežno dejstvo na očuvanje iskonskih vrlina i vrednosti nacionalnih kultura izvršila je reforma patrijarha Fotija, legitimišući i legalizujući heterodoksne oblike ispovedanja vere kod Slovena. Neophodno je istači da kulturni kontinuitet u Istočnom carsrtvtu za razliku od Zapadne Evrope ni u jednom trenutku nije bio prekinut te da su misao i umetnost stare Helade vazda bili prisutni i živi u prostorima vizantijske i potom slovenske elite. Veoma povoljne uslove za očuvanje nacionalnih samobitnosti i tradicija u pravoslavnom svetu pružala je i pruža autokefalna priroda crkava, zasnovanih na stvarnim, organičnim i nezamenljivim nacionalnim zajednicama pred kojima

svaka odgovara, od kojih svaka zavisi i koje stoga svaka nastoji zaštititi umesto na apstraktnoj univerzalnosti, odnosno katoličnosti, čiji je duh načelno ravnodušan spram potreba očuvanja i razvijanja nacionalnih potreba i osobenosti.

Izvesno je da su izložene prednosti pravoslavlja spram katolicizma plodovi ne samo verske politike Istočnog carstva te helenske baštine već nadasve kulture slovenske zajednice i karakternih svojstava slovenske forma mentis. Niz najdrevnijih znanih spomenika slovenske forma mentis, od Vlasove knjige do Nestorovog letopisa osvedočavaju jedinstveno velik, zapravo veličanstveni pogled na svet čija su nesputanost i neograničenost u prostoru i vremenu izravni znaci vanredne duhovne slobode i velikodušnosti. Za čoveka u posedu takve duhovne slobode i velikodušnosti nezamislivo je da drugime nameće svoju veru i uverenja, pogotovo ako težinom dužnosti iziskuju najbolje ljudske materijale.

Odnos između hrišćanstva i evropskih naroda valjalo bi sagledati i iz suprotne perspektive koja nam otkriva da su mnogi elementi te religije pretrpeli znatne pa i potpune preobražaje u Evropi. Mnoge vrle osobine koje obično ali neosnovano bivaju pripisane hrišćanskoj uljudbi ili hrišćanskom uticaju zapravo potiču iz predhrišćanske Evrope. To je dobro uočio arheolog Adriano Romualdi u nadahnutom ogledu ο evropskoj tradiciji:

“Nasuprot divljaka ali i Turčina te Levantinca, hrišćanin se odlikuje ‘merom’ u ispovedanju vere iponašanju… Bilo bi pogrešno verovati da je hrišćanstvo stvorilo takva svojstva jer je tip Evropljanina manje proizvod ‘Hrišćanstva’ nego što je ono proizvod evropskog etnosa. Sklonosti razumnoj pobožnosti, prožetoj osećanjem za uravnoteženost, velikodušnost i poštovanje, bili su prisutni već u klasičnom svetu. I poštovanje ličnosti te Ijudskog života, koji su karakteristike Evrope i koji predsta vljaju jasnu granicu spram ‘varvarina’ prisutni su već u helenskom humanizmu, pre Hristosa. Mnoge od takozvanih hrišćanskih vrednost nisu ništa drugo do nastavljanje načina bivstvovanja, ukorertjenih već u antičkom humanitas, na tlu iste etnije i evropske kulture.” (Romualdi, 1972)

Kada se spoznajni pogled, vičan da razlikuje sopstvo od tuđinstva, uzdigne još više te sagleda vidokrug najuzvišenijih misli i dela Evropljana, tvorenih u službi Crkve od zvezdanog svoda mauzoleja carice Gale Placidije u Raveni i Belog anđela iz sφskog manastira Mileševa do gotskih katedrala, od “negativne teologije’ Dionisa Pseudoareopagite do učenja Meistera Ekharta ο plemenitom čoveku, od svetih ratnika sa zidova zadužbine despota Stefana Lazarevića do prizora Bogorodice s detetom Pijera dela Franćeska, od gregorijanskih moteta do umetnosti fuga Johana Sebastijana Baha -jedno pitanje se nameće: šta je tu doista hrišćansko a šta evropsko?

I u cvetolikim sazvežđima mauzoleja Gale Placidije, kroz koje prosijava platonovska čežnja za zvezdanim prazavičajem nebeskog elementa čoveka, kao i u Belom anđelu iz Mileševa te celokupnom kanonu vizantijskog živopisanja, svaka iole osetljiva optika spoznaje stilova mora prepoznati plodove izvedene iz poznog, senilno uprošćenog klasicizma rimske umetnosti, koji su hrišćani, zavladavši Rimskom imperijom, preuzeli iz zatečenih radionica i potom kanonizovali. Gotske katedrale su nicle iz iskustva života pod okriljem gustih evropskih šuma te iz neiskorenjivog simbolizma “svemirskog stabla”, Yggdrasill-di, čije korenje, prema drevnoj vedskoj slici, potiče iz Neba. “Negativna teologija’ Dionisa Pseudoareopagite, što je bitno uticala na srednjovekovnu estetiku je jedan od niza izraza sklonosti evroarijskog čoveka od doktrine prosvetljenja princa Sidarte do Hajdegerove fenomenologije da u epohama velikih duhovnih kriza te potresa i iskušenja zaborava izvora tradicije prevladava spekulativna zavođenja i izrođavanja smelo otvarajući prečice ka izvornim metafizičkim istinama, određujući ih i čuvajući od zagađenja silom negacija svih privida. Propovedi Meistera Ekharta ο božanskoj prirodi čoveka poticale su izravno iz svetonazora “stare vere te su upravo zato bile proglašene jeretičkim. Sveti ratnici sa zidova manastira Manasije, u sumraku srpske srednjovekovne države, suštinski obnavljaju evroarijsku pedagogiji koja je prema Herodotovom opažanju učila mlade veštini upotrebe svetlog oružja te netremičnog gledanja u smrt i sunce istine. Prizor Bogorodice sa detetom Pijera dela Franćeska je kristalisan oko apolonske, simetrične i sferične strukture sveta a gregorijanski moteti prenose kroz vekove moduse drevnih pevanja evroarijskih gorštaka, koji se i danas mogu ćuti, od Kavkaza do visokih Alpi. Muzika

Johana Sebastijana Baha, “jasna i tajanstvena poput zvezdanog svoda u letnju /7cc”(Rebatet, 1981), sa svojom veličanstvenom, vertikalnom pokrenutošću i susređenošću ka Središtu svih središta sušta je suprotnost izvornim hrišćanskim pevanjima, odnosno bliskoistočnim lestvicama te odgovarajućim, horizontalnim lelujanjima i lutanjima glasova po pustinjama ljudskog, lišenim postojanog, gravitacionog središta ne samo tonova već i misli te osećanja.

Nisu li sva te velika dela Evropljana svojevrsni biseri koje je evropski duh, svesno ili nesvesno, kristalisao oko nanosa prašine iz levantijskih pustinja, donetih vetrovima istorije?

Mit ο Hiperborejcima

Da povest pustolovine evropskog čoveka ne počinje od Atine i Rima već da našu spoznajnu perspektivu moramo produžiti do evroarijskog prazavičaja ukazuje nam i jedno helensko sećanje na duge, evroazijske puteve koji su dovodili niz pohoda evroarijskih plemena do severnih obala Sredozemnog mora. Doduše, u povesnoj svesti Helena to sećanje se vremenom zamutilo i pocepalo te izobličilo. Primerice, Platon paraćenje poslednjeg, dorskog talasa evroarijskih osvajanja svodi u okvire homerovskog predanja ο opsadi Troje, u pretpostavljeni sukob izmedu povratnika i novih naraštaja ratnika koji ih u zavičaju “nisu dočekali kako bi trebalo, nego je svuda vladala smrt i ubistva, a mnogi su čak moralipobeći u izgnanstvo. “(.Zakom\ III, 682de).

Eshilove tragedije čuvaju te prenose sećanje na sukob kultura evroarijskih osvajača i domorodaca kroz prizore pobeda “novih ” olimpskih i nebeskih božanstava nad “stanm , htonskim i podzemnim. Reč je i ο pobedi “patrijarhalne” tradicije nad “matrijarhalnom”, ο trijumfli načela posvudašnje Pravde nad zakonima krvne solidarnosti i pristrasnosti. U Eumenide Eshil istističe i estetski dualizam dve kulture, koji potvrduju i poredbe figura odgovarajućih panteona, počevši od Apolona i Dionizija. Nakaznost Erinija, domorodačkih božanstava, Apolon opisuje u besedi kojom objavljuje svoju vemost Orestu:

“Ne ostavljam te! Svagda čuvar biću tvoj /pa bio blizu il’ daleko od tebe; / i dušmanima tvojim neću biti blag. / Sad vidiš mahnitice savladane snom, / te gadne od sna iznemogle devojke, / te stare ćerke Noći, koje ne voli /ni bog ni čovek ni zverka ikakva. “(I, 2, 65-70).

Isti estetski zazor ispoveda i Atina kroz besedu što pruža uvid u pobedu Ahajaca, čijim pozivima se odazvala:

“Daleko na Skamandiv vaš ja poziv čuh / gde primah i pregledah ono zemljište /što ahejske ga vojvode i knezovi / ko velik deo ratnogplena zasvagda /u državinu meni dadoše… / U ovoj zemlji nov ja svet primećujem, / ne zebem, al’ su čudo mojim očima. / Α ko ste? (Obraća se “starim” božanstvima, prim. D. K.) Svima vama zborim jednako / i strancu tome što krajkipa sedimog, /i vama; nina kakavne ličite stvor, /nit bog vas vide kad u krugu boginja, / nit vaše obličje na ljudski liči lik. /Al’ bližnjem rugati se što je nakazan /pošteno nije, nitipravdi priliči. “(IV, 1, 400-417)

Hor Erinija odgovara ispovedanjem onog pretećeg te neobuzdanog osvetoljublja koje je ostalo jedno od osnovnih svojstava forma mentis čoveka pokorenih kultura, poprimivši najjači izraz, vekovima kasnije, kroz megasadističke, apokaliptične vizije teologa Jovana:

“Mladi bozi, stari zakon / oteste mi, pogaziste. / Uvredena, jadna, gnevna, / tamaniću zemlju ovu. / Otrov, otrov štono žalost/ opet rađa prosipaću. / Rašće lišaj, te bez lišća / i bez ploda sve ćepolje, /avajpravdo, opusteti. /Čuma ljudstvopodaviće. “(V, 4, 782-791)

Sećanje na evroarijske seobe od severa ka jugu evroazijskog kontinenta najbolje je sačuvano u mitu ο Hiperborejcima, što dokazuje prednosti takvog oblika predaje. Taj mit prosijava kroz sve slojeve helenske kulture, sve do Pausanijevog Opisa Helade koji čuva niz hiperborejskih kristalizacija. Primerice, prema legendi ο keltskoj najezdi što je ciljala blago Apolonovog hrama u Delfima helenski branioci su prizivali u poraoć ne samo elementarae snage prirode već i hiperborejske oklopnike: “Čim su se vojske sukobile, na Gale se ne samo stadoše oburvavati gromovi i odronjene gromade s Pamasa već se ustremiše na njih i jezive utvare u obličju oklopnika. Dvoje oklopnika, Hiperoh i Amadoh, kažu, stigla su od Hiperborejaca, trećije bio Pir, Ahilov sin. “(I, 4).

Tu je izneto jedno od brojnih helenskih osvedočenja verovanja rasprostranjenog širom evroarijskih prostora da u presudnim bitkama stupaju u borbu, često prizivani od potomaka, seni heroiziranih, legendarnih, mitskih ili obogotvorenih predaka. Herodot u osmoj knjizi Istorije pruža niz primera takvih povrataka slavnih seni na poljima rata, od eponiraa Maratona, Tezeja i Ehatla, koji su učestvovali u boju na Maratonu, preko Filaka i Autonooja, što su s živima branili Delfe od Persijanaca, do Ajanta i Telamona, koje su potomci prizivali da im pomognu u bitki kod Salamini. Taj običaj borbenog prizivanja predaka najduže se zadržao kod Srba. Prema svedočenju srpskog sveštenika-borca Ljube P. Nenadovića iz oslobodilačkih ratova protiv azijatskih zavojevača balkanske kolevke evropske kulture i civilizacije, ukad se pomećaju s Turcima (Cmogorci) uzvikuju imena i onih junaka što su u stara vremena sekli Turke: Ha, Strahinjiću bane! Ha, poteci Obiliću! Ha, Mandušiću Vuče, đe si, evo Turaka!” (Čajkanović, 1973). U ogledu Klicanje predaka znameniti srpski etnolog Veselin Čajkanović iznosi i sopstvena iskustva tog običaja, tokom balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, među kojima je upadljiv i jedan francuski usklik živosti jedinstvene, evroarijske tradicije: “Godine 1916, na jednom francuskom sektoru, kadje neka četa, istrošena i skoro uništena, iz rova koji je bio pun izginulih francuskih vojnika, trebalo da krene na juriš i zauzme neprijateljski položaj, pozvao je komandir ostatke čete na junš, i, u zanosu čoveka koji oseća da mora izvršiti zadatak, viknuo: Đebout les morst!’ (‘Ustajte mrtvi!’)”

U tradiciji ο kojoj je reč prizivaju se isključivo seni sopstvenih, krvnih predaka. Nezamislivo je da iko te i neki Helen priziva seni tudih, varvarskih predaka. Nad Pausanijevom predajom slobodni smo stoga zaključiti kako u helenskoj svesti Hiperborejci uprkos ogromne, zapavo polarne prostrne udaljenosti, odmerene i samim etimološkim značenjem etnonima nisu doživljavani kao tudini već kao istorodnici. Mit ο Hiperborejcima čuva sećanje na milenijima duge seobe helenskih predaka kroz evroazijske prostore, od okoloarktičkog prazavičaja do Peloponeza. Sećanje na okolopolarni prazavičaj Helena prosijava i kroz mit ο hiperborejskom poreklu te potonjoj seobi na jug boginje Lete, majke Apolona i Artemide, što luta po svetu u traganju za mestom gde bi mogla poroditi božanski plod, odbijana od svih iz straha od Herine ljubomore. Stenovito ostrvo Del, gde ona konačno nalazi željeno mesto i porada božanske blizance postalo je zato središte kulta hiperborejske tradicije.

Svest ο krvnoj, rodbinskoj vezi s Hiperborejcima prosijava i kroz predanje po kome je Leti pritekla u pomoć boginja porodaja, Ejlejtija, takode hiperborejskog porekla. Opisujući atinska svetilišta Pausanije nas obaveštava da se nedaleko od Serapidovog svetilišta nalazi hram Ejlejtije: “Ona je, vele, od Hiperborejaca došla na Del i olakšala Leti trudove. Ostali su za njeno ime saznali od Deljana. Α Deljani ovoj boginjiprinose žrtve paljenice i njoj u častpevaju Olednovu Himnu Ejlejtiji” (I, 18)

Tu transevropsku i metaistorijsku vezu između hiperborejske praotadžbine i Helade izražava i predanje ο kultnom prenosu žrtvenih darova, prvog požnjevenog klasja, koje Hiperborejci šalju, svake godine, Helenima. Prvo svedočanstvo pružio je Herodot: “Α najviše znaju ο ajima stanovnici Dela, koji tvrde da su Hiperborejci uvijali svoje zavetne darove u pšeničnu slamu i slali ih Skitima, a od Skita dospeli su ti darovi njihovim susedimna, i tako od naroda do naroda, dok nisu dospeli daleko na zapad do Jadranskog Mora, a odatle na jug u Heladu, i to najpe u Dodonu, a odatle su sišli na Maliski Zaliv, zatim su prešli na Eubeju, pa onda odgrada do grada stignu i do Karista, a posle ovogaprodu pored Andra i ne svrate na njega. Stanovnici Karista ih naime odnesuna Ten, a Tenjanina Del. ‘\Istonja, IV, 33)

Pausanijev prikaz tog puta štafetnog prenosa žrtvenih darova se donekle razlikuje od Herodotovog: “U Prasiji je Apolonov hram; ovamo, kako sepnpoveda, stižeprva letina kao žrtveni dar Hiperborejaca, a Hiperborejci je predaju Arimaspima Isedonjanima, od kojih prvinuprihvataju Skiti i dopremaju je u Sinopu; iz Sinope je Heleniprenose u Prasiju, a Atinjani su ti kojije nose na Del; onu prvinu roda sknvaju upšeničnojslamii niko odnjih je nije video. “(I, 31)

Razlike između Herodotovog i Pausanijevog opisa puta hiperborejskih žrtvenih darova Frejzer objašnjava geoekonomskim uzročnikom, otkrićem kraćeg puta, kroz Bosforski moreuz, Helsepont i Egejsko raore otvorenim ustanovljenjem helenskih naseobina na cmomorskim obalama koje je anahronizovalo stariji i duži, kopneni put. Valja imati u vidu da vremenska razlika između Herodotove i Pausanijeve predaje iznosi skoro šest vekova. Dakle, Pausanijeva predaja osvedočava saobražavanje rnita novoj mapi razmena, uz očuvanje njegove suštine pa i osnovnog pravca prenosa žrtvenih darova: sever-jug. Ostaje da se odgovori na pitanje: kakvo iskustvo taj mit čuva od zaborava za sva buduća pokolenja?

Po svemu sudeći i tu je u pitanju mitska predaja sećanja na evroarijske seobe, od krajnjeg evroazijskog severa do sredozemnog juga. Tu pretpostavku potkrepljuju i pridavanja Hiperboreji atributa primordijalnog, “zlatnog doba”. Herodot pripoveda kako je Aristej sa Prokonesa, nadahnut Apolonom te predanjem ο njegovom hiperborejskom zavičaju kuda odlazi svake zime krenuo tragom hiperborejskog boga, dospevši do Isedonije. Po Herodotu, Aristej u Arimaspskim pesmama podučava da “iza Ise-donjana stanuju Arimaspi, ljudi sa jednim okom, a da su dalje iza njih orlovi, čuvan zJata, a još dalje od ovih, sve do morske obale, stanuju Hiperborejci. “(IV, 13) Verodostojnost Aristejevog svedočanstva posredno potvrđuje Herodotov promašeni prevod iraenice Arimaspi s “ljudi s jednim okom “: “Zovemo ih skitskim nazivom Arimaspi jer arima na skitskom jeziku znači ‘jedan’ a spu znači ‘oko'” (IV,27) Tek svetlost staroiranske leksike omogućava nam spoznaju ispravnog značenja Anmaspi. Tu je zapravo reč ο Aryannaaspa, ο “Asijima koji volekonje”.

Pod svetlom evroarijske simbologije, u orlovima \ zlatuo kojima peva Aristej možemo lako prepoznati obeležja prvobitnosti i metafizičke osunčanosti hiperborejske pradomovine što je prenosom prostora u vreme povezano s mitskim, “zlatnim dobom”, ο kome čuvaju sećanje skoro sve evroarijske kulture. Po nizu helenskih sećanja, iz hiperborejske pradomovine Ahajci su doneli kult Apolona a po tradiciji koju prenosi Plutarh, u arktičkim predelima gde sunce zalazi samo jedan čas dnevno tokom čitavog meseca i gde ni noć nije tamna već je slična sumraku sniva Kronos, bog zlatnog doba. (De facie in orbe lunae, XXVI.)

Herodot prenosi kako za uspomenu na smrt hiperborejskih devojaka koje su prvi put donele darove “delske devojke i momci seku svoju kosu; uoči svadbe odseku devojke sebi jedan

pramen kose, obaviju ga oko vretena i stavljaju na grob… a svi momcisa Dela omotavajupramen kose oko jedne zlatnegrančice i stavljajuga nagrob. “(IV, 34)

Izloženi ritual odlaganja pramenova kose pripada simbolizmu učešća u hiperborejskoj tradiciji te vernosti njenim vrlinama i vrednostima. Pomenuti žitni omotač u koji su položeni hiperborejski darovi simboliše večnost tih vrlina i vrednosti. Herodotovo predanje da hiperborejske darove, obavijenu žitnim omotačom, “niko nije video” (I, 31) ukazuje da nije u pitanju vidljiva, dakle materijalna već nevidljiva, metafizička vrednost.

Srodnost s varvarima

Za hiperborejski prazavičaj vezana je i ideja duhovne čistoće koja se prenosi i na telesnu razinu. Ideju čistoće otelotvorava Apolonov sluga Abarije Hiperborejac koji s apolonskim znamenjem, sa zlatnim lukom, obilazi helenski svet i čudotvorno čisti gradove te pojedince i od najtežih bolesti, uspostavljajući, kao u Sparti, imunitet i od kuge. Bilo je neminovno da se hiperborejski element umeša i u glavni te trajni duhovni rat između evroarijskih i domorodačkih slojeva, najupadljivije ispoljen borbom Apolona i Dionizija za prevlast, počevši od Delfa. Pausanije nam prenosi teoriju pobornika apolonske osnove Delfa: “Boja, meštanka, koja je sastavila himnu za stanovnike Delfa, kaže da su proročište za boga (Apolona) osnovali ljudi koji su došli od Hiperborejaca, Olen i drugi i da je on prvi davao predskazanja i prvipevao u beksametrima. Ovo su Bojini stihovi: ‘Hiperborejaca sinovi Pagas, božanski Agijej / Proročište stvoriše zaista tu što seća se dobro.’ Nabrajajući i druge Hiperborejce, na kraju himne imenuje Olena: Olen, prvi prorok Fena koji je bio, / Prvi od stihova drevnih doista načini pesmu.'” (X,5)

Uz vertikalnu, dijahronu dimenziju helenske svesti ο pripadnosti široj, evroarijskoj zajednici, postoji i horizontalna, sinhrona, koja ume da povreraeno prevlada čak i onaj najveći jaz, između Helena i persijskih varvara. I u tom domenu svest ο zajedničkom poreklu sačuvala se u obliku jednog mita. Prema Herodotovoj predaji na taj mit pozivao se Kserkse poručujući preko jednog glasnika Argejcima da sklope savez umesto da

ratuju: “Priča se da je taj glasnik, stigavši u Arg, izjavio: ‘Argejci, kralj Kserkse vam ovo poručuje: Mi smatramo da je Persej, čiji smo mi potomci, sin Danajinog Perseja, koga je rodila Kefijeva ćerka Andromeda. Prema tome, dakle, mi bismo vodili poreklo iz vašeg grada, i ne bi imalo smisla ni da mi ratujemo protiv svojih predaka, a ni da vi pomažete drugima u ratu protiv nas, nego bi trebalo da sedite mirno kod svoje kuće.'” (VII, 150).

Istu svest Eshil iskazuje na sceni tragedije Persijanci posredstvom jednog sna Kserkseove majke Atose, u kome se Persija i Helada, predstavljajući Aziju i Evropu, pojavljuju kao rođene sestre: “U lepu ruhu pojave se ženska lika dva / u persijskome jedna beše peplosu, / u dorskom ruhu druga stale meni pred oči. / Uzrastom nadmašahu žene današnje, / lepota im bez mane; sestre behu to / od istog roda; ovoj kockom dopade / Helada za dom, onojzemlja varvarska. /1kavgu neku, u snu mi se učini, / zapodenu. Α sin moj kad to primeti, / zaustavlja ih, min, preže kola, /u jaram težak hvata, šiju steže im. “(I, 2, 181191)

U Anabazama, opisu čudesne pustolovine helenskih plaćenika, koji su ratovali na strani Darijovog sina Kira a protiv njegovog brata, kralja Persije Artakserksa, Ksenofont pruža nekoliko primera živosti persijske svesti ο srodnosti s Helenima. Kada je raeđu Helenima izbila neka velika svađa, Kir je požurio da ih pomiri urlajući: “Klearko, Prosene i svi Heleni, da li ste poludeli!? Zar ne shvatate da ako se pobijete, u tom istom trenutku će nas smaknuti sve, prvo mene a potom vas. Ako bude ugrožen naš pohod svi ovi varvan oko nas će nam skočiti za vrat s takvom svirepošću kakve nema nikod varvara u kraljevoj vojsci. “(1,5)

Dakle, persijski princ za sebe i Helene koristi prvo lice množine a vojsku svoje multirasne i multikulturne države naziva ” varvarskom”. Kada Kir, uoči sukoba, upućuje helenske plaćenike u svoje strateške zamisli, on opisuje persijsku vojsku svog brata kao Homer trojansku, ali uz prezir nepoznat pesniku Ilijade. “Suočićete se s mnogo brojnijim neprijateljima koji običavaju da napadaju urlajući kao mahniti. Dovoljno je da samo malo vremena izdržite taj udar i potom kažem vam to bez ikakvog stida shvatićete kakvi su ljudi u ovoj zemlji. “(1,7) Samo osećaj duhovne bliskosti ili iskonske, evroarijske istorodnosti helenske

i persijske religije raože objasniti lakoću s kojom je persijski princ uzeo učešća u verskom ritualu evropskih plaćenika, ponavljajući s njima ratnu lozinku “Zevs Spasilac ipobeda!”\e dodajući: “/ japonavljam tajpoziv te nekga Nebo usliši!'{\$)

 

 

USPRAVNICA TRODELNOSTI

U monografiji Srednjovekovna civilizacija Zapadne Evrope Žaka Le Gofa, trodelno društvo ilustrovano je minijaturama sa stranica manuskripta hronike Džona od Vustera iz XII veka koje prikazuju grozomorao snoviđenje Henrika I, kralja Engleske, u kome mu prete, s odgovarajućim oruđima, predstavnici tri staleža: ratari, potom vitezovi i konačno sveštenici. Slobodni smo zaključiti da tu suveren vlada, na vrhu trodelne strukture zajednice, uz neophodnu podršku sva tri staleža. Ako bi likovni prikaz evropskog ideala i strvarnosti trodelne strukture zajednice potražili širom optikom, najpotpunije svedočenje pružila bi nam slika Seoba Srba Paje Jovanovića. Ipak, da bi potpunije shvatili njen ikonološki smisao moramo imati u vidu i istorijsku okolinu seobe.

Velika kontraofanziva evropskih snaga na azijatske zavojevače što je usledila uspešnoj odbrani Beča, 1683. godine izazvala je kod Srba ogromne nade u skoro oslobođenje od ropstva pod teretom islamske pseudoimperije. Srbi, iz svih, slobodnih kao i okupiranih krajeva otadžbine dizali su se na oružje i pridruživali pohodu vojske cara Leopolda, koji ih je decembra 1688. godine pozvao u borbu, obečavajući slobode i povlastice. Izgledalo je da će azijatski dušmanin Evrope biti odbaćen s one strane Bosforskog moreuza ali je i ta prilika poput svih prethodnih i potonjih izostala zahvaljujući nedostatku evropske ili bar hrišćanske solidarnosti, prečesto opterećenom i izdajom.

U tragediji ο kojoj je reč izdaju je počinio kralj zvani Sunce: umesto da se pridruži i pomogne oslobodilački pohod cara Leopolda, Luj XIV je sklopio savez s islamskom pseudoimperijom kako bi zloupotrebio susredenost vojnih snaga carstva na evropskom jugoistoku i provalio s vojskom u Falačku, jeseni 1688. Leopoldovi stratezi bili su prinuđeni da odmah upute najveći deo vojske i pridruženih jedinica srbskih ratnika sa jugoistočnog na zapadni front odbrane carstva. Ta izdaja Luja XIV je bitno doprinela preokretu odnosa snaga na balkanskom frontu te su se bedni ostaci carske armije, nakon poraza u bici kod Kačanika, okrenuli u brzo pa i panično povlačenje ka severu, ostavljajući nezaštićeni srpski narod krvožednom osvetoljublju okupatora Evrope.

Kada je sila islamske pseudoimperije ponovo zauzela Niš rodno mesto rimskog imperatora Konstantina poražena evropska vojska dobila je slobodu za povlačnje pod uslovom predaje svih Srba, svih uzrasta, koji su potom bili listora pobijeni. Ο tom velikom iskušenju srpskog naroda svedoči anonimni letopisac iz manastira Dečani: “Oh, oh, oh, gorko uvi mnje! Ljuti strah i beda togda beše; mater ot čedeh razdvajahu, a ot oca sina; mlade robljahu, a stare sekahu i davljahu. Togda na se čeloveci smrtprizivahu a ne život ot prokleti Turaka i Tatara. Uvi mnje, ljute tuge!” (PanićSurep, 1963)

Tako je bila pokrenuta najveća seoba srpskog naroda iz okupiranih prostora ka carstvu, kome su Srbi bili potrebni da bi ga branili od azijatskih pretnji i najezdi, duž Vojne Krajine. Car Leopold obratio se tada predvodniku seobe Srba, patrijarhu Arseniju Carnojeviću pismenim priznanjem te pozivom da istraje u radu da se “varvarsko-otomansko tiranstvo uništi i ugasi. ”

Prikaz seobe Srba naručili su, krajem XIX veka, od Paje Jovanovića, patrijarh Georgije Branković i Crkveni sabor, kao srpski odgovor slici Mihalja Munkačija, Ajpad osniva mađarsku državu, napravljenoj za potrebe proslave hiljadugodišnjice mađarske kulture i države. Nažalost, Jovanovićevo delo plod ne samo nacionalnog saosećanja već i opsežnih istoriografskih istraživanja nije bilo prikazano na rečenoj izložbi jer umetnik nije imao dovoljno vremena da izvrši bitne promene, kakve je nalagao naručilac, nameran da tom slikom posvedoči kako seoba Srba nije bila puko povlačenje naroda pred tudinskom najezdom već dolazak vojno i politički organizovane sile.

Kako svedoči treća, konačna verzija tog dela, iz 1945. godine, umetnik je svoj doživljaj seobe Srba kristalisao oko trodelne strukture zajednice, oličene predstavnicima funkcija duhovnog suvereniteta, odbrane i plodnosti. Na desnom krilu frontalno razvijenog poretka, ispred gusto zbijenih redova borbene konjice, ističe se vitez-oklopnik u galopu, sa zaštitnički uspravljenim kopljem u desnici. Na levom krilu je oličenje fiinkcije plodnosti, majka s detetom te narod ratara a u središtu su visokodostojnici crkve, predvođeni patrijarhom Arsenijem Čaraojevićem, s obeležjima vere. Pogled umetnika ili osmatrača prizora je odsredišten te pada u prostor između predstavnika plemstva i sveštenstva, gde ispred svih korača, u opancima, s puškom na ramenu, muževno odlučno, uzor srpskog ratara-ratnika, odnosno krajišnika, vekovima na vatrenoj liniji odbrane Evrope od azijatskih zavojevača.

Kad ga osmatramo pogledom što ume i da proživljava viđeno čini nam se da on nosi teret mnogo veći od one “ogromne tragedije sna na plećima seljaka ” ο kojoj nam potresno svedoči Ezra Paund već u prvom stihu prvog pevanja iz pizanskog zatočeništva. (Pound, 1953) Na svojim plećima taj srpski ratar-ratnik nosi ne samo tragediju velikog poraza Evrope već i teret dužnosti i odgovornosti sve tri funkcije zajednice, preuzetih silom vanrednih okolnosti što za srpski narod traju već vekovima. Taj srpski ratarratnik dolazi iz velikih daljina i izgleda da svojim zamišljenim pogledom pod dubokom senkom skupljenih veda još dalje stremi. Izgleda da je za takav usiljeni marš kroz istoriju neophodno umeće višebojnog ogledanja u svakoj od tri osnovne funkcijediscipline evroarijske zajednice.

Ideologija trodelnosti

Svaki pogled ka horizontima evroarijskih ishodišta evropskog čoveka mora uočiti da su ona u doraenu političkih stvarnosti ili ideala obeležena jedinstvenim svojstvom koje je Zorž Dimezil odredio nazivom ideologija trodelnosti. Reč je ο idealnom modelu trodelno ustrojenog poretka zajednice, sazdane od zasebnih ali povezanih te komplementarnih funkcija: suvereniteta, odbrane i plodnosti. U idealnoj, evroarijskoj zajednici prva funkcija sadrži suverenska i sudijska, magijska i religijska delovanja; drugu funkciju izvršava, u prvom redu, borbeni element aristokratije i anarhične mladosti, dok treća obuhvata niz polja delotvornosti, od materinstva do poljoprivrede, zanatstva i trgovine. Najdrevnije pravno određenje dužnosti tri funkcije sadrži zakonik života indijskih Arija, Manava-Dharma-Castra, po kome je njihov propisatelj Puruša, objedinitelj prirodne i svemirske dimenzije čoveka te oličenje načela delotvornosti svemira:

“Radi zaštite svega stvorenog Puruša je proizveo određene delatnosti, podeljene među onima koji su rođeni od njegovih usta, od njegovih ruku, od njegovi butina i od njegovih peta. Brahmanima je naložio da podučavaju, proučavaju, prinose žrtve za sebe, pnnose žrtve za druge, da poklanjaju i primaju darove. Kšatrijima je naložio da štite narod, da poklanjaju, da prinosi žrtve i izučavaju svete knjige te da budu uzvišeni nadpredmetima čulnih zadovoljstava. Čuvanje stoke, davanje milostinje, prinošenje žrtvi, čitanje (svetih spisa) trgovanje, pozajmljivanje novca s interesom i obrađivanje zemlje su poslovi odredeni za vajšije. Puruša je slugama dodelio samo jedan posao: da služe ostale klase bezkivnosti. “(I, 87-91)

Sažimajući svoja višedecenijska istraživanja višestranih pojavnosti ideologije trodelnosti od evroarijskih panteona do struktura zajednica i forma mcntis evroarijskog čoveka Dimezil je zaključio:

“Prvo: osim Indo-Iranaca, indoevropski narodi u drevnom dobu ili su stvamo primenjivali takvo (trodelno) razvrstavanje, ili su, u legendama, pomoću kojih su objašnjavali sopstveno poreklo, delili njihove, takozvane ‘početne’ sastojke među kategorije tog istog razvrstavanja; drugo: u antičkom svetu, od zemlje Sinjaca do Herkulovih stubova, od Libije i Arabije do Hiperborejaca, nijedan neindoevropski narod nije iznčito izkazao, praktično ili idealno, takvu strukturu, ili, ako je to i učinio, bilo je to nakon određenog dodira na sagledljivom mestu i u vremenu s nekim indoevropskim narodom. ” (Dumeiil, 1958)

Ideologija trodelnosti je koordinatni sistem svetonazora evroarijskog čoveka s kojim on osmatra i doživljava, spoznaje i oseca te određuje značenja i značaje stvan ι pojavau areni svoje ŽtvoOrcrborbe. U spoznajnoj ]5erspektivi jedna od posledica pose”Hovamja takvog koordinatnog sistema je vrednosni primat uloge nad njenim izvršiocima: kao da uloge pripadaju platonovskom svetu ideja a izvršioci svetu nastajanja i nestajanja. Kako istorijsko iskustvo svedoči, taj primat uloga čini ih neprikosnovenim i neuslovljivim spram sila nastajanja i nestajanja te omogućava trajnu mobilizaciju izvršilaca. Dakle, tu su uloge večne a Ijudi smenjivi i smrtni. Trud prevazilaženja onog smenjivog i smrtnog u pravcu uzdizanja težišta bića do razine tipa ili herojske uloge jeste čin raetafizičkog preobražaja koji Homer iztiče nazivajući svoje junake “bogolikim”. I upravo tu se ideologija trodelnosti pokazuje celovito otelotvorena suverenom i vojskovođom Agamemnonom, što liči na tri boga, predstavnika tri funkcije: “Očima svojim i glavom na gromovitog ličaše Diva, /pasom na Areja boga a grudima na Posidona. ‘\Ilijada, 11,7, 378-379)

Ni bogovi evroarijskog panteona nisu pošteđeni od strogih ispita iraanentnih načelima ideologije trodelnosti, prinudeni da zbog neuspeha ustupaju mesta drugim. Pokreti smena odvijaju se ne samo u krugu panteona već i između bogova i ljudi, što ukazuje na mene pa i na opadanja religijske svesti. Zato ponekad, na scenama mitova i legendi, neka istorijska ličnost uspeva da svojom osobenošću toliko zakloni paradigmatsku ulogu da ona tu ostane poznata samo pod odgovarajućim imenom i prezimenom. Tako je i Isus Hristos, u mnogim mislima i srcima, zauzeo mesto evroarijskog Spasioca, primerice iranskog Saošyanta (Autran, 1935) rođenog doslovno bezgrešnim začećem, jer mu je majka devica koji se pobedonosno vraća pri kraju svakog ciklusa, dugog tri hiljade godina, da izvrši veliko ispravljanje i preobraženje sveta. Dolazak Saošyanta obećavaju, bar hiljadu godina jire nove ere, arijske himne Yašt: “Kada mrtvi budu vaskrsli, /ZrV/(Saošyant) će doći bez oklevanja, /Po volji život će bitipreobražen. ” (XIX, 11 i 89) U narodnim nadama srednjovekovne Evrope ta iskonska iščekivanja metaistorijskog spasa probudila su se i kristalisala oko figura poput Fridriha II Hohenštaufena te Marka Kraljevića, za koje odgovarajuća predanja govore da nisu umrli već da u središtu svete planine, sa svojim ratnim pristašama, očekuju kraj najgoreg doba, kada će izaći u pobedonosni juriš protiv sila zla. Upravo kao što čini iranski Saošyant, pri kraju četvrtog, mračnog doba.

Sudeći po kristalizacijama povesnog iskustva evroarijskih naroda u obliku mitova i legendi, strukture ideologije trodelnosti su omogućavale ne samo skladni život zajednice u znaku saradnje svih njenih funkcionalnih delova već i integraciju drugih etničkih skupina. Mitska i epska predanja ο ratovima između Aza i Vana, Latina i Sabinjana ili Ahajaca i Trojanaca izvesno iskazuju borbena iskustva evroarijskih naroda na putevima evroazijskih rasejanja. Tamo gde su etničke ili rasne razlike između osvajača i domordaca bile prevelike nije ih bilo moguće integrisati kroz treću funkciju (kao Vane ili Sabine) već je bila obrazovana posebna, četvrta klasa, poput one zvane šudra, za starosedeoce Indije. Dobar primer uspešne integracije pružaju legende ο stvaranju Rima ujedinjenjem različitih etničkih skupina, odnosno funkcija. Polubog, rex-augur, Romul, zajedno sa svojim latinskim drugovima, nosilac je prve funkcije. Njemu pomaže Etruršćanin Lukumon, sa svojom grupom profesionalnih ratnika a Sabinjani, bogati starosedeoci, oličavaju treću funkciju.

Ideologija trodelnosti je prva osobenost političkog bića evroarijskog te evropskog čoveka, ne samo u hronološkom već i kvalitativnom smislu. Raznovrsni oblici ili odrazi ideologije trodelnosti obeležavaju i odmeravaju celokupnu političku povest Evropljana, od Platonove Države najpotpunijeg doktrinarnog opisa njenih sadržaja do staleških skupština Evrope pre buržoaskih revolucija, koje su preokrenule odgovarajuću hijerarhiju te omogućile uzurpaciju vlasti od strane neproizvodnih i parazitskih delova trećeg staleža. Upravo istorijska istrajnost tog uzora ustrojstva zajednice bogova ili ljudi što dovoljno opovrgava evolucionističke teorije po kojima je u pitanju samo jedna od etapa u razvoju svakog društva ukazuje na njegovu metafizičku, odnosno nadistorijsku prirodu i poreklo.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here