Драгош Калајић: Европска идеологија IX

Поделите:

Драгош Калајић: Европска идеологија VIII

Rusko pitanje

Nedostatak sposobnosti za uočavanje neprijatelja posledično prati i nedostatak sposobnosti za prepoznavanje prijatelja. Izvesno najkrupniji ispit iskrenosti ili bar suverenosti težnji ka ujedinjenju evropskih nacija i država zove su Rusija. Po pravilu iskustva na tom ispitu su pali svi arhitekti i graditelji Evropske unije, s izuzetkom generala Šarla de Gola koji je navukao na sebe omrazu atlantskog Levijatana i zato što se zalagao za Evropu “od Atlantika do Urala. Ni najpodrobnija analiza svih zvaničnih i nezvaničnih iskaza odbijanja da se gradilište Evropske unije ikada otvori za Rusiju ne može pronaći nikakav suvisli, nepobitni razlog. Protivnici Rusije, bili toga svesni ili ne, najčešće ponavljaju jedan sud Napoleona, iz egzila na ostrvu Sveta Jelena, koji osvedočava samo ljudski razumljiv, patetičan pokušaj pravdanja besmislenog i katastrofalnog pohoaa protiv Rusije i jed zbog izjalovljenog sna o francuskoj hegemoniji:

“Računao sam da je Rusija prevelika da bi mogla ikada ući u evropski sistem koji sam upravo uspostavio i čije je središte Francuska. Trebalo je dakle Rusiju izbaciti iz Evrope kako ne bi upropastila jedinstvo tog sistema. Trebaio je dati tom novom političkom razgraničenju prilično čvrste granice kako bi one odolele težini cele Rusije. Trebaio je silom staviti tu zemlju na mesto gde je bila pre sto godina.” (Napoleon, 1974)

Ima bar više lukavstva u Delorovom odgovoru ruskim zalaganjima za “zajednički evropski dom’, pruženom pri kraju izlaganja o perspektivama Evropske zajednice, pred Evropskim parlamentom, 17. juna 1989. godine. Takva zalaganja Žak Delor je označio kao ispad “preteranog lirizma , ne pružajući nikakvo objašnjenje zašto bi Rusija trebala ostati zauvek samo i jedino “sused’ Evropske zajednice:

“Izvesno je da imamo u vidu ono što su tačne geografske dimenzije Evrope, izvesno je da svim silama žeiimo da mir, trgovine i saradnja budu karakteristike sutrašnje Evrope. Ipak, treba da pazimo kako ne bi zapaii u preterani lirizam ili opasnost reklamerske politike. Rećiću kako bih bio bolje shvaćen da svi mi priželjkujemo selo Evropa u kome viada saglasje, u kome se ekonomske i kultume delatnosti odvijaju u međusobnom poverenju. Ali ako bih ja danas trebao da ocrtam takvo selo, dospeo bih do nacrta profila kuće zvane Evropska zajednica, čiji smo mi isključivi arhitekti i čije ključeve ćemo ljubomorno čuvati, koristeći ih za otvaranje naših vrata samo kako bi mogli trgovati sa susedima. “(Delors, 1993)

Ostaje nam da samo nagađamo kako je bilo moguće prevideti postojanje Rusije u “tačnim geografskim dimenzijama Evrope. Kancelar Nemačke Helmut Kola pak odricao je Rusiji mesto u Evropskoj uniji silom činjenice da se ona većim delom prostire po Aziji, ali taj geografski kriterijum nije primenio protiv prijema azijske Turske, za koji se zalagao, premda njen evropski delić, ostatak viševekovne okupacije, čini samo tri odsto turske teritorije. Sa stanovišta dužeg evropskog pamćenja možemo biti zadovoljni što u navedenom, Delorovom osvrtu Rusija nije više označena, po decenijama dugom običaju, kao neprijatelj, već samo kao sused. U nekim prethodnim periodima samozvani “Očevi osnivači” Evropske zajednice te unije imali su cak običaj da u Rusiji prokazuju pretnju ravnu onoj Atilinih hordi ili arapskih zavojevača kod Poatjea, premda je upravo Rusija vekovima branila Evropu od azijatskih osvajača:

“Mi živimo u epohi… u kojoj se zapadna civilizacija suočava s drugom civilizacijom što je napada i što hoće da je uništi. Isto se dešavalo kad smo zaustavili da tako kažemo Atilu na katalaunskim poljima, ili kada su Arapi bili zaustavijeni pod zidovima Poatjea. I, mutatis mutandis, ista istorijska pojava se pokazuje, ali pod drugim uslovima, s Rusima, oni želeći a mi prihvatajući izazov; to je izazov, na zapadnom terenu, da bi se videlo kakva će civiiizacija i kakve vrednosti proisteći iz ove borbe… Za to delo imamo, prirodno, potrebu za učešćem celokupnog Zapada, i ponavijam Celokupnog, s one strane granica male Evrope i dosežući SAD. “(Spaak, 1958)

Slobodni smo zaključiti da je u krajnjoj viziji samozvanih “Očeva osnivača Evropske zajednice te unije ona trebala da bude samo deo “ ceiokupnosti Zapada što obuhvata Evropu i SAD. Neki osmatrač obdaren ironijom mogao bi u navadenom iskazu prepoznati i tragikomični izraz užasa koji su Pol-Anri Spaku te ostalim ministrima inostranih poslova evropskih članica Atlantskog saveza ulili predsednik SAD Hari Truman i njegovi saradnici, na svečanoj večeri u čast potpisivanja osnivačkog akta, održanoj u Beloj kući 3. aprila 1947. godine. Tada je predsednik SAD ucenio Evropljane zastrašivši ih petparačkom obmanom kako tobože predstoji invazija Crvene armije na Zapadnu Evropu: “Uprkos ogromnog ratnog potencijala SAD, zapadne nacije su praktično razoružane i nemaju nikakvu mogućnost da spreče šest stotina sovjetskih divizija da zgnječe Zapadnu Evropu i veliki deo Azije.” Još veći užas kod evropskih gostiju izazvao je odgovor predsednika SAD na njihov predlog da se američko atomsko naoružanja iskoristi radi odvraćanja neprijatelja: “Bolje da ne govorimo o nužnosti upotrebe (atomskih bombi) protiv naših saveznika iz Zapadne Evrope ako bi bili okupirani.” Atlantski okupator Evrope obećao je odbranu samo pod uslovom “prihvatanja žrtvi nekih tradicionalnih ekonomskih i bezbedonosnih ciijeva koje u vašim (evropskim) očima neće izgledati osobito poželjne”. Sve u svemu, ta tragikomična predstava zastrašivanja evropske naivnosti ili podatnosti služila je iznudivanju od evropskih članica Atlantskog saveza krupnog plena, od bitnih delova državnog suvereniteta do kolonija, namenjenih novom, neuporedivo jeftinijem ali i surovijem te učinkovitijem obliku kolonijalizma, zvanom “dužnička ekonomija”. (Kalajić, 1998)

Silom sloma realnog socijalizma i razaranja SSSR iščezla je ideološka isprika rusofobije što je bestidno poistovećivala komunizam i ruski narod, cinično prečutkujući činjenicu da su ta doktrina i njena plaćenička armija bili izvezeni u Rusiju sa Zapada, uz obilatnu finansijsku potporu njujorške internacionale lihvarskog kapitala, radi uništenja hrišćanskog carstva. Ipak, u središtu osvajačke strategije atlantskog mondijalizma ostali su nepromenjeni načelni, rasistički, religijski te materijalistički razlozi rusofobije što u basnoslovnim bogatstvima Rusije vidi poslednji a najveći plen, nužno potreban parazitskoj prirodi opstanka američke pseudoimperije. Da je tobožnje neprijateljstvo spram komunizma samo puka isprika ili maska rusofobije dovoljan je jedan primer, direktiva Službe nacionalne bezbednosti SAD broj 20/1, od 18, avgusta 1948, godine:

“Mi moramo imati autonomne garancije koje obezbeđuju da čak i nekomunistički te nominalno prijateljskirežim (Rusije): a) u buduće ne raspolaže nikakvom vojnom moći, b) u ekonomskim odnosima silno zavisi od spoljnog sveta, c) nema ozbiljnu vlast nad glavnim nacionalnim manjinama, d) ne uspostavi ništa nalik gvozdenoj zavesi. U slučaju da takav režim ispoljava neprijateljstvo prema komunizmu i prijateljstvo prema nama, moramo se pobrinuti da ovi uslovi i pored toga budu nametnuti, premda ne na uvredljiv i ponižavajući način. Ali, mi moramo, ako ne milom onda silom, da ih pridobijemno, radi zaštite naših interesa.”

Ipak, protivrusku nastrojenost glavnih arhitekata Evropske unije nije moguće pripisati isključivo atlantskom nadziratelju radova. U pitanju je hronološki poslednji period vekovima duge konstante neprijateljske politike evropskih sila prema Rusiji.

Kako je već odavno uočio i nepobitno dokazao Danilevski, u studiji Rusija i Evropa, tom neprijateljstvu Rusija nikada nije dala nikakav povod. Retka, sporadična i veoma ograničena učešća ruske vojne sile u međuevropskim sukobima i ratovima bila su zapravo puka izvršavanja obaveza preuzetih silom prethodnih, dvostranih ili višestranih državnih ugovora o zajedničkoj odbrani. Ni u jednom od tih slučajeva Rusija nije tražila niti naplatila svoje vojno učešće nekim teritorijalnim ustupkom ili osvajanjem. Glavnu i trajnu okosnicu ruske spoljne politike spram ostatka Evrope činila su nastojanja da se od tursko-islamske pseudoimperije iznuđuju olakšanja tereta ropstva na plećima vekovima pokorenih hrišćanskih naroda, u pravcu njihovog potpunog oslobađanja te da se obezbedi slobodna i neucenjiva plovidba ruskoj trgovačkoj floti kroz Bosforski moreuz. Ideal niza pokolenja ruskih patriota kome se posvetila i carica Katerina II bio je konačno oslobađanje drugog Rima, Konstantinopolja te odbacivanje tursko-islamskog okupatora sa tla Evrope.

Takve nesebično proevropske i prohrišćanske težnje ruske spoljne politike i odgovarajući pozivi na zajedničku borbu nisu izazivali nikakve podrške, izuzev sporadičnih odziva austrougarske imperije, ali zbog razloga geopolitičkog širenja njene hegemonije, u pravcu Bliskog istoka. Tokom diplomatskog putovanja kroz Zapadnu Evropu 1698. godine, umesto zdušnih odziva ideji zajedničke borbe za oslobodenje evropskih prostora od tursko-islamske okupacije car Petar I je prikupio samo nagovore suverena Brandenburga, Saksonije i Poljske za zajednički rat protiv Švedske i njene hegemonije nad Baltičkim morem. Istoriju odnosa evropskih sila prema Rusiji, od vremena velikog “otvaranja” cara Petra I, obeležava višestrarno nastojanje od diplomatskog do ratnog da se sve njene proevropske i prohrišćanske težnje izjalove i da se održi u životu bolesnik s Bosfora te njegova parazitska okupacija kolevke evropske kulture i civilizacije. Po pravilu istorijskog iskustva, tu konstantu neprijateljstva prema Rusiji vazda je određivala i nalagala svojim evropskim medijumima u prvom redu Francuskoj britanska pseudoimperijalna politika, posredstvom tajne ili javne diplomatije, silom ucena i obećanja a nadasve po formuii divide et impera, koja je predstavljana kao tobožnje nastojanje da se očuva mir posredstvom održanja ravnoteže sila.

Na ovom mestu našeg izlaganja nužno je setiti se samo najkrupnijih uspeha protivevropske politike podlog Albiona. Zabrinuta za održanje prauzora “sanitarnog kordona”, što je služio da podstiče zavade umesto saveza između ruskog carstva i poslednjeg oblika rimsko-germanske imperije, podii Albion je posredstvom francuske politike nahuškao tursko-islamsku pseudoimepriju da napadne Rusiju, 1712. godine. Godine 1717. car Petar I je posetio Pariz s predlogom da se besmislena neprijateljstva, koje je protiv Rusije pokretala britanska spoljna politika, zamene savezom ali je bio odbijem silom kobnog, londonskog uticaja. Blistave pobede koje su izvojevane u ratu Rusije sa austrougarskom imperijom protiv tursko-islamske pseudoimperije (1736-1739) bile su izjalovljene za stolom mirovnih pregovora, snažnim pritiskom francuske diplomatije, u korist britanskih interesa. Nakon velikih ustupaka koje je rusko-austrougarski vojni savez iznudio mirovnim ugovorom od tursko-islamske pseudoimperije 1774. godine od teritorija do prava na slobodnu plovidbu Crnim i Egejskim morem te prava na nadzor stanja i zaštitu hrišćana britanska spoljna politika, nezadovoljna francuskim medijumom, odlučila je da deluje neposredno. Prva prilika ukazala se 1787. godine: nahuškana, tursko-islamska pseudoimperija je izazvala novi rat s rusko-austrougarskim savezom a britanska spoljna politika je istovremeno protiv Rusije, sa severa, pokrenula švedsku armiju.

Pritiskom na Beč britanska diplomatija je uspela da iznudi separatni mir sa tursko-islamskom pseudoimperijom 1792. godine, ostavivši opet Rusiju samu na bojnom polju, gde je ona ipak uspela da odoli svim izazovima i da potvrdi sve prethodno stečene ustupke. Idealne uslove za konačno oslobađanje kolevke Evrope od tursko-islamske okupacije pružio je tajni savez cara Aleksandra I i Napoleona, sklopljen u Tilsitu, s ugovorom koji je ruskoj hegemoniji prepuštao svu brigu o jugoistočnoj Evropi pod tursko-islamskom okupacijom te i konačno odrešene ruke za oslobađanje Konstantinopolja. Nažalost, ubrzo se pokazalo da francuski suveren nije bio iskren te da je njegova gramzivost htela da poseduje sve, i ostatak.

Sledeću priliku za oslobođenje kolevke evropske kulture i civilizacije pružio je ustanak grčkog naroda: od 1821. godine car Aleksandar I uzalud je nastojao da od evropskih saveznika i sila dobije saglasnost za vojnu intervenciju. Tu saglasnost, uz pravo nadzora nad unutrašnjom politkom tursko-islamske pseudoimperije uspeo je da izvojuje car Nikolaj I, po slovu javnih i tajnih odredbi ugovora sklopljenog s Prusijom i austrougarskom imperijom u Minhengracu, 1833. godine. To je bio znak za veliku kontraofanzivu britanske javne i tajne diplomatije, krunisanu londonskom konvencijom od 1841. godine, koja je obavezivala evropske sile na poštovanje suvereniteta trusko-islamske pseudoimeprije, čime je Rusija de facto izgubila skoro sve što je prethodno stekla po cenu ogromnih žrtava. Vrhunac te protivruske poltike podlog Albiona dosegnut je Krimskim ratom (1853-1856), u koji je Velika Britanija protiv Rusije povela i svoje medijume, Francusku te Savojsku kraljevinu, žrtvujući živote stotina hiljada Evropljana zarad održanja “bolesnika s Bosfora i njegove parazitske senke nad jugoistočnom Evropom. Rusiji je tada podii Aibion oduzeo čak i pravo na brigu za sudbinu hrišćana pod tursko-islamskom okupacijom.

Nakon užasnih pokolja izvršenih nad hrišćanima 1876. godine, Rusija je ponovo krenula protiv azijskog zavojevača i kad su se ruski vojnici našli u predgrađu Kostantinopolja, iznudivši mirovni sporazum koji je oslobodio sve slovenske narode Velika Britanija je sve zaustavila demonstracijom vojne sile u Mramoraom mora, praćenom besnim protivruskim harangama D’Izraelija i anglofilskih medija širom zapadne Evrope. Tada je Nikolaj Danilevski u ogledu naslovljenom Kako se poneia Evropa prema rusko-turskoj polemici uočio prividnost nekih deklarisanih suprotnosti, opažajući kako je protiv Rusija a za Tursku ustala ne samo ona očekivana “jevrejska, bankarska, berzanska, špekuiantska Evropa” već i Evropa demokratska, revolucionarna, socijalistička, počev od narodno-revolucionarnih partija… do kosmopolitske intemacionale. “ Bila je to zapravo potvrda jednog tužno-ironičnog zaključka, iznetog na stranicama studije Rusija i Evropa, po kome je mržnja prema Rusiji jedina veza sposobna da ujedini inače duboko razjedinjenu Evropu: “u tom pogledu klerikalci pomazu liberale, katoiici protestante, aristokrati demokrate, monarhisti anarhiste, crveni bele, iegitimisti i orieanisti bonapartiste “(Danilevski, 1994).

Potom je britanska politika divide et impera, pridobivši Nemačku i austrougarsku imperiju, uspela da ne samo izjalovi plodove vojnih pobeda ruske vojske i ustanika već i da između Moskve s jedne strane, i Berlina te Beča s druge, iskopa duboki jaz nepoverenja i suparništva. Skoro tokom celog tog stoleća, na azijskom frontu, britanska poiitika je istrajno vodila posredni rat protiv Rusije, od naoružavanja i huškanja muslimanskih naroda i plemena protiv ruske carevine do svesrdne te i finansijske podrške japanskom vojnom izazovu 1905. godine. Posebno okrutno nepočinstvo podlog Albiona bilo je uskraćivanje traženog azila ruskoj carskoj porodici, prepuštenoj krvnicima ruskog i hrišćanskog naroda. Uzgred rečeno, britanska dinastija pogazila je time i krvne veze s Romanovima. Par decenija kasnije poslala je ratnu krstaricu radi evakuacije abisinskog cara Haila Selasija i njegove svite, pred zakasnelim kolonijalnim pohodom italijanskih snaga.

Dakle, savremena zatvorenost gradilišta Evropske unije za veliki raski doprinos ujedinjenju Evrope od Rejkjavika do Vladivostoka odražava predugu podložnost zapadnoevropskih političkih (pseudo)elita uticajima ili nalozima što su nekad poticali s one strane Lamanša a danas s one strane Atlantika, saobrazno premeštanju središta interaacionale finansijskog kapitala iz Londona u Njujork, odnosno Vašington. U protivnom, imajući u vidu izrazito ekonomicističku prirodu i nastrojenost Evropske unije, njena zatvorenost spram Rusije bila bi potpuno neobjašnjiva. Nije moguće prevideti, kroz optike upravo ekonomskih koristi, basnoslovne dobrobiti koje bi Rusija unela u Evropsku uniju. od neprocenjivih zaliha prirodnih bogatstava i energetskih izvora, preko ogromnog tržišta do vanredno visoke kvalifikacione strukture radnog stanovništva, do tehnologije naoružanja koja daleko prednjači nad američkom. Tek s Rusijom Evropska unija može postati politički moćna, vojno nezavisna i ekonomski samodovoljna, neuslovljiva i neucenjiva, dakle suverena i sposobna da svetu pruži veliku spasonosnu, kulturnu i civilizacijsku alternativu.

Evrokratija protiv nacija

U povesti korišćenja reči Evropljanin niko je nije upotrebio za toliko niske predmete određenja kao Žan-Žak Ruso, u ogledu o vladi Poljske, lamentirajući nestanak nacija. Ipak, dva stoleća kasnije, njegovo kritičko preterivanje pokazalo se takoreći vidovitim:

“Nacionalne ustanove su te koje stvaraju genij, karakter, ukuse i običaje nekog naroda; koje ga čine određenim a ne nekim drugim narodom; one mu nadahnjuju ono goruće rodoijubije što potiče iz korenja koje nije moguće istrgnuti… Nek misli šta ko hoće ali danas nema više ni Francuza, ni Nemaca, ni Spanaca pa čak ni Engleza. Postoje samo Evropljani. Svi imaju iste ukuse, iste strasti, iste običaje, jer niko nije primio nacionalni pečat posredstvom samosvojstvenog vaspitanja. Svi će, u istim okolnostima učiniti iste stvari; svi će govoriti o javnom dobru a misiiće zapravo samo na sebe; svi će hvaliti umereno blagostanje a želeće da postanu krezovi; imaju samo jednu ambiciju: luksuz; samo jednu strast: zlato. Uvereni da ga mogu koristiti za postizanje svega što ih iskušava, prodaće se, bez izuzetka, prvom koji bude hteo da ih kupi. Kakvog značaja ima ko je gazda kome služe i čije zakone siede? Gde god ima novca za krađu i žena za korupciju oni se osećaju kao kod svoje kuće.”(Rousseau, 1971)

Po svemu sudeći, opisujući pretpostavljene Evropljane Žan-Žak Ruso je imao pred očima veoma uski sloj trećeg staleža, čija je internacionalna jednoobraznost ili sličnost izvesno bila plod urbanih iskorenjavanja i podložnosti uslovljavanjima merkantilne civilizacije. Takođe je izvesno da navedeni opis odgovara neuporedivo više dmštvu naše nego Rusoove savremenosti, što ukazuje da je nekad uski sloj trećeg staleža, tokom poslednjih vekova poprimio masovne razmere. Jednako je savremen i implicitni dualizam između Rusoove nacije i Evropljana. Reč je o neprijateljstvu evrokratije prema evropskim nacijama i nacionalizmima, što kao neka konstanta trajno obeležava vladajuće stanje duhova na gradilištu Evropske unije. Prema opažanju Ide Malji, s oriovske visine svoje katedre antropologije, jedan od glavnih deklarisanih ciljeva evrokratije ‘)Qsmrtnacije”.

“Ipak, poiitičari i novinari sicizno ne dopuštaju građanima da raspravljaju o tom cilju. Dobro znaju da bi u protivnom izazvaii pobunu. Prema jednoj Heimut Koiovoj rekonstrukciji istorije možda nesvesno ali potpuno priiagođenoj ispravijanju uloge Nemačke koju poiitičari i viastodršciponavijaju kao da je u pitanju najočiglednija istina, nacionaiizmi su pokretački uzrok svih ratova. Dakie, samo eiiminacijom nacija, odnosno dižava (premda se tu nastoji uspostaviti suptilna raziika između nacije i dižave), moguće je izbeći rat. Upitanju je toliko ideologizovana premisa da je o tome iziišno raspravijati. Ostaje činjenica da je neznanje poiitičara o dugoročnoj istoriji skoro neverovatno. Kada misie na istoriju nacija, svodeći je na dinamikupojava u devetnaestom veku oni se naiazepotpuno izvan saznanja nauke dvadesetog veka. Ili, boije rečeno, oni ostaju dužni da objasne mehanizme obrazovanja i odižanja Viasti. Čak i ako stavimo po strani tu grešku u interpretaciji istorije, ostaje nezaobilazna činjenica da nacije postoje. I upravo je to ono što projekt Evropske unije veruje da može izbrisati s rtčima na papiru ( Mastrihtskog) Ugovora. “(iMagli, 1998)

Doduše, u preambuli Mastrihtskog ugovora, članice Evropske unije se obavezuju “na ojačavanje soiidarnosti između njenih naroda, uzpoštovanje njihovih istorija, njihovih kuitura i njihovih tradicija”. Prihvatajući uslovno navedenu obavezu kao iskreni, premda trapavi izraz najboljih namera, moramo opaziti da je ona potom redovno izneveravana, na svim iole značajnim ispitima. Najupadljiviji primer takve izdaje pruža uskraćivanje svake podrške zahtevima Grčke da se poštuju i solidarno brane njena istorija, kultura i tradicija. Reč je o izneverenim pozivima za podršku, s kojima se grčka politike obraćala Evropskoj uniji protiv bestidnog prisvajanja i uzurpacije toponima Makedonija te istorijskih znamenja grčkog naroda od strane susedne, novokomponovane balkanske pseudodržavice, proizašle iz “antiherojskog rata Zapada protiv Jugoslavije\ Sami po sebi, rečena krađa i kičenje tuđim peijem ne bi zasluživali išta više od melanholičnog potsmeha ali geopolitički kontekst im pridaje značenje i značaj ozbiljne pretnje. Politička pseudoelita rečene pseudodržavice je otvoreno zatražila i dobila status bezuslovnog vazala i opslužitelja svih potreba atlantskog Levijatana. Tako je samozvana Makedonija dobrovoljno postala jedna od geopolitičkih karika “islamske transverzale\ odnosno lanca zemalja s muslimanskom većinom ili jakom manjinom, koji se proteže od Turske do Bosne i Hercegovine. U perspektivi antievropske strategije Vašingtona “islamska transverzala treba da otseče Grčku od Evrope i da služi kao jedinstveni kopneni most za mirnodopsko osvajanje Evrope silom imigracija trećesvetskih masa, žrtvi novog kolonijalizma, odnosno dužničke ekonomije. Osim toga, dotična pseudodržavica je i potencijalni medijum turskog ekspanzionizma i turskih teritorijalnih prohteva što lako mogu zloupotrebiti činjenicu da se istorijska Makedonija prostire i kroz Grčku.

Prema pravilu povesnog iskustva izrazito su negativne sve posredne ili neposredne reakcije evrokratije spram manifestacija, uspona moći ili izbornih uspeha pokreta i stranaka nacionalističkog smera, inače jedinih programski posvećenih upravo odbrani i razvoju vrednosti nacionalnih istorija, kultura i tradicija. Premda evrokratija nastoji da svoje netrpeljivosti posredno opravda te obrazloži primenom pseudoiluminističkih načela diskriminacije naprednih i nazadnih snaga, odnosno pretpostavljenom intelektualnom i ekonomskom zaostalošću pristalica nacionalističkih pokreta i stranaka geoekonomska mapa evropskih izbora svedoči upravo obrnuto. Upravo su ekonomski najrazvijenije regije Evrope izborna osnova najradikalnijih nacionalističkih pokreta otpora evrokratiji, globalizaciji i multikultumom društvu, od italijanske Lige Nord do Flamanskog bloka. U pogledu široke podrške programu francuskog Nacionalnog fronta, dr Miroslav Jovanović, ekonomski osmatrač Ujedinjenih nacija opaža da taj pokret najviše poverenja stiče u zonama gde su iskustva sa procesima evropske integracija najrazvijenija: “Dakle, liberalne teorije da ekonomski napredak donosi uživanje i zadovoijstvo ne dtže vodu u tom slučaju. Napredak je neophodan aii narod ima potrebu za osećanjem zajedničkog doživljaja budućnosti. Narod ima potrebu da bude pitan ili da učestvuje u sistemu kako bi doprineo stvaranju takve perspektive. Eiita je ozbiljno potceniiapojavu imoć nacionaiizma.” (Jovanovic, 2004)

Da li je u pitanju samo i jedino potcenjivanje? Činjenica da se nacionalistički pokreti i stranke odlikuju često najžešćim kritikama te najodlučnijim otporima spram niza mera evrokratske politike od protivdemokratskih uzurpacija nacionalnih suvereniteta do proimigracionih zakona i nameta raznovrsnih uravnilovki svetu proizvodnje, po cenu gubitka osobenosti ne može objasniti a kamoli opravdati izložene netrpeljivosti, čija je suština izvesno dublja i načelna, kako je opazila Ida Malji. Zestini te antinacionalne netrpeljivosti je toliko jaka da prevladava svaku unutrašnju meru političke mudrosti, zvane suzdržanost, po cenu skandala te izazivanja učinaka suprotnih od željenih. Upravo taj psihološki naboj netrpeljivosti spram nacionalizma odnosno spram političkih pojavnosti nacija ili bar nacionalno najsamosvesnijih slojeva ukazuje da je tobožnje evropsko ujedinjenje suštinski zamišljeno te građeno protiv evropskih nacija, protiv njihovih istorija, kultura i tradicija. I ogromno te strasno zalaganje evrokrata radi uspostavljanja multikulturnog društva ima za osnovnu potku mržnju prema evropskim nacijama, odnosno vrlinama i vrednostime koje nacije nose i otelotvoruju. Da ta mržnja nije zaslepljujuća pobornici multkulturnog društva bi morali opaziti da protivureče svom idealu ostrvljujući se na prava evropskih nacija.

Sile koje su u periodu pre Prvog svetskog rata podsticale i veličale nacionalizme unutar evropskih i hrišćanskih imperija da bi ih razorile i koje su potom u Versaju iscrtale mapu Evrope država-nacija tako da ih trajno zavađaju i sukobljavaju po novoj, mnogo dinamičnijoj britanskoj formuli divide et impera, zvanoj ravnoteža siia načinile su i osnovni tlocrt buduće Evropske unije kao klopke za zatomljavanje svakog istinskog političkog života nacija. Ako ostavimo po strani osnovnu svrhu evropskog ujedinjenja u perspektivi antievropske strategije atlantskog Levijatana, ostaje činjenica da su njegovi prvi pokretači i usmeritelji u Evropi bili prožeti duhom neprijateljstva spram svih nacionalizama. Valja istaći da su mnogi pobornici tog neprijateljstva iskreno verovali da su nacionalizmi jedini ili bar glavni uzročnici oba svetska rata, previđajući niz činjenica koje su ukazivale i ukazuju da je prokazani krivac bio, u najgorim slučajevima, samo medijumsko sredstvo drugih, izrazito protivnacionainih, protivevropskih te nadasve protivhrišćanskih sila i strategija, pobuda i ciljeva. Prva i preovlađujuća ideološka potka pokreta ka Evropskoj uniji bila je negativne prirode: uverenje da se mir može postići razgradnjom država-nacija te slabljenjem njihovih granica, pretpostavljenih ili nabeđenih uzročnika međuevropskih sukoba i ratova. Najslavniji i izvesno najnadahnutiji glasnogovornik te zablude je Tomas Man, kako svedoči poruka Evropljanima, upućena iz Njujorka posredstvom radio BBC-a, 29. januara 1943. godine:

“Ova podeia, posredstvom arbitrarnih dižavnih granica i suvereniteta, dovela je do propasti kontinenta. Za mene i za one koji dele moja mišljenja, ideja evropskog jedinstva bila je uvek draga i dragocena; ona je predstavijala nešto prirodno za naše mišljenje i našu volju. Bila je suprotnaprovincijskoj uskogrudosti, bednom egoizmu, brutalnosti i ponosu nacionalista; ona je označavala slobodu, širinu pogleda, duh dobrote”.

Nije teško prepoznati u navedenom mišljenju daleki, slabašan odraz veoma jake N’ičeove misli iz S one strane dobra i zla:.

“Zahvaljujući bolesnom otuđivanju koje je nacionalističko ludilo uspostavilo i nastavlja da uspostavlja između evropskih naroda, zahvaljujući jednako i kratkovidim političarima te površnosti što su uzpomoć njega danas na vrhuncu te nimalo ne naslućuju kako će razorna politika, kakvu primenjuju, nužno biti politika interludija zahvaljujući svemu tome, i nečemu drugom, što je potpuno neizrecivo, bivaju danas zanemarivani ili arbitamo te lazno previđani jasniji znaci pokazivanja volje Evrope da se ujedinf.

I u pogledu navedenih stavova neophodno je imati u vidu činjenicu da je nacionalizam nesvodiv u određenja poput Manovog, koje zapravo iz iskustava književnosti romantizma i realizma te odgovarajućih antiburžoaskih nastrojenosti izvodi opštu sliku prosečnog pripadnika nižih slojeva trećeg staleža za potrebe prikazivanja nacionalista. Takvom poistovećivanju mogli bi suprotstaviti mnoge iskaze nacionalističke svesti i samosvesti koji osuđuju upravo provincijsku uskogrudist, bedni egoizam, brutalnost i idiotsko samozadovoljstvo buržuja, ravnodušnih spram stanja i interesa nacije. Manova kritika odnosi se samo na jedno od niza sasvim različitih pa i suprotstavljenih iikova nacionalizma. Uostalom, upravo rani poiitički ogledi Tomasa Mana pripadaju ideainoj antologiji nemačkog nacionaiizma, odnosno Deutsche Bewegung, čiji su prvaci bili i prve žrtve Hitlerove borbe za samovlašće. Reč je o pokretu čiji je suštinski svetonazor bio otvoren za međunacionalne saveze, osobito s Rusijom, nastavljajući najbolju tradiciju pruskog nacionalizma. Uostalom, istu vrstu nacionalizma ispovedao je i Niče, osobito u posthumno objavljenom nacrtu Veiike nemačkepoiitike:

“Mi imamo apsolutnupotrebu za dogovorom s Rusijom, za novim zajedničkim programom, koji ne predviđa u Rusiji nikakvu engiesku nadmoć. / nikakvu američku budućnost “. (Mohler, 1972)

U političkim ogledima Deni de Ružmona, duhovnog oca evropskih integracija, ima premalo reči posvećenih osvetljavanju horizonta postvarenja težnji. Nasuprot tome, njegovi spisi obiluju retorikom napada na državu-naciju. Stiče se utisak da je i tu ujedinjenje Evrope tek puko sredstvo ostvarenja glavnog cilja, uništenja država-nacija. Poprimivši čudovišne izglede u De Ružmonovoj optici, država-nacija je postala kriva takoreći za sva zla savremenog sveta, kriva i zato što je navodno premala ali i zato što je istovremeno prevelika:

” Centralizovana i ujedinjena dižava-nacija sanja sebe i vidi sebe zatvorenom, potpunom, samodovoijnom, kako svojom kulturom, tako i svojom ekonomijom te kao jedinog sudiju ne samo sopstvenih već i tuđih interesa. Dakle, to je deo koji hoće da bude sve. Modema, ujedinjena i apsoiutna dižava-naeija je samo promašena imperija… S obzirom da su premale, dižavenacije treba da se federalizuju u kontinentalnim razmerama; i s obzirom da supreveiike, moraju da sefederalizuju iznutra”. (De Rougemont, 1968)

Dakle, države-nacije treba da nestanu, zajedno sa svim svrhama i dužnostima u službi vitalnih potreba odbrane, opstanka i razvoja nacionalnih zajednica koje su ih izgradile, kao svoj najveći i višestruko zaštitnički oblik. Simptomatično je kod svih protivnika država-nacija od Tomasa Mana do De Ružmona da oni potpuno previđaju njihove pozitivne sadržaje i delokruge, uloge i doprinose. Već smo u pogovoru srpskom izdanju zavetnog dela De Ružmona, Budućnostje naša stvar(Dc Rougemont, 1989), ukazali na pogubne posledice zatomljenja države-nacije pre stvaranja zajedničke države evropskih nacija: odričući se dela po dela suvereniteta te zaštita i dobrobiti kakve pruža država-nacija na putu ka konačnom, verodostojnom obliku ujedinjenja, nacionalnim zajednicama preti da pre tog cilja ostanu potpuno lišene svake odbrane, u svim domenima od vitalnog značaja. Uostalom, načelno nema ili bar ne bi trebalo da bude nikakve značajnije kvalitativne razlike između državenacije i zajedničke, federalne države svih evropskih nacija ka kojoj je De Ružmon stremio. U protivnom, ako ona ne bi bila dovoljno upravo zatvorena, potpuna i samodovoijna postala bi lak plen mondijalističkih uslojavanja i ucenjivanja, iskorišćavanja i zatomljavanja.

Izgled gradilišta Eropske umje, početkom dvadeset prvog stoleća potvrđuje izložene bojazni.

Već smo istakli da ekonomije i kulture država-članica Evropske unije postaju sve slabije spram razornih talasa globalizacije i mondijalizacije, spram atlantskih uslovljavanja i ucenjivanja; s druge strane, zbog tragičnog nedostataka zajedničke spoljne politike te vojne sile, redovno izostaju i zajednički, evropski odgovori na izazove u areni sveta. Procesi zatomljavanja i gašenja nacionalnih samosvesti izvesno znatno doprinose slabljenju te urušavanju svakog otpora spram mirnodopske invazije kontinenta od strane trećesvetskih masa imigranata, što prete da u doglednom vremenu potpuno preokrenu etničku i kulturnu sliku Evrope. I to je upravo cilj koji intelektualne pseudoelite evrokratije, u siužbi atlantskog Levijatana, već otvoreno i (zlu)rado zagovaraju. Jedan primer je dovoljan: govor profesora torinskog univerziteta Luiđi Bonantea, člana International Advisori Board “European Journal of International Reiations”, koji tvrdi .samo silom svojih želja a ne i dokaza kako je padom Berlinskog zida srušena i Evropa nacija te odgovarajućih identiteta:

Pad Berlinskog zida doista je zbrisao jednu ideju o Evropi, premda je nije zamenio drugom. Ipak, jedna okolnost je izbiia uprviplan, čim se siegia prašina odrušenja: da drzavijani (određeni kao skup onih koji je nastanjuju) ne mogu dopustiti a da ne budu zastupljeni, ili kako to već nameće nužnost. Jasno je da to znači odustajanje od ideje nacije zasnovane na identitetu (kakav to mcže biti identitet koji ujedinjuje Hoianđanina s Marokancem?), napuštanje ideje Evrope zasnovane na jedinstvenosti i superiornosti njenog istorijskog i kulturnog nasieđa, konačno, i nasuprot tome, usvajanje hipoteze demokratije koja se ne zasniva na putnoj ispravi već na sudioništvu sudbine (nadasve buduće), ne više zasnovane na prošiosti već na originainostipostojećih situacija i nepoznanica koje nas očekuju neće samo pravo giasa davati Evropi demokratiju već će to biti prvi koraci ka njenom rasprostiranju. Jedna nenacionalna, nesuverena Evropa, odbojna prema identitetu, demokratska: to jeprojekt.”( Canfora, 1997)

Navedeno mišljenje zaslužuje pažnju jer sažeto predstavlja opšte mesto nihilizma vladajućih pseudoelita u službi atlantskog Levijatana, koje svoju (sado-mazohističku?) protivevropsku nastrojenost nevešto skrivaju nastojanjem da se u svesti masa izopači, odnosno izbriše svako istorijsko, kulturno i tradicijsko značenje Evrope. Izloženi uzorak odaje da je u pitanju mišljenje sačinjeno od sprege implicitnog, pseudohegelovskog stava da je racionalno sve što je stvarno i uverenja da je vredno te načelno ili moralno neosporivo sve što je racionalno. Projektujući, primera radi, takvo klanjanje pred svakom stvarnošću u vremena pobedonosnog pohoda vojski Atile, Sulejmana Veličanstvenog, Napoleona ili Hitlera morali bi osuditi svaki nacionalni, religijski ili evropski otpor kao napad na stvarnost, odnosno na vrednost racionalnosti. Primerice, s jednakim pravom bi morali braniti i stvarnost, odnosno racionalnost koncentracionih logora, od Afrike do Sibira, protiv pretpostavljene iracionalnosti osuda. Osim toga, navedenom mišljenju nedostaje bilo kakva valjana osnova u stvarnosti za prvu premisu, odnosno za uverenje da je rušenje Berlinskog zida izazvalo, ne bolje opisanim mehanizmima, nekakvo “odustajanje od ideje nacije zasnovane na identitetu.” Naprotiv, upravo je rušenje Berlinskog zida označilo početak velikih pa i tragičnih obnova nacionalnih svesti i državotvortnih volja, širom Istočne Evrope.

Nacija koja nije zasnovana na nekakvom identitetu je nešto savršeno nepoznato u analima povesti, odnosno nešto što doista protivureči stvarnosti, osim ako navedeni mislilac nema u vidu umesto nacije amorfnu masu ili gomilu. Ključno mesto tog govora. (sado-mazohističkih?) želja, gde se obelodanjuje osnovna pobuda, čini retoričko pitanje: “kakav mcže biti identitet koji ujedinjuje Holanđanina s Marokancem” Doista, nikakav zajednički i objedinjujući identitet tu ne postoji. Ostaje da nam iluminator te činjenice još samo objasni kakav pravni ili politički, moralni ili logički zakon to nalaže Holanđanima da se zbog gostoprimstva koji su ukazali te ukazuju imigrantima iz Maroka ili bilo koje druge zemlje moraju zauvek odreći svog kulturnog i civilizacijskog, etničkog i istorijskog identiteta te odgovarajuće države i suvereniteta. Jasno je da takav zakon ne postoji i da je u pitanju samo jedan simptom rasprostranjene, nihilističke mržnje prema evropskim nacijama i Evropi nacija, koja bi htela da se prikaže kao nekakva neporeciva stvarnost i nepobitna racionalnost. Sledeći čudovišnu želju savremeni Holanđani treba da se odreknu zemlje koju su njihovi preci vekovima otimali od okeana te da je prepuste da potone pod talasima trećesvetskih masa.

Doduše, valja imati u vidu i istorijsko iskustvo da silom ponavljanja određene obmane i laži poprimaju izgled stvarnosti i istina. I upravo u ovoj savremenosti opažamo kako sila kriminalizacija i demonizacija nacionalnih identiteta što se s katedri izdajničkih psuedoetlita širi kroz medije masovnih uslovljavanja pokreće višestruke procese otuđenja od sopstva i pada svih odbrana. Tako se evropske nacije silom medijskih uslovijavanja doista, postupno aii neumitno, preobražuju u amorfne mase. U navedenom primeru nedostatka zajedničkog identiteta ciljna grupa evrokratskog nihilizma nisu, niti to mogu biti Marokanci već Holanđani. Oni treba da se liše svog identiteta a Marokaci će svoj izvesno sačuvati snagom islamske veroispovesti. Ako predočena, evrokratska izdaja evropskih nacija i Evropljana ostane ne vlasti, imajući u vidu i demografske tendencije, možemo lako zaključiti kako će već u drugoj polovini dvadesetprvog veka, u Evropi preovladati identitet trećesvetskih masa imigranata. Upravo ka takvom cilju vodi postvarenje projekta “nenacionalne, nesuverene Evrope, odbojne prema identitetu, demokratske “.

Last but not least, valja istaći da su krajnje neosnovana uverenja kako je moguće zasnovati demokratiju na nekakvoj “nepoznanici koja nas očekuje” s one strane smrti nacija i nacionalnih identiteta. Moderne, posredničke demokratije su plodovi nacionalnih pokreta ka državi-naciji. Ta činjenica objašnjava raznovrsnost oblika ili priroda demokratije na političkoj mapi Evrope XIX i XX stoleća kao posledice nacionalnih različitosti. Stoga je ispravno očekivati da će slabljenje nacionalnih samosvesti i identiteta izazivati i produbljivati poiitičku apatiju masa, ravnodušnost spram upražnjavanja rituala posredničke demokratije. Uostalom, reč je o dva paralelna i međuzavisna procesa koji se već odvijaju pred našim očima. Zajedno s osekom nacionalne samosvesti i identiteta osipa se članstvo političkih stranaka i stalno opada broj učesnika na političkim izborima. Tu oseku izvesno produbijuje izmeštanje centara političkog odlučivanja izvan nacionalnih okvira koje se doživljava kao gubitak poslednjih mogućnosti uticaja. Uostaiom, u najvećoj političkoj organizaciji sveta, OUN, nema ni traga demokratije jer bitne, izvršne odluke donose članice Saveta bezbednosti čija stanovništva skupa su daleko od toga da čine većinu čovečanstva.

Evrokratija protiv Hristosa

Već smo na početku naših razmatranja istakli posebno mesto te posredovanu prirodu hrišćanskog nasleđa u trezorima evropske samobitnosti. Osmatrana s neke visoke katedre komparativnih religija, hrišćanska doktrina je posebni, dramatični i agonični izraz duhovnog ustanka ostataka evroarijske tradicije unutar levantijskog melting-pot-a, odajući svoje poreklo nizom bitnih elemenata, počevši od rehabilitacije iranske ideje Spasioca, krivotvorene u starozavetnom odrazu po meri etnocentrizma ili etnoegoizma i linearno-istorijske umesto ciklične koncepcije vremena te istorije. Verodostojni evropski čovek, uz određena odstranjenja i pročišćenja jevanđeljske predaje, može se prepoznati u nekim izrazima posredovane doktrine. Hrišćansko nasleđe izvesno čini značajan a ponegde i bitan deo istorije, kulture i tradicije evropskih naroda, jer sadrži i neotuđive evropske, duhovne, misaone i stvaralačke doprinose, odnosno radove na zadate teme, koji veoma često umeju da ispoljavaju i viškove, suštine evroarijskog bića i svetonazora. Posebno veliku, mobilizatorsku ulogu hrišćanstvo je imalo na prvim linijama odbrane Evrope i evropskog nasleđa od islamskih zavojevača. Stoga mastrihtska obaveza poštovanja istorije, kulture i tradicija evropskih naroda izvesno mora obuhvatati i hrišćansko nasleđe.

Ipak, svedoci smo otvorene ili posredovane netrpeljivosti spram hrišćanstva koju evrokratija ispoljava svakom prilikom, počevši od upornog oglušivanja o molbe rimskog pape, ispred katoličke Evrope, da se u ustavnom određenju prirode i sadržaja Evropske unije nađe mesto i za hrišćanski sastojak. Mržnja evrokrata prema Hristosu je toliko neobuzdana da i na tom mestu prevladava sve unutrašnje stege kakve nalažu osnovačka pravila političke veštine saobraćanja te ne dopušta mogućnost čak ni pukog, retoričkog i sasvim neobavezujućeg isticanja hrišćanskog sastojka istorije, kulture i tradicije evropskih naroda. U osvrtu na evropsko nasleđe premabule nacrta Ustava Evropske unije, koji je Žiskar d’Esten predsednik Konvencije sazvane za sastavljanje tog dokumenta podneo javnosti na uvid, maja 2003. godine, nema ni pomena hrišćanstva ali ima iskaza duga spram masonskog iluminizma, inače podeljenog između borbenog ateizma i deizma:

U odgovoru na opaske arhibiskupa Žan-Luj Torana da je izostanak pomena hrišćanstva a odavanje počasti Iluministima “ideološka operacija” te izraz “iskušenja da se nasiino ispiše istorija objavljenom na stranicama milanskog dnevnika Corriere deila Sera od 31. maja 2003. godine prozvani Žiskar d’Esten se pravdao nedostatkom opšte saglasnosti te pretpostavljenom osetljivošću nehrišćanskih manjina:

“(U Preambuli ) pominje se religija i ističem da mnogi nisu hteli čak ni to… Nismo mogli da eksplicitnije navedemo (hrišćanstvo) jer bi u tom slučaju morali da navodimo i druge religijske tradicije, prisutne na našem kontinentu, od judaizma do islama. A ni to rešenje ne bi bilo prihvatljivo za sve”.

Konačno, posredstvom istog glasila, od 4. septembra 2003. godine, britanski ministar za odnose s Evropskom unijom Denis MakŠajn je obavestio hrišćansku javnost da mora odustati od svakog pomena hrišćanskog nasleđa u evropskom Ustavu zbog činjenice da “u Evropi živi petnaest miliona muslimana.” Dakle, i tu se očituje već uočeno protivurečje imanentno demokratskom sistemu, napad slobode pojedinaca te manjina na slobode, potrebe i volje većine. Formalno-pravnu osnovu borbenog ateizma modernih demokratija te posledičnog izgona svakog etičkog ili verskog uticaja iz prostora politike pruža upravo vladavina rečenog načela slobode i mira u prostoru odnosa između građana. Tu se potpuno i nedosledno prenebregava većina te arbitrarno pretpostavlja da objava jedne etičke ili verske volje ugrožava neke druge: zato se etičkim svetonazorima i veroispovestima nalaže stroga klauzura u okvirima puke privatnosti, uz posledično lišavanje društva i države bitne, vertikalne dimenzije života. Izlišno je isticati da je tu najveća žrtva upravo veroispovest ogromne većine Evropljana. Čak i tamo gde je svaka vera u viši poredak sveta iščezla, ostali su bar oni rudimenti etike kakvu iziskuje kao conditio sine qua non skoro svaka religija. Nije tačno da je sve dopušteno tamo gde nema Boga kako pomišlja jedan junak Dostojevskog jer nas je najveći evropski učitelj, Platon, u Eutifronu, odavno podučio da se naša posvećenost bogovima zasiva na uvidu u njihovu supremnu vrlost i dobrotu a ne na veri da su oni vrli i dobri samo zato što su bogovi. Pre pojave božanskog čovek mora uočiti u sebi i oko sebe sjaj vrlosti i dobrote, zametke kristalizacija bogova.

Vrativši se osnovnom toku izlaganja moramo uočiti da je antihrišćansku nastrojenost evrokratije posebno osvedočila svojevrsna zavera ćutanja ustanova i glasnogovornika Evropske unije te odgovarajuće mreže medijskih informisanja spram čina beatifikacije Marka d’Aviana, proroka i čudotvorca, propovednika i duhovnog savetodavca imperatora Leopolda I. Njegovom hrabrom duhovnom predvođenju malobrojne vojske branilaca hrišćanske Evrope te čudotvornom, gorostasnom ukazanju na nebesima u očima masa azijatskih zavojevača pred prestonicom poslednjeg oblika rimsko-germanske imperije niz istorijskih izvora pripisuje glavnu zaslugu za slom poslednje turskoislamsko opsade Beča, 12. septembra 1683. godine. Ni izričitim ukazivanjem na značaj dela svetog Marka d’Aviana u odbrani Evrope, u omeliji od 27. aprila 2003. godine, papa Jovan Pavle II nije uspeo da izmoli od evrokrata čak ni simbolični iskaz sećanja, poštovanja i zahvalnosti:

“Nenaoružani prorok božanske milosti, bio je ponukan okoinostima da se delotvorno zauzme za odbranu i jedinstvo hrišćanske Evrope. Evropski kontinent, koji se ovih godina otvara za nove perspektive saradnje, blaženi Marko d’Aviano podseća da će njegovo jedinstvo biti čvršće ako je zasnovano na zajedničkim hrišćanskim korenima.”

Iste godine, u Brislu, Interinstitucionalni seminar, posvećen finansijskim potporama istraživanja raznovrsnih upotreba ljudskih embriona, odbio je, de facto, silom načela (a)moralnog relativizma, sve hrišćanske zahteve da se poštuje ljudski život te okončaju takve zločinačke rabote. Zaključni dokument tog skupa potvrdio je pravo svake članice Evropske unije da sopstvenim zakonodavstvom zabranjuje ili odobrava istraživanja i korišćenja ljudskih embriona. Dakle, hrišćanski ili samo Ijudski naložena biološka etika nije bila uvršćena u skup acquis communautaire. I u tom slučaju osvedočilo se pravilo vladavine demona ekonomizma: jedina protivurečja izazvalo je pitanje da li je ispravno da istraživanja o kojima je reč finansiraju i poreski obveznici članica koje ih zabranjuju.

Ponekad, ta mržnja ne preza ni od zločina protiv hrišćanske tradicije, kako žalosno osvedočava učešće vojnih snaga članica Evropske unije u agresiji Atlantskog saveza protiv Jugoslavije. Jedan od bitnih ciljeva skoro tromesečnih bombarderskih napada bile su i desetine hrišćanskih crkava na Kosovu i Metohiji, mahom srednjovekovnog porekla. To razaranje nastavili su islamsko-albanski teroristi pod okriljem međunarodnih mirovnih snaga (KFOR), uz prećutnu saglasnost evrokratije, koja se nijednom prilikom nije oglasila da izrazi bar platonski protest protiv rušenja hrišćanskih hramova i spomenika na Kosovu i Metohiji, u kolevci evropske kulture i civilizacije. O kakvom nasleđu je reč neka ovde svedoče reči iz usamljenog apela Masimo Kaćarija, filosofa i gradonačelnika Venecije, iskazanih u intervjuu objavljenom na stranicama samo lokalne, venetske štampe:

“Musiimani bi mogii da pokrenu nove napade, oni uništavaju dragulje… Posle etničkih čišćenja na red je došio čišćenje memorije. Zbrisati sećanja. Nek nestanu simboli, nadasve jaki: crkve, manastiri, spomenici hrišćanstva. Treba sve to zbrisati s iica zemije kako bi se otklonio svaki povod za povratak Srba. Rat je završen 1999. godine ali Kosovo (i Metohija), autonomna pokrajina federacije Srbija-Cma Gora, u očekivanju da ko zna kad postane autonomna država ostaje… Sto dvadeset i dve pravoslavne crkve dignute su u vazduh, pred očima KFOR-a, multinacionalnih mirovnih snaga. Umetničko nasleđe svetskog značaja iščezava. Crkva Svetog Marka (u okviru Pećke patrijaršije) ima čudesne freske. Manastir i crkva u Prištinu su Konstantinopolj, Vizantija. Sav iznutra oslikan, Dečanski manastir poseduje neverovatnu lepotu. To su najdrevniji spomenici vizantijske umetnosti, deset hiljada puta značajniji od grčkih crkvi u Kastoriji ili vizantijskih ostataka u Solunu. Sećam se i romanskih crkava ranga velikih dalmatinskih katedrala u Zadru, Šibeniku, Trogiru. Nečuveno je da međunarodna zajednica koja je sebi čupala kose samo zato što su Avganistanci Bina Ladena digii u vaduh dve statue Bude, što su s umetničkog stanovišta nada de nada nije mrdnula prstom. Imajući tamo čak i svoju vojsku… Ako u okviru operacije koje Italija (italijanski kontigent u okviru KFOR-a) treba da čini ne bude zaštičeno takvo nasleđe, kakvom nema ravnog u svetu postaćemo saučesnici u uništenju. Treba nas streljati. Nemam drugih reči: treba nas streljati. Zar smo mi oslobodioci, oni koji su tamo otišli da donesu mir, koji su izabraii civilizaciju umesto varvarstva? To su neshvatljive stvari. Sve dok ne budemo apsolutno uvereni da niko neće moći ugroziti te crkve, mi ne smemo da raspuštamo naša vojna uporišta. To umetničko nasleđe je jedinstveno, bez presedana.“( Veca, 2003)

Vladavina pseudoelite

Na margini prethodnog navoda neophodno je ukazati da izraz “treba nas streljat” cilja samo i jedino vladajuće pseudoelite. Zavera ćutanja glavnih proizvođača informisanosti i javnog mnjenja pod suverenom kontrolom internacionale flnansijskog kapitala onemogućava svojim potrošačima da spoznaju nepoželjne istine. Zato je ogromna većina državljana Evropske unije savršeno neobaveštena o naopakostima i proneverama, izdajama pa i zločinima koje sistematski počinjava vladajuća politika. Ipak, i bez potpunijih uvida u stvame razmere zla, većina je uspela da stekne opšti sud o vladajućim pseudoelitama koji je jedan od bitnih uzroka opšteg i rastućeg nepoverenja u političke ustanove. Svedoči, umesto svih, sud generala Pjer-Mari Galoa, savetnika generala De Gola, tvorca francuske strategije nuklearnog odvraćanja i jednog od vodećih geopolitičara:

“Evropljani su vođeni političarima u priličnoj meri dostojnih prezira, koji su obuzeti ličnim interesima i koje je baš briga za interese i budućnost njihovih naroda. Većinu je moguće kupiti na korektan način, bankovnim računom u Njujorku, i oni će se prikloniti američkoj voiji. To je dovelo, ta magma pojedinaca koji više nemaju za šta da se bore, do toga da se prihvata ono što je trenutno. Uništena je nacionaina dizava koja je štitiia građanina. Dižava je dovedena do toga da više ne može da se brine o svojim stanovnicima, o čemu svedoče mnoga otpuštanja radnika i socijalne tenzije.”(“Nedeijni teiegraf’ od 29. januara 2003)

Vladavina iošeg pa i najgoreg ljudskog materijala potvrđuje izloženo pravilo istorijskog iskustva da demokratija pogoduje uspostavljanju sistema “negativne selekcije”. Pojava o kojoj govori general Pjer-Mari Galoa ima i drugi, posebni istorijski uzrok. Reč je o posledicama ishoda Drugog svetskog rata, kada su njegovi pobednici, u oba dela razrušene, okupirane i “gvozdenom zavesom” podeljene Evrope obnavljali političke ustanove, poveravajući formalnu vlast provereno najpodobnijim, ne samo u ideološkom već nadasve amoralnom smislu, odnosno najpodmitljivijim i najpodatnijim Ijudskim materijalima među pokorenim narodima. Iskrena vera u pobedničku ideologiju mogla je tada biti povezana s moralnom čvrstinom te je stoga bila izložena načelnom podozrenju ispitivača. Zato su upravo iskreni te moralno najčvršći komunisti bili najbrojnije žrtve prokomunističkog sistema, širom Istočne Evrope. Zato i savremene pseudoelite na vlasti ili u opoziciji, u istočnoevropskim “zemijama tranzicije” od prokomunizma ponovo ka liberalnom kapitalizmu listom vode neposredno ili bar posredno poreklo iz prethodnih, prokomunističkih nomenkiatura. Logika amoralnosti je učinila i čini da se taj sistem “negativne selekcije” ne samo samoumnožava već i produbljuje: svako pokolenje bira sebi naslednike još gore od sebe.

Svako ko je imao prilike da iskušava oba sistema okupacije Evrope može svedočiti da atlantski, liberal-kapitalistički izaziva mnogo dublje i pogubnije posledice u mislima i srcima ijudi. Revolucionarnu te stoga i protivprirodnu sadržinu marksističke doktrine njeni propovednici nisu krili već su čak ponosno isticali, nesvesno dajući do znanja žrtvama indoktrinacije da su terane verovati u ispravnost inteiektualnih i moralnih naopakosti. Otuda je indoktrinacija bila površna i bilo je dovoljno samo prisustvovati kolektivnim ritualima ideološke revnosti pa ostati pošteđen. Ništa manje revolucionarnu te znatno dublje protivprirodnu ideologiju liberalnog kapitalizma njeni propovednici predstavljaju pak kao nešto što savršeno racionalno izražava ljudsku stvarnost i čak najbolje Ijudske želje. Osim toga propovednici liberalnog kapitalizma i odgovarajućih, pseudoimperijalnih i mondijalističkih projekata raspolažu mnogo usavršenijim medijima i tehnikama “čišćenja mozgova , ne prezajući ni od tajnih emitovanja subliminalnih poruka i slika.

Zato su mase koje nagone u toreve liberalnog kapitalizma lišene odbrana, uverene da slede sopstvene ciljeve. Osim toga i kontrole “političke korektnosti” (Lenjin dixit) u svetu pod senkom civilizacije Zapada su neuporedivo strože, potpunije pa i svirepije nego one koje su primenjivali marksistički “inženjeri duša . Svaki pa i najmanji javni otpor vladajućim “dogmama” od puke zabrinutosti zbog posledica otvorenosti za imigracije trećesvetskih masa i izraza sumnje u valjanost modela “muitikulturnog društva ” do zalaganja za očuvanje nacionalnog identiteta biva izložen na javne stubove srama, kriminalizovan i demonizovan.

Ostaje otvoreno pitanje dubokih, psiholoških uzroka i pokretača te mržnje vladajućih pseudoelita spram sopstvenih nacija i nacionalnih identiteta. S obzirom da su vladajuće pseudoelite samo uzorci društvenih taloga a nacionalni identiteti sačinjeni od vrlina i vrednosti kaljenih na vatrama istorije ta suprotnost nam pomaže da mržnju shvatimo kao psihološki izraz suprotnosti. Odlažući razmatranje te pojave za neku drugu priliku, ovde ćemo ukazati samo na činjenicu da je jedan Rus, u ruskoj laboratoriji iskušavanja ideja Zapada, osetio i iskreno ispovedio osećanje koje danas prožima vladajuće pseudoelite Evrope pod senkom atlantskog Levijatana. U ostavštini profesora moskovskog Univerziteta V.S. Pečerina nađena je pesma koja objašnjava njegov odlazak iz Rusije na Zapad: “Kako je siatko mrzeti otadžbinu! /Ižudno očekivati njeno uništenje! /1 u njenom razaranju videti /Zoru univerzalnog vaskrsenja!” Ipak, za razliku od masa svojih psihopatoloških potomaka Pečerin je posedovao visoku intelektualnu moć te moralnu kičmu. Poput mnogih prethodnih i potonjih ruskih disidenata i Pečerin je doživeo veliko razočarenje upoznavši bolje svet Zapada, gde je pristupio ultrakonzervativnom redu borbenog katolicizma.

“Evropska unija” kao mamac

Konačno, valja se upitati da li ili u kojoj meri tip čoveka koji otelotvoruje preovlađujuće procese na gradilištu Evropske unije može predstavljati savremene Evropljane i njihove stvarae težnje? Kada tragom rečenih procesa priđemo njihovim ideološkim ili idejnim ishodištima moramo uočiti da su ona uglavnom u znaku sekularizacije te izopačenja i otuđenja od evropskih svojstava i tradicija. Otuđen silom naloga laicizma i liberalizma od religijske, odnosno hrišćanske zajednice, jednako kao i od nacionalne, prosečni evrokrata, izvršilac tih procesa, nikome nije veran do sopstvenoj samoživosti i sebičnosti. Jedino što na prvi pogled u tom čoveku protivureči programskom individualizmu ili egoizmu je sklonost kakvu inače često ispovedaju poboraici laicizma i liberaiizma ka snu o rušenju svih granica i suvereniteta država i nacija te njihovom rastvaranju u jedinstvenu, svetsku republiku i bezoblično čovečanstvo, obasjano “zorom univerzalnog vaskrsenja”. Reč je o snu koji se proteže od prvih, londonskih loža spekuiativne masonerije, preko pojmovnih zbrka Macinijevih agitacija, do prvih laboratorija projekata ujedinjenja Evrope. Da je ujedinjenje Evrope, u zamisli njegovih antifašističkih otaca bilo samo nužno sredstvo ostvarenja nekakve svetske države svedoče mnogi dokumenti, od predloga veoma uticajnog ekonomiste Lajonela Robinsa, direktora ekonomske sekcije Ministarstva rata Velike Britanije, do “svetog spisa evrofederalista, II Manifesto Ventotene.

Već se u Macinijevoj retorici mogao opaziti znak jednakosti između pojmova Evropa i čovečanstvo. Po svemu sudeći u retorici Macinijevih vizija reč Evropa označava samo jednu medustanicu na zamišljenom putu progresa, odnosno procesa političkog ujedinjenja nacija i država u pravcu svečovečanskog

saveza. Stoga je tu i otadžbina određena kao “uporište dato poluzišto treba da deiuje u koristčovečanstva . (Mazzini, 1972) Na samom početku Drugog svetskog rata, Robins ovim rečima opisuje stanje ideala jedne federacije svetskih razmera:

“Sad izgleda sasvim utopijsko nadanje da će se u našem vremenu stvoriti federaeija svetskih razmera. Nema dovoljno osećanja jedinstvenog dfzavljanstva. U sadašnjim uslovima čak bi i problemi političkih izbora takvog tela predstavijaii nepremostive teškoće… Ipak, nije utopijsko nadanje u izgradnje manjih federaeija, u fuziju nezavisnih suvereniteta u teritorije gde postoji svest o eivilizacijskom zajedništvu te potreba za većim jedinstvom. Posebno nije utopijsko misiiti na stvaranje strukture takve vrste u onom delu sveta kome najviše prete protivurečja savremene političke organizacije, to jest ratobornih evropskih suvereniteta. Daieko od toga da bude utopijska, za one koji imaju oči da to vide, takva federacija je najurgentnija praktična nuznostnaše epohe . (Robbins, 1985)

Nekoliko godina kasnije, u predgovoru II Manfesto di Ventotene, jedan od osnivača i predvodnika Evropskog federaiističkog pokreta, Eugenije Kolomi, vidi postvarenje sna o svetskoj federaciji mnogo bližim te otvoreno predočava kako evropska federacija treba da bude samo njen preludium:

“Ideal evropske federacije, preludiuma svetske federacije, mogao je izgledati kao daleka utopija samo do pre nekoliko godina a danas, pri kraju ovog rata, on se pokazuje kao dost&na meta, skoro na dohvatruke. ” ( Colorni, 1991)

Slobodni smo zaključiti da je u strategiji osnivača federalističkog pokreta evropska zajednica bila mamac koji je trebao da evropske države i nacije navede i uvede u jedinstvenu organizaciju svetskih razmera. Šta suštinski uzrokuje te istrajne težnje pseudoelita da se evropske države i nacije rastvore u posve neodređenoj svetskoj republici, federaciji ili pseudoimperiji? Da li je u pitanju sekularizovani reklikt forma mentis kultura ispod poslednjeg sloja evroarijskog nanosa, obeleženih kosmogonijskim verovanjima da je postojeći svet razlika, granica i sukoba posledica raspada te degradacije provobitnog Jednog kasnije fllosofski predočavanog posredstvom lekcija Plotina uz posledične, reiigijski obrazovane i ritualno odmeravane žudnje za obnovom primordijalnog stanja?

Možda tu stojimo pred manifestacijama dubinske psihologije, pred porivom ka samoukinuću koji je Frojd uočio kod svojih bečkih pacijenata? U tom slučaju pojava koju razmatramo bila bi izraz megalomanske težnje ka smrti što hoće da u njoj rastvori ne samo jednu individualnost već i sve evropske nacije te države. III je u pitanju, sasvim suprotno, intelektualno izopačeni, patrljasti izraz neobuzdane, pustoiovne radoznalosti, svojstvene samo evroarijskom te evropskom čoveku, koja ga je već vekovima i milenijma istrajno gonila i goni u veličanstvene pokrete duž svih širina i visina materijalnih i namaterijalnih svetova: od rasejanja evroarijskih naroda ka jugu, istoku i zapadu evroazijskog kontinenta te i dalje, preko imperatorskih pohoda znatiželje Aleksandra Velikog ili Konstancija Hlora, koji je, prema hvalospevima dvorskih pesnika, krenuo u osvajanje Velike Britaniju da bi video podnebije gde dan i noć traju po šest meseci, do osvajanja nove zemlje i aovog neba, s one strane Atlantskog okeana, uz pokriće Otkrovenja teologa Jovana? Možda u pojavi o kojoj je reč ima udela i neki ostatak sekularizovanog univerzalizma hrišćanstva, kome je već teolog i vladika Euzebio od Cezareje pružio političku simetriju:

“Jedan jedini Bog je objavljen ijudima; i istovremeno je izrasia i razviia se jedna univerzaina vlast, rimska imperija. Dugotrajna i nesavladiva mižnja svake nacije spram drugih je već pobeđena; i kao što spoznaja jedinog Boga i jedinog puta vere te spasenja, kao i samog učenja Hristosa, bivaju predočeni svim ijudima tako, istovremeno, s obzirom da je celokupna moć rimske imperije predata samo jednom suverenu, duboki mir vlada celim svetom. I tako, zbog izričite voije istog Boga, dva korena dobra, rimska imperija i hrišćansko učenje o milosiđu, klijaju zajedno za dobrobit Ijudske vrste”. (De laudibus Constantini, XVI)

Euzebiov hvalospev danas valja imati u vidu i kao pouku da se ne treba podavati sjaju spoljašnosti: možda je ovde izlišno isticati da je sunovrat već odavno razjedenih struktura rimske imperije počeo upravo od vremena vladavine imperatora Konstatina. Jedno je izvesno: od izložene slike komplementamog dvojstva ostao je samo mutni san o nekakvoj univerzalnoj, svetskoj državi i vlasti, koji u savremenom svetu slede atlantski pokreti i organizacije što su posredno ili neposredno proizašli iz gorkih plodova protestantizma, od britanske masonerije do The Round Table Groups, društva osnovanog krajem devetnaestog stoleća s ciljem da se obnovi, osnaži i uveća RuJe Britannia, odnosno britanska pseudoimperija, širom sveta obuhvaćenog s “engiish-speakingidea ‘. (Kalajić, 1998)

Po svemu sudeći, na polju suštinskih uzročnika težnji ka rastvaranju država i nacija u nekakvu svetsku državu i odgovarajući meiting pot.; najjači je demon ekonomizma, ne samo silom svojih težnji već i snagom posledica koje izaziva u svesti i duši podanika. Otrgnut od svake podređenosti višim načelima ustrojstva čoveka i zajednice te njene države, preinačen od sredstva u cilj života čoveka i društva, uzdignut na pijedestal isključivog ili bar vlađajućeg vrednosnog i izbomog, formativnog i informativnog načela, ekonomizam teži da svoje tržište proširi do krajnjih granica sveta. Njegovi protivnici su države i granice, mere zaštite nacionalne ekonomije i carinske dažbine te uvozne kvote. Njegov ideal je svet sveden na tržište bez granica, dakle One World. Drugim rečima rečeno, proizvevši demon ekonomizma i njegove trijumfe, liberalizam je suprotno obećanju, sadržanom u svom imenu, porobio jedinku, pretvorivši je u sužnja samoživosti, sebičnosti pa i pohlepe, što zatomljuju u svesti i duši svaki vitalni oblik pripadnosti zajednici te zajedništvu u uspomenama i nadama. Reč je o praznini koja osvedočava pustošenja demona ekonomizma i procese otuđenja, čije je žrtve književnost novog doba široko opisala, počevši od Džojsove karikature Odiseja, Jevrejina Bluma, jedinke bez otadžine ali i sopstva, što zaludno luta ulicama Dablina dok mu se supruga, ružna parodija Penelope, podaje erotskim maštarijama.

Možemo pretpostaviti da kod jedinki u kojima je zatrt ili utmut osećaj pripadnosti duhovnoj i nacionalnoj zajednici ili, još šire, evropskoj tradiciji takva praznina izaziva niz patoloških reakcija, od široko osvedočenih mržnji prema crkvi i naciji ili evropskoj tradiciji, do usiljenog nastojanja stvaranja nadoknađujuće, unutrašnje obaveznosti spram većih, sveobuhvatnih surogata, kakav može biti onaj zvani čovečanstvo ili One World. Možda je i zato evrokratija u domenu spoljne politike napadno pasivna i trpeljiva, nesposobna da sama prepozna i odredi čak i pukog suparnika ili protivnika a kamoli neprijatelja. Ona se ne usuđuje da blagovremeno i otvoreno protivureči američkim nelegalnim trgovinskim izazovima čak i kada kaznene odgovore zvanično dopušta i preporačuje

Поделите:

2 Коментари

  1. hiperborejci i evroarijci, sada se setih sta me je nerviralo kod Dragosa.Sam taj restauracijski manir neodvojiv od najbanalnijeg shvatanja identiteta kao porekla, cija je tezina veca sto je starije, a sto je razaralo vec aristokratiju kroz falsifikovanje genealogija, predstavlja samo cin reakcije koji, upravo zato sto ne prevazilazi ono na sta je reakcija, okrece se na drugu stranu i pokusava da ga “prevazidje” drevnoscu, istorijskom dubinom.Isti mehanizam imamo i kod “vincanskih Srba” i dereticevaca.To su samo oblici drustvene patologije i simptomi neslobode i otudjenja od drzave.Sto se tice zla iz Beca, tacno je pobrojao Senberga, Frojda, Becki krug, precutao je najpoznatijeg evroarijca, a zaboravio je naseg “reformatora”.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here