Драгош Калајић: Европска идеологија V

Поделите:

https://vidovdan.org/slobodna-zona/dragos-kalajic-evropska-ideologija-iv/

Metafizički koren trodelnosti

Pre svakog pokreta istraživanja povesnih izraza ili odraza ideologije trodelnosti neophodno je imati u vidu njen metafizički koren, plodonosan u nizu domena, od evroarijskih predstava kosmosa i panteona do mitoloških bića podzemnog sveta, od idealnih modela kvalitativnog, političkog ustrojstva zajednice do spoznaja osnovnih, konstitutivnih elemenata čoveka. Pod svetlom činjenica gustine, učestalosti i značaja domena pojava trodelnosti, trojstava ili utrostručenosti možemo zaključiti da je u pitanju osobenost evroarijskog sveta čije su modele silom dodira, sukoba ili mešenja usvajali drugi, bliži ili dalji kulturni krugovi.

Ideologija trodelnostije posvudašnje rasprostranjena, širom evroarijskog sveta te stoga opažamo kako ne samo u političkom ili društvenom domenu već i na mnogim drugim poljima složene celine bivaju obično predstavljene analitički razložene na tri osnovna, kvalitativno različita ali komplementarna i nezamenljiva sastojka. Najizrazitiji primer trodelne strukture evroarijskih panteona pruža slovenski Triglav, objedinjenje tri funkcije, oličenih Svarogom, Perunom i Svetovidom. Sudeći po Velesovoj knjizi, prvi pomenuti bog tog trojstva vrši funkciju plodnosti kosmotvoračkih razmera: “Hvalimo Svaroga, deda božjeg kojije svemu rodu božjem začetnik /1 tvorac je svega živog, večni izvor koji teče leti/i svuda, a zimi i nikada ne mrzne. “Drugu funkciju vrši Perun: ” Ti oživljavaš nas neprestanim okretanjem kruga i vodiš stazom /Prava kroz bitke do Velike Trzne. “Prva funkcija pripada Svetovidu a obuhvata niz suverenskih i magijskih poslova, od čuvanja postojanosti stožera svemira i Svarogovog točka nužnosti do prosvetljenja ljudi: “Bogu Svetovidu slavu /uznosimo jer on je bog Prava i Java i njemu pojemo pesmu jer je svetlost /kroz koju vidimo svet.”

Ne samo panteonima već i mnogim delima evroarijskih bogova je imanentno načelo trodelnosti. Tako, primerice, Puruša, sunčano božanstvo arijskih Veda, propisatelj dužnosti sva tri roda arijske zajednice, oličava načelo delotvornosti svemira te ga odmerava i tako određuje posredstvom svoja “tri široka koraka ” što stvaraju tri dimenzije prostora i trosvet nebo, meduprostor i zemlju. (Rg-veda, VIII,29,7.) Evroarijski narodi znaju za postojanje tri neba: dnevnog, noćnog i jutarnjeg, koje je plod njihovog venčanja. U Chandogya-upanisad (VI,2,3-4) ljudski domen sastoji se od tri elementa: prvi, duhovnu vatru (tejas), stvorilo je kosmotvoračko biće, pokrenuto željom za umnožavanjem sopstva; tejas je stvorila vode a vode hranu. I ovo trojstvo je povezano s ideoIogijom trodelnostijer je moć “otvaranje (prolećnih) voda”jedna od osnovnih odlika Indre, najomiljenijeg boga družina mladih ratnika.

S ideologijom trodelnostije povezano i učenje indijskih Arija najprostije izloženo u Bhagavad-Gita ο tri osnovne dimenzije ili discipline kojima treba da se podvrgavaju Ijudi, saobrazno svojim prirodama, odnosno mogućnostima: Jnanayoga, Karmayoga i Bbaktiyoga. Prva je posvećena znanju, druga pripada svetu delotvornosti i borbi a treća, najmasovnija, sastoji se od pasivnog predavanja božanskom i odgovarajućih molitvi te rituala. Božanska ipostaza tu upozorava na neophodnost delovanja: “Nc može čovek osvojiti slobodu delovanja držeći se podalje od delovanja, niti može dosegnuti savršenstvo pukim povlačenjem iz sveta. “(111,4)

Prema doktrini drevnih upanišada, prakrti, primordijalna substancija sveta, kao i večne moći božanskog sopstva, poseduju tri osnovna svojstva ili vrline (guna): sattva, rajas i tama. Doslovno sattva označava suštastvenosti, potpunost ili ono što postoji te je u jeziku upanišada korišćena za opisivanje prve guna: postojana svetlozomost. Rajas označava svet osećanja (ali i prašinii) dok tamas (tama ili tmina) ukazuje na pomračenost uma, kao suprotnost svojstvu zvanom sattva. Na drugom kraju evroarijskog sveta, Platon, u Državi, izlaže slično učenje ο osnovnim svojstvima bića, dakle ο umnosh, požudnosti i srčanosti (thimos) “koja se stavlja na stranu uma ako se on ne slaže sa požudama… ako (srčanost) nije rđavim vaspitanjem sasvim iskvarena ” (IV, 440e 441a) uočenim u nizu od čoveka do države. Pri poredenju obe doktrine uočljivo je da se razlike između značenja oznaka vrlina zapravo međusobno dopunjuju i pojašnjavaju. Sattva, odnosno postojana svetlozornost ‘]z odlika umnosti, omogućena, prema Platonovom učenju, otvorenošću uma za božanska prosvetljenja. Srce je središte thimos te i zato to svojstvo ovde prevodimo sa srčanost, premda ta reč obuhvata krug osećanja (rajas) svojstvenih drugoj funkciji: od srditosti i strasnosti do poletnosti i borbenosti. Požudnostpak iziskuje tamas, dakle stanje pomračenosti uma.

Opšti okvir guna je Dharma (.Zakon) dok kod Platona odnose između svojstava usklađuje “unutrašnje delovanjepravičnosti”: “Potrebno je kako valja svako (svojstvo) postaviti gde mu je mesto kao što čini onaj ko je gospodar svoje kuće i samog sebe. Tako se postiže urednost i pnjateljstvo sa samim sobom, kao i usklađenost onih triju svojstava, sasvim onako kako se to postiže u muzičkom saglašavanju trostrukog: onog najvišeg, onog najnižeg i onog srednjeg, ne računajući na ono drugo što se izmedu ovih može umetnuti. Tako će sve to, na taj način povezano, omogućiti da u svemu iz mnoštva nastaje jedno, umereno, skladno. ” (IV, 443de)

Između ljudskog elementa i države je porodica te njen proširen oblik, zvani zadruga takođe prožet ideologijom trodelnosti najduže očuvan u ozakonjenom stanju kod krajiških

Srba (Semjan, 1960). I klasično evroarijsko porodično stanište, zvano kuća (s težištem u fizičkom domenu) ili dom (s težištem u porodičnom domenu) sazdano u šumovitoj, severnjačkoj prapostojbini, od drveta, osvedočava ideju i načela trodelnosti. Osnovni deo, obično uzemljen, odgovara trećoj funkciji jer se tu čuvaju sredstva za održanje života, od alatki do namirnica. Središni deo je nadzemljen, s ognjištem i često osovinskom gredom, što siraboliše drvo života, stablo svemira ili axis mundi, a tavan, pod dvoslivnim krovom, odgovara duhovnoj prirodi prve funkcije. Na tavanu bivaju odlagane stvari koje zaslužuju čuvanje te sećanje ili stvari koje je potrebno zbog magijskih razloga privremeno odstraniti iz središnog prostora. U tavanu, prema nizu verovanja, borave duhovi predaka a to je i prostor kroz koji u kuću ulaze bogovi te Sunce, u vreme Suncovrata, potom preobućeno u hrišćanskog Božića. (Čajkanović, 1994)

Možda je ideja skladne sprege različitih funkcija imanentna ideologiji trodelnosti sadržana i u evroarijskom korenu (*demili *dem(a)) niza imena staništa, od staroslovenskog domu, sanskrtskog damah i avestskog damana te srpskog dom do starogrčkog domos i latinskog domus. neki glagolski te imenični izvodi iz korena služe ne samo u rečnicima gradenja arhitektonskih oblika već i oblikovanja međuljudskih odnosa. Tako iz korena *dem= ili *dem(a) perspektive snage označavanja i određivanja vode ka širokom horizontu, od latinskog dominus do staroslovenskog domoviti/te domovina, do “srpskog domaćina, što usredsređuje u svojim rukama upravu nad zadrugom, koji u samom određivanju sopstvenog imena otkriva predstavu zajedništva kao duša teposebne organizatijeporodice. “(Buti, 1962)

Benvenist pak smatra da su rečeni koreni samo homofoni a značenjski sasvim različiti te stoga svrstava izvode u tri zasebne porodice (vladanje; građenje i dom-porodica) dok ostalo pripisuje “kontaminacijama : “Nepobitno je da su se izmedu tih oblika, rodenih iz ta dva korena, proizvele kontaminacije, kao na primer uHomerovom starogrčkom izmcđu do(m) (dom-porodica) /domos (dom-građevina). “(Benveniste,1969). Ako su Benvenistova razlikovanja osnovana, ostaje mnogo značajnija činjenica da ono što on naziva “kontaminacijama ” odaje odgovarajuće potencijalnosti te sklonosti ne samo leksičkih korena te građe već i ljudi. Kada

Virgilijev Enej uzvikuje “Ific domus hic patria est!”on uprkos različitosti korena domus i patria iskazuje, iz dubljeg ili drevnijeg sloja trezora jezika i potreba, osećanje organske sprege ta dva pojma, sačuvane u drugim granama evroarijskog stabla, primerice u slovenskim: ć/om domovina. Prema nalazima evroarijskih istraživanja Gamkrelidzea i Ivanova ”opšteindoevropski leksem *t’omsa značenjem ‘dom’i ‘ustrojstvo’ označava osnovnu društvenu jedinicu indoevropskih plemena koja pretpostavlja objedinjenje i sjedinjenje stanovitih ljudi povezanih određenim rodbinskim spregama. “(Gamkrelidze, Ivanov, 1984).

Predočivši niz primera simbolizma trojstva koji su u neposrednoj ili posrednoj vezi s ideologijom trodelnosti valja nam se upitati zašto evroarijski čovek običava da vidi celine određenih stvari i pojava vidljivog i nevidljivog sveta razložene na tri a ne primerice na dva, četiri, pet, deset, trideset ili bezbroj eleraenata. Nesklonost evroarijskog čoveka svođenju mnoštva različitosti u bezoblično Jcdno kako to čini suprotna, htonska forma mentis, od dravidske Indije, preko semitskog Bliskog istoka do pelaške Helade, od kultova Majke zemlje i Dionizija do erotologije Aristofana iz Platonove Gozbe i metafizike Plotina može biti objašnjena nedostatkom odgovarajućeg psihološkog poriva. Reč je ο psihologiji često očajničkog traganja za razrešenjem nerazrešivih unutrašnih dualizama, odnosno protivurečja, imanentnih čoveku koji je stvoren mešanjima raznorodnosti na najužem delu Svetskog kopna, na pravcima sudara i veza Evrope, Azije i Afrike. Istog porekla je i osnovna raonoteistička sublimacija poriva najnižeg sloja ljudske mešavine, što stvara pol ljudske suprotnosti spram pola navodno neodredive i napojmljive apstrakcije zvane Jedno.

Prvo, odnosno najdrevnije osvetljenje izložene zapitanosti pružio nam je ali ne i značajnu pomoć slavni upanišadski mudrac Jadžnavalkija, odgovarajući kralju Vidadžda Šakaliju:

“U tom trenutku Vidadžda Šakalija ga je upitao: ‘Koliko Bogova ima, ο Jadžnavalkija?’. On odgovoriposredstvom brojeva datih za prizivanje: ‘Tri i tri stotine, tri i tri hiljade’. ‘Tako je’, reče drugi, ‘ali koliko Bogova uistinu ima, ο Jadžnavalkija?’ ‘Trideset i tri.’ ‘U redu’, rečemu, ‘ali, u stvari, koliko ima Bogova, ο Jadžnavalkija?’ ‘Šest’. ‘Tačno’, reče mu, ‘ali, u stvarnosti, ο

Jadžnavalkija, koliko ima Bogova?’ ‘Tri.’ ‘Da’, reče mu, ‘ali, uistinu, ο Jadžnavalkija, koliko ima Bogova?’ ‘Dvoje.’ ‘U redu’, reče mu, ‘ali, uistinu, ο Jadžnavalkija, koliko ima Bogova?’ ‘Jedan i po.’ ‘Da’, reče mu, ‘ali, u stvari, ο Jadžnavalkija, reci mi, koliko ima Bogova?’ ‘Jedan.’ ‘Da’, reče mu, ‘a šta su onda one tri stotine i tri te tri hiljade i tri?’ Jadžnavalkija odgovorr. ‘To su, u stvari, njihove velemoći (mahimanah), ali u stvarnosti nema više od trideset i tri Boga.'” (Brhad-arannyaka-upanisad\ III, 9, 1 -20)

Slobodni smo zaključiti da je za evroarijskog čoveka trojstvo ili trodelstvo najpoželjniji oblik krajnjeg uopštavanja i svođenja složenih celina stvari i pojava Neba i Zemlje. Toj sklonosti generički prethodi potreba ili volja da se predmet saznanja sagleda, dakle odredi i prikaže celovito, bez ostatka. Za evroarijskog čoveka trojstvo ili trodelnost su krajnji domet spoznajnih uopštavanja gde je održiva vitalna celovitost koja iziskuje dijalektičke odnose, dakle unutrašnje suprotnosti ili komplementarnosti. Ispod broja trisu dva i jedan: dualizam i ukidanje svakog razlikovanja, spram kojih verodostojni evroarijski te evropski čovek gaje urodene odbojnosti, ponekad prožete i užasom ili odvratnošću, kao pred nekakvim čudovišnim hibrisom.

Valja imati u vidu i istorijsku osnovu: na svojim milenijima dugim marševima kroz evroazijske prostore, pokrenut iz okoloarktičke pradomovine, okovane naglom glacijacijom, ka jugu evroazijskog kontinenta, evroarijski čovek se suočavao s brojnim izazovima tuđinstva, medu kojima su s intelektualne tačke gledišta najznačajniji oni što su svodivi na simbolizam vrednosti zvanih bezbroj (mnoštva), dva (dualizam) i jedan (nerazlikovanje). Ka bezbroju te ambisiraa besmisla vodili su arijske bogove umnožavajući vrtlozi tropski bojne mašte dravidskih starosedelaca Indije. U tim umnožavanjima avatara božanstva su samo prividno, kvantitativno jačala a zapravo su propadala, odrođavajući se od vedske biti do nakazne neprepoznatljivosti, jednako kao i olimpski bogovi u ogovaranjima predevroarijskog sloja, pelaškog plebsa.

Već na tlu Indije evroarijski čovek suočio se sa zamkama i ograničenjima dualizama, nastojeći da ih prevlada upravo doktrinom tri guna, poput one koju sunčani bog predaje mladom ratniku Ardžuni uoči bitke, na sceni Mahabharata:

“Jednako ceneći zadovoljstvo i bol, dobitke i gubitke, pobedu iporaz, ustaj u borbu; tako nećešprekršitipravilo… Vede se odnose na domen tn guna ali ti budi slobodan, ο Ardžuna, učini se slobodnim od parova suprotnosti, s pouzdanim htenjem stremeći ka vrhunskoj stvamost, ne hajući ni da kupuješ, ni da gomilaš, gospodar sisvogistinskogsopstva.”{Bhagavadgita, II, 38-45)

Jednaku odbojnost prema levantinskom dualizmu pokazao je evropski čovek, vekovima kasnije, gradeći na temeljima jedne retoričke formule krštenja iz Jevandelja po Mateji (28,29), iskorišćene poput neke isprike veličanstvenu katedralu svetog Trojstva. Veoma je uputno za naše razmatranje da su u vremenu pre Nikejskog sabora najmanje razumevanje spram te teološke tvorevine pokazivali vladike iz azijskih i afričkih provincija carstva, od Tertulijana i Origena do Klementa Aleksandrijskog i Dionizija Aleksandrijskog. Bila je neophodna odlučna zapovest rimskog poglavara Dionizija da se nametne dogma svetog Trojstva. Nije naš zadatak da razmatramo da li je zapravo nužna usiljenost te građevine trojstva pravi uzrok njene tajanstvenosti ili spoznajne neprozirnosti koju ispoveda Blaženi Avgustin, upučujući na unutrašnjimirk’do preduslov sagledavanja takvog videnja:

“Ko može da shvati Sveto Trojstvo? Α ipak ko to ne govori ο njemu ako se uistinu govori ο njemu? Retka je duša koja zna šta govori kad ο njemu govori. Iprepiru se ljudi i bore, i niko bez unutrašnjeg mira ne može da vidi to viđenje. “{Ispovesti, XIII, 11,12)

Da bi sveto Trojstvo učinio dostupnijim vernicima, Blaženi Avgustin predlaže da počnu “vežbanjem”, odnosno “osmatranjem tri stvari u sebi”, koje su posebni doprinos evroarijskoj doktrini guna:

“Mislim ovo troje: biti, znati i hteti. Ja uistinu jesam, ja znam, ja hoću; ja sam onaj koji zna i hoće; ja znam da jesam i znam da hoću;ja hoću biti i hoću znati. “(Ispo vesti, XIII, 11,12).

Ni dualizam raja i pakla nije prihvatljiv evroarijskora te evropskom eoveku koji ga je ograničio ili bar ublažio uvodeći između njih treći element, čistilište. Posluživši se nizom osvedočenja verovanja da se molitvama za mrtve mogu olakšati njihovi gresi te odgovarajućim običajima, popout onog zvanog “krštenje za mrtve”( Prvaposlanica Korinčanima, 15,29), katolička misao je uspela da izgradi doktrinu čistilišta te da je usvoji kao dogmu na Saborima u Firenci te Trentu 1563. godine. I ta doktrina je trodelna, posredno održavajući ideologiju trodelnosti. U skladu s magijskom dimenzijom prve funkcije te ideologije, prvi element doktrine čistilišta utvrduje postojanje jednog interregnum-a. između raja i pakla, gde će pravedni provoditi određeno vreme e da bi se potpuno očistili, sve dok ne iskupe dugove počinjene svojim gresima. Drugi element obeležen borbenom delotvornošću čini priroda dosuđenih kazni: one tu ciljaju da pročiste pravednika a ne da ga večno muče, kao u paklu. Treći element je prilično saobrazan tržišnoj, odnosno kupoprodajnoj dimenziji treće funkcije ideologije trodelnostr. vernicima je dopušteno da vrlim delima ne samo molitvama i ispaštanjima već i darivanjima crkvi, u novcu i naturi iskupe i pročiste bližnjeg u čistilištu.

Prema opštem mnjenju, iz doktrine Svetog Trojstva izvedeni su mnogi modeli videnja trodelnih struktura istorije, od milenarističkih (Đoakino da Fiore) do filosofskih (Hegel), od očekivanja trećeg Rima (posle Rima i Konstantinopolja u Moskvi) do očekivanja Trećeg Rajha. U svim tim modelima, uprkos različitosti njihovih izvora, osnova i sadržaja, osvedočava se temeljna potreba evropskog čoveka da se suprotstavi struji nastajanja i nestajanja, silama temporalnosti i prolaznosti te da vreme, odnosno povest ne samo odredi, geometrizira, već samim tim i osmisli.

Platonova država

Drevnost ideologije trodelnosti očituje se u Aristotelovom delu na posredni način: on ideju trodelne zajednice pripisuje Hipodamu Eurifontu iz Mileta, navodno prvom političkom misliocu helenskog sveta koji se suočio s pitanjem ο najboljem ustavu: “Zamislio je državu s devet hiljada Ijudi a podeljenu na tri dela: jedan bi deo bili radnici, drugi ratari, treći ratnici i naoružani ratnici. Α podelio je na tri dela i zemlju: svetu, narodnu i pnvatnu, i to svetu za one koji će obavljati propisane obrede u bogoslužju, narodnu za uzdržavanje ratnika iprivatnu za ratare. ” (Politika, XXII, 1267b)

Nije teško pretpostaviti da je u pitanju primer istorizacije preistorijske tradicije, uz iskrivljenja ili praznine očitovane nedostatkom funkcije suvereniteta u prvora delu, što je potom ispravljeno u drugom, gde podela zemlje savršeno izražava ideologiju trodelnosti. U povesti evropske političke misli Platonova Država pruža prvi i najpotpuniji primer izlaganja ideologije trodelnosti. Njen poredak se “sastoji od tri roda bića: onog koji privređuje, onog pomoćničkog i onog koji odlučuje. “(IV, 440e-441a) Okosnicu Platonove idealne države čini njena tročlana struktura (IV, 435c) te je znatan deo predavanja posvećen osvetljavanju prirode takvog ustrojstva koje se zasniva i na odgovarajućim kvalitetima, odnosno vrstama ljudskog materijala, gde je mera pravednosti uslovljena i njihovom isključivom posvečenošću poslovima za koje su (genetski) predodređeni: “Za državu smo rekli da jepravična ako u onim tnma, prirodno datim vrstama ljudi, svaki pojedinac obavlja ono što mupripada… “(IV, 435b). Platon osvetljava ontološku osnovu takve države u prirodi, odnosno karakternim svojstvima čoveka posredstvom pitanja koje je i odgovor:

“Da lije nužno da se saglasimo u tome da u svakome od nas doista postoji takva struktura i takve karakteme osobine kakve ima država? Jer u državi one nisu došle od nekog drugog. ” (IV, 435e)

Reč je ο tri osnovne karakteme osobine koje odgovaraju osnovnim domenima pojavnosti ljudskog elementa: umnom, duševnom i telesnom. Svaka od te tri osobine “gospodan u odgovarajućoj vrsti delanja; na primer, pomoću jedne učimo, pomoću druge se žestimo a opet pomoću treće se odnosimo prema hrani, rasplodnim uživanjima isvemu što je tome srodno. “(IV, 436a)

Možda je ižlišno isticati da je izloženo trojstvo svodivo, bez ostatka, u najuže okvire ideologije trodelnosti. Sledeći Hesiodovu predaju određivanja vrsta ili rodova Ijudi posredstvom simbolizma metala, Platon prvu funkciju poverava Ijudima zlatnog roda, drugu ljudima srebrnog roda dok je treći stalež u znaku gvožđa ili bronze. Posebnu vrednost Platonovog modela čini njegova unutrašnja živost, izražena načelom da svaki član raora delima zasluživati položaj u rodu te poretku, što ga čini izvesno mnogo bližim izvorima nego što su to bili ostaci ideologije trodelnostiu njegovom dobu te potonjira vremenima, gde se plemstvo nasleđivalo pukim rođenjem, kao neko neotudivo pravo. Stoga je briga oko potomstva najvažniji zadatak nosilaca prve funkcije, dakle čuvara idealne države: “Ako njihovpotomak ima u sebi bronze i gvožđa, ne smeju prema njemu imati nikakvo sažaljenje, nego će mu odrediti mesto koje odgovara njegovoj prirodi i svrstaće ga među zanatlije ili zemljoradnike; ako bi među ovima bio neko ko bi u sebi imao zlata i srebra, ukazaće mu počasti unaprediće ga, nekogkao čuvara, nekogkao pomoćnika; jer, proročište kazuje da će država potpuno propasti u onom vremenu kada je budu čuvali gvozdeni i bronzani čuvar. ” (III, 415b-415c)

U Zakonima Platonov alter ego, Atinjanin, opisujući idealni državni poredak pruža uvid u hijerarhiju vrednosti koje su takode ustrojene prema načelima trodelnosti:

“Pravilnost se sastoji u tome da se kao najdragocenija i najviša dobra imaju smatrati dobra duše, i to one u kojoj ima umerenosti; zatim, da na drugom mestu budu lepota i telesne vrline, a tek na trećem mestu takozvana dobra koja se sastoje u imetku i novcu”(lll, 697b)

Na ovom mestu izlaganja valja otvoriti zagradu te ukazati na veoma rasprostranjenu ideološku (i psihološku) netrpeljivost preovlađujuće misli moderne civilizacije Zapada spram Platonove trodelno i hijerarhijski ustrojene zajednice. Prečesto, umesto spoznajnih prodora moderna kritika samo škraba grafite uvreda i demonizacija po zidovima Platonove države. Umesto da je osmatra u njenom povesnom kontekstu ili u poredbi s vrhovnom, večnom idejom države moderaa kritika postavlja Platonov raodel na scenu savremenih ideoloških ratova. Nijedna intelektualna tvorevina daleke prošlosti ne izaziva takva, žestoka osporavanja, kao da neposredno predstoji postvarenje Platonovog ideala koje treba po svaku cenu osujetiti. Ta činjenica intelektualne hronike naše savremenosti osvedočava ne samo snagu Platonove misli već i živost ideala države u skrivenim odajama pamćenja te u dubini srca evropskog čoveka.

Uostalom, možemo se u potpunosti složiti s opažanjem Karla Popera da je Platonova država kao prvi teorijski potpuno izvedeni sistem “zatvorenog društva ” krajnja suprotnost idealu “otvorenog društva “(Popper, 1950), ali to izvesno nije dovoljno da okrenemo leđa velikom učitelju Evropljana. “Otvoreno društvo” je poslednji i najljupkiji, teorijski prevod trajnog zahteva talasokratskih i komercijalnih sila da se njihovim trgovačkim ili pljačkaškim te osvajačkim pohodima otvore sva vrata i uklone sve unutrašnje i spoljne odbrane. S obzirora da rečeni dualizam ne postavlja sobora (niti može postaviti) etičko već u najboljem slučaju samo moralističko, dakle promenljivo i prevrtljivo pitanje svako vrednosno određivanje pojraova zatvorenosti i otvorenosti u politici ovisi isključivo od subjekta vrednovanja i odgovarajuće, strateške tačke gledišta. Tu nema višeg suda za žalbe i presude.

Načelno, sa stanovišta branilaca zajednice i njene države zatvorenostraože biti dobro ime valjane odbrane od pretnji unutrasnjih slabosti te tuđinskih interesa ili neprijateljstava. Primerice, osnovne uslove za veliki rast pruske te nemačke privrede stvorila je Listova strategija, u znaku objedinjavanja i utvrđivanja ne samo zajedničkog tržišta već i njegovih zajedničkih carinskih odbrana od uvoza radi podsticanja domaće proizvodnje te osnaženja i osposobljavanja nacionalne ekonomije za stupanje u svetsku arenu. Uostalom, i Poperov “najbolji svei\ umeo je i ume da štiti svoje interese nečuvenim merama ekonomske pa i političke zatvorenosti, od masovne internacije državljana japanskog porekla u SAD i pretpostavljeno pronemačkih državljana Velike Britanije za vreme Drugog svetskog rata do zida koji su Izraelci izgradili da bi se razdvojili od Palestinaca i odgovarajućih pretnji.

Poperova otvorenost pak označava potpunu lišenost ne samo samoodbranbenih sredstava te moći već i svakog višeg, nadekonomskog smisla zajedništva. Primerice, ako neka zajednica svojevoljno učini svoju državu potpuno i bezuslovno otvorenom za sve pa i najrazličitije imigrantske prilive koji će je pre ili kasnije svesti u razmere manjine onda to samo znači da je ona izgubila svaki smisao i razlog postojanja. Nema nikakve sumnje pak da unutrašnji ili spoljni neprijatelji zajednice i njene države priželjkuju da ona postane ne samo društvo dakle mehanički skup usamljenih jedinki a ne više organski ustrojen zbor ličnosti već i otvomo, kako bi time bile uklonjene sve prepreke spram svakog napada, od spoljnjeg do unutrašnjeg, od osvajačkog do prevratničkog te uzurpatorskog i parazitskog.

Uzgred rečeno, valja se setiti da je drugi veliki politički učitelj Evropljana, Nikolo Makijaveli, takođe preporučivao zatvoreno društvo. Visoko iznad svih neosnovanih optužbi da je propovedao amoralnost i načelo po kome cilj opravdava sredstva,, predajući ο potrebi podvrgavanja morala politici kao što se deo neke celine treba interesima celine saobraziti, Makijaveli je sa stanovišta ethos-a imanentnog ideologiji trodelnosti hvalio ekonomsku zatvorenost nemačke nacije. Reč je ο pohvali vanrednih vrlina nemačke nacije, očuvanih upravo zahvaljujući svojevrsnoj zatvorenosti, mnogo vremena pre ekonomske reforme Fridriha Lista:

“Niti su oni (susedi) išli kod njih (Nemaca), niti su ovi išli u tuđe kuće, jer su im bila dovoljna ona dobra, jer su živeli od one ishrane, jer su se oblačili s onom tkaninom što im je pružala njihova zemlja te je tako bio otklonjen uzrok svakog saobraćaja inačelo svakog kvarenja, s obzirom na to da nisu moglipreuzeti običaje niti Francuza, niti Španaca, niti Italijana, nacija što skupa činepokvarenost celog sveta. “(Discorsi, I, 55)

Misao iz krize

Pristrasnosti i netrpeljivosti modernih ružitelja Platonove države odaje i previđanje ili prećutkivanje stvarnih magnituda njenog porekla, značenja i značaja, uz ne retka nastojanja da ona bude svedena u domen pukih, nepostvarivih izmišljotina, zvanih utopije. Opažanje Platonovog sagovornika da država koju su izgradili “postoji samo u mish’ma”ne upućuje na utopiju kako to često tvrde moderni tumači već na dva pola stvarnosti: apsolutni i ontološki. Iz tog apsolutnog pola, odnosno iz nebeskog, inteligibilnog sveta večnih ideja, iz ideje države, um izvodi njen ovozemaljski izraz: “Ali rekoh možda za onoga koji hoće da je vidi i koji, pošto ju je video, hoće prema njoj da uredi svoju dušu, njen uzor postoji na nebu. Uopšte nije važno da li ovakva država negde stvamo postoji ili će tek u budućnostipostojati. Jer će takav čovek živetiprema njoj i niprema kojoj drugoj. “(IX, 592b)

Suprotni pol stvarnosti činili su doživljaji te spoznaje duboke krize identiteta i političkih ustanova helenske zajednice, što je u Platonu istrajno podsticalo višestrane delotvornosti, od bezuspešnih pokušaja učešća u političkom životu Atine, preko zaludnih nastojanja prosvećivanja tirana, do misaone izgradnje najbolje države otvaranjem uma za isijavanja njenog nebeskog uzora. U tom domenu najuže, neposredno izvorište učenja ο kome je reč čini Platonovo mladalačko razočarenje u ljudski materijal na sceni atinske politike. Vreme i iskustvo samo su mu proširivali vidike i produbljivali razloge delotvornog pesimizma. Platonovo Sedmo pismo potresno iznosi porazne procene stanja u koje je zapao helenski čovek:

“Dok sam daklepromatrao to iIjudekojisu vodili državne poslove, pa zakone i običaje, što sam više razmišljao i postajao stariji, to mi se težim činilo da se mogu valjano baviti državnim poslovima… Pisani su se pak zakoni i običaji kvanli, i to se šinlo neobično brzo. Od toga mi se, premda sam isprva bio ispunjen težnjom da se bavim javnim poslovima, promatrajući to stanje i videći opšti metež, konačno zavrtjelo u glavi. Nisam doduše prestao razmišljati kako bi se mogle popraviti i same te prilike i cijelo državno uređenje, ali za vlastito djelovanje čekao sam pogodni čas. Konačno sam se uvjeno da sve sadašnje države imaju lošu upravu, jer je kod njih stanje zakona gotovo nepopravljivo ako ne dođe do nekog neobičnog zahvata potpomognutog srećom. I tako sam na hvalu prave filosofije bio prisiljen tvrditi da se pomoću nje može spoznati sve što jepravedno u životu države i pojedinca; da se stoga ljudski rod neće osloboditi nevolja prije nego ilipravi ili valjanipredstavnici filosofije dodu do državne vlasti ili vladan u državama nekom božankom providnošću pnonu uzpravu filosofiju. “( 325c 326b)

Nizom opaski Platon nas posredno obaveštava da je takvo stanje izraz opšte otuđenosti od tradicije, čime obrazlaže i sopstvenu osamljenost te onemogućenost bavljenja politikom: “Video sam da se to ne može ostvanti bez prijatelja i pouzdanih pristasa, koje nije bilo lako naćijer se naša država nije više upravljala po običajima i uredbama predaka, a nemoguće je bilo brzo stećidruge, nove. “(325d) Taj pomen “običaja i uredbipredaka “nije usamljen, niti uzgredan u Platonovom delu već je izraz konstante njegovog pogleda, potvrđene i prirodom ideologije trodelnosti koja je arhaična u najboljem, izvoraom značenju tog prideva.

Razmere krize helenskog čoveka ne dopuštaju nikakve iluzije u pogledu mogućnosti obnove rečenih “običaja i uredbi predaka “te se stoga Platon ne odaje besplodnim nostalgijama i jadikovkama već stilom revolucionarnog tradicionalizma nastoji da stvori model države koji je još bliži njenom nebeskom uzoru nego svi prethodno postvareni na scenama povesti.

Jedna zapitanost tu prednjači nad svim ostalim: šta je uzrokovalo krizu helenskog čoveka? Sledeći Platonovo učenje ο pogubnim posledicama mešavina staleža (Država, VIII, 547a) koje on naziva etnosima, kao da su steleške razlike načelno uslovljene etničkim možemo i uzrok krize ο kojoj je reč potražiti upravo u lošim posledicama suživota ahajskog, osvajačkog i pelaškog, starosedelčkog etnosa te odgovarajućih kultura. Te dve etničke skupine i odgovarajuće kulture nikad nisu uspele stvoriti organsku zajednicu i sintezu već je povest Helade od Homerovih vreraena u znaku stalnog, neobjavljenog rata između suprotnosti, oličenog dualizmom Apolona i Dionizija, počevši od njihove borbe za prevlast nad delfskim proročištem.

Platon je bio savremenik i oštrovidi osmatrač sumraka ahajskog čoveka te gubitka ideniteta i rastvaranja manjine potomaka severnjačkih osvajača u sivilu mediteranskog melting pot-a, gde su bile smešani te rasplinuti i prethodni pohodi bledolikih. I ta svest ο dekadenciji ga takođe pokreće u poduhvate političkog osvešćivanja tirana te stvaranja modela države, državnika i zakonika. Na nizu mesta on upućuje svoje učenike ka apolonskom načelu i nadahnuću te ih poziva da se opredele za ahajsku, odnosno dorsku tradiciju: “Onoga dakle medu vama koji nije kadar živjeti na dorski način, po običajima predaka, nego pristaje uz način života Dionovih ubojica i uz sicilijanski raskošni život, nemojte pozivati k sebi i nemojte smatrati da bi takav mogao izvesti nešto pouzdano i valjano. “(Sedmopismo, 336cd)

Svi preostali ili vaskrsli oblici civilizacijskog života starosedelaca izazivaju Platonu odbojnost i podsmeh, poput onog spram pomodnih oblika druge religioznosti ( Špengler dixit), kakve su inicijacije u tobože velike misterije, što obeležavaju preokret tradicionalnog, arhajskog i ahajskog vrednosnog sistema: “A kad iz duše tako osvojenog mladića sve to bude očišćeno i izbrisano, onda nju na što svečaniji način uvode u velike misterije, i sad u

velikojpovorci, sjajno obučene isa vencem na glavi dolaze: drskost, bezakonje, raskoš i bestidnost; pevaju slavopojke i govore lepe i laskave reči. Drskost nazivaju lepim vaspitanjem, bezakonje slobodom, rasipništvo velikodušnošću, bestidnost hrabrošću. ” (Država, VIII, 560d 561a)

Pod senkom ideologije jednakosti

Izostanak oblika ili čak pukog odraza ideologije trodelnosti na političkim scenama savremenog doba obeleženog totalitarnim nametanjima raznovrsnih oblika ideologije jednakosti ne treba shvatiti kao znak njene povesne okončanosti, tim pre jer je i sama politika izbačena iz sopstvenih prostora od strane sila svevlašća ekonomizma, nametanog pod isprikama egalitarizma. Upravo prevlast ideologije jednakosti onemogućava svojim svesnim pristalicama ili nesvesnim medijumima te sužnjima da proniknu smisao ideologije trodelnosti. Po svemu sudeći idealni uslovi za vrednosna poređenja sistema zanovanog na ideologiji trodelnosti i onog koji su nametnule buržoaske revolucije pod isprikama ideala jednakosti je neposredno iskustvo oba poretka. Takvu su priliku imali savremenici Francuske revolucije te stoga Žozef de Mestr nije morao ulagati posebnog truda da svojim sunarodnicima predočava ne samo potrebu kontrdrevolucije te rekonstrukcije već i obnove staleške hijerarhije:

“Kada u Državi svi mogu da pretenduju na sve, onda u njoj ima previše nemira a nedovoljno subordinacije. Poredak zahteva da poslovigeneralno budu gradirani kao i staleži građana i da talenti, uz ponekad sitnu protekciju, uklanjaju barijere koje razdvajaju različite klase. Na taj način postoji takmičenje bez ponižavanja ipromena bez uništavanja; razlika koja sepripisuje nekom poslu izraz je samo veće ili manje teškoće da se do njega dode. (De Maistre, 2001)

Kako dobro opaža Luj Dimon, “živeći u egalitarističkom društvu, skloni smo da hijerarhiju vidimo kao skalu vlasti i zapovedanja, kao u vojsci a ne kao gradaciju rangova i statusa.” (Dumont, 1966). Još češće, u suženoj te izobličenoj perspektivi modernog čoveka hijerarhija tradicionalne zajednice izgleda kao nekakav način opravdanja i održanja ropskog ili nepravednog sistema klasne diskriminacije te izrabljivanja. Sa stanovišta klasične zajednice, svrstane u staleže ili klase, kakve su indoarijske vama, stvari stoje upravo obratno.. Svedoči jedan od najuglednijih glasova tradicionalne Indije dvadesetog stoleća, Ananda Kumarasvami:

“Ustanova klasa (varna) se razlikuje od ‘podele rada’ svojstvene modernoj industnji koju karaktenše usitnjavanje Ijudskih sposobnosti s obzirom da ona proishoduje različite modalitete rada ali ne i različite stepene odgovomosti. I upravo zato što je tradicionalna organizacija fimkcija zajednice počivala na uzajamnoj lojalnosti i dužnostima, nepomiriljiva s takmičarskim karakterom našeg industrijalizma svaki sistem vlasti zasnovan na monarhiji, feudalizamu ili klasama bio je uvek ocmjivan od strane raznih sociologa čija su mišljenja očigledno plod predrasuda jednog ambijenta štopo pravilu odbija svaki odnosprema pravim načelima. Dakle, totalna mešavina klasa označava smrt (tradicionalne) zajednice koja je na taj način srozana na bezobličnu masu gde čovek može da menja profesije po komandi, kao da je to nešto nezavisno od njegove prirode. I to je upravo način na koji tradicionalne zajednice bivaju ubijane a njihove kulture razarane u dodiru s industrijskim i proleterskim civilizacijama. ” (Coomaraswamy, 1943)

Za materijalističke svetonazore, liberalno ponizne spram modernih demonija ekonomizma, nedopustivo je ili skandalozno svako klasno razlikovanje zasnovano na vanekonomskim načelima. Istoričari materijalističkog svetonazora su pak skloni da brojna i sveevropski rasprostranjena srednjovekovna osvedočenja vaskrsenja ili vitalnosti ideologije trodelnosti tumače kao obmanjivačke proizvode vladajućih elita što su ćiljale da prikriju suštinu sistema koji nije trojni već tobože samo dualistički, dakle svodiv na bogate i sirotmju, eksploatatore i eksploatisane. Takvom sumnjičenju najviše pogoduje opis trodelne hijerarhije koji je pružio biskup Adalberon iz Laona, u obraćanju kralju Robertu Pobožnom, 1020. godine:

‘!Zajednica vernika obrazuje samo jedno telo ali Država obuhvata tri tela. Jer drugi zakon, ljudski zakon, razlikuje druge dva klase: nadplemićima ikmetovima, odista, ne vlada isd zakon… Prvi su ratnici, zaštitnici crkava, oni su branitelji naroda, velikih kao i malih, svih najzad, i istovremeno obezbeđuju sopstvenu bezbednost. Druga klasa je klasa kmetova: taj nesrećni soj nešto poseduje tek po cenu svog truda… Vidimo kako se kraljevi i crkveni velikodostojnici prave sluge svojih slugu; kmet hrani gospodara, kojipak tvrdi da on njega hrani. Α kmetne vidi kraja svojim suzama i svojim uzdasima. Božija kuća, za koju mislimo da je jedna, podeljena je, dakle, na tn (ά<ά&): jedni se mole, drugi se bore, treći konačno rade. Ta tri dela koja zajedno opstoje ne pate što su rastavljena; usluge koje jedan deo vrši uslovljene su radom druga dva dela; svaki redom prima na sebe da olakša celini. / tako je taj trostruki sastav uvek ujedinjen, i tako je zakon mogao da tnjumfuje a svet da uživa u miru. ”

U navedenom periodu istoričar Le Gof vidi kapitalno osvedočenje stvarnosti feudalnih društvenih odnosa:

“Jednim bljeskom otknvena je stvamost feudalnog društva u rečenici: kmet hrani gospodara koji pak tvrdi da on njega hrani. Α postojanje klasa iprema tome njihovog antagonizma mada odmah poknveno pravovemom tvrdnjom ο društvenom skladu, postavlja se konstatacijom: Božija kuća, za koju misiimo da je jedna, podeljena je, dakle, na tri. “(Le Goff, 1974)

Priznanje samo jednog biskupa pod uslovom da nije u pitanju izraz tada veoma rasprostranjene netrpeljivosti klera spram plemstva ne čini nam se dovoljnim razlogom za svođenje ideologije trodelnosti u klasni dualizam, drag osobito marksističkom svetonazoru koji je jedna od poslednjih, sekularističkih metastaza starozavetnog duha. Uostalom, istorijsko iskustvo nam svedoči da “instrumentipropagande”nisu, niti mogu biti dugog veka. Ideologija trođelnosti pak traje milenijima, širom evroazijskog kontinenta, kao osnovna struktura pogleda na svet i političkog postojanja zajednica, što svedoči da odgovara stvarnoj i jednako ukorenjenoj potrebi. Ta potreba izvesno nije nova već drevna i iskonska te trajna pojava. Upravo Le Gof svojom smotrom srednjovekovnih primere ideologije trodelnosti pruža i onaj koji bar posredno poriče marksistička sumnjičenja. Reč je ο nemačkoj narodnoj pesmi iz XIII veka koja ukazuje na postojanje i četvrte klase, klase lihvara (Wuocher), za koju se dalje crnoironično predskazuje da će zavladati nad prethodnim, trima klasama. Slično svedoči i jedna engleska poslovica iz XIV stoleća:

“Bog je stvorio sveštenike, vitezove i orače, ali đavo je stvorio građane i lih vare. ”

Uzgred rečeno, u svom izvoru engleska reč lord označava čuvara hleba, dok se njegovi podanici, odnosno štićenici tu nazivaju, tradicionalno, uhlebljeni. Pod svetlom navedenih i brojnih drugih primera slobodni smo zaključiti da su ideologija i stvarnost trodelnog ustrojstva društva upravo suprotnost te i odbrana spram pretnji parazitskog izrabljivanja, oličenih građanstvom i lihvarima. Kako dobro pokazuje povest seljačkih buna u Evropi pre revolucija, one nisu toliko ciljale feudalni sistem i feudalce osim kad su tražili obnovu starih prava, dakle iz vremena izvornog feudalizma već sve jači, drskiji i nametljiviji parazitizam građanstva, od lihvara i trgovaca do poreznika. Većinu tih seljačkih buna predvodili su upravo plemići, izvršavajući jednu od osnovnih dužnosti svoje uloge, dakle štiteći ratara od izrabljivača i parazita koje su proizvodili patološki rast urbanog društva i državne uprave apsolutističkih monarhija. Kako uočava Kamen, “predvođenje (seljačkih) buna, koje su preuzimali aristokrate ili pnpadnici nižeg plemstva, bilo je toliko univerzalna pojava da bi samo neki zadrti dogmata mogao da to negira. “(Kamen, 1982)

Pleraići evropskog porekla bili su u prvim redovima i odbrane američkog, ratarskog Juga, jedne od poslednjih oaza “slatkoće života koju ne poznaju oni što nisu živeli pre Revolucije”{De Tiljeran dixit), na koju se ostrvila sila građanske pohlepe Sevemjaka, pod isprikom borbe protiv robovlasničkog sistema. I u vremenima daleko odmaklim od jeseni srednjeg veka, gde god se ukazivala prilika doista slobodnog izbora između starog feudalnog sistema i novog, liberalnog, ratari su se opredeljivali za pređašnji status. Istražujući niz takvih primera iz vremena španske uprave Lombardijom, u XVII veku, Domeniko Sela ukazuje kako su ratari čak ustajali na oružje radi obnove feudalnog sistema a protiv tobožnjeg oslobađanja, koje su propovedali građanski vlasnici zemlje te rentijeri, zaključujući: “Svi slučajevikoje smo ovde predočilipokazuju da su se spram problema refeudalizacije ruralne zajednice razilazili u dva tabora: s jedne strane vlasnici zemlje, koji su se suprotstavljali feudalnom režimu a s druge ratan koji sugapriželjkivali. “(Sella,1982)

Poredeći metodom škole nove istorije život Evropljana /f> buržoaskih revolucija te epohe racionalizma i danas u studiji pre -3je naslov sažeti zaključak istraživanja: Razum je bio u knvu čiji ϊ i^simo Fini opaža “zapanjujuću činjenicu da u anciene regime… M^f^ć/z/ plemića i ratara nikada nije bila uspostavljena ona vrsta izffj^sr ^ prožetih stalnom mržnjom ikivnošću, kakva se, s dolaskom ođn<=^’jj,$lrijske i postindustnjske civilizacije, uspostavila između indu-^jgftnjata i građanstva, između siromašnog i bogatog, između prot*=> fgpina i malograđanina, između svakog i njegovog suseda. ” građ^t; 1985)

(Fifli—Uostalom, povest modernog doba ubedljivo svedoči da nasilnog rušenja ostataka ideologije i ustanova trodelno nakoi~^6j)e zajednice te njene države odgovarajući oblici eksploaustroj njsu potrti već je ona doživela vanredno uvećanje, oslobotacije .yth pređašnjih stega i ograničenja raoralne, verske i pravne đena ss ^ pruštveno-ekonomska povest čovečanstva nakon burprirod^^ j-evolucija obeležena je stalnim uvećanjem društvenog žoaski                        opštim i trajnim produbljenjem jaza između sve uže te

duali2r”^^.atije manjine i sve veće, siromašnije i gladnije te očajnije sve bo^ većine

CP^l· Ravanice do tri stola Marka Kraljevića

^ska epska poezija postkosovskog ciklusa dakle nakon države, što osvedočava da su njene pobude izvan \loma srf^žavno§ raz‘°ga pruža niz ubedljivih primera kako je \vakog di^ ifodeJnosti bila uvrežena i u narodu što nije osećao \deolog*7^^ojnost već samo snažnu i duboku privrženost odgo\Vikakvu cr -jerarhij i i državi. U pesmi Zidanje Ravanice (Karadžić, I arajućoj t^^ bard, dakle glas iz sveta treće funkcije, posredstvom 35) n314^ .pjkog ili idealnog otelotvorenja u kraljevskom dvoru, ^enog VI“h rena da se spram materijalnog blaga odnosi sao^foozorava j{0jno svoje uloge, dakle da ga ne gomile već ulaže u (Vazno i do j^eća. Ovako govori kneginja Milica svom supurgu, ^Mhovna pr<2 .

\ezu Laza^^/ne, slavni knez-Lazare! /Zazor mene u te pog\ ‘ ^ (jiO h s tobom go vonti, / Bit’ ne može go vonti hoću: / lati, /A k£»’

Treba

Što bijahu Nemanjići stan, / Carovaše, pa ipreminuše, /Ne trpaše na gomile blago, / No gradiše s njime zadužbine, / Sagradiše mloge namastire: / Sagradiše Dečane više Đakovice; Paćaršiju više Peći ravne; / UDrenici bijela Deviča, /1Petrovu crkvupod Pazarom; /Malo više Đurđeve Stupove, /Sopoćane navrh Raške ladne, /1 Trojicu u Hercegovini, / Crkvu Janju u Starom Vlahu; / I Pavlicu ispod Jadovnika, / Studenicu ispod Brvenika; / Crkvu Ziču više Karanovca; / U Prizrenu crkvu svetu Petku; /Gračanicu u Kosovu ravnom; /Sve to jesu njine zadužbine; Ti ostade u stolu njinome /1potrpa na gomile blago, / Α ne gradi nigde zadužbine; / Eto nama ne ćepristat’ blago, /Niza zdravlje niza našu dušu, / Α ni nama, ni kome našemu.”

Posebni značaj ove pesme za sagledavanje srpske tradicije ideologije trodelnosti čini njeno osvedočenje jednog pogleda iz druge funkcije, obeleženog psihologijom delotvornog pesimizma i ekonomijom herojskog realizma. Ovako govori srpski vitez Miloš Obilić:

“Vala, kneže, na besjedi tvojoj! / Što ti hoćeš zadužbine gradit’, / Vreme nije, niti može biti; / Uzmi, kneže, knjige carostavne, / Te tigledaj što nam knjige kažu:/Nastalo jepošljednje vrijeme, /Hoće Turci carstvopreuzeti, /Hoće Turci brzo carovati; / Oboriće naše zadužbine, / oboriće naše namastire, / Oboriće crkvu Ravanicu, /Iskopaće temelj od olova, /Slijevaće u tope đulove, / Te će naše razbijat’gradove; // crkvi će rasturitiρlatna, /Slijevaće iz ate ratove; / Hoće crkvi pokrov rasturiti, / Kadunama kovati derdane;/Sa crkve će biserraznizati, /Kadunamapodnizat’ đerdane; /Povadiće to drago kamenje, / Udarat’ ga sabljam’ u balčake /1kadama u zlatno prstenje; / Već me ču li slavni knez Lazare! / Da kopamo mermera kamena, / Da gradimo crkvu od kamena, /1 Turciće carstvopreuzeti/1naše ćezadužbine služit’ / Od vijeka do suda Božjega: / Od kamena nikom ni kamena. ”

Dobre primere ukorenjenosti ideologije trodelnosti u umu i srcu Srba tokom dugih vekova otpora islamskom zavojevaču Evrope pružaju pesme ο Marku KLraljeviću, najpopularnijem junaku srpske epske poezije, prauzoru strategije revolucionarnog tradicionalizma (Kalajić, 1997), istorijskoj ličnosti iz srednjovekovnih vremena te nesuđenom suverenu Srbije.

Ključno mesto osvedočenja ideologije trodelnosti u ciklusu pesama ο Marku Kraljeviću sadrži pesma Turci u Marka na 5/av/(Karadžić, II, 72):

“A kada Marku Sveti Đurad dođe/ Svu gospodu na sveto mesto zaziva,/ U dvoru mu tri sofre bijau;/ Prva sofra dvanaest vladika,/ Druga sofra gospoda rišćanska,/ Treća sofra ništi i ubogi;/Marko služi vino sveštenikom /1 ubavoj gospodi rišćanskoj,/Majka služi nište i uboge. ”

Upriličenje gozbe u dan slave Marka Kraljevića ukazuje na sakralnu osnovnu ideologije trodelnosti. Markovo razvrstavanje gostiju savršeno izvršava načelo ideologije trodelnosti u domenu poretka zajednice. Prvi sto pripada nosiocima duhovnih zadataka čiji broj evocira celovitost apostolskog poziva. U “gospodi rišćanskoj'”)Q lako prepoznati predstavnike plemstva dok posvećivanje Markove majke služenju “ništih i ubogih ” za trećim stolom, ukazuje na mesto funkcije plodnosti. Da bi razumeli tu sliku moramo znati da je svođenje trećeg staleža na “ništei uboge”verni izraz narodne spoznaja sopstvenog stanja pod viševekovnim nasiljima i nametima parazitske ekonomije islamskog zavojevača, odnosno osmanske pseudoimperije.

Zapadnutost Srbije pod viševekovnu okupaciju te nedostatak plemstva koje je skoro potpuno izginulo na Kosovu polju, 1389. godine, žrtvujući se za odbranu svoje otadžbine i Evrope objašnjavaju vanredni značaj Markove majke, otelotvorenja treće funkcije u ciklusu pesama ο srpskom kraljeviću. Odgovore na mnoge svoje zapitanosti te mudre savete Marko Kraljević nesuđeni nosilac prve funkcije i osamljeni vršilac druge funkcije traži i nalazi pod okriljem treće funkcije.

Kroz pesmu ο kojoj je reč srpsko narodno iskustvo i pamćenje svedoči da su ideologija trodelnosti’\ njeni običaji upravo branili narod od nedaća koje nameće vanredno stanje sužanjstva pod neprijateljskom silom. Izloženi smisao se osvedočava i kroz pesrau Marko Kraljević i beg Kostadin (Karadžić, 11,60), gde srpski junak odbija poziv prijatelja na slavu, jer je na prethodnoj opazio njegova nečoveštva, odnosno ogrešenja ο ethos svojstven ideologiji trodelnostr.

“Prvo tije, brate, nečoveštvo:/ dođoše ti do dve sirotice/ da j’ naraniš leba bijeloga/ i napojiš vina crvenoga;/ a ti veliš dvema sirotama:/ ‘Id’t’ odatlejedan ljudskigade!/Ne gad’te mi predgospodom vina!’/… Drugo tije, beže, nečoveštvo;/što su bili stan gospodan,/pa su svoju aznu izgubili,/ i na njima stari skerlet beše /one mećeš u donju trpezu;/a koji su novigospodari/ i odskora aznu zametnuli/ i na njima novi skerlet beše / one mećeš u gornju trpezu,/pred nji nosiš vino i rakiju/ i gospodsku đakoniju redom./ Treće tije, beže, nečoveštvo:/ ti imadeš i oca i majku, /nijednoga u astalu nema,/ da ti pije prvu čašu vina. ”

Slobodni smo zaključiti da narodno predanje ο Kraljeviću Marku osvedočava doživljaj ideologije trodelnosti kao uzornog ustrojstva tradicije kome je svojstven plemenitaški ethosr. ljudi su vrednovani na osnovu svojih vrlina i vršenja uloga a ne materijalnih imetaka. Otuda u Markovom svetonazoru stari gospodan, uprkos osiromašenosti, zaslužuju prvenstvo počasti, ispred novih gospodara, koji nemaju drugo da pokažu do novi skerlet. Markov hijerarhijski poredak je suštinski saobrazan onom u Platonovoj Državi, gde su piljari, dakle materijalno najbogatiji sloj, na dnu vrednosnog sistema zajednice dok je sloboda od materijalnog bogatstva znamenje najboljih, plemenitih ljudi od zlatnogroda.

Koreni takvog hijerarhijskog poretka te trajne odbojnosti evropskog čoveka prema prevlasti ili širenju piljarskih načela, izvan okvira najuže nužnosti, sežu duboko, do nesagledivih izvora evro-arijskog etnosa i ethosa. Verodostojni evropski čovek uvek i svuda doživljava ta načela kao nešto tuđe pa i suprotno njegovom ethosu. Stoga je, iz iste perspektive, posao trgovca, smatran ponižavajućim. Benvenist je uočio kako “poredba indoevropskih jezika ne pruža nikakvo zajedničko određenje za trgovinu kao posebnu delatnost, različitu odkupovine iprodaje… Specifikacija jednog termina koji je prvobitno značio ‘zaposlenost’ u smislu ‘komercijalni poslovi’ nije usamljena i nalazi se čak i u mnogim modemim jezicima (fr. affaires, engl. business, ltd.); ona odaje teškoću da se s jednim sopstvenim termmom odredi delatnost koja nema tradirije u indoevropskom svetu. “(Benveniste, 1969)

Eto jednog od najbitnijih pitanja naše povesti: šta je (sve) uzrokovalo preokret takvog vrednosnog sistema te omogućilo uzurpaciju vlasti od strane otuđenih elemenata trećeg staleža?

Zanos zlatom

I u tom domenu zapitanosti Platon pruža najdublja uputstva. Država sadrži veoma zorno uputstvo razlikovanja metafizičkog od fizičkog zlata kao razdelnice uzornog poretka i strmine dekadencije ka ostalim, nižim oblicima vlasti, ka timokratiji, oligarhiji te demokratiji i tiraniji. Ovde valja istači Platonovo učenje da države potiču iz “karaktera ljudi… koji državu povlaće kao tegna terazijama “(VIII, 544 e) te da su svi osnovni oblici države i njihove organske smena na sceni helenskog iskustva uzrokovani “mešanjem”(Vm, 547 a) i slabljenjem rodova te opadanjem formativnog i informativnog državotvornog načela duž trodelne hijerarhijske uspravnice, od prvog ka drugom i konačno trećem staležu.

Drugi stalež proizvodi “častoljubivo državno uređenje” (VIII, 545 b), zvano timarhija ili timokratija, oličeno Spartom, čija se suprotnost, zvana oligarhija, začinje tamo gde žudnja za slavom i počastima biva zamenjena “željom za novcem ‘(VIII, 548 a), što otvara ambis propadanja. Demokratsko i tiransko uredenje su početak i kraj spektakla kakav prireduje priroda trećeg staleža kada uzurpira pravo određivanja političkog sistema, uslovljavana najnižim porivima i samoobmanama. Da bi obezbedio državu od magnetizma demonija materijalnog bogaćenja radi bogaćenja Platon nalaže da prva dva staleža idealne države ideologije trodelnostidakle čuvari i pomoćnicibudu na pouzdano nepremostivoj razdaljini od svakog dodira sa fizičkim zlatom i odgovarajućim uticajima:

Što se zlata i srebra tiče, treba im (čuvarima države i njihovim pomoćnicima) reći da oni u svojim dušama nose božje i od bogova poklonjeno, da im Ijudsko zlato nikako nijepotrebno, i da greše ako božje zlato dovedu u vezu sa zlatom smrtnih ljudi i tako ga skrnave, jer se sa kovanim zlatom desilo već mnogo bezbožnih stvan, dokje njihovo zlato neokaljano. “(111,416e-417a) Određujući hijerarhiju ljudskih materijala i doba posredstvom simbolizma metala Platon istim rečnikom upozorava na veliku štetnost po državu od mešanja rodova:

“A kad se gvožđe pomeša sa srebrom i bronza sa zlatom, nastaće od οve mešavine nejednakost i neskladna nejednoličnost koja, gde god se pojavi, uvek stvara rat i neprijateljstvo. Treba jošreći da je poreklo nesloge uvek takvo, ma gde se ono pojavilo.” (VIII, 547a)

Valja istači da se privrženost Platonove doktrine evroarijskoj tradiciji te njenoj ideologiji trodelnosti osvedočava i navedenim učenjem ο metafizičkom zlatu te preporukom očuvanja čistoće rodova od svakog mešanja koje otvara puteve za uzurpacije prve funkcije. Reč je ο kobnim posledicama sloma trodelne hijerarhije koji omogućava preuzimanje vlasti od strane ljudskog materijala obeleženog gvožđem ili bronzom. “Jer, proročište kazuje da će država potpuno propasti u onom vremenu kada je budu čuvaligvozdeni i bronzani čuvar. “(III, 415 c)

Izloženu Platonovu doktrinu široko potvrđuju helenska iskustva. Temeljno delo svetonazora trećeg, ratarskog staleža Helade potiče iz iskustva pohlepe koje je stekao njegov tvorac, Hesiod, u parnici s bratom. Već je zakonodavni um Solona, u prvom helenskom polisu koji se odao demoniji ekonomije i bogaćenju radi bogaćenja, dakle u Atini, opažao nihilističke pretnje pohlepe oslobođene kostreti načela sklada kosmosa te odgovarajuće pravde:

“Našgradnećepropastipo Zevsovom određenju i odluci bogova, jer je Palada Atena, njegova gorda čuvarka, raširila ruke nad njim, nego će sami gradani, svojom pohlepom, iz bezumlja upropastitigrad. “(fragmenat 3)

Obračajući se Atinjanima Solon je ukazao na posledičnu slabost koja omogućuje uspostavljanje tiranskih oblika vlasti:

“Ako ste zbog svoje slabosti stekli loše iskustvo, ne prebacujte krivicu za to na boga, jer ste sami dozvolili da se ti Ijudi (Pizistrat i njegovi) uzdignu dajući im moć, pa ste zato i zapali podnjihovo sramno ropstvo. “(fragment 8)

Zlato u Platonovoj andragogiji nije tek izraz retoričke domišljatosti već nas upućuje na dugi i brojni niz evroarijskih tradicija. Posredstvom mitoloških kristalizacija vekovnih i milenamih iskustava one svedoče da prvu veliku krizu trodelne hijerarhijske strukture zajednice svuda izaziva mešanje rodova te degradacija značenja zlata. Na tom mesto okončava se zlatno doba i počinje proces koji vodi ka slomu božankih moći stvaranja, kako glasi prevod sintagme Ragnaroek, iz speva Voluspa, bitnog

spomenika starogermanske religioznosti. U predanju ο kome je reč krizu zajednice Aza izaziva pojava tudinskog elementa, čarobnice iz redova neprijateljskih Vana, oličenja trećeg staleža. Njeno ime, Gulveig; znači Zanos zlatom. Zanos materijalnim elementom zlata, odnosno gubitak metafizičkih vrednosti koje ono simboliše, odaje, posredno, slom ili bar slabljenje ideologije i ustanova trodelne hijerarhije do mere preokreta uspravnice vrednovanja. Ο vanrednom značaju i značenju te pojave svedoči i činjenica da Ragnaroek počinje obeležen nastojanjem Aza da vatrom pročišćenja unište uljeza u njihovu zajednicu, odnosno da prevladaju ustale porive pohlepe, što označava i početak “prvog rata naroda u svetu’:

“Poznajem Prvi rat naroda u svetu,/ kako probadahu svojim džilitima / Gulvajgu /1 kako je u Hanjevoj (Odinovoj) dvorani spaljivahu./ Tn puta (je) spališe,/ Tn puta (se ona) preporodi / Uvek i svuda ona oživljava… Tad se svi bogovi uspeše / na svoje sudijske stolice, / Vrhovna božanstva, /1 savetovaše se: / da li da Aziplate danak/ili da jednako Vanima primaju žrtve. Onda zavitla Odin koplje /ihitnu ga među narode /Bio je to prvi/rat u svetu: /Provaljen beše bedem utvrde Aza, /Polje osta pobedničkim Vanima. ” (Voluspa, 2123)

Božansko poreklo staleža

Navedeno predanje istrajno pokreće spoznajne zapitanosti ο stvarnosti koju izražava ili održava. Preovlađuje mnjenje da je u pitanju mitološki izraz povesnih događaja, počevši od sukoba između južnogeramanskih (Vani) i severnogermanskih bogova (Azi). Rasprostranjeno je i uverenje da je tu reč ο mitološkom pamćenju borbe između starosedelačkog stranovništva, posvećenog poljoprivredi (Vani) i duhovno superiornijeg, ratničkog plemena (Azi), pristiglog sa jugoistoka, iz zone između Crnog i Kaspijskog mora, dakle iz pravca Azije, kako su smatrali i prvi, srednjovekovni tumači. Po njima etnonim Azi označavao je azijatsko poreklo tog naroda. Pažnju zaslužuje i Boajevo upućivanje ka psihologiji:

“U pitanju su dva komplementama aspekta jedinstvenog ideološkog i religijskog entiteta: božanstva, kažimo superioma, mudračka i delotvorna, ulaze u sukob sa božanstvima smatranim infenomim, vegetativnim imeditativnim. To sučeljavanjeje zaludno jer suprotstavlja nerazdvojive sastojke Ijudskog psihizma te se Dužno okončava pomirenjem uKvasiru. “(Boyer, 1981)

Izložene pretpostavke nisu međusobno protivurečne i mogu skupa postojati poput višeznačja tradicionalnih simbola jer tradicija ο kojoj je reč ne predočava samo i jedino određeni događaj u povesti već sadržaje dijahrone perspektive zajedničkog iskustva i sećanja. koja proniče kroz sva vremena pa i buduće. Ko zna da sagleda linije pokreta sila u prošlosti i sadašnjosti umeće da predvidi i njihove pravce te razmere u budućnosti. Tako ο budućnosti govori proročica iz speva Voluspa, nalažući ljudima tišinu, kako bi čuli ο onom bitnom što je bilo i što će biti. Valja imati u vidu i pozadinu tog poziva: krš i led Islanda, obasjavani vulkanskim vatrama, udarani bučnim talasima te vetrovima Atlantika. Tu su potražili poslednji prostor slobode za vernost svojim bogovima oni koji su ponosno odbili nasilno i ucenjivačko pokrštavanje. Upravo tom odmetništvu smo dužni trajnu zahvalnost jer je ono sačuvalo i prenelo edski ciklus, najneposrednije premda prilično kasno osvedočenje severnjačke religioznosti evroarijskog čoveka.

I upravo edski ciklus odaje dubinu krize koja je zahvatila severnjački panteon, izvesno mnogo vremena pre dolaska hrišćanskih misionara. Reč je i ο krizi koja je duboko oslabila prve redove trodelne hijerarhije zajednice, prvu i drugu funkciju, otvarajući put izopačenjima treće funkcije. Ona koju Azi zovu Zanos zlatom izvesno ne bi našla mesta na njihovom dvoru da je bog Tir bio u punoj snazi i moći. Kako svedoči edski ciklus, nekad vrhovnik, Tir je sveden na ulogu boga pravde čija je desnica dakle moć njenog postvarenja založena te zatočena, odnosno bespomoćna u čeljustima vuka Fenrira, oličenja svetskih sila zla i nereda.

Izazovi tih poslednjih vremena izveli su, posredno, na vrh panteona, iz neke provincije božanskog sveta, Odina što abdikacije, kapitulacije ili slabosti ostalih bogova svih funkcija nastoji da nadomesti preuzimajući i vršeći sve njihove uloge, na njihovim mestima, skoro svuda istovremeno: od samožrtvujućeg osvajanja mudrosti i sveopšteg pamćenja, preko zapovedničkog položaja na čelu vojske i uzora bardova, do savetodavca ratara. Odinov sin Hejmdal je čuvar mosta Bifrost koji u obliku duge povezuje ljudski i božanski svet te tvorac trodelne hijerarhije zajednice, odnosno biološki otac prauzora sva tri staleža, rođenih iz njegovih veza sa ženama smrtnih ljudi, što posebno svedoči ο svetosti takvog poretka u očima njegovih pristalica.

U danskom predanju ο stvaranju čoveka i prvih staleža te ο poreklu danskih kraljeva odgovarajuće razlike istaknute su karkterološkim osobenostima kakve srećemo i na drngora, istočnom kraju evroarijskih sistema. Primerice, u prauzoru sloja slugu, koji je izvan trodelne zajednice poput šudra u arijskoj Indiji “koža je bila žuta a kosa cma; okupali su ga i nazvali Trel jer je imao izgled roba: hrapava mu je bila koža na rukama, grubi zglobovi, kvrgave ruke i ružno lice, leđa povijena, ogromna stopala. “U prauzoru trećeg straleža, nazvanog Karl “kao što pnliči slobodno rođenom dečačiću oči su bile svetle; imao je ružičastu kožu i plavu kosu. Dete je dobro raslo i uvek bilo zdravo, krotilo je volove, gradilo rala, podizalo kuće i staje, popravljalo teretna kola i obdelavalo zemlju motikom.” Prauzor drugog staleža, nazvan Jarl “kao što priličiplemenito rođenom dečaku bio je belokos, obrazi su blistali a zmijske oči sevale su kao munje.” Saobrazno fimkciji odbrane, Jarl je “uskoro naučio da se služi štitom ikopljem, da zateže luk i pričvršćuje tetivu, da oštri strelu i baca džilit, da pujdapse i da jašepastuve, da pliva kroz maticu i da vlada mačem. “Prauzor prvog staleža, funkcije suvereniteta i magije je najmlađi Jarlov sin, Kon: “bio je vičan runama koje upravljaju životom a umeo je i da štiti ratnike, da tupi mačeve neprijatelja i da umiruje talase. Mogao je da tumačiglasove ptica, kroti mora i vatru, ublažava bolove, bio je snažan za osmoricu… ” (Dimić, 1964)

Koriolanova usamljenost

Neki osporavatelji Dimezilovog otkrića koriste nedostatak javnih ustanova ideologije trodelnosti u određenim prostorima i vremenima evroarijskog sveta kako bi opovrgli njen opšti značaj i značenje. Upravo ti izost^j^oblikajiepamrii^ ideologije trodelnosti uz određena posredna isijavanja osvedočavaju metafizički, odnosno metapolitički rang te konstante evroarijske forma mentis i njene zajednice, gde ona ima ulogu idealnog modela, uzornog sistema vrednosti. Možda je izlišno isticati da se priroda ovog sveta stvari i pojava opire i iole potpunijim a kamoli trajnim postvarenjima idealnih poredaka. U protivnom ne bi postojale razlike između inteligibilnog te večnog i senzibilnog te promeneljivog i prolaznog sveta. Zato se u evroarijskom svetu ideologija trodelnosti mnogo češće očituje upravo kao ideja, odnosno ideal uspraviteljskog te hijerarhijskog ustrojstva zajednice, kao vrhunsko načelo vrednovanja stanja njenih ustanova. Stoga je ona mnogo prisutnija u mitovima, legendama ili basnama nego na scenama politike, u zakonima i objavama.

Dobar primer izložene prirode i uloge ideologije trodelnosti pruža nam Tito Livije opisujući prvi veliki sukob između plebsa i patricija te idealni ustanak vojskovođe Kaja Marcija, prozvanog Koriolan. Ο tom sporu nije moguće govoriti kao ο izrazu nekakve krize zajedništva ili ideologije trodelnostijer je u pitanju društvo sazdato prinudnom spregom te suživotom različitih etničkih skupina. Tu reči patncij ili pJebejac, još uvek, u značajnoj raeri, označavaju odgovarajuća etnička porekJa te čuvaju pamćenje na temeljne razdeobe između osvajača i pokorenih domorodaca. Reč je ο skupu dve različite zajednice od kojih plebejska svodiva u okvire trećeg staleža, ali uz određene vojne obaveze radi odbrane države loše podnosi nadređenost ili superiornost patiirijske, kojoj pripadaju prava i dužnosti prve i druge funkcije. Dakle, tu je trodelna hijerarhijska struktura stvorena podelom poslova na etničkoj osnovi.

Koriolan ustaje kroz društveni procep kao najusamljeniji čovek rimske države, sam protiv svih: protiv demagogije sebičnosti plebejaca i kukavičluka patricija, koju su mu uskratili podršku i isporučili ga zlovolji rulje, zastrašeni njenim pretnjama: “Konzuli su dobro znali kakvu su naredbu primili od Senata aJi su takode videli da niko od onih što je izmedu zidova kunje govorio toliko ponosno nije bio s njima da (pred plebsom) preuzme svoj deo omrznutosti”. ( 11,28) Livije nas obaveštava ο prvim znacima koji najavljuju društveni rasap: ο tajnim, noćnim okupljanjima plebsa na brdima Eskvilino i Aventino radi organizovanja stranački podvojenog nastupanja na Forumu. Žaleći zbog nedostatka jednog ali odlučnog čoveka koji bi se tome valjano suprotstavio, Livije opaža veliki siraptom raspada društva kroz povlačenje ustanove odlučivanja iz belodane javnosti u mrak tajnosti: “Da je Republika imala istinskog magistra, u Rimu ne bi bilo drugih skupova do javnih; sad su stoga javniposlovipodeIjeniι rasutina hiljade kurija ihiljade okupljanja. “(11,28)

Livije nas obaveštava i ο zahtevima plebsa te razlozima izostanka njihovog odziva vojnoj mobilizaciji:”7>e6a svakom dati slobodu pre nego mu se preda oružje kako bi se borili za zajedničku otadbinu i sugradane a ne za sopstvene gospodare.” (11,28)

Reč je zapravo ο slobodi od dugova koji su uvećani te otežani ratovanjem između Rimljana i Volšana te parazitizmom lihvara. Tu se potvrđuje osnovanost navedene narodne slutnje da će četvrti, lihvarski stalež preovladati svim ostalim: “Rat je bio okončan trostrukim uspehom ali ni patriciji, kao ni plebs, nisu prestali da misle na razrešenje unutrašnjih poslova: tolika je bila istančanost i veština s kojom su lihvari pripremili sredstva sposobna da prevare ne samo plebs već i samog diktatora. “(11,31)

I u toj krizi holističko načelo ideologija trodelnosti biva prizvano kao uzorni putokaz života, posredstvom govora s kojim je Menenije Agripa izaslanik Senata i Koriolanov prijatelj nastojao te uspeo da pobunjeni plebs privede ka celovitosti i odbrani države:

“U vremenima kada u čoveku nije vladala, kao sada, savršena harmonija između svih delova, većje svaki član imao posebni način mnjenja, posebni način izražavanja, uvredili su se drugi delovi zbog toga što sve ono što pribavljaju svojim delovanjima, svojim naponma, svojim funkcijama, odlazi u korist trbuha, dok on počiva u miru i središtu te ne misli na išta drugo do na uživanje i zadovoljstva koja mu pružaju; stoga su sklopili zaveru i dogovorili se da ruka više ne daje hranu ustima, da usta odbijaju ono što im se nudi, da zubi ne žvaću ono što pnmaju. Posledica takve pobune bila je ta da su nastojeći da ovladaju trbuhom gladu ne samo on već i celina s njime te udovi i celo telo bili dovedeni do krajnje iscrpljenosti. Postalo je, dakle, očevidno da ni trbuh nije lenčario većje imao svoju fiinkciju i da nije bio hranjen više nego što je hranio sve delove tela, jednako raspode-

Ijujući venama tu krv kojoj dugujemo život i snagu i što se stvara pribavljanjem hrane. Dakle, pokazujući s poredbom koliko je unutrašnja pobuna u telu bila slična besu plebsa protiv patricija, kaže se da je on uspeo da obuzda naume tih Ijudi. “(11,32)

Duboku uvreženost ideje sadržane u izloženoj priči osvedočava njena vanredna prostorna i vremenska rasprostranjenost te je srećemo od Ezopovih basni (197) i Ksenofontovih uspomena (II, 3,18), preko rimskog foruma do Šekspirovog truda da dramski oživi Agripin govor, uz svođenje pobune plebsa na težnju ka svekolikoj jednakostr. “a to je taman tol’ko pnkladno / kao kad vi na senatore naše / kivni ste jer su od vas drukčiji. ” (Koriolan, 1,1) Da bi izoštrio antiegalitarističku dimenziju ustanka svog junaka, Šekspir mu poverava osudu prevrtljivosti plebsa što mrzi te ne podnosi svaku vrlu različitosti:

“Vrlina vam je da veličate / Onoga koga obon krivica, / Α proklinjete pravdu što ga kazni. / Ko veličinu postigne, tog odmah / Stigne i vaša mržnja; težnje su vam / Ko prohtev bolesnika, koji želi / Najviše ono baš što boljku mu / Pogoršava. ” (Kono/an, 1,1)

Koren pozitivne osnove izložene kritike kao i antropomorfiie predstave ideologije trodelnostipočiva u iskonskim kosmogonijskim mitovima evroarijskog sveta koji stvaranje svemira prikazuju kao delo samožrtvovanja prvobitnog, kosmičkog makročoveka. Na vodoravnoj razini evroarijskog simbolizma čovek je prožet dualnošći levog i desnog te obuhvata sve strane sveta, što je se zadržalo i pod hrišćanstvom, kako, primerice, svedoči i jedno ranovizantijsko učenje koje objašnjava ime Adam kao skraćenicu sačinjenu od prvih slova grčkih oznaka za istok, zapad, sever i jug. (Averincev, 1982) U središtu slike sveta koju nam predaje najbolje očuvana, slovenska tradicija magije nalazi se upravo trostepeni čovek, sastavljen od tri hijerarhijski raspoređena dela, od glave, grudi i udova (Radenković, 1996) čija svojstva i dejstva savršeno odgovaraju ideologiji trodelnostr. funkcija suvereniteta iziskuje glavu, odnosno um; funkcija odbrane traži srce, odnosno srčanost a funkcija plodnosti zahteva radne moći ljudskih udova.

Doktrina četiri doba

Niz tradicija evroarijskog čoveka, širom evroazijskog prostora, osvedočava analoške pa i prirodne sprege između trodelne hijerarhije zajednice i istorijskog sleda četiri doba. Neophodno je istači da je četvrto doba anomalija, odnosno odstupanje od trodelnog poretka na isti način kao što je u arijskoj Indiji četvrta klasa, šudra, zapravo izvan arijske zajednice. Preuzimajući od Hesioda metalni simbolizam doba i odgovarajućih vrsta ljudi {Poslovi i dani, 109-201) Platon određuje trodelnu strukturu idealne države terminima zlata, srebra i gvožda te bronze. “Vi koji sačinjavate državu, sviste braća! kazaćemo im kao da smo mitolozi. Ali bog, koji vas je oblikovao, udesio je da oni koji treba da zapovedaju budu pomešani sa zlatom, pa zato zaslužuju da budu najviše cenjeni; srebra ima najviše u onima koji su načinjeni kao pomoćnici, a zemljoradnike i ostaJe zanatiije sačinio je ponajviše odgvožda i bronze. “(Država, 415a)

Prema doktrini indijskih Arija, izloženih u Višnupuranam povesti delovanja solarnog božanstva kroz niz doba svako doba je obeleženo vladavinom načela ili svojstava odgovarajuće varna (boje), odnosno klase Ijudi. Priraerice, tako prvo, najsvetije doba, odlikuju osobenosti prve funkcije trodelne strukture arijske zajednice, dok u poslednjem preovladavaju svojstva šudra, sloja nedodirljivih, izvan sistema. I sam Višnu se prilagođava tim promenama te su njegovi aračan’saobrazni duhu vremena odgovarajućeg doba: “U Ksitayuga, On, za dobrobit svih stvorenja, bio je roden kao veliki isposnik Kapila te ga je poučio istinskoj mudrosti. U Treta yuga rođen je kao vrhovnigospodar te je zatomljavao zle i štitio tri sveta. U Dwapara yuga roden je kao Viasa i podelio je Vede na četiri dela što su ponovo podeljena na razne grane a koje su ponovo podeljene na razne isečke. I na kraju četvrtog doba, Kaliyuga, On će bitirođen kao Kalki ipredvodićeponovo zle na stazama pobožnosti. Na taj način beskrajni Višnu stvara, održava i uništava svetove. “(Višnupuranam, III, 2)

U tom otvorenom delu koje je tvorio izvesno milenarno dugi niz pokolenja, svako prinoseći svoja iskustva, spoznaje i slutnje, našu pažnju posebno privlači opis kraja najgoreg, četvrtog doba, zvanog Kali yuga, u znaku potpunog sloma trodelne hijerarhijske strukture te prevlasti klase šudra dakle nedodirljivih, izvan kastinskog sistema i demonije najgoreg materijalizma:

“UKaliyuga ljudi neće poštovati kaste, red i ustanove, niti svetkovine kakve su naložile Veda. U Kali yuga svi spisi biće smatrani kao da su sveti; svi nebeski biće smatrani jednakim a način života biće jednak skoro za sve… Svako tričavo vlasništvo činiće vlasnika ponosnim na svoj imetak… Žene će napuštati muževe kad oni izgube bogatstva i samo će bogataša tada žene smatrati svojim gospodarom. Onaj koji bude delio veliki imetak biće smatran Učiteljem a plemenito poreklo neće biti smatrano odlikom… Svest Ijudi biće zaokupljena zaradivanjem novca koji će biti trošen na zadovoljavanje sebičnih želja. Niko neće odvajati čak ni najmanji delić svog bogatstva i žrtvovati svoj interes čak i ako to ištu prijatelji. U Kali yuga ljudi će sebe smatrati jednakim brahmanima ikrave će biti cenjene samo radi mleka… Prinčevi će pljačkati svoje podanike umesto da ih štite. U Kali yuga svako ko poseduje kola i slonove ili konje smatraće sebe poglavarom; svako ko je slab postaće rob. Vaišyasi (pripadnici trećeg staleža, prim. D.K.) će napustitipoljoprivredu i trgovinu te će se izdrzavati služećiili vršećimehaničkeposlove; Šudre će nastojati da preživljavajuproseći ipopnmiće izgled verskih prosjaka te će postati nečisti sledbenici pogrešnih i izopačenih učenja. Mučeniglađu iporezima, ljudi će napuštati zavičaje i sklanjaće se na zemljištima koja su pogodna sarno za proste kulture. Staza Veda biće zbrisana i narod će skrenuti u izopačenost.”( Višnupuranam,V\, 1)

Možda je izlišno isticati kako su mnoga svojstva Kaliyuga savršeno podudarna s opštim karakteristika moderae civilizacije Zapada, od procesa desakralizacije i sekularizacije (“svi spisi biće smatranikao da sisveti”) preko ništenja svakog uporišta verodostojnog autoriteta (“ljudi će sebe smatrati jednakim brahmanima… a plemenito poreklo neće biti smatrano odlikom”) i nasilnog postvarenja ideologije jednakosti (“način života biće jednak skoro za sve”), do idolatrije materijalnog bogatstva (“svako tričavo vlasništvo činiće vlasnika ponosnim na svoj imetak’), do pokreta masovnih emigracija {“Ijudićenapuštatizavičaje”). Tu se neminovno nameće pitanje prirode pogleda koji je stvarao izložene vizije. Ako ostavimo po strani pretpostavku da one potiču iz neke vanredne vidovitosti, jedino objašnjenje njihove podudarnosti s prizorima kakve pruža raoderna civilizacija Zapada može počivati u slutnji užasnih potencijalnosti sadržanih u pojavama koje su tvorci Vishnupuranam opažali, iskušavali te doživljavali kao najave najtamnijih horizonata budućnosti. Te pojave mogu poticati iz unutrašnjeg ili spoljnog sveta, iz kriza i lomova trodelne hijerarhijske strukture zajednice te iz suočavanja s dekadencijama drugih kultura i civilizacija. Reč je i ο simptomima bolesti onih materijalističkih i robovlasničkih civilizacija koje su Ariji osmatrali na svom velikom maršu kroz evroazijske prostore. Kao svojevrsno tresetište istorijskih sećanja raznovrsnog porekla, Višnupuranam sadrži i tragove susreta Arija sa propalim semitskim i dravidskim kulturama i civilizacijama. Dakle, u kvalitativnom smislu, bolesti moderne civilizacije Zapada nisu nikakva novina u ovoj areni univerzuma: one su jedinstvene samo po ekstremizmu svojih pojavnih oblika te po ogromnim, planetarnim razmerama rasprostranjenosti. Bolesti ο kojima je ovde reč razbuktale su se silom buržoaskih revolucija i odgovarajućih razaranja poslednjih ostataka ustanova i običaja ideologije trodelnosti.

Sloboda jednakost bratstvo

U domenu sistema i ustanova političkog života prva žrtva Francuske revolucije bila je Skupština staleža koju su sačinjavala odvojena predstavništva sveštenstva, plemstva i gradanstva odnosno mogućnosti sadržane u tom poslednjem organonu ideologije trodelnosti. Premda je Skupština staleža ustanovljena na dobroj tradiciji 1347. godine postojala samo de jure, odavno uspavana procesima patološkog razvoja monarhijskog apsolutizma i odgovarajućeg samodržavlja, njeno obnavljanje, uoči prevrata, moglo je otvoriti alternativu da su branioci monarhije bili na visini izazova. Izgleda kao cinična ironija istorijske sudbine činjenica da je upravo jedan groteskni simulakrum Skupštine staleža prizvane, leta 1887. godine, iz prošlosti, gde je počivala zakopana skoro dva stoleća, od strane Pariske skupštine, radi legalnog razrešenja sukoba s kraljem oko novih poreskih nameta, preko potrebnih zbog namirivanja državnih dugovanja lihvarima iz senke otvorio puteve stihiji koja je dovela da Francuske revolucije.

Το prizivanje nije bilo izraz uviđanja vrednosti idealno sadržanih u Skupštini staleža već lukavstva kraljevih savetnika te kukavičluka predstavnika trećeg staleža, koji nisu imali smelosti da odbiju zahteve kralja već su se izgovarali svojom nenadležnošću.

Doduše, upravo su predstavnici trećeg staleža, na prethodnoj sednici Skupštine staleže, održanoj predaleke 1614. godine, tražili da se ona češće saziva, bar jednom u desetleću. Dakle, osnovnu krivicu za skoro dvovekovno mrtvilo te ustanove ideologije trodclnosti saosi prvi stalež, oličen kraljem, čiji apsolutizam je zatomio i izopačio mnoge vrline drugog staleža, izazvavši skoro opšte povlačenje plemstva sa svih frontova dužnosti i odgovornosti ka dekadentnoj dokolici i raskoši Versaja. Prema dobrom opažanju Rene Genona, tu vidimo kako kralj, da bi “‘centralizovao’ iprisvojio vlasti kakve kolektivno pripadaju celokupnom plemstvu, ulazi u sukob s plemstvom i posvećuje se besomućnom uništenju feudalnosti izkoje je proistekao; i zbog tih razloga vidimo kako se kraljevi Francuske, počevši od Filipa Lepog, skoro redovno okružuju buržujima, najviše oni kraljevi, poput Luja XI i Luja XIV, što su ‘centralizaciju’ doveli do krajnjih posledica, izkojih je buržoazija morala pokupiti koristi kada je osvojila vlast posredstvom Revolucije. “(Guenon, 1929)

Nema nikakve sumnje da plemstvo gubi svoj smisao tamo gde se spoljnom silom ili sopstvenim kukavičlukom lišava dužnosti i odgovornosti svojstvenih drugoj funkciji. I nije tu samo reč ο funkcijama fizičke već duhovne odbrane zajednice, odnosno ο gubitku sakralne prirode plemstva. Zato su moderni istoričari samo polovično u pravu kada dekadenciju plemstva pripisuju okolnostima koje su njihove usluge učinili izlišnim: “Jedna činjenica se pokazivala na sve očitiji način: činjenica apsolutne izlišnosti plemstva jer već odavno, gospodan, plemići, ili šta većjesu, bar kao takvinisu nikoga štitili ni od koga. “( Goubert, 1976).

Vrativši naš pogled razmatranja ka skupštini iz koje je proistekla Francuska revolucija možemo zaključiti da je licemerno i lažno obnovljena ustanova ideologije trodelnosti pokazala, na klupama predstavnika, naopakosti izbornog sistema ili duboke razmere pada te otudenja svih staleža. Tu su se predstavnici prvog i drugog staleža plašljivo povlačili ili su čak pristupali trećem, čije psihopatološke pobude ubedljivo osvedočavaju čuvena pitanja i

tragikomični odgovori opata Sijejesa: “Šta je treći stalež? Sve! Šta je do sada bio? Ništa! Šta traži? Da bude nešto!”

Koliko i kako (ne)verno je u toj skupštini bio predstavljen stvarni treći stalež dovoljno svedoči činjenica da se u njoj obreo samo jedan zemljoradnik, izvesni Žerar, izabran u Renu kao “razuman i vrlo pošten, premda neškolovan čovek. “Hronike tog vremena svedoče da je običavao dolaziti na sednice obučen u seljačko odelo. Bio je, stoga, predmet opšte sprdnje što više govori ο niskosti smeha nego njegovog predmeta dok je on pak ο ostalim poslanicima imao veoma ozbiljno mišljenje: “Izgleda mi da među nama ima mnogo nitkova. ”

Silom anarhije, kojoj su odavno otvorili sve puteve duhovne, intelektualne i moralne slabosti prvog i drugog staleža, bilo je neminovno da samozvani predstavnici trećeg staleža konačno ponište svaki privid ustanove ideologije trodelnosti te da tako uzurpiranu skupštinu nazovu “nacionalnom”, podrazumevajući potpuni znak jednakosti između sebe i pretpostavljene, veštačke nacije. Usledile su godine terora te masovnih ubijanja ne samo pripadnike prvog i drugog staleža već i ratarskog dela trećeg staleža: u Vandeji, uživajući i u spektaklima mučenja i spaljivanja živih žrtava, žena i dece, revolucionari su pobili preko sedam stotina hiljada duša.

Revolucionarai udar na ostatke ustanova ideologije trodelnosti osvedočava i krilatica idealnog stanja sloboda-jednakostbratstvo koja je preuzeta iz mehaničkog sinkretizma masonskih loža, odnosno iz odgovarajućih pohara trezora simbola i učenja tradicionalnih kultura. Reč je ο trijadi idealnog stanja koja najpodobnije priliči ideologiji trodelnosti. Sloboda kao trajno stanje je odlika prve funkcije što u ustrojstvu čoveka odgovara umu. Samo oni Ijudi koji su se dokazali suverenim te neuslovljivim gospodarima životinjskog u čoveku te sposobnim za religio ljudskog i božanskog, položivši sve neophodne ispite, mogu biti slobodni od ograničenja, normi pa i rituala jer im takve stege i pripomoći više nisu potrebne.

Kao obeležje stanja života jednakostsavršeno pnliči nosiocima druge funkcije koji su, stvarao ili potencijalno, po dužnosti, neposredno suočeni sa smrću, pozvani da krote i prevladavaju sve strahove životinje u čoveku, što stvara aristokratiju. Etika druge

funkcije nalaže da svi moraju biti jednaki pred smrtnim pretnjama izuzev predvodnika, čija je dužnost da prednjači. Konačno, stanje bratstva svojstveno je trećoj funkciji, obuhvatajući celokupni njen raspon, od plodnosti i krvnih veza zajednice koje doslovno izražava, do odgovarajuće solidarnosti što treba da obuzdava sebičnosti i pohlepe životinje u čoveku kad se nade u svetu proizvodnje i potrošnje.

Sasvim drugačiji smisao poprima trojstvo sloboda-jednakost-bratstvo kad obeležava prevratnički poredak, gde je vrh društva uzurpiran od strane taloga trećeg staleža. Tu stanje slobode od svih ograničenja i stega duhovne i verske, moralne i političke prirode traži probuđena i draškana pohlepa ekonomske životinje u čoveku. Jednakost primenjena na prvu funkciju označava poništenje i obezvređenje svih njenih vrlina i odličja. Priželjkivanje stanja bratstva, preporučenog da zameni funkciju odbrane, pretpostavlja da će ona postati izlišna silom rušenja svih granica i razlika između vera, klasa, rasa, nacija i država, koje su tu prokazane kao osnovni uzroci svih sukoba i ratova.

Uništenje poslednjih ostataka ustanova ideologije trodelnosti pod isprikom sveobavezujuće moralne zapovesti jednakosti, proterivanje prvog i drugog staleža, sveštenstva i aristokratrije sa političke scene, nisu povećali slobode prosečnog pojedinca već su ih najčešće umanjili. Francuski revolucionari su s posebnim žarom zatomljavali staleška i radna udruženja pod isprikora oslobađanja čoveka od odgovarajućih obaveza i zavisnosti. Tako su zapravo ništene poslednje odbrane dostojanstva čoveka i rada te organskih veza što su ga povezivale s ostalim domenima života zajednice od sila totalitarizma slobodnog tržišta i odgovarajućih zakona koje su oslobodile buržoaske revolucije. Prema dobrom opažanju Karla Polanjija, “odvojitiradoddrugih aktivnostiživota i podvrći ga zakonima tržišta znači poništiti sve organske oblike postojanja i zameniti ih drugačijom vrstom organizacije, atomističkom i individualističkom. “(Polanyi, 1974).

Valja istači da je uočena pojava samo deo niza posledica raspadanja trodelne strukture zajednice pod dejstvom brojnih silnica, počevši od usvajanja načela ustrojstva svojstvenih starozavetnom društvu, obeleženom dualizmom čoveka i boga, bogatih i siromašnih, tela i duše, žene i muškarca… Najveći udar na ustanove te samu ideologiju trodelnosti izvršile su sile pokrenute protestantskim usvajanjem starozavetne, kupoprodajne koncepcije religio, gde je bogatstvo čoveka mera njegove verske revnosti, što je otvorilo puteve razmaha pohlepi, sebičnosti i individualizmu te njemu najpodobnijem političkom sistemu. Reč je ο oligarhijskom i plutokratskom sistemu vlasti, pod obrazinama posredničke demokratiji. Već je De Tokvil oštrovido uočio te posledice poredeći američku demokratiju i evropsku aristokratiju, američko društvo usamljenih individua i evropsku zajednicu što čoveka povezuje sa svim pokolenjima prošlosti i budućnosti:

“Aristokratija je od svih građana stvarala dugi lanac koji je vodio od ratara do kralja; demokratija kida taj lanac i čini svaku kariku zasebnom. Zato demokratija čini da svaki čovek ne samo zaboravlja svoje pretke već mu skriva i potomke te ga odvaja od savremenika; stalno ga upućuje ka njemu samom i preti mu da ga potpuno zatvori u usamljenost njegovog srca. ” (De Tocqueville, 1970)

Razaranje poslednjih ustanova i običaja ideologije trodelnosti zatomilo je tradicionalnu, organsku zajednicu, u kojoj su ljudi bili povezani nizom duhovnih, krvnih i radnih sprega, često razapetih visoko iznad prostornih i vremenskih razdaljina. Tako je otvoren put za stvaranje simulakra zajednice, dakle društva, mehaničkog skupa usamljenih jedinki (Toennies, 1935). Valja istači da Tenisovo razlikovanje zajednice i društva ima osnove i u tradiciji nemačkog svetonazora. Opažanja raspada nacije i preokreta onog vrednosnog poretka koji je imanentan ideologiji trodelnosti nalazimo već u čuvenoj Osnabrueckische Geschihte Justusa Mozera, iz 1768. godine:

“Vreme u kome je svaki Frank ili Saksonac obrađivao paterna rura i sam je branio, u kome je sa svog imanja dolazio na skupove zemlje, vreme u kome je i onaj ko nije posedovao imanje a mogao je biti i najbogatiji među trgovcima pripadao klasi siromašnih ljudi, bez počasti i ugleda, e to je vreme moglo da pokažepravu naciju a ne ovo. “(Chabod, 1967)

Slično opažanje odlikuje i povratnika iz Prvog svetskog rata, tragičnog junaka Juengerovog romana Glaeserne Bienen\

“Mislio sam na lepa prošla vremena kada gospodarima čelika, tekstila i uglja ne bi prida vali onaj značaj koji oni sada za sebe traže. Ο filmu i robotima tada se nije ni govorilo, osim na vašarima. Nekog malog zemljoposednika, sna opterećenog dugovima, konjanici su višepoštovali nego onekoje su viđali kako se voze uprvim automobilima što su uznemiravali konje. Konji su naslućivali ono što dolazi. U međuvremenu svet se preokrenuo.” (Juenger, 1957)

Jedna Kulturmorphologie

Ezra Paund podučava da i slikari umeju svesno ili nesvesno naslutiti “ono što dolazi”\& i veliki preokret tradicionalne hijerahije: “Ponavljam: jedan stručnjak, gledajući neku sliku (Memija, Goje ili bilo kojeg slikara) znaće da uoči stupanj tolerancijeprema lihvikojijeprisutan u društvu gde je slika bila naslikana. “(Pound, 1942) U prethodnom ogledu, Umetnost ilihva, Paund je objasnio kako uočiti likovne znake ograničavanja ili oslobadanja zelenaštva. Vrla stega se ispoljava “čistoćom linija”, poput onih što odlikuju džamiju u Kordovi i izražavaju Muhamedovu zabranu lihvarstva. Nasuprot tome, sloboda za lihvare i špekulante “ide skupa sa udebljanjem u svim oblicima umetnosti” (Pound, 1938)

Izloženi spoznajni raetod može valjano poslužiti i za poredbena odmeravanja veličina preokreta. Paundov estetski i etički ideal izvesno dobro predstavlja umetnost Pizanela, za koga, u pizanskim Cantos (LXXIV) kaže da je uz skulptora Matea de Pastija “izvan Vavilonije”. (Pound, 1953). Suprotni pol, u dobu pre Francuske revolucije, izvesno čini umetnost Rembranta, koju karakterišu najveća i višestrana udebljanja. Premda je stvarao u vremenu oslobađanja lihve, pod senkom venecijanske merkantilne i talasokratske republike, Pizanelo je poslednji veliki slikar evropske gotike i etosa srednjovekovnog viteštva. Protiv Venecije a na strani plemenitih Gonzaga umeo je da ustaje i nastupa i s oružjem α rukama, da nosi teret političkog prognanika. Rembrant je stvarao u Amsterdamu, prestonici evropskog lihvarstva, uživajući podršku najbogatijeg sloja trećeg staleža te se obogaćen i sam odavao trgovini dugovima, berzanskim špekulacijama te zaradama sticanim iz vremena. Rob pohlepe živeo je u divljem braku sa premladom sluškinjom kako bi sačuvao nasledstvo prve, pokojne žene, zaveštano pod uslvom da ostane udovac.

Kao da je bio poklonik ideala anonimnosti, u smislu prevazilaženja tašte individualnosti čemu su težili sredjovekovni mistici, vitezovi i neimari Pizanelo se nije trudio da ostavi tragove svog života, niti izgleda. Ne znamo ni kad se rodio, ni kad je otišao iz ove arene svemira. Snažna individualna psihologija ili taština, svojstvena modernom čoveku, nagonila je Rembranta da nametljivo ističe svoj lik, premda je bio fizički veoma ružan, tela nagrđenog bestidnom gojaznošu, osobito u poznijim godinaraa. Ostavio je za sobom oko sedamdesetak autoportreta ali mu ni to nije bilo dovoljno te je rado uzimao ulogu modela za prikazivanje čuvenijih ličnosti, od Demokrita do apostola Pavla iz Tarsa. I to olako korišćenje različitih maski, odnosano upražnjavanje sasvim različitih uloga, takođe najavljuje moderau civilizaciju u kojoj će sujeveije egalitarizma poricati svaki značaj razlika ljudskih priroda spram poslova i dužnosti.

Pizanelova tanana linija što s otmenošću bez presedana ističe profile stvari i figura, strpljivo otkrivajući raznovrsna svetlosna tkanja u svetu materije savršeno iskazuje krajnju netrpeljivost spram lihve. Ipak, doba te i takve netrpeljivosti bilo je tada na izdisaju. Živeći i stvarajući u interregnum-u, u sumraku Evrope katedrala, viteštva i trubadura, Pizanelo kao da je naslućivao dolazak velikog preokreta vrlina i vrednosti: njegovi najlepši ili najznačajniji prizori prožeti su plemenitaškom setom, kao pred konačni rastanak od voljenih. Linija Rembrantovih crteža je gojazna i masna, ponekad otromboljena i propraćena mrljama. Njegovi likovi i autoportreti, osobito u poznijem periodu, prikazani su debelim naslagama boja, nabacanim i razmazanim širokom četkom, koja ostavlja tragove dlaka, vremenom isticane užljebljenjem naslaga prljavštine, odnosno patine. Kao da njihova likovna uverljivost treba da bude potvrđena na samo čulom vida posmatrača već i pod prstima, čulom pipanja. Tako istaknuta, gruba materijalnost slikanja odaje gubitak duhovne sadržine i podložnost gravitacionim silama materijalnog sveta.

U Pizanelovom opusu vreme prevrata najpotresnije najavljuje freska Polazak Svetog Đorđa, sa zida Castelvecchio, u Veroni. Ispod hrišćanske preobuke počiva opšti, evroarijski mit koji čuva niz domena iskustava, od istorijskog pamćenja sudara kultura, pod stegovima nebeskih načela a protiv poklonika htonskih i podzemnih božanstava, do borbe božaoskog elementa, unutar ljudske mešavine, za ovladavanje i upravljanje životinjskim porivima i silama. Pizanelo prikaz mita postavlja u društvenu okolinu svog doba, ističući tako njegovu savremenost. Ipak, aždaja je još uvek spoljna pretnja: grad sazdan gotskim nadahnućem i umećem počiva u miru i snu. U njemu odlučno vlada red i zakon, kako svedoče vešala s kojih se klate tela obešenih. Budni su samo oni kojima je to plaćena ili moralna dužnost: grupa stranih najamnika, uobičajenih za italijanske gradove Pizanelovog vremena te Sveti Đorđe i Princeza, oličenje druge i prve funkcije. Premda je spoljna pretnja nadprirodnih razmera, junački par držanjem, pokretima i pogledima predočava nepokolebljivost snopa vrlina. Pogled brižne Princeze, što počiva na licu junaka i pogled Svetog Đorđa, upućen daljini, ka neprijatelju ili ka Svetom Antoniju, u prizoru Madona sa Svetim Antonijem i Svetim Đorđem, jednako kao i zagledanost Svetog Eustahija u raspeće, ukazano mu iz čela jelena, u slici Vizija svetog Eustahija osvedočavaju apsolutnu suverenost uma i suvereno spokojstvo duha.

Držanje Pizanelovih figura te nadasve njihovi pogledi savršeno predstavljaju stav verodostojne rimske te evropske i evroarijske religioznosti, koji je Lukrecije u De rerum natura opisao odbacujući tuđe običaje: “Religija se ne sastoji u stalnom okretanju ka sknvenom kamenu, niti upristupanju svim oltarima a ni u bacanju, ničice prostrti, po zemlji, niti u dizanju ruku pred boravištima bogova, niti uplavljenju hramova krvlju žrtvi, niti u gomilanju darova već u osmatranju svega sa spokojnim duhom. ”

U figurama s Rembrantovih slika oči su obično mrtve, pogledi isprazni. I to je pouzdani znak vladavine novca i lihve, znak gašenja unutrašnje vatre božanskog elementa. Rembrantov pendant može biti jedino Noćna straža, grupni portret civilne garde Amsterdama, koju građani plaćaju da bi čuvala red, mir i nadasve njihovu imovinu. Zaštićeno građanstvo je predstavljeno jednom bolesno pregojaznom i starmalom devojčicom koja uz osmeh neke blesavosti prelazi s kraja na kraj ulice, noseći mrtvu kokošku zadenutu za pojas. Premda je tu pretnja formalno svedena na razmere običnog kriminala, prizor odaje vanrednu uznemirenost upravo onih koji bi trebali druge da umiruju. Zapovednik, središna figura, dok korača i objašnjava nešto žustro (treba najbližem ali izgleda kao da glasno govori sam sebi), gleda, širom otvorenih očiju, u neku prazninu. Za razliku od vanredne širine vidika u Pizanelovom prizoru, saobrazno magnitudo an/m/junaka i Princeze Rembrantov prizor odiše osećanjem klaustrofobične skučenosti, na ivici panike. Na sve stvari i pojave pao je težak mrak povećan oksidacijom aljkavo priprernljenih boja istican nekim sablasnim, iskošenim osvetljenjima. Tu opasnost kao da vreba sa svih strana. Taj utisak pojačava dobošar, koji treba da hrabri građanstvo i straši lupeže. Tu je svaka figura potpuno usamljena, kao da je slikar hteo prikazati svoju slutnju života usamljene gomile u metropolama budućnosti. Neke sprege su sasvim izveštačene i mehaničke, poput one pomenute između zapovednika i njegovog pomoćnika: svako tu korača, poput medijuma, zatvoren u sopstvenom svetu.

Jedinstvo naroda i elite

Ideologija trodelnosti iziskuje kao conditio sine qua non organske sprege uzajamnosti svakog staleža sa ostalim. Načelno, u normalnim stanjima zajednice ili države, struje uticaja izviru s vrhova i prožimaju sva tela i sve staleže. U vanrednim stanjima, kako svedoči srpska narodna poezija, tamo gde nema dovoljno ili valjanih ljudi za vršenje prve i druge funkcije, predstavnici treće funkcije preuzimaju dužnosti i odgovornosti te poslove nedostajućih. Reč je ο sprezi koja objedinjuje polove zajednice te doista vodi kako opaža De Tokvil od kralja do ratara, ali i od svetaca i mudraca do najumilnijih ljudi. Primerice, po tradiciji Arija u Indiji, čak i samniasi\ ljudi koji se na pragu starosti, nakon izvršenja svih obaveza spram porodice i zajednice, odmeću u šumsku osamu radi posvećivanja metafizičkom postvarenju sopstva ne prestaju da deluju za dobrobit zajednice, makar kao učitelji ili savetnici. Savetodavna uloga obuhvata sve pa i najprofanije poslove, kako svedoči evropsko iskustvo Don Huan Donoso Kortesa, markiza od Valdegamas:

“Da Ijudska vrsta oije naviknuta da stvari vidi naopako ona bi za savetnike birala, medu ljudima, teologe, medu teolozima mistike, među misticima one koji vode najpovučeniji život spram sveta iposlova. Među osobama kojepoznajem, a poznajem ih mnogo, jedine u kojima sam prepoznao nepokolebljivo i dobro osećanje za stvan, istinsku mudrost, čudesnu sposobnost da iznalaze praktična i mudra rešenja najtežih problema te da otkriju uvek izlaz iz najtežih poslova to su one koje žive duhovnički i povučeno. “(Donoso Cortes, 1946)

Tamo gde organske sprege između funkcija izostaju postoje svi uslovi za odrođavanje svakog staleža ne samo od celine već i od sopstvene biti. Francuski suvereni su se ne samo “skoro redovno okruživali buržujima”kako je uočio Genon već i lihvarima, postajući tako taoci rastućih dugova i medijumi tude volje ili zlovolje, što ih je prečesto gonila u bratoubilačke ratove zarad novih i dubljih zaduživanja. Veliki doprinos pružila je i podatna pravnička misao tog vremena: nastojeći da vladavinu kralja odredi potpuno nezavisnom od viših načela ona je monarhiju de facto lišila sakralne prirode; nastojeći da kralja učini jednako nezavisnim spram nižih sudova ona je uništila običajno pravo, ukinula tradicionalne slobode ratarskog dela trećeg staleža te obespravila njegove feudalne zaštitnike. Tako je otvoren put apsolutizmu i buržoaskoj revoluciji koja je preuzela i višestruko ojačala centralističke strukture, preuzete od države Ancien regime.

Ciklus buržoaskih revolucija je počeo na Britanskim ostrvima zahvaljujući slabljenjima i izopačenjima plemstva. U Stogodišnjem ratu koji je englesko plemstvo vodilo protiv Flandrije i Gaskonjana za račun trgovaca vunom i nadasve lihvara potrebnih za finansiranje preskupog održanja stajaće vojske na kontinentu i vanrednog razvoja tehnike te sredstava opsade gradova ono je skoro potpuno iscrplo svoje biološke snage i materijalna sredstva. Ono što je preživelo rat bilo je podivljalo do te mere senilnog varvarstva da je izgubilo svaku moć vršenja tradicionalnih uloga u zajednici. Plemići su odlazili u rat nadahnuti poetikom viteštva a vraćaii su se kao robovi lihvarskih ucena, okomljujući se na narod, sposobni samo za pljačkaški i parazitski život, zapadajući u sve dublje zaduženosti i zavisnosti, što su iziskivale nove, raedusobne ratove, poput onog između crvene i cme ruže.

Engleska je bila prva zemlja u kojoj su ukinuta sva bitna ograničenja spram lihve. I prva u kojoj su plemićke titule nuđene na prodaju i kupovane. Primerice, nakon smrti Henriha VIII ulogu regenstva preuzeo je Savet od šesnaest članova, medu kojima nije više bilo nijednog verodostojnog plemića jer njihove titule nisu bile zaslužene na bojnom polju već kupljene novcem ili uslugama. Dodeljivanje titule lorda gusarima poput Drejka ili lihvarima, poput Rotšilda koji je najveće bogatstvo stekao veleprevarom i na tuđoj nesreći savršeno odražava poreokret vrednosnog poretka koji je u osnovi svakog istinskog postvarenja ideologije trodelnosti. Patološka pojava nedostojnog ili lažnog “plemstva”, snabdevenog titulama kupovanim u novcu ili uslugama na javnira ili okultnim pijacama, brzo se proširila te na nju ukazuje već De Mestr kao na jedan od kobnih uzroka Francuske revolucije:

“Lažno plemstvo je bilo jedna od najvećih nevolja Francuske: druga, manje sjajna kraljevstva umorna su i obeščašćena njima, u očekivanju drugih nesreća… Uloga koju je nekoliko plemića odigralo u Francuskoj revoluciji hiljada je puta, neću da kažem užasnija, već ću da kažem strahotnija od svega što smo videli tokom revolucije. “(De Maistre, 2001)

U dugom nizu beščašća koje je počinilo pseudoplemstvo podlog Albiona posebno se ističe uskraćivanje azila ruskom caru Nikolaju II te carskoj porodici, tako prepuštenih krvoločnoj mržnji neprijatelja ruskog naroda i hrišćanskog carstva. Valja istači da je taj zločin bio omogućen dugim procesom raspadanja ne samo međusobnih sprega već i unutrašnjih struktura funkcija trodelne zajednice. Zadovoljavajući se samo retoričkom formulom ideologije trodelnost “pravoslavlje, samodržavlje i narodnost” i odgovarajućim pljescima dvorske svite, car je postajao sve osamljeniji a carstvo sve urgoženije. U presudnom vremenu pokazalo se da su cara i carstvo zapravo izdali skoro svi: od rodaka iz palate Bakingam, do raskog plemstva, političke i vojne elite te odgovarajuće inteligencije, skoro potpuno predate zapadnjačkim uticajima. U salonima carstva, s nečuvenim kompleksom provincijske inferioraosti ili zadocnelosti, ruska elita se revnosno podavala bolestima Zapada, od slobodnog zidarstva, okultizma i teozofije do socijalizma, anarhizma i nihilizma. Prema svedočenju

Nikolaja Berđajeva, “za inteligenciju je karakteristično odsustvo tla odvajanje od tradicije raskidsa svim tradicijama staleškog načina života a to jenešto štojekarakterističnorusko…. Sobzirom na uslove ruskog političkog sistema, inteligencija se našla po strani od svakog realnog društvenog delanja i to je uve/iko pogodovalo da se kod nje razvije sklonost ka maštanju ο promenama društva. U samodržavnoj i feudalnoj Rusiji rađale su se najradikalnije socijalističke i anarhističke ideje. “(Berđajev, 1989)

Cara je najodlučnije branio i zato je ubijen od strane neprijatelja carske Rusije jedan jurodivi čovek iz naroda, Raspućin. I tu se osvedočava ona organska sprega što je u verodostojnoj aristokratskoj Evropi povezivala kralja i ratara. Po svemu sudeći, neprijatelji carske Rusije koja je bila na najboljem putu da postane najmoćnija svetska sila demonizijući i kriminalizujući Raspućina ciljali su da ne samo liše cara čak i tako patetično slabe te usamljene odbrane već i da demonizuju te kriminalizuju ruski narod i njegovu tradiciju, da simbolično zatome njegovu vanrednu vitalnost. Kako opaža Platonov, nakon podrobnih proučavanja svih raspoloživih svedočanstava, negativni “mit ο Raspućinu potrebno je razmotriti kao posebno stvorenu prepreku (.’mada ne ijedinu) na putu poimanja naših duhovnih, političkih i nacionalnih vrednosti. I on je stvoren upravo da bi zatro putpovratka ka tim vrednostima, da bi osvmuvši se na mitologiziranog Raspućina Ijudi u užasu ustuknuli od svoje prošlosti, trudeći se da je zaborave i da joj se ne vrate. “(Platonov, 1996)

Kada čitamo poruke koje je Raspućin slao caru stičemo utisak da je taj neuki sin naroda umeo bolje videti stanje ljudskog nego elite prve i druge funkcije. U poslednjoj telegramskoj poruci od 23. novembra 1916. godine Raspućin podučava cara:

“Svi smo mi ljudi i svi se na ljude moramo obazirati. Planovi Ijudski nisu lestvica, lestvica planova ljudskih je onda kada oni rasuduju sa čvrstinom i kad im na licu plamti istina, i mi se moramo povinovati s poštovanjem, a kada im na licu gori razdor i zloba u srcu, to liči na kulu Va vilonsku’!

Ističući načelo “svoje svojima a tudina na stranu”Raspućin okončava poruku rečima ohrabrenja cara: “Nećemo se bojati zla, dobrobitće biti naša.”

U trezorima evropske memorije, uz niz povesnih osvedočenja pogubnih posledioca raskida uzajamnosti izmedu tri funkcije počiva i jedna mitska kristalizacija, pretočena u epsku pesmu srpskog naroda Ženidba Dušanova, (Karadžić, 11,29). U toj pesmi, koja inače obiluje simbolizmima broja tri, trojstvima i trostrukostima, guslar peva ο putu herojske inicijacije, ο prevladavanju vanrednih prepreka kakve je “latinski kralj Mijailo “podlo isprečio svadbenoj povorci “srpskog cara Stjepana”, koji se, shodno zvaničnom obećanju i dogovoru, uputio među Latine “stare varalice” da uzme i oženi kći njihovog suverena. Prethodno, izaslanika “srpskog cara Stjepana” taj Mijailo je otpratio s porukom da mladoženja “ne vodi svoja dva sestrića,/ Dva sestrića, dva Voinovića; Vukašina i s njima Petrašina; / Upiću su teške pijanice/ Α u kavzi Ijute kavgadžije; /Opiće se zametnuće kavgu, / Pak je teško dževap dati kavzi/Unašem bijelu Leđanu. ”

Opazivši sa svojih utvrda kako prolazi i odlazi svadbena povorka, plemeniti Voinovići uočavaju i veliku opasnost: “Što l’ se ujak na nas rasrdio, / Te nas ne šće zvati u svatove? / Neko nas je njemu opadnuo, / S njega živa živo meso otpadalo! / Car otide u zamlju Latinsku, / Α junaka sa sobom ne ima / Ni jednoga od roda svojega, /Koji bi mu bio u nevolji, / Ako bi mu bilo za nevolju; / Latini su stare varalice, / Ujaka će našeg pogubiti/a nezvaniićine smijemo.”

Kao i u ciklusu pesama ο srpskom heroju revolucionarnog tradicionalizma iz vremena viševekovne islamske okupacije, dakle Marku Karljeviću i ovde se odražava olovno vreme na plećima naroda, lišenog plemstva te stoga bitni savet Vojnovićima potiče od majke, dakle iz poslednjeg, preostalog izvora mudrosti što se nalazi u domenu treće funkcije. Majka ih savetuje da u tajnu pomoć srpskom caru pošalju svog brata Miloša Vojnovića, njenog trećeg i najmlađeg sina: “Vi imate brata u planini / Kod ovaca, Miloščobanina, / Najmladi je, a najbolji junak, / Α za njega care i ne znade.”

Priključivši se svadbenoj povorci pod čobanskom šubarom koja mu je skrivala lik i pod čobanskom kabanicom koja mu je pokrivala svečanu odeću od svile i zlata, Miloš Vojnović se jedini medu plemenitaškim svatovima odazvao svim pozivima cara za junakom spremnim da umesto njega odgovori na izazove

Latina, na latinska uslovljavanja ruke kćeri kralja Mijaila. Sledi niz ispita svestranosti junaka, od dvoboja sa kraljevim zatočenikom, preko preskoka konjeva s plamtećim mačevima i moći pameti da otkrije koja je kraljeva kći među tri lepotice do konačne pobede, do borbe s “Balačkom, troglavim vojvodom “.

U srpskom epu kristalizovano je iskustvo i saznanje da se metafizička snaga plemstva održava samo tamo gde je ono ostalo verno narodu, tamo gde živi s narodom, vršeći svoje dužnosti i odgovornosti.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here