Драгош Калајић: Европска идеологија VI

Поделите:

https://vidovdan.org/slobodna-zona/dragos-kalajic-evropska-ideologija-v/

Masonski surogat trodelne zajednice

Odrodavanje plemstva od svoje biti i uloge je jedan od bitnih uzroka dekadencije te zatomljavanja tradicije i ustanova ideologije trodelnosti. Stoga i najsnažnije polemike protiv monarhijskog apsolutizma ili klerikalizma nisu počivale na pozitivnim načelima ideologije trodelnosti već su prizivale u pomoć svetove uobražene egzotike, utopija ili “drevnih sloboda ” kako je to primerice činio grof Anri de Bulanvilie nepravedno zaboravljeni preteča i učitelj Rusoa i Voltera te francuske masonerije koji je veličao araboislamsko društveno uredenje spram evropskog, monarhoapsolutističkog i klerikalnog (Vic de Mahomet) te franačku aristokratiju spram vladajuće francuske dinastije. Doduše, De Bulanvilie je protiv meta svojih polemika pokrenuo i rehabilitaciju Staleške skupštine (Lettres sur le anciens Parlements de France que l’on nomme Etats Generaux) ali previđajući trojnu suštinu, zasenjen njenim franačkim poreklom te prirodom u znaku drevnih sloboda i jednakosti, gde je izborni a ne nasledni kralj samo primus interpares.

Tako sprečavana monarhijskim apsolutizmom i intelektualnom rastrojenošću plemstva ideologija trodelnosti se postvarila u jednom patrljastom i patološki izopaeenora obliku, po svojoj prirodi sličnom zloćudnom tumoru, koji je bio glavna laboratorija onih ideja i pokreta što su izveli buržoaske revolucije protiv apsolutističkih monarhija i ostataka imperija te duhovne vlasti. U pitanju je organizacija slobodnih zidara, koja je imala značajne pa i bitne udele u nizu presudnih pojava na scenama evropske novije istorije, od Francuske revolucije (Jacob, 1991) do izazivanja

Prvog svetskog rata te stvaranja Jugoslavije i nove deobe Evrope (Mužić, 2001).

Neopodno je odmah istaći da ovde nije reč ο nekakvom verodostojnom nasleđu srednjovekovnih udruženja graditelja katedrala već ο modernoj, spekulativnojmasoneriji, koja je svoj naziv preuzela od stare, operativne, u čije se sekularizmom te besposlicom odavno opustele londonske lože ugnezdila, poput raka u tuđu školjku. Prvi sastav masonerije bio je upravo u znaku pronadene sprege tri funkcije koje su u ložama predstavljali protestantski kler, plemstvo i bogatiji sloj trećeg staleža. Sudeći prema nalazima jedinstveno dalekosežnih istraživanja Bernara Feja, prvi pokretač stvaranja spekulativne masonerijc na Britanskim ostrvima bila je ogromna potreba nekih protestantskih sveštenika da se izazovima rastuće moralne anarhije te bezveija engleskog urbanog društva odgovori ukazivanjem na postojanje Boga posredstvom pozitivističkih i empirijskih dokaza, videnih osobito u Njutnovoj teoriji gravitacije. Jedan od osnovnih pokretača, koga Fej prepoznaje u pastoru Dezaglijeu, objašnjavao je taj pristup ovim rečima, na stranicama uvoda u svoja predavanjima ο eksperimentalnoj filozofiji{A Course ofExperimental Philosophy):

“Sva saznanja koja imamo ο prirodi počivaju na činjenicama, jer bez opažanja i iskustva naša prirodna filozofija ne bi bila išta drugo do jedna nauka pukih reči i nerazumljvog narečja. ” (Fay, 1945)

S obzirom da za takve propovedi hramovi nisu bili podobni a i da bi se one otisnule te utisnule duboko u profano društvo propovednici su potražili i našli najpogodnije, odnosno najslobodnije i najjeftinije prostore u sedištima preostalih udruženja retkih graditelja katedrala, koji su tu uglavnom dokoličarili, zaludno očekujući narudžbe od društva obuzetog bezverjem. Bila je to “formula koja jepriličila obrazovanim, visoke intelektualne razine, privlačene heterodoksnim misticizmom, kao i kleru, zabnnutom da sačuva tradicionalni moral, društvene kadrove Crkve i suštinski deo hrišćankih dogmi te plernićima, željnim novina, malo osetIjivim prema ideji božanskog, malo sklonim mistici, poštovanju liturgije i molitvi ali taštim, oholim i žednim uzbudenja… Visoko građanstvo sledilo je plemstvo, ali oprezno i suzdržano; malo, intelektualno, umetničko, trgovačko gradanstvo, koje je život u luksuzu i atmosferi velegrada već učinio grozničavim, bacilo se u masoneriju glavačke i slepo, prepunivši lože. Bilo je marljivo, oduševljeno i indiskretno. Za njih je bilo prelepo što učestvuju na skupovima u ložama gde su svi bili jednaki, gde su svi bili braća, gde su svi nosili sablju, gde su se svi nazivali ‘vitezovima To sublimno deoništvo s najdubljim misterijama bilo je istovremeno veoma prijatno deoništvo s visokim klasama. “(Fay,1945).

Ipak, takvo deoništvo predstavnika tri funkcije ili staleža nije urodilo one plodove koje ustanove ideologije trodelnosti obično pružaju, premda je spram spoljnog sveta doboročinstvo bilo i ostalo zvanično osnovni cilj masonskog udruživanja. Po svemu sudeći reč je ο kobnoj posledici izveštačene, mehaničke prirode takvog deoništva i (samo)obmanjivačke prirode sadržaja masonske pseudodoktrine, mitova i legendi te “najdubljih misterija”. Dovoljan je samo jedan letimičan pogled kroz ikonološke optike na scenografiju masonskih loža krcatih simbolima pokradanim besavesno i beslovesno iz najrazličitijih izvora, silom pomodnog egzotizma i kvaziezoterizma pa da se uoči činjenica kako masonerija ne potiče iz drevnog Egipta pa ni preživelih te osvetoljubljem nadojenih ostataka templarskog reda već iz levantofilskog pseudospiritualizma, rođenog u Firenci taŠtih mešetara i jalovih manirista, dakle u XVI stoleću. To kićenje tuđim peijem obično je praćeno previđanjima pa i potpuno naopakim preinačenjima verodostojnih značenja pokradenih simbola, deviza i rituala te se slobodno može reći da s masonerijom počinje istorija one vrste neukusa, zvanog kitsch, koju nije poznavala nijedna prethodna epoha, ni kultura.

Takođe je krajnje neukusna te odvratna i masonska imitacija viteških redova, lišena svakog smisla, osim obmanjivačkog. U pitanju je majmunisanje inicijatskih i hijerarhijskih puteva metafizičkog preobražaja ljudskog elementa, koji u stvarnosti iziskuju herojska ogledanja i borbena suočavanja sa smrtnim pretnjama. Na istinski viteški put preloma egzistencije i metafizičkog preobražaja čovek raože stupiti samo s oružjem u rukama i sa zaslugaraa stečenim kroz vetrove rata, vatre borbi te na najstudenijim ispitima srca. Farsičnu prirodu takvog, malograđanskog majmunisanja viteških redova osvedočava i činjenica brzog umnožavanja prečaga na lestvici masonske pseudohijerarhije: od početne dve, svojstvene istinskoj, dakle operativnoj masoneriji, što su razlikovale učenike i drugove kojima su spekulativni siobodni zidari odmah dodali treću, za predsednika lože, proizvednog u majstora (Newton, 1916) sve do čak trideset tri stupnja, izmišljanih i nazivanih proizvoljnošću petparčke maštovitovitosti modernog čoveka.

Na ovom mestu izlaganja neophodno je otvoriti jednu zagradu te ukazati da negativne procene sadržaja i učinaka masonerije nisu bez ostataka, gde počivaju i vanredno značajni poduhvati te dela, ponajviše u domenu otkrića basnoslovnih vrednosti i vrlina u trezorima nasleđa evropskih nacija. Mnogi od istraživača kojima dugujemo i intuicije evroarijskog zajedništva, tokom XIX stoleća, pripadali su masoneriji i učestvovali u pokretima nacionalnog osvešćenja te preporoda. Svako potpunije sagledavanje povesti masonerije mora takode imati u vidu i ogromne razlike između često dobrih namera i poraznih ishoda. U masonskim ložama izvesno je bilo i onih koji su se tu obreli zavedeni ili silom sopstvene naivnosti, poput kneza Pjera Bezuhova, junaka Tolstojevog romana Rat i mir. Dobar primer rečenog pruža i grof Zozef de Mestr u odgovoru od 18. juna 1782. godine na poziv vojvode od Brunsvika da se pridruži masonskom skupu u Vilhelmsbadu (Memeoire au duc de Brunswick). De Mestr ne samo da tu odlučno odbacuje sve mistifakcije o poreklu masonerije već ističe svoje uverenje (odnosno želju) u hrišćansku prirodu njene inicijacije. De Mestr ocrtava svoj ideal organizacije koji je zapravo jedan oblik ideologije trodelnosti. Po De Mestru masonska organizacija treba da bude trodeleno ustrojena: braća na prvom stupnju treba da se posvećuju dobročinstvu te izučavanju morala i politike; na drugom stupnju uspostavljanju hrišćanskog ekumenizma i uticanju na vlade a na trećem vrhovnim otkrovenjima i dogmama ezoterijskog domena hrišćanske doktrine. Možda je izlišno isticati da je De Mestr morao napustiti masoneriju.

Zatvorivši zagradu možemo istaći da su prvi gubitnici spekulativne masonerije bili upravo pripadnici prvog i drugog staleža. Pripadnici klera, tragajući za empirijskim i pozitivistički valjanim dokazima postojanja hrišćanskog Boga koji su trebali biti zakonomemo nepobitni poput onih što ih ištu metode moderne, eksperimentalne, dakle samo svetu kvantiteta posvećene te

podvrgnute nauke konačno su izgubili sve pa i vehi u Boga, koga im je zamenila jedna frankenštajnski sklepana, deistička i antropomorfna nakaza, pola čovek-pola jarac, što u viziji raspopa Elifljasa Levija otelotvorava Velikog Arhitektu (masonskog) Univerzuma.

Aristokratija se brzo izgubila u gomili predstavnika trećeg staleža, gde su vladala i gde vladaju načela plutokratije a svi zajedno su postali svesni i voljni ili nesvesni te medijumski izvršioci nihilističkih strategija okultnih ili otvorenih snaga subverzije, što su ciljale da posredstvom masonerije, kao pukog sredstva, podrivaju i razaraju ostatke poredaka i ustanova, vrlina i vrednosti monarhijske i imperijalne, hrišćanske i plemenitaške Evrope. Masonerija je nadasve potpuno izneverila suštinski smisao trodelne strukture tradicionalne evropske zajednice koju je svojim sastavom oponašala: umesto da služi celini zajednice ona je svuda i uvek bila te ostala otudeno telo, kao samozvana elita koja se spram društva odnosila i odnosi parazitski. Pripadnicima trećeg staleža masonerije je uglavnom služila i služi kao prečica za postvarenje niza sebičnih potreba, od ličnog napredovanja i vršenja uticaja, preko sklapanja poslova te nagodbi do zarada mimo moralom ili zakonom propisanih postupaka. Te koristi plaćale su se i plaćaju svesnim ili nesvesnim služenjem u neobjavljenom ratu protiv Evrope, na strani njenih neprijatelja, s one strane kanala Lamanš i Atlantskog okeana. Izostanak bilo kakve pozitivne osnove tog neprijateljstva odaje njegovu medijumsku prirodu, u službi silama nihilizma. Izjava iskustva masonerije kakvo je stekao Fridrih Veliki, kralj Pruske, mnogo je dublja nego što je mišljena jer osvetljava ideal nihilizma: “Masonerijejejedno veliko Ništa!”

Četvrti stalež

Rušenjem poslednjih ustanova i običaja ideologije trodelnosti otvoren je veliki ambis za degradaciju rada i svodenje složenih odnosa sveta proizvodnje u prosti dualizam vlasnika sredstva za proizvodnju i najamnika, eksploatatora i eksploatisanih, profita i preživljavanja. Osmatrajući prevashodno englesku privredu i društvo, Marks je mogao s pravom da opazi u Komunističkom manifestu: “Ceio se društvo sve više i više cepa na dva veiika neprijateijska tabora, na dve velike klase koje stoje neposredno jednaprema drugoj: buržoazija iproletarijat. “(Marx/Engels, 1945).

Svet na koji Marks projektuje svoje neobuzdane mržnje spram evropske i hrišćanske tradicije je odreden ideologijom trodelnosti. Taj svet Marks vidi u istorijskoj perspektivi. On s neskrivenim zadovoljstvom opaža da su buržoaske revolucije odbacile na “smetlište istorije”ne samo prvi i drugi stalež već i sve odgovarajuće vrline i vrednosti. Po Marksu, te vrline i vrednosti su samo “reiigiozne ipolitičke iluzije”, proizvođene za potrebe “prikrivanja espioatacije.” Zato on hvali i slavi nihilistički poduhvat buržoazije koji skida s čoveka sve “iiuzije i otkriva ga kakvim jeste, dakle kao sebičnu, ekonomsku životinju:

“Buržoazija je u istoriji odigraia snažnu revolucionarnu ulogu. Gde god je došia na vlast, buržoazija je razorila sve feudaine, patrijarhalne, idilične odnose. Ona je nemiiosrdno pocepaia šaroiiko izukrštane feudalne veze koje su čoveka vezivale za njegovogprirodnopretpostavljenog, inije ostaviia izmedu čoveka i čoveka nikakvu drugu vezu osim golog interesa, osim bezosećajnog ‘plaćanja ugotovu’. Onajeuledenoj vodisebičnogračuna utopila tihu jezu pobožnog sanjarenja, viteško oduševijenje, malograđansku setu. Ona je lično dostojanstvo rastvorila u prometnoj vrednosti i na mesto bezbrojnih, poveljama priznatih i izvojevanih sloboda stavila jednu besavesnu slobodu trgovine…

Buržoazija je sa svih dotadašnjih dostojanstvenih profesija, na koje se gledalo sa strahopoštovanjem, skinula svetiteljski oreol. Ona je lekara, pravnika, sveštenika, pesnika i naučnika pretvorila u svoje plaćene najamne radnike.

Buržoazija je sa porodičnog odnosa zderala dirljivi sentimentalni veo i svela ga na čisto novčani odnos… Sve što je staleško i ustajalo isparava, sve što je sveto skmavi se, i Ijudi najzad bivaju prisiljeni da na svojpoložaj, na svoje medusobne odnose pogledaju trezvenim očima.”

Premda y Marksovim očima buržoazija ima vanredne zasluge za uništenje evropskih i hrišćanskih vriina i vrednosti te za svođenja ljudskih odnosa pa i čoveka u kostreti materijalnih interesa ona je osuđena da svoju vlast i viasništva prepusti četvrtom staležu, proletarijatu, jer je njen nihilizam nedovoljno učinkovit. U očima Marksove mržnje prema svemu evropskom i hrišćanskom osvedočenoj već mladalačkim, satanističkim pesmama proletarijat ima dvostruku prednost spram buržoazije. Prva: njegov nihilizam je potencijalno odlučniji i učinkovitiji. Druga prednost: za razliku od buržoazije, u kojoj i posredstvom koje preživljavaju nekakvi ostaci ili makar simulakri starog društva, odnosno starih “iluzija” proletarijat pruža sobom te svojom moralnom opustošenošću uzomi i ohrabrujući primer koliko daleko može dosegnuti proces nihilizma:

“Životni uslovi starog društva već su uništeni u životnim uslovima proletarijata. Proletarijat nema svojine; njegov odnos prema ženi i deci nema više ništa zajedničko s buržoaskim porodičnim odnosom; modemi industrijski rad, moderno robovanje kapitalu… oduzelomujesvakinacionalnikarakter. Zakoni, moral, religija za njega su samo buržoaske predrasude iza kojih se kriju buržoaski interesi.”

Kako je bilo moguće da niz decenija, nesagledive mase obrazovanih i dobronamemih ljudi čitaju navedene redove Komunističkog manifesta i ne shvataju da je u pitanju neskriveni iskaz mržnje prema svemu ljudskom što pripada uspravnici života? Zapitanost o razlozima zbog kojih su se pokolenja masovno odazivala sirenama marksističkog nihilizma po cenu intelektualnog, moralnog pa i fizičkog samoubistva zaslužuje posebna i veoma iscrpna istraživanja. Ovde se moramo zadovoljiti hipotezom da je najdublji razlog, odnosno pokretač pristajanja masa uz komunistički pokret počivao upravo u osporenoj a ipak imanentnoj ideologiji trodelnosti, u njenoj vrednosnoj hijerarhiji koja besavesne posednike materijalnog bogatstva Marks bi rekao “ vlasnike sredstava zaproizvodnju i eksploatatore”postavlja na dno trećeg staleža. Buržoaske revolucije, omogućene vekovnim slabljenjem prvt? i druge fiinkcije, izvršile su, na sceni društvene stvarnosti, potpuni preokret vrednosnog sistema svojstvenog ideologiji trodelnosti ali je on ostao nesavladan i uspravan u srcima ljudi. To je izazvalo snažno protivurečje između ljudske spoljašnosti i unutrašnjosti. Zato je komunistički poziv na revoluciju bio široko a pogrešno shvaćen kao poduhvat usmeren uspostavljanju prirodnog poretka vrednosti, odnosno društvene pravde, dakle usmeren obnovi a ne uništenju ljudskosti.

Takva, potpuno različita shvatanja ciljeva komunizma poprimila su, konačno, razmere borbenog dualizma unutar revolucionarnog pokreta, očitovanog već sukobom Staljina sa skoro celokupnom “vrhuškom partije, počevši od Lenjina i Trockog. Staljin, raspolažući snažnom podrškom ruske “baze” stremio je ka obnovi razorene države i ruske sile. Lenjin, Trocki i ostali iz ” vrhuške‘ zalagali su se za potpuno zatomljenje ruske države i genocidno istrebljenje prvog i drugog staleža te gornjeg sloja trećeg staleža ruskog naroda, nadasve ratara. Genadij Zjuganov, osmatrajući povest komunističkog pokreta u SSSR od Oktobarske revolucije do perestrojke i sloma opaža kako nju karakteriše dualizam “heroizma i izdaje, žrtvi i dželata, veiičine i niskosti, patriotizma i rusofobije… Prvi su se trudiii da obnove uništene i paraiisane infrastrukture, da uspostave snabdevanje namimicama, da modemizuju ekonomiju, da grade nove fabrike, da preporode oružane snage. Drugi su potpisivaii svirepe ukaze

  • potpunoj tiekozakizaciji’, vršiii Iikvidacije hiljada taoca, hvalili ‘streljanje kao metod vaspitanja’ , organizovali koncentracione logore, hladnokrvno zatomljavali milione Ijudi i dizali u vazduh svetilišta nacije. Unutrašnja borba ove dve grupe u partiji ponekad je jenjavala, ponekadse razbuktavala s obnovljenom snagom, ali nikad se nije prekinula, nijednog trenutka, trajući duginiz decenija ipredstavijajući, u izvesnom smislu, potku sovjetskogperioda u istoriji Rusije, koja je na odlučan i dramatičan način uslovila dogadajeposlednjih godina. “(Zjuganov, 1999)

Novi svetski haos

Ideologija trodelnosti ne upućuje obavezno ka potpunom

  • vernom postvarenju sopstvene strukture, niti stvara odgovarajuće klase. Ona se iskazuje iz dubine samobitnosti evropskog čoveka, kao idealni, nadistorijski te večni uzor političkog ustrojstva, čak najpotpunije tamo gde je izvršen preokret odgovarajuće hijerarhije, kako nam pre svih svedoči Platonova doktrina. U povesti evropskog čoveka ta ideologija je osvedočena kao imanentni, idealni model koji mu omogućava da poredbeno sagleda stvarno stanje zajednice ili društva, odnosno razmere otudenja od normi skladnog odnosa između funkcija.

Poučne primere korišćenja ideologije trodelnosti za sagledavanje stanja u Evropi nakon buržoaskih revolucija izvršenih pod zastavama ideologije jednakosti pružaju ruski mislioci, u prvom redu slavenofili. Primerice, Fjodor Mihailovič Dostojevski, vrativši se iz Pariza objavio je, 1863. godine, na stranicama časopisa Vremja, svoj utisak o stanju francuske nacije, svedene na uzomog pripadnika trećeg staleža, izvesnog ili imaginamog Žaka Bonoma, samozadovoljnog sopstvenom ništavnošću i amoralnošću. Razočarani Rus, opažajući nestanak viteškog i religijskog tipa čoveka među Francuzima zaključuje da ih je zatomilo pogradanjenje.

Taj uvid potvrđuje i produbljuje Konstantin Leontijev u ogledu o prosečnom Evropljaninu kao idealu i orudu opšteg razaranja. Tu je ideologija trodelnosti podrazumevajuća, pozitivna osnova kritike procesa staleških mešanja i uprošćavanja, odnosno potiranja svih kvalitativnih osobenosti čovečanstva, od rasnih i nacionalnih do staleških. Taj proces potire svojstva u pravcu protivprirodne jednoobraznosti, odnosno svodenja svih u kostreti modela trećeg staleža. Imajuću u vidu i tehnološki razvoj koji prati taj proces, Leontjev je predočio katastrofalne ishode, koji prete na samo prirodi već i ljudskom društvu što treba da bude složen i zaokrugljen organizam, poput tela koja je priroda oblikovala… Mašine, para,elektricitet i tako dalje, kao prvo, jačaju i ubrzavaju to mešanje… Njihovo dalje širenje neminovno će dovesti do nasilnih i krvavih preokreta; verovatno čak do nepredvidivih fizičkih katastrofa; drugo, svi ovi izumi su korisni samo onojklasiprosečnih ljudikoji su ujedno iglavno orude mešanja injegovipredstavnici, injegovproizvod. “(Leontjev, 2002)

Svet u kome živimo, na početku XXI veka, obeležen je globalnim nihilističkim procesima koje su oslobodile buržoaske revolucije te uzurpacije vlasti od strane neproizvodnih i parazitskih delova trećeg staleža. Ti procesi su razvalili poslednje ostatake i ustanove ideologija trodelnosti te odgovarajuća verska, politička, etička i moralna ograničenja pohlepi ekonomske životinje u čoveku. Valja istači da ovde nije samo reč o velikim buržoaskim revolucijama kakva su engleska i francuska već i onim prethodećim, malim ili puzećim, tihim ili tajnim, što su stvorile komercijalne republike poput venecijanske ili đenovljanske. U Veneciji prva žrtve bilo je upravo samo plemstvo, kome je plutokratsko načelo i merilo valjanosti čoveka odobravalo ili uskraćivalo čak i pravo za stupanje u brak. To pravo bilo je uskraćivano i po cenu zatomljenja loze ako je imetak bio niži od naloženih veličina.

Kako istorijsko iskustvo svedoči, u buržoaskim revolucijama ne preovladava osnovni ili celoviti duh treće funkcije već činbenici njenih patoloških izrodavanja. Otuda je, pre ili kasnije, i svet treće funkcije obavezna meta napada tako oslobođenih, nihilističkih i parazitskih sila. Procesi započeti ideologijom liberalizma i prosvetiteljstva, judeoprotestantskom etikom rada i apologijama individualizma te sebičnosti, buržoaskim revolucijama i oslobađanjem proizvodnih, komercijalnih te finansijskih sila od stega i ograničenja političke, verske i moralne prirode doveli su, nakon dva stoleća, do trijumfa najcrnje ekonomije u povesti čovečanstva koja ugrožava osnovne biološke i ekološke uslove opstanka svih oblika života na planeti, počevši od ljudske vrste.

Procesi koji su započeli na Britanskim ostrvima legalizacijom lihvarstva, izmetanjem ucenjenog plemstva u pljačkaše naroda, bestidnom kupoprodajom plemićkih titula te otuđenjem od Evrope doveli su do potpunog preokreta klasičnog poretka zajednice te su danas na vrhu svetske piramide samo uzorci najgoreg, zlikovačkog i kriminogenog sloja ljudskog materijala. U studiji o novom svetskom ekonomskom haosu, ekonomista Zorž Korm vrši smotru galerije prvaka najcrnje ekonomije, na vrhu svetske piramide finansijske moći, od “prinčeva fmansija, koji su osvojiii vanredna bogatstva zahvaljujući berzanskimpokretima i fmansijskim big beng, omogućenim revoiucijom eiektronskih komunikacija... do široke mreže nacionainih i intemacionainih trgovaca drogom, oružjem, jeftinom radnom snagom i svakom robom ili osobom što se kreće kršeći nacionaine zakone. Reč je o legiji novih rentijera XX veka čije bogatstvo ne počiva na ikakvojproizvodnoj osnovi već upravo suprotno tome na rastrojavanju modemih ekonomskih mehanizama. “(Corm, 1993)

Možda je ovde izlišno isticati kako je liberalni kapitalizam osnovna ideološka matrica i pokretač viševekovnog procesa koji je doveo do novog svetskog ekonomskog haosa. S druge strarne neophodno je istači kako je osnovna snaga što se suprotstavljala tom procesu pod različitim pa i međusobno suprotstavljenim oblicima i pokretima poticala iz onog osećanja što se obično naziva dmštvenom pravdom a koje je zapravo poriv urođen ideologiji trodelnosti. Valja imati u vidu činjenicu istorijskog iskustva da porivi, sklonosti ili nastrojenosti određene forma mentis nisu mnogo probirljivi u stanjima oskudice ili potpune nemaštine: ako nemaju sopstveni, saprirođeni oblik ispoljavanja, oni pristaju uz najbliže. Tako se može objasniti i paradoks masovnih pristupanja komunističkom pokretu čija je osnovna doktrina zapravo radikalni, nihilistički izraz netrpeljivosti spram ideologije trodelnosti.

Razmah novog svetskog ekonomskog haosa izvesno obeshrabruje nade u mogućnost novog ustanovljenja i postvarenja ideologije trodelnosti. Tamo gde vladaju “zakoni tržišta ” zapravo otuđeni centri finansijske i političke moći te nadnacionalne kom-panije i korporacije nema nikakvog mesta pod suncem ne samo za bilo kakve više oblike Ijudskog zajedništva već ni za uspravnog čoveka. Ali upravo pod takvim uslovima ideologija trodelnosti može da pokaže svoju osnovnu prirodu, dakle da posluži kao vrednosna osnova otpora plutokratskim silama i kao putokaz priprema za vreme nakon sloma sveta obmana i samoobmana nakazne, trovačke i lihvarske civilizacije Zapada.

 

 

 

IDEAL CELOVITOSTI

Čuveno učenje Karla Šmita o suštini pojma političkog koju čini odgovarajući kriterijum razlikovanja prijatelja i neprijatelja (Smit, 1995) počiva na mnogo dubljoj osnovi od one koju osvetljava katedra tog poslednjeg čuvara ideala jus publicum Europaeum. Reč je o zajedničkom etimološkom korenu (*pt~) reči p(t)olis (grad) iz koje, preko pridevskog izvoda, potiče imenica politika i reči p(t)olemos (rat). Ako nije izraz nekog nesvesnog naslućivanja budućeg horizonta civilizacijskog sloma, ta sprega grada i rata može čuditi jer su u pitanju reči protoevroarijskog porekla, dakle skovane u kulturi čija je odlika upravo visoko razvijena urbanost. Ta veza priliči evroarijskom svetu jer su se odgovarajući narodi pojavili na sceni istorije kao veliki rušitelji gradova, od Mikene i Troje do Mohanju Dero i Harabe. Otuda je gradorušitelj najčešće svojstvo po kome Homer prepoznaje ahajske junake.

Retki su evropski gradovi stvoreni silom ukrštanja trgovačkih puteva. Ogromna većina evropskih gradova je sazdana na temeljima vojnih utvrda a najlepši, srednjovekovni, kristalisali su se oko zamkova, osvedočavajući ljudsku potrebu za višim zaštitama. Cak je i Dubrovnik, izrazito trgovački grad-republika te poslednji polis, koji nikada nije ratovao, opasan ogromnim, vekovima gradenim bedemima i tvrđavama.

U dobu rađanja helenskog pojma politike, veza između polisa i rata bila je skoro trajna pojava. Zato Platonovo zaključno delo, posredstvom izlaganja Kleinija o zakonu Krita, sadrži osudu “nerazboritosti onih mnogobrojnih Ijudi koji ne shvataju da rat neprekidno traje kako između pojedinaca, tako i između država (polisa)… Jer ono što većina Ijudi naziva mirom, to je samo prazna reč, dok se u stvari sve države stalno nalaze u neobjavljenom ratu, i to sve protiv svih.” (Zakoni, I, 625e-626a)

Nije teško prepoznati u navedenom opažanju ne samo početni attacco Hobsove vizije Levijatana već i idealnu osnovu Smitovog učenja o osobenosti, odnosno samostalnosti te nezavisnosti pojma i kriterijuma političkog spram ostalih domena ljudskog mišljenja i delanja: “Političfco, naime, ima svoje sopstvene kriterijume koji na osoben način postaju delotvorni u odnosu na različita, relativno samostalna područja stvarnosti Ijudskog mišIjenja i delanja, posebno u odnosu na ono što je moralno, estetsko, ekonomsko. Političko zbog toga mora ležati u sopstvenim krajnjim razlikovanjima na koja se može svesti svako delanje koje je u specifičnom smislu političko.

Sledi stav koji izgleda kao ideal pojmovnog čistunstva suprotstavljen mutljazima povesne stvarnosti: “Razlikovanjeprijatelja i neprijatelja ima taj smisao da označi krajnji stepen intenziteta vezivanja ili razdvajanja, asocijacije ili disocijacije; ono može teorijski i praktično postojati a da istovremeno ne bi morala da se primene sva ona moralna, estetska, ekonomska i druga razlikovanja.”

Doista nema uvek “potrebe da politički neprijatelj bude moralno zao, nema potrebe da on bude estetski ružan; on se ne mora javljati kao privredni konkurent…”, ali povest svedoči bezbrojnim primerima da neprijateljstva ratnih razmera počivaju upravo na ekonomskim, moralnim pa čak i estetskim razlozima. Po Smitu “druga razlikovanjd” bivaju korišćena samo “radi podrške” onog glavnog i bitnog, dakle političkog. Ipak, veliki učitelj nam ne osvetljava sadržinu kriterijuma političkog već samo njegov konačni zaključak, uz letimično opažanje da je politički prepoznati neprijatelj “drugost stranca (kojaj znači negaciju sopstvenog načina egzistencije, pa se zbog toga odbija ili savladava kako bi se sačuvao vlastiti, bivstvovanju primereni način života.”

Tragajući za sadržajem kriterijuma o kome je reč valja se zapitati šta čini “način egistencije” te “drugosti” ako ne sve ono što Smit odlaže pod stavkom druga razlikovanja“. Način egzistencije, pored ostalih svojstava čine upravo etički i moralni svetonazor, estetski ukus te ekonomska nastrojenost i namerenost. Prebacujući liberalnom stanovištu što je “« dilemi između duha i ekonomike… pokušalo da neprijatelja, polazeči od poslovne sfere, rastvori u konkurenta, a polazeći od duhovne sfere, u protivnika u diskusiji” Šmit je počinio slični spoznajni previd. Upravo je optikama liberalnog svetonazora svojstvena sklonost da stvarnost složenih celina previdaju ili poriču videći umesto njih najradije gomile raspadnutih, nepovezanih i samostalnih parčadi. U kulturama evroarijskog čoveka neposredno i posredno upravljanje poslovima političke zajednice idealno obuhvata sve bitne domene mišljenja i delanja te i moral, estetiku i ekonomiju. Ta posvudašnjost zadataka i odgovornosti političkog uma izvesno ne menja, niti slabi odgovarajući, suštinski kriterijum. Idealni politički pogled o kome je ovde reč obuhvata svojom brigom i trudom za očuvanje, uvećanje i razvijanje vrlina i vrednosti sve bitne domene mišljenja i delanja čoveka i odgovarajuće zajednice te iz takve ukupnosti, odnosno celovitosti a ne partikularnosti i postranjenosti imajući u vidu cijeve i interes celine zajednice ili države prosuđuje ko je prijatelj a ko neprijatelj. Politički svetonazor ne deli istu razinu s moralnim, estetskim ili ekonomskim već ih sve nadvisuje jer ih sve obuhvata, s odgovarajućim kriterijumima. Posebnost političkog u odnosu na “druga razlikovanja” počiva u činjenici da ih ono načelno sve sadrži u sebi. Tamo gde se političko povlači otvara se nebranjeni prostor slabosti u korist unutrašnjih i spoljnih neprijatelja.

Etička osovina politike

U svom izvorniku pojam politike ne samo da potiče iz pojma grada-države već se s njim podudara: politika je nadasve odlučivanje i delanje što prožima sve ustanove i organe države; U idealnom stanju osnovna formativna i informativna načela države te i njene politike su nebeskog porekla, noseći posebne zadatke i odgovornosti u strukturi svemirskog Reda. Svest o metafizičkim korenima države i suverena održala se, tokom niza milenija, sve do vremena buržoaskih revolucija pa je ideal državnog “oponašanja nepromenljivih defcreta Boga” rasprostranjen širom racionalističke misli te i u spisima Žan-Žak Rusoa. U pitanju je hristijanizovani ili deizovani patrljak izvome misli evroarijskog čoveka koji je sebe i svoju zajednicu video te određivao u poretku borbe za Red, posredstvom ponavljanja uzornih božanskih činova i dela. U pitanju je stvarnost koju najvernije ali i najsažetije predočava svetlost katedre Pija Filipani-Ronkonija:

“Ceo svet, od tanane vlati trave do sublimnog nebeskog svoda, od poslednjeg medu Ijudima do vrhovnog međi bogovima, zasnovan je na etičkim snagama koje se odražavaju u nepromenljivom poretku Prirode. Taj poredak, kojije na fizičkoj razini dat postojećom, nepromenljivom saglasnošću izmedu prirodnih zakona i odgovarajućih pojavnosti, na razini etičnosti Ijudske svesti počiva takode na željenoj i održavanoj sprezi izmedu date reči i dela njenog izvršenja: saglasnost i sprega u kojima počiva Istina. Dakle, za indijske i persijske Arije činjenica održanja date reči, vernosti zakletvama i prijateljstvu imala je ogromni religijski značaj jer ih je premda delujući na zemlji i u Ijudskim dogadanjima činila duhovnim učesnicima u održanju kosmičkog Reda. Od Reda do Suvereniteta malije korak i evo kako su Mitra i Varuna prizivani u složenim ritualima krunisanja, pomenutom raja-suya, koji će kasnije služiti za krunisanje univerzalnog suverena, cakra-vartin-a, ‘Pokretača točka’. U tom svečanom činu, kojije po mnogim aspektima povezan s ‘osvajanjem glavnih strana sveta’ (dig-vijaya; treba istači da dig znači i ‘prostor’) i žrtvovanjem konja, kralj preuzima dve funkcije svojstvene paru Suverenih bogova, svešteničku vlast, projekciju rta (Redaj i vojnu te civilnu, ksatra (koja u pravnom domenu izgleda odgovara pojmovima fas i jus drevnih Rimljana), dok njegov presto, u tom slučaju prekriven kožom tigra, biva poistovećen sa ‘središtem sveta’ (razni umbelicus ili onphalos antičkog sveta), odnosno s planinom Sumeru, staništem bogova.” (Filippani-Ronconi,1981)

Sadržeći najdrevnije znane zakone, propise te uputstva za državničku politiku upravo u perspektivi razlikovanja prijatelja i neprijatelja Manarva-Dharma-Castra nam osvetljava figuru idealnog suverena koja je najjezgrovitije otelotvorenje idealne te posvudašnje funkcije političkog odlučivanja i delanja: “Kada je ovaj svet bio bez kralja, tada su svi Ijudi gonjeni strahom jurili u svim pravcima i jurcali bezglavo. Gospod je poslao kralja da zaštiti sve to, uzimajući trajne elemente od Indre,

Vetra, Sunca, Vatre, Varune, Meseca i gospodara bogatstava. I s obzirom da je kralj stvoren od delića te gospode bogova on prevazilazi blistavom energijom sva živa bića te kao Sunce prži oči i srca i niko na zemlji nije u stanju da ga gleda. “ (VII, 1-6)

Navedeni period utvrđuje osnovu ulogu suverena, koja obuhvata sve ostale, kao što svemirski Red sadrži u sebi sve svetove. Sa stanovišta svetonazora evroarijskog čoveka nezamislivo je postojanje nekog iole značajnog domena života pojedinca i zajednice koji nije obuhvaćen svetlošću formativnih i informativnih načela Reda posredovanih funkcijom suvereniteta. Nebesko poreklo misije kralja posredno ukazuje da je državni poredak delić te odgovarajući odraz svemirskog Reda, što na drugom kraju evroarijskog sveta starogrčki jezik čuva označavajući s istom rečju, kosmos, vasionu i pravno ustrojstvo države. Sledi analitičko razlaganje sastava materijala od koga je sačinjen idealni suveren. U pitanju su elementi božanskog porekla čija raznovrsnost opisuje toliko široki krug svojstava da njime urediteljski i zaštitnički obuhvata sve potrebe državne zajednice. Kroz vedske himne Indra se osvedočava kao politički bog par excellence: on je ne samo vrhovni bog već i pomagač Arija u njihovim borbama protiv Asura. Indrin solarni element u sastavu suverena odgovara borbenim te ratnim dimenzijama državne politike. Za razliku od Indre koji vlada dnevnim periodom Varuna je bog noćnog doba i svoda u čijim zvezdama vedski pesnik prepoznaje njegove oči, odnosno posvudašnjost te neograničenost božanskih moći, počevši od onih demijurških, kosmotvoračkih, kada je “plemeniti bog smislio nesmislivo” (Rg-Veda, VII,86,7). Element preuzet od Varune koji u kosmostvaranju određuje etičko i substancijalno ustrojstvo svemira odgovara etičkim, pravnim te zakonodavnim i ekonomskim domenima političkog odlučivanja i delovanja.

Pod svetlom evroarijske tradicije slobodni smo zaključiti da su deontološko ishodište, osovinska dimenzija i vrhunski ciljevim idealnog političkog svetonazora ćvroarijskog čoveka etičke prirode. Zato izgradnja idealne evroarijske države, kroz Platonove dijaloge, počinje temeljnom zapitanošću o smislu pravde i pravednosti. Ispred celokupne evroarijske tradicije Platon tu ustaje protiv izopačenog mnjenja, koje prenosi mladi Trasimah, što krijući razočarenje stanjem stvari pod maskom cinizma tvrdi da je “pravično ono što koristi jačem”, odnosno “da je neprevičnost jača, slobodnija i silnija nego pravičnost” (Država I, 344c).

Sveobuhvatnost političkog pogleda

O dubokoj ukorenjenosti ideje da dužnosti i odgovomosti političkog odlučivanja i delanja obuhvataju sve bitne domene života čoveka i zajednice svedoče i najznačajniji spomenici antičkog političkog mišljenja. Od Platonove Države i Zakona do Aristotelove Politike osvedočava se uverenje da sve što je javno ili zajedničko u državi, pripada delokrugu posredne ili neposredne brige nosioca političke vlasti.

Zarivši u svest i srca vemika levantijski dualizam krajnje tuđ evroarijskom pogledu na svet primitivno hrišćanstvo je zadalo veliki, razorni udarac tradicionalnom shvatanju politike te odnosa izmedu pojedinca i njegove političke zajednice i države. Političko je tu bilo lišeno svojih osnovnih sadržaja a država svih viših te formativnih uloga, dok je objektivnu etiku zamenio subjektivni moralizam, iz koga potiču, kao njegove proteze, sve bitne društvene ideje ili osećajnosti, mere i propisi svojstveni hrišćanskom učenju i crkvi, od ljubavi i sabornosti, preko milosrđa i jednakosti, do zabrana i kazni. Nametnuti raskol između duha i tela pogodio je i odnos između državljanina i države, prokazivane, jednako kao i njena politika bar u prvim vremenima vladavine hrišćanstva kao plod prvobitnog greha i nužno zlo. Ipak, ako izuzmemo monaške zajednice, koje su idealno fuga in avanti, koje eksperimentalno žive u obećanom blaženstvu neprotivurečja eshatološkog horizonta budućnosti, hrišćanstvo se vremenom saobrazilo svetu nužnosti ali i uslovljavanjima evropske forma mentis te se dualizam vere i države na Istoku rastvorio u ideju skladne deobe nadležnosti cara i patrijarha, dok se na Zapadu preobrazio u vekovni sukob imperatora i pape oko prevlasti. To je otvorilo prostor za rehabilitaciju antičkih nadležnosti politike te i metafizičkih korena države, sve do vremena buržoaskih revolucija. Primerice, upravo je jedan kardinal, Đovani Batista de Luka, u šestom poglavlju svog priručnika za hrišćanskog suverena (II Principe cristiano pratico), iz 1680. godine, odredio pojam “političke vlasti” kao “sve ono što se tiče javnih poslova Države zarad očuvanja, uvećanja, ulepšanja i sreće kneževine te posledično samog Kneza i naroda, od kojih je to mistično, odnosno političko telo sazdano “.

Čak i u učenju Makijavalija, gde je samosvest političkog stekla najveću emancipaciju te nezavisnost, organske veze sa “drugim razlikovanjima” nisu prekinute već su istrajno isticane nizom povesnih primera. Primerice, uzroke dekadencije i slomova država ili poredaka Makijaveli najčešće prepoznaje u korupciji moralnih ili religijskih snaga te običaja: “Vladari republike ili kraljevstva trebaju da čuvaju temelje religije do koje drže; ako tako čine biće im lako da republiku održavaju religioznom te posledično dobrom i ujedinjenom. ” (Discorsi, 1,12)

Neke od osnovnih moći političkog delovanja su izrazito etičke prirode, poput vrline (virtu) i dobrote (bonta). Doduše, u Makijavelijevom rečniku, koji čuva veze s latinskim izvorom, reč vrlina sadrži širi ali i dublji spektar značenja te označava nadasve najviši stupanj pojavnosti duhovne virilnosti te energičnosti, u dobru jednako kao i u zlu. Upravo u toj duhovnoj virilnosti ukorenjena je etičnost rimskog humanitas. Reč dobrota pak podrazumeva potpunu i vrhunsku etičnost. Po Makijaveliju ispravljanje političkih zajednica ili država iziskuje rehabilitaciju prvobitnih načela koja moraju sadržati dobrotu: “SVa načela zajednica, republika i kraljevina treba da imaju u sebi neku dobrotu, posredstvom koje (one) preuzimaju prvobitni ugled i prvobitni rast. ” (Discorsi, 111,1).

Makijavelijevo delo, osobito ogledi ispisani na margini lektire Tita Livija gde je spoznajna misao velikog Fiorentinca dosegla najviše osmotrište pruža nam otvoreni uvid u sadržaje kriterijuma političkog. U pitanju su upravo ona “druga razlikovanja“, od ekonomskih poriva do duševnih pokreta i sila, poput volje za vladanjem. Sa stanovišta sveobuhvatnosti i dajući, načelno, u sporovima, prednost celini koju predstavlja nad interesima njenih delova, politički um prosuđuje konačno o sudovima “drugih razlikovanjcT. Primerice, sa političkog, odnosno holističkog stanovišta, za zajednicu i države je od vitalnog značaja živost religioznosti, pouzdane zaštite od korupcije i propadanja: “One kneževine ili one republike koje žele da se održe nekorumpirane treba iznad svega da održavaju nekorumpiranim religijske cerimonije i stalno obožavanje istih; jer nema većeg pokazatelja propasti neke provincije do videti prezren božanski kult. “. (Discorsi, I, 12) Premda u navedenoj preporuci Makijaveli ukazuje samo na spoljne oblike religioznosti, to ne znači da njenu unutrašnju živost smatra politički beznačajnom. Bez živosti religioznosti nisu, dugoročnije gledano, održivi ni svi njeni spoljni oblici i običaji.

Jednak značaj Makijaveli pridaje živosti etičkih načela, otelotvorenih živim primerima, koji utiču snagom svoje uzornosti ne manje od zakona i odgovarajućih prisila: “Oni koji su u Rimu posebno izvršili takve dobre učinke bili su Horacio Koklit, Mucio Scevola, Fabricio, dva Decia, Regul Atilius i drugi; svojim retkim i vrlim primerima oni su u Rimu izazvali skoro iste učinke kakve su proizvodili zakoni i poretci.” (Discorsi, 111,1) Ipak, postoje okolnosti u kojima vernost etičkim načelima može biti pogubna te je valja žrtvovati. Donekle preinačujući Livijevo svedočenje, Makijaveli ukazuje na slučaj kad su Rimljani, nakon poraza u bici protiv Sanita, prihvatili da izvrše ponižavajuće uslove poštede života ‘ jer je otadžbina dobro branjena na bilo koji način bila ona branjena, ili s beščašćem, ili sa slavom; jer spasivši tu vojsku, Rim je imao vremena da zbriše beščašće; ne spasivšije, premda sa slavnim izginućem, Rim bi bio izgubljen, kao i njegova sloboda” (Discorsi, 111,41).

Izloženi nadmoralizam posebno je istaknut u traktatu II Principe, gde veliki Fiorentinac ukazuje očekivanom osloboditeiju i ujedinitelju Italije kako vladar “ ne može da se drži svih onih stvari zbog kojih su Ijudi smatrani dobrim, jer je često neophodno, radi održanja države, delovati protiv vere, protiv milosrda, protiv Ijudskosti, protiv religije.” (XVIII) I tu Makijaveli ima u vidu nadasve idealnu i virtualnu političku celinu, čije je ime Italija, kojoj je posvećen svim snagama uma i srca: “Radi spoznaje italijanskog duha bilo je neophodno da se Italija svede na ono što danas jeste: da bude porobljenija nego što su bili Jevreji, sluganjskija nego što su bili Persijanci, rasejanija nego što su bili Atinjani; bez vođe, bez poretka, poražena, ogoljena, pocepana, izgubljena, podnoseći svaku vrstu propadanja ” (XXVI).

Idealno uređenje

Koje političko uređenje je najpodobnije ili najprirođenije političkom biću Evropljana? Ako bi takvu zapitanost poverili statističkom istraživanju povesti Evrope dobili bi odgovor krajnje nepovoljan za veoma rasprostranjena a sasvim neosnovana uverenja modemih Ijudi kako je demokratski sistem ne samo patent evropskog čoveka već i imanentan njegovom političkom biću. S izloženim uverenjima suočićemo se potpunije u poglavlju o Evropskoj uniji dok na ovom mestu valja ukazati kako antički, demokratski i moderni, pseudodemokratski sistemi skupa obuhvataju sasvim mali, ni deseti deo povesti Evrope. Ako bi se složili s Platonom da se svi politički sistemi mogu svesti na dva osnovna, monarhijski i demokratski (Zakoni, III, 693d), onda je izvesno da prvi obuhvata znatno veći deo povesti i prostora Evrope.

U domenu o kome je reč evropskog čoveka ne osvedočava pretpostavljena sklonost ka demokratiji ili ka monarhiji već trajno nezadovoljstvo postojećim te idealna ili pragmatična potraga za “novim” sistemom, koja stvara i iskušava bezbroj različitih te i krajnje suprotstavljenih ustrojstava političke zajednice i države, često po cenu velikih lomova i prevrata, građanskih ratova pa i krvavih revolucija. Sudeći prema ironičnom opažanju jedne ličnosti Aristofanove satire ginekokratije, do tog vremena atinska država je iskusila sve moguće i “nemoguće” političke sisteme. Nigde u povesti ostalih, vanevropskih kulturnih i civilizacijskih krugova nije moguće naći išta slično izloženom obilju i dinamizmu političke povesti Evrope, osim u obliku provincijskih odraza pokreta u evropskom krugu. Duboki izvor te pojave potvrduju i izomorfije u povesti umetnosti: za razliku od evropske kulture, u znaku obilne proizvodnje stilova koji se brzo rađaju a često dugo umiru na njenim scenama vanevropske kulture karakteriše istrajni konzervativizam te su tamo retke smene stilova obično posledice snažnih evroarijskih i evropskih upliva ili uticaja. Primerice, likovna umetnost te arhitektura indijskog potkontinenta su već milenijima u znaku tropski bujnog, fantastičnog pa i čudovišnog razmnožavanja hibrida izvedenih iz helenističkih modela i matrica, koje su doneii helenski graditelji u pratnji Aleksandra Velikog. Velika monoteistička revolucija, u znaku heliocentrične religioznosti, koju je protiv milenarne tradicije Egipta izvršio Amenotpe IV, uz usvajanje radikalnog realizma u likovnoj umetnosti, po cenu prikazivanja gnusnih telesnih nakaznosti dotičnog faraona, ne može se objasniti drugačije do uticajem Nefertiti, arijske “lepotice koja je stigla” sa severa, donevši odgovarajući kult, estetski ukus i stil. “Kubistička” stilizacija crnačkih maski je krajnja posledica milenarnog procesa započetog oponašanjem egipatskog realizma u kome je svako pokolenje skulptora nastojalo da “verno” umnožava uzore prethodnog. Dakle, u pitanju je krajnja suma grešaka svih pokolenja stvaralaca.

Šta pokreće tu trajnu potragu evropskog čoveka za “novim” političkim sistemom ili “novim” stilom umetničkog izražavanja? Povest umetnosti pruža nam znatno više putokaza te je uputno u njoj potražiti odgovor na našu zapitanost jer su u pitanju samo dva različita domena manifestacije iste forma mentis. Skoro po pravilu istorijskog iskustva, vrlinom evroarijskog svetonazora što se odlikuje trajnim, nostalgičnim pogledom u pravcu prohujalog “zlatno doba” i odgovarajućom psihologijom svi veliki stilovi u povesti evropske umetnosti rođeni su iz zagledanosti u horizonte vrlina i vrednosti prošlih ili davnoprošlih uzora te iz žudnje da se oni obnove. Primerice, ono što zovemo “fiorentinskom Renesansom” je plod venčanja gotskog realizma s romanskim klasicizmom pred oltarom antičkih uzora koje su velikani tog pokreta nastojali da spoznaju i obnove. Protagonisti manirizma su programski nastojali da ponove i ujedine najbolja svojstva “nedostižnih” prethodnika, od Leonarda i Rafaela do Mikelanđela. Paladije je pomno proučavao i premeravao oblike i proporcije rimskih uzora u ruševinama, nastojeći da ih vaskrsne a zapravo je stvorio novi, “paladijevski” stil, koji je oblikovao vile i palate širom Evrope, od Padanije do obala reke Moskve. Prvu i osnovnu struju romantizma čini pokret nostalgije za vrlinama i vrednostima herojskog i epskog srednjovekovlja. Konačno, poslednji stil koji je evropski čovek stvorio zvani Modern stil na Britanskim ostrvima, Art Nouveau u Francuskoj, Liberty u Italiji, Jungendstil u Nemačkoj ili Seeesija u ozračju austrougarske kulture potiče takođe iz nostalgije za srednjovekovnom kulturom te obnove keltskog likovnog jezika, skovanog na evroazijskim putevima keltske pustolovine, verovatno na osnovu uzora skitske umetnosti.

Pod svetlom izloženih i mnoštva ostalih primera možemo zaključiti da rađanje stilova ne pokreće toliko žudnja za “novim” već upravo za “starim”, odnosno za dosezanjem ili obnovom vrhovnih uzora. Silom analogije možemo pretpostaviti da i političke sisteme ne rađa potreba za pukom promenom ili novinom već za uspostavljanjem najpodobnijeg ili boljeg te najboljeg uređenja, o čemu svedoče i bezbrojne utopije, koje su takode patent evropskog čoveka.

Za razliku od Platona, koji pretpostavlja da su se politički sistemi, odnosno oblici države razvijali “jedan iz drugog… zbog prelaženja Ijudi u nova naselja, i to u toku neiskazano dugotrajnog vremenskogperioda” (Zakoni, III,683a), Polibije naslućuje neku znatno višu, nadljudsku uzročnost te pojave. Polibijevo učenje da se politički sistemi smenjuju na sceni povesti s predodređenim redosiedom te ciklično možda je bliža istini i dublja nego što je pogrešno smišljena. Možda su politički sistemi zapravo raspadnuti te izobličeni ili izopačeni delovi nekog idealnog i celovitog nadsistema iz prošlosti ili s Neba Platonovog sveta ideja? Izloženu pomisao posredno potvrđuje upravo Platonovo učenje da je najbolje političko uređenje mešavina najboljih svojstava različitih sistema, svodivih na dualizam monarhije i demokratije: “Ono prvo, do krajnosti razvijeno, imaju Persijanci, a drugo mi. Gotovo sva ostala državna uređenja sastoje se od ovih u najraznovrsnijim stepenima mešavine. Država, ako u njoj treba da postoje Ijubav i sloboda uz razboritost, mora da učestvuje u oba ova državna uređenja… Ako sada jedna država prihvata isključivo i prekomerno samo monarhijski princip, a druga isključivo princip slobode, onda ni jedna ni druga nisu u pravom odnosu prema osnovnim zahtevima. ” (Zakoni,III,693de)

U helenskom svetu, najdrevnije pojave učenja da je najbolje državno uređenje sinteza monarhijskog, aristokratskog i demokratskog sistema potiču iz pitagorejskih škola. Imajući u vidu ne samo međunarodne veze već i hiperborejske korene pitagorejstva možemo zaključiti da je ta ideja znatno starija. Jedno je izvesno: ona je veoma brzo osvojila sve glavne filosofske škole, od Akademija do Stoe.

Pod svetlom tradicije možemo zaključiti da je idealu bilo najbliže uređenje Sparte, koje njen predstavnik na sceni Platonovih dijaloga opisuje sledećim rečima:

“Čini mi se da je slično čak tiranskom uređenju, jer u njemu postoji vlast efora, koja je neverovatno tiranska. Ponekad mi se, opet, prividi da više od svih ostalih država liči na demokratsko uredenje. Bilo bi, opet, sasvim neobično ne priznati da je naše državno uređenje aristokratsko. U njemu se stvarno nalazi i doživotna kraljevska vlast, najstarija od svih vlasti i, kao takvu, je priznajemo i mi i svi Ijudi. I kad se mi ovako iznenada postavi to pitanje, ja zaista ne mogu, kao što rekoh, sasvim pouzdano izjaviti kome od pomenutih državnih uređenja pripada naše državno uređenje”. (IV, 712de)

Više od dva milenijuma kasnije, 1818. godine, sličnu nedoumicu je izrazio Nikolaj Karamzin, preteča slavenofila, ispovedajući svoj politički stav, u pismu I. I. Dimitrijevu: “ Ne želim ni Ustav, ni predstavničke ustanove ali sam u mom srcu ipak republikanac, i istovremeno verni podanik ruskog cara; u ovim rečima ima protivurečja ali u stvarnosti ne. “ Stvarnost o kojoj govori Karamzin i u kojoj nestaju protivurečja ispoljena na razini analize izgleda dublja nego što je mišljena. I tu stojimo pred ispoljavanjem znakova izgubljene celovitosti političkog sistema, čiji su osamostaljeni elementi naknadno dobili značenja što ih čine suprotstavljenim umesto sukladnim ili komplementarnim.

Ideal integralnog političkog sistema prosijava i kroz Polibijev rani pogled na povest rimske države, izložen u prvom sloju ispisa Istorije. Uzrok vanredne postojanost rimske države, koja spremno odoleva svim spoljnim i unutrašnjim udarcima te dekadenciji što preti iz mira te blagostanja Polibije je video u njenom objedinjavanju načela i ustanova monarhijskog, aristokratskog i demokratskog uređenja. Trojna vlast, odnosno podela vlasti izmedu monarha, patricija i plebsa vrlinom međusobnih ograničavanja onemogućavala je izrodavanje monarhijskog elementa u tiranski, aristokratskog u oligarhijski i demokratskog u oklokratski. Polibijevom modelu vekovi evropske povesti nisu umanjili sjaj te ga je Makijaveli uneo, skoro doslovno prepisan, u prvu knjigu Discorsi.

Možda je izlišno ovde isticati da se takvo idealno uravnoteženo trovlašće nije dugo održalo u Rimu. Po svemu sudeći ono je bilo neodrživo u uslovima stalnog vanrednog stanja, odnosno trajnih ratnih napora radi širenja države koja je potom nazvana imperijom, savršeno saobrazno njenoj marcijalnoj sudbini. Titula imperator potiče iz vojničkog rečnika: kličući je vojnici su slavili svoje vrhovne zapovednike nakon značajnih pobeda. Tako spontano odlikovani vojni zapovednici su uz titulu nosili i broj aklamacija. Ipak, načelno, imperija je potpuno otvorena za uspostavljanje pomenutog trovlašća jer ona kao najveći oblik političkog jedinstva ne prejudicira oblik vladavine celinom, niti njenim delovima. Neophodno je istaći da ovde govorimo o idealnom sistemu u veoma ograničenom domenu i smislu. Ako bi usvojili tradicionalnu doktrinu odvijanja istorije kroz četiri regresivna doba i opšte uverenje njenih savremenih tumača da živimo u poslednjem, najgorem, zvanom kali-yuga ili. “mračno doba” onda je savršeno razumljiva nemogućnost i puke pojave a kamoli opstanka idealnog sistema pod takvim uslovima. Stoga je rimsko trovlašće idealan sistem samo u datim uslovima a ne i u apsolutnom smislu.

Nepostojanim, promenljivim pa i haotičnim uslovima života poslednjeg doba odgovara bezobličan i dinamičan politički sistem, sposoban da se stalno saobražava stanjima i potrebama. Zato obilje protivurečja koje istraživači vide u Makijavelijevom delu nije izraz njegove intelektualne zbrke ili nedoslednosti već je verni odraz stvarnosti sveta koji je prevrtljiv poput globusa. Makijavelijeva “protivurečja” su zapravo smotra preporučljivih odgovora na različite pa i protivurečne izazove i uslove, od normalnih, kada politika treba da bude zasnovana na etičnosti do vanrednih, koje valja suočavati i s amoralizmom. Prirodu “mračnog doba” savršeno su pronikli stari Rimljani te su za potrebe suočavanja države s vanrednim stanjima i izazovima, koji prete njenom jedinstvu, izumeli i zakonski ustanovili figuru dictatora-a, u posedu imperium maximum, odnosno pune civilne i vojne vlasti, na vremenski ograničen period od najviše šest meseci.

Spasilac u liku imperatora Fridriha II

U uzornoj studiji o imperijalnoj ideji Fridriha II Hohenštaufena Antonino di Stefano je dobro uočio jednu kvalitativnu osobenost imperije, koja je čini višom od svih ostalih oblika vladavine jer ih potencijalno sve sadrži u sebi bez ikakvog protivurečja: “Dok Aristotel shvata poretke vladavina kao isključive i apsolutne oblike, dok je klasičnoj koncepciji Imperije ostao tud koncept hijerarhije svrha i političkih tela, u Srednjem veku, u kome koncept jedinstva nadvisuje ali ne poništava onaj množine, monarhijsko načelo, oličeno Imperatorom, izgleda saobrazno svim mogućim oblicima vladavine bili oni demokratski ili aristokratski kao manje savršenim izrazima jedinstva “ (De Stefano, 1978).

Prema opštem i vekovima dugom uverenju, činom krunisanja Karla Velikog od strane pape Leona III, u Rimu, na dan Božića godine osam stote, obnovljen je zapadni deo rimske imperije, koju je Fridrih I, zvani Barbarosa, nekoliko vekova kasnije i zvanično proglasio “svetom “: Sacrum Romanum Imperium. Već i sama činjenica da imperator, načelno, vlada potčinjenim monarsima i kneževima a ne odgovarajućom teritorijom ukazuje na nadmaterijalnu, dakle prevashodno duhovnu prirodu njegove vlasti. Neophodno je ukazati da je “svetost” nove, nastajuće imperije bila istaknuta već na koncilu nemačkih biskupa u Frankfurtu 794. godine, u njihovom svečanom obraćanju Karlu Velikom, tada proglašenom rte samo za kralja već i sveštenika: “Kralj za vladanje i sveštenik za magisterijpodiičavanja”. Možda je izlišno ovde napominjati da je s tim proglasenjem obnovljeno dvojstvo uloge monarha, svojstveno ne samo prvoj funkciji rimske države već i evroarijske ideologije te tradicije trodelnosti. Na drugom kraju evroarijskog sveta duhovnosti, jedna od najdrevnijih upanišada, Chandogza upanisad, čuva tragove prvobitnog, idealnog stanja, u kome su kraljevi kšatrijskog roda upućivali sveštenike, odnosno brahman-e u najviša znanja svetih spisa (7,1,1). Uostalom, ako je osnovana filološka pretpostavka da su vojnici titulu imperator preuzeli iz jedne formule moći Jupitera Iuppiter imperator onda je sakralnost prati od prvog trenutka njene milename pustolovine, od časa kada je klicanjem, na španskom ratištu, proslavila starijeg Scipiona Afrikanskog (Livije, XXVII, 19,4).

Posedovanje sakralnog načela kristalizacije te okupljanja različitih nacija i država je znak raspoznavanja i razlikovanja verodostojne imperije spram pseudoimperija. Nezadrživo širenje hrišćanstva bilo je pouzdani znak smrti sakralnog srca rimske imperije te i njenog kraja. Očajnička nastojanja Julijana Imperatora da to srce oživi suočavala su se samo s mlitavošću vere i bezverjem, otkrivajući da je izumrla i osnova rimske religio: rimska etnička supstanca. Stoga je borba Fridriha II Hohenštaufena protiv papskog libido dominandi za odbranu i priznanje neposredne sprege imperatora te imperije s božanskim izvorom nadahnuća i ovlašćenja mnogo dublja nego što se obično pretpostavlja. Da je borba Fridriha II bila okončana pobedom onda bi nju izvesno krunisala velika rehabilitacija sakralnosti celog sveta u očima bar podanika imperije. Reč je o perspektivi prevladavanja one prepolovljenosti sveta koju je nametnula hrišćanska prepopruka moralne dvoličnosti između Kezara i Boga, profanog i sakralnog. Samo se pod svetlom uverenja u celovitu sakralnost sveta mogu razumeti bitni stavovi Hohenštaufena, počevši od uverenja da su oni koji biraju imperatora nadahnuti božanskom Promišlju, kako je objavio Fridriha Barbarose na saboru u Besansonu 1157. godine:

“Posredstvom izbora koji su izvršili prinčevi, mi samo Bogu dugujemo krunu i imperiju; vlast nad svetom je poverena dvema žezlima; ali s obzirom na to da je sveti Petar rekao ‘Bojte se Boga i poštujte kralja’, laže svako ko se usuđuje da tvrdi kako je Fridrih primio carsku krunu iz ruku Pape na ime dobročinstva “.

Izbor imperatora bio je vršen pod svetlom višeg opunomoćja, “constat nos divina dispensante gratia ceteris mortalibus supereminere”, razvijenog iz formule “Dei gratia”, skovane za potrebe hrišćanske konsakracije rimskih imperatora a korišćene i u vremenima poduhvata Karla Velikog.

U svetonazoru Fridriha II i država stoji pouzdano u središtu sakralnog sveta, kao delo božanskog Proviđenja. Tako je država bila uzdignuta ne samo iz Aristotelovog sveta pukih nužnosti već i Augustinovog limba srama, u kome je bila vekovima držana kao zli plod i potvrđivanje prvobitnog greha. Za Fridriha II imperija je bila nadprirodno, Providenjem dato sredstvo borbe protiv posledica rečenog greha, dakle u pravcu velikog ispravljanja čoveka. Kao i u svim velikim državotvomim poduhvatima evroarijskog i evropskog čoveka i u preduzeću Fridriha II vidimo ideju da država treba da počiva na deontološkom Pravu. Imperija je upravo najznačajniji oblik postvarenja tog Prava te stoga tek “posredstvom Imperije Ijudsko društvo doseže svoje scrvršenstvo i ostvaruje sebe”. (De Stefano, 1978) U svetonazoru Fridriha II Crkva i Imperija su dva različita ali komplementarna te jednako sakralna puta uspravljanja, poboljšanja i metafizičkog preobražaja čoveka i zajednice. Prema iskazu Juliusa Evole, “poslednjeg gibelina“, pokret pristalica imperijalne ideje Fridriha II je “smatrao da kroz koncept zemaljskog života kao discipline, milicije i sluzbe, jedinka može prevazići sebe i slediti nadprirodni cilj Ijudske ličnosti putevima akcije i u znaku imperije. “ (Evola, 1972).

Po pravilu velikih pokreta evropskog čoveka, i gibelinski stvara novine nastojeći da obnovi uzome starine. Bezbrojni znaci i iskazi velikih protagonista burnog i tegobnog ali često i slavnog te veličanstvenog života Svete rimske imperije osvedočavaju tu svest i volju renovatio rimske imperije, od ideje da je činom postavljanja imperijalmne krune na glavu Karla Velikog izvršena translatio imperi, do svečano proklamovanog uverenja Fridriha Barbarose da je “naslednik Augustusa i Antonina”. Ipak, kad se bolje osmotri taj milenarni poduhvat mora se uočiti da obnovilačka volja suštinski nije ciljala toliko političke sadržaje rimske imperije već životnost same ideje koja idealno prethodi i nadvisuje svako postvarenje. Ako izuzmemo usvajanje tradicije rimskog prava osobito Justinijanovog zakonika koji je poslužio kao uzor pravnicima Fridrihu II imperatori Svete rimske imperije preuzimali su od pretpostavljenog uzora samo elemente s površine. Primerice, zvanične liste oslovljavanja Fridriha II sadržale su niz rimskih titula, od Augustus i Caesar do Magnifieus, ali su one bile odvezane od formalnih, političkih značenja izvomika, služeći evokaciji pathos-a nadljudskih dimenzija uloge imperatora. Izvesno je da Fridrih II Hohenštaufen najučeniji među germanskim imperatorima i najupućeniji u povest prethodnice nijednom odlukom nije pokazao namere da obnavlja načela i običaje, ustanove i strukture rimske imperije.

U istom dobu, na drugom kraju evropskog kontinenta, iz nesagledivih izvora keltskog dela trezora evroarijskog pamćenja izbijale su legende o vitezovima Okmglog stola i njihovom traganju za Graalom, trofejom herojske inicijacije ali i sredstvom obnove kraljevstva, jalovog i onemoćalog poput njegovog kralja, Artura. Dakle, ni u tom ciklusu legendi, što upućuju na najdrevnija, evroarijska ishodišta, nema nikakvog pomena rimske imperije, premda su njeni spomenici bili veoma uočljivi, izazivajući divljenje u mislima i srcima mladih varvara, kako dirljivo svedoči pevanje anonimnog enleskog barda pred ruševinama grada Bata:

“Divan je zid od kamena. Dogadaji su ga slomili,/ zgrade su srušene, delo divova se osipa.”

Po svemu sudeći, i poduhvat Fridriha II, kao i tkanje legendi o traganju za Graalom i obnovom kraljevstva ciljali su s one strane i daleko iznad rimske imperije, vođeni najdubljim pamćenjem ka nekoj idealnoj državi, što prethodi i nadvisuje sve potonje, vrlinom svog metafizičkog položaja. Imajući u vidu ne samo vanredne vrline Fridriha II već i iskupljujuću funkciju imperije, Dante ga je nazvao “drugim Mesijom “. Ipak, pogrešio je upučujući na starozavetni uzor, koji je, kako smo već predočili, samo daleko i izobličeno, da ne kažemo bedno oponašanje evroarijskog uzora, poput prostomo najbližeg, iranskog Spasioca, odnosno Saošajant-a. U tom domenu prost narod pokazao se mnogo pametnijim, prepoznajući u Fridrihu II upravo otelotvorenje verodostojnog, evroarijskog Spasioca:

“Imperator nije mrtav peva saga već spava okružen svojim vitezovima u nedostupnoj pećini Kifhauzera, očekujući čas kad će gavrani prestati da lete oko vrha planine a patuljasta kruška procvetati u dolini, da bi se probudio kad nemačka otadžbina bude u opasnosti. Ponovo će se pojaviti na čelu svojih krstaša i podariće svojoj mladoj i vernoj Germaniji plave kose mir, snagu ijedinstvo. “ (Momigliano, 1960)

Slične legende istkane su i u italijanskom prostoru, oko vulkana Etna, u čijem središtu Fridrih II sa svojim vitezovima očekuje kraj vremena da se vrati i povede konačni, pobedonosni boj protiv sila zla. Upravo koloplet narodenih legendi koje u Fridrihu II vide budućeg avatara Spasioca osvedočava njegovu moralnu pobedu, u nadistorijskoj perspektivi. U povesti pak borba Fridriha II i pape icrpla je snage i moći Imperije i Crkve. Nakon odlaska Fridriha II iz ove arene svemira Sveta rimska imperija bila je osuđena da se svede na razmere jedne, nemačke nacije. Crkva pak je postala lak plen mnogo slabijih suverena, poput Filipa Lepog, taoca lihvara i zatomitelja velikog evropskog reda hramovnika. Filip Lepi i njegovi pravnici otvaraju proces ustanovljenja apso

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here