Драгош Калајић: Европска идеологија VIII

Поделите:

https://vidovdan.org/slobodna-zona/dragos-kalajic-evropska-ideologija-vii/

PodliAlbion

Dobar primer dvostrukog odnosa spram nacionalizma te odgovarajućih zloupotreba pruža povest britanske, pseudoimperijalne politike. Nema nikakve sumnje da su svi ti odnosi bili i ostali određivani razlozima političke koristi te strategije što cilja da nekom štetom naudi protivniku ili neprijatelju, najčešće proglašavanom upravo za prijatelja. Primerice Velika Britanija, uz podršku Francuske, sve je činila da oslabi ili obesnaži mere samozaštite država Svete alijanse od nacionalističkih i separatistikih pokreta, što su pretili tradicionalnom poretku i evropskom miru. Izvesno je da su liberalni i republikanski ideali i tada bili puka te stoga veoma prozirna, cinična isprika zalaganja za nacionalizme, jer je ono uglavnom bilo ograničeno na prostor Svete AJijanse.

Posebni doprinos budenju nacionalnih samosvesti te odgovarajućih oslobodilačkih ili separatističkih pokreta unutar evropskih imperija pružila je britanska spoljna politika koristeći niz raspoloživih sredstava, od javne i tajne diplomatije, do kontinentalne mreže masonskih loža. Ona je ciljala da slabi te podriva silu uticaja katoličke crkve i nadasve odbrane celovitosti evropskih, nadnacionalnih imperija. Na suprotnoj strani, zbog istih geopolitičkih razloga u znaku jednačine da je slabost Evrope uslov pa i izvor snage podlog Albiona britanska spoljna politika podržavala je i veštački održavala islamsku pseudoimperiju, Bolesnika s Bosfora i njegovu okupaciju hrišćanskih naroda evropskog jugoistoka, jarosno suzbijajući i demonizujući njihove nacional-oslobodilačke želje, pokrete i ustanke.

Jedan primer je dovoljan: britanska vlada je s nečuvenom zlovoljom odbacila memorandum grofa Andrašija, ministra inostranih poslova Austro-Ugarske, od 30. decembra 1875, kojim je predlagano Porti da ukine ropski položaj hrišćana, obezbedi njihovu punu ravnopravnost te omogući evropskoj komisiji nadgledanje takvih društvenih reformi. Tom prilikom D’Izraeli je memorandum grofa Andrašija javno nazvao “idiotskimpostupkom iizdajom”, upozoravajući evropske sile da moraju voditi računa o britanskim interesima u osmanskoj pseudoimperiji. (Živojinović, 1976).

Uzgred rečeno, britanska mapa odnosa spram evropskih nacionalizama je skoro istovetna onoj koju su crtale ljubavi i mržnje Karla Marksa i Fridriha Engelsa. I oni su iznad svega te zdušno mrzeli Rusiju te one nacije i nacionalizme koji su imale bliske istorijske, kulturne i duhovne veze s ruskim narodom. Koliko je to rasploženje zavisilo od geopolitičkih razloga pokazuje dvostruki odnos prema Rumunima: velika naklonost ka onima iz Besarabije, kada gaje protivruska osećanja i veliki gnev prema Rumunima iz Transilvanije, jer su lojalno branili celovitost austro-ugarske imperije.

Preuzevši od Velike Britanije ulogu glavne geopoltičke potke Levijatana nakon Prvog svetskog rata i preseljenja središta internacionale fmansijskog kapitala iz Londona u Njujork SAD su nastavile istu politiku dvostrukog odnosa spram nacionalizama. Primerice, sve rezolucije Kongresa koje su obavezivale državnu administraciju da u okviru hladnog rata pomaže pokrete otpora komunizmu navode sve nacije pa čak i majušne etničke zajednice SSSR, izuzev jedne i najveće: ruske. Kao što su nekada glavne njujorške banke finansirale boljševičku revoluciju radi uništenja carske te hrišćanske Rusije i genocida nad ruskim narodom tako je i stvarni cilj vekovne borbe atlantskih snaga protiv komunizma bila i ostala ruska nacija te njena država. O tome, pored ostalog, ubedljivo svedoče brojne zvanične izjave namera državnog sekretara SAD Džemsa Bejkera nakon sloma SSSR, poput one od 24. maja 1992. godine: “Ono što želimo da postignemo su nezavisne države, ne samo Rusije i u Rusiji, ne samo Moskve i Sankt Petersburga, nego i Urala, Sibira i Dalekog istoka. “Izložena potreba za razbijanjem Rusije na niz nemoćnih pseudodržava i državica može se potpunije shvatiti pod svetlom prethodne izjave Bejkera, izrečene 16. decembra 1991 dakle samo četiri dana nakon proglašenja rasturanja SSSR kako SAD treba da predvode iskorišćavanje “bogatih ljudskih i materijalnih izvora tih ogromnih zemalja za stvar slobode umesto totalitarizma, kako bi na taj način neizmemo ojačali bezbednost, prosperitet i slobodu Amerike i sveta.” (Baker, 1991)

Na osnovu povesnih iskustava možemo očekivati da će atlantski Levijatan i dalje podsticati one nacionalizme i separatizme koji koriste strategiji razaranja Rusije. Ipak, arhitekti novog svetkog poretka ne predviđaju nikakvu dalju budućnost evropskih nacija koje se postupno osipaju, umrtvljuju i rastvaraju silom ekonomskih uslovljavanja, medijskih čišćenja mozgova i sve masovnijih priliva imigranata iz Trećeg sveta što menjaju demografsku i religijsku siliku Evrope.

Strategijom divide et impera izazvani Prvi svetski rat prekrojio je mapu Evrope uglavnom po meri država-nacija, izvedenih iz srušenih imperija. Potom su i one, pre ili kasnije, postale prepreka na putu pohoda atlantskog Levijatana namerenog da potpuno, politički, ekonomski i kulturno podčini, odnosno preobrazi Evropu u provinciju One world silom procesa sveopšte političke mondijalizacije i ekonomske globalizacije. Valja istači da su evropski nacionalizmi danas, uprkos svih slabosti, stvarno ili potencijalno, najžilavije i zapravo poslednje prirodne odbrane Evrope, što posredno objašnjava besomučne napade pobornika One world.

Slabosti leksike

U domenu ideoloških napada na nacionalizam te njegove težnje i pokrete, ustanove i plodove, najbezočniji ali i najgluplji duh koristi postupke neopozitivističke analize s kojima biva procenjivana i poricana valjanost postojećih određenja pojma nacije. Primerice, jedan od najživahnijih protivnika nacionalizma medu istoričarima XX stoleća, Erik Hobsbaum, koji otvoreno priznaje lične pobude netrpeljivosti, u svom osvrtu tvrdi kako “nikakav zadovoljavajući kriterijum po kome bi se odlučilo koji od mnogih ljudskih kolektiva trebalo ovako da se zove (nacija) ne može da se otkrije… Pokušaji stvaranja objektivnih kriterijuma za odredivanje nacije, ili za objašnjenje zašto su izvesne grupe postale ‘nacije’ a druge nisu, često se zasniva na jednom jedinom kriterijumu kao što je jezik, zajednička teritorija, zajednička istorija, kulturna zaostavština, ili već nešto drugo, “(Hobsbavvm, 1996)

Puka tvrdnja da ne postoji zadovoljavajuće određenje pojma nacije biva, potom, bez ikakvog obrazloženja, unapredena u dokaz da je takav pojam lišen svakog stvaraog sadržaja te da je u pitanju “mit”, veštačka (krivo)tvorevina ili kolektivna samoobmana. Izložena kritika verodostojnosti nacije oslanja se na određenje koje je pružio drug Josif Visarionovič Staljin u raspravi Marksizam i nacionalno i kolonijalno pitanje (1912), kojom on odgovara na poraz prvog pokušaja protivruske revolucije (1905) i uočeno nastojanje carskog poretka da revolucionarne izazove predupredi “podsticanjem razvoja nacionalnosti”. (Staljin, 1947) Dakle, videći u tom “razvoju nacionainosti”pvetnju revolucionarnim težnjama komunističkog pokreta, Staljin razmatra sadržaj nacije i pruža jedan od kvantitativno najzahtevnijih kriterijuma njenog postojanja:

“Nacija je postojana, povesno stvorena zajednica jezika, teritorije, ekonomskog života i psihičkog sklopa koji se pokazuje kroz kulturu… Neophodno je istaći da nijedna od pokazanih karakteristika, uzetih izdvojeno, nije dovoljna da odredi naciju. Šta više, dovoijno je da nedostaje samo jedna od tih karakteristika pa da nacija prestaje da postoji kao takva.”

Pod svetlom izložene zahtevnosti drug Staljin je odrekao status nacije ne samo mehaničkim skupinama (poput Amerikanaca) već i nizu opštepretpostavljenih nacija, od Nemaca, Rusa, Norvežana, Litvanaca i Danaca do Gruzijaca i Jevreja: “Bauer govori o Jevrejima kao o jednoj naciji, premda ‘nemaju zajednički jezik’; i o kakvoj ‘zajedničkoj sudbini’ i o kakvim nacionalnim vezama se tu može govoriti primerice u pogledu gruzijskih, dagestanskih, ruskih i američkih Jevreja, koji su potpuno odvojeni jedni od drugih i žive na različitim teritorijama te govore raziičitim jezicima?”

Dosledno primenjujući načela (marksističkog) materijalizma, drug Staljin precenjuje moć uslovljavanja te značaj elemenata materijalnog sveta, poput tla, odnosno teritorije i potcenjuje snagu duhovne suštine nacije da prevlada takva ograničenja ili manjkavosti. Tu suštinu je najdalekosežnije razglasio Renan, u čuvenom odgovoru na pitanje šta je nacija, pruženom s katedre Sorbone, 11. marta. 1882. godine:

“Nacija je jedna duša, jedno duhovno načelo. Dve stvari, koje su uistinu samo jedna, čine ovu dušu, ovo duhovno načelo. Jedna od njih pripada prošlosti, druga sadašnjosti. Jedan je zajednički posed bogatog nasledstva u sećanjima, druga je sadašnji dogovor, želja da se živi zajedno. Dakle, nacija je velika solidarna zajednica što nosi teret žrtve koja je podneta i žrtve koja se još podnosi.”

Da nacija ima dušu te duhovno načelo, da je prožeta osobenim karakterom čuli smo, prethodno, s katedre De Mestra. Slabost Renanovog određenja ne počiva toliko u nedostatku izvornosti već u priprostosti koja je otvorena i za druge, primerice isključivo religijske prirode zajedništva te solidarnosti. OsvetIjavajući pak Staljinovo određenje s višeg osmotrišta, koje omogućava sagledavanje vekovima te milenijima dugih tokova te ponoraica ideja i verovania, možemo opaziti da njegovo precenjivanje značaja teritorije idealno potiče, zajedno s komunističkim egalitarizmom, iz kultura kristalisanih oko kultova Majke Zemije, koje su cvetaie duž južnog pojasa evroazijskog kontinenta, pre poslednjeg velikog vala evroarijskih migracija ili osvajanja.

Vrativši se osnovnom polju razmatranja valja nam istači da glavne teškoće oko određenja pojma nacije možemo svesti na izveštačeni semantički problem. Taj problem ne potiče toliko iz pojave kakvu reč nacija treba da idealno odredi i označi već iz procesa osiromašenja evropskih jezika pod senkom civilizacije Zapada. Reč je i o posledičnom procesu svođenja različitih pojava pod jedinstveni imenitelj i time uzrokovanim značenjskim zbrkama. U pitanju su često bitne pojave i svojstva života čoveka i zajednice: od Ijubavi do dualizma prijateij-neprijatelj i nacije. Primerice, za razliku od starogrčkog jezika koji je posedovao dvadesetak izraza za različite vrste i oblike međuljudskih sklonosti, moderni evropski jezici, raspolažući samo s rečju ljubav, prinuđeni su da njenim značenjskim okvirom obuhvataju sve pa i protivprirodne i patološke odnose. Šmitova rasprava o pojmu političkog valjano ukazuje do kakvih čudovišnih tumačenja jevanđeljskog načela “Volite neprijatelje svoje”(Matej, 5, 44; Luka, 6,27) može dovesti nepoznavanje činjenice da su i starogrčki, kao i latinski jezik posedovale različite izraze za različite vrste prijateijstva ili neprijateljstva te da je tu reč o ličnom (inimicos) a ne javnom, odnosno političkom (hostes) neprijatelju. (Schmitt, 1995)

Slične pa i gore nesporazume može izazvati nastojanje da se raznorodni i raznovrsni oblici ljudskog okupljanja ili zajedništva sagledavaju i označavaju jednim jedinim imeniteljem (nacija), pogotovo tamo gde on biva korišćen kao kriterijum razlikovanja stvarnosti od opsena. Nacija je samo jedan u dugom nizu pojmova koje diskurzivni jezik modernog čoveka nije u stanju da odredi bez ostataka i izuzetaka. Doduše, povest korišćenja reči nacija ukazuje na vanrednu podatnost različitim potrebama, od Kikerona koji njoma označava stalež plemića, preko srednjovekovnih univerziteta, gde su studenti bili razvrstavani po nacionalnom poreklu premda je tamo, izraz natio anglica obuhvatao sve pripadnike germanske porodice naroda a ne samo došljake sa Britanskih ostrva do našeg doba, gde se čak i mehanički skup stanovnika SAD naziva (američkom) nacijom, uprkos svih rasnih i nacionalnih, etničkih i kulturnih te jezičkih različitosti.

Etimološko određenje

Potraživši pomoć od etimologije saznaćemo da u evroarijskim jezicima jezgro pojma nacije (latinski natio iz korena *gnatio) počiva u genetskoj sprezi (plemenske) zajednice. (Gamkrelidze, Ivanov, 1984) Epsko stvaralaštavo pruža nam bezbroj primera ogromnog značaja koji je evroarijski čovek pridavao genetskom poreklu pri određivanju položaja Ijudi u idealnoj hijerarhiji vrlosti. “Ko si? Odakle si? Gde tije dom? Gde otac i majka?/… I kojim se kolenom diče?” pita Telemah Atinu prerušenu u stranca (Odiseja, I, 3, 170-172) a Helena Menelaja za Telemaha, prepoznavši u njegovom liku crte Odiseja: “Znamo li štogod, Menelaju, Divova diko, kakvim / rodom se ponose strancišto unaše dodoše dvore?”(Odiseja, IV,3, 138-139).

Osvajački pohod evroarijskih naroda širom južnog, rubnog pojasa evroazijskog kontinenta je široko osvedočen povesnim, mitološkim i legendarnim prizorima dualizma i dualnosti, sukoba i pomirenja suprotstavljenih kultura te odgovarajućih uzora ljudskog elementa. Svuda i uvek osvajači su isticali kult predaka i značaj genetskog porekla za određenje kvaliteta ljudskog materijala. Domorodci, jedinstveno odani kultovima Majke Zemlje te derivatima, u svakoj hijerarhiji ljudskog roda i u svakom razgraničenju videli su, s užasom, napad na zakon jednakosti svih ljudi, izveden iz analogije s materinskom ljubavlju. U svetonazoru poklonika kultova Majke Zemlje, od iberijskog i apeninskog poluostrva, preko Bliskog Istoka do indijskog podkontinenta, svaka ljudskom voljom nametnuta granica videna je kao ogrešenje o zakon nepodeljivosti prirode. Premda je Bahofen grešio uveravajući nas u smenu matrijarhata patrijarhatom unutar jedinstvenih etničkih zajednica umesto da prepozna preovladavanje patrijarhalne kulture osvajača nad matrijarhalnom kulturom poraženog domoradačkog sloja njegova opažanja svojstava sukobljenih kultura su suštinski tačna:

“Ono štoje rođeno pripada materinskoj materiji, koja ga je odnegovala, donela na svet i sadga hrani. Ali ta majka je sad ista, u krajnjoj liniji to je zemlja, koja zastupa zemaijske žene u celom redosiedu majki i kćeri… Pretpostavka o materinstvu

zemlje i odatle izvedenom srodstvu i bratstvu svih ljudi nije spekulativna ideja, nego je pojam najstarijeg sveta uopšte… Jednakost svih slobodnih državljana izveli smo iz njihovog zajedničkog porekla iz jedne majčine utrobe, zemlje. “(Bachofen, 1990)

Koristeći svoj izum spoznajno korisne “laži u rečima”te preuzevši mit domorodačkih Pelazga o Majci Zemlji kao materi svih ljudi, Platon je odbacio univerzalističke i svečovečanske razmere pretpostavljenog srodstva te ga je sveo u razmere otadžbine, odnosno idealne države, po formuli: “Vi koji sačinjavate državu sviste braća!”(Država 4l4d-4l5a).

Na najvišoj razini Ijudskih samospoznaja sprege između određenih nacija i odgovarajućih zemalja čine deo metafizičke mreže korespodencija između ideja, stvari i pojava koje su ljudi drevnih kultura opažali i osećali, doživljavali i promišljali. Pred predočenim učenjem Platona stiče se utisak da je u pitanju neka vrsta ideološkog palimpsesta: ispod evroarijske ideologije genetskog naziru se ostaci pelaškog mita, odnosno kulta Majke Zemlje. Tom kultu pripadaju i komunistički elementi Platonove države, u suprotnosti s njenim evroarijskim ustrojstvom.

Pelaški mit i kulture kristalisane oko kultova Majke Zemlje ne samo da ne pružaju nikakve povoljne uslove već i sprečavaju emancipaciju bilo kakvog kvalitativnog razlikovanja te razvrstavanja Ijudskog roda, pojavu geneološkog stabla plemenitosti kao i nacije, odnosno nacionalne samosvesti. Sa stanovišta čoveka prostrtog pred nekom statuom Majke Zemlje sve su to bogohulni ili otpadnički oblici poricanja njenog temeljnog zakona, po kome su sva ljudska stvorenja istorodna i jednaka, njena deca, braća isestre te kopilad.

Platonovo učenje pak pruža dobro polazište za određenje prirodnih nacija. Ono je potvrđeno svojstvom postojanih zajednica da silom vekovima dugog boravka u određenom prostoru stiču sve jaču etničku homogenost, šireći i produbljujući genetske veze članova te asimilujući pridošlice. Stoga evropski čovek iz vremena pre industrijske revolucije nije bio toliko kolebljiv pri upotrebi reči nacija kako često pretpostavljaju istoričari nacionalizma koristeći je za određivanje etničkih zajednica ali i stanovnika provincija, regija ili gradova. Ako ostavimo sad po

strani metafizičku razinu te odgovarajuću mrežu korespodencija, ostaje nepobitna činjenica da je većina stanovnika regija ili gradova o kojima je reč bila povezana nizom sprega, od genetskih i povesnih do kulturnih i političkih. U nekim slučajevima te sprege su biie toliko jake da su suprotno modernim procesima internacionalizacije ili globalizacije, što potiru razlike u pravcu opšte i planetarne uravnilovke uzrokovale i podsticale ogromne diferencijacije, čak i unutar jedinstvenih kulturnih prostora te na majušnim razdaljinama.

Dobar primer pruža renesansna Italija: dovoljno je samo porediti likovnu umetnost Firence i samo nekoliko stotina kilometara dalje Venecije tog vremena pa videti osvedočenja ogromnih razlika između forma mentis fiorentinske i venecijanske nacije, koje su, uostalom, raspolagale i odgovarajućim državama. U Firenci, vizantijska romanika se venčava sa germanskom gotikom obrazujući sintezu u znaku hijerarhijskih, asijalnih i simetričnih struktura te čvrstih oblika i psihološkog realizma samopouzdanog pogleda na svet. U Veneciji pak, iza zasenjujuće raskošnog, trgovačkog šarenila palete, oblici i strukture se rastvaraju, stvari i pojave lelujaju a najcenjeniji majstori, poput Tijepola i Tintoreta, prikazuju teatar sveta kao niz nasumično izrezanih kadrove ubrzane prolaznosti, gde preovladava duh nespokojstva i zebnje.

Tu se očituju i etničke različitosti: Toskana je vekovima bila pribežište buntovnika i pustolova, jeretika i slobodoljubivih, koji su na etrurskoj osnovi stvorili borbeni tip Ijudi, nazvanih prokleti Toskanci (Maiaparte, 1956), što su se vekovima krvili podeljeni između ideala imperije i nezavisnosti gradova. Venecija, nekad prostor Venda ili Veneta, silom razmaha komercijalne i talasokratske prirode države postala je stecište international crowd dok se zgadeno plemstvo povlačilo duž reke Po, vračajući se feudalnoj poljoprivredi, upravijajući svojim imanjima iz prelepih vila i palata arhitekte Paiadija, koje je aristokratsko osiromašenje gradilo, nažalost, od trošnih opeka umesto granita ili mramora.

Praistorija nacionalne svesti

Prema veoma rasprostranjenom uverenju modernih istoričara i politikologa, nacionalizam i nacija su patenti modernog doba, stari ne mnogo više od dva stoleća. U pitanju je jedna od niza (samo)obmana moderne misli jer su izrazi nacionalne samosvesti u domenu političkih htenja, volja i delovanja jedna od trajnica povesti. Uostalom, bitna svojstva koje moderni smatraju obaveznim pokazateljima postojanja nacije od jezika i običaja, preko osobene kulture i istorije, do “psihičkog sklopa ” (Staljin) i “duhovnog načela”(Renan) ubedljivo poriču pretpostavljenu mladost jer se njihova starost obično meri nizom vekova pa i milenijima.

Novosti u modernim izrazima nacionalne samosvesti potiču upravo od odgovarajućih procesa, svojstvenih modernoj civilizaciji. Bitnu novinu izražava osećanje individualnosti nacije u meri njene potpune odvojenosti od celine prirode. U pitanju je pojava analogna procesima otudenja jedinke modernog čoveka od sveta i društva. Za čoveka drevnih evroarijskih pa i evropskih kultura svaka nacija bila je organski deo kosmičkog poretka, povezan s odgovarajućim elementima sveta stvari i pojava, od zemlje, flore i faune do boja, brojeva, zvukova i sazveždža. U dugoj tradiciji razmatranja nacija kao plodova dejstava i uticaja geografskih i klimatskih činbenika od Hipokrata i Aristotela do Bodina i Dvornikovića možemo prepoznati nesvesne ostatke pređašnjih i viših sagledavanja korespodencija. Uostalom, spoznajnu perspektivu rečene tradicije moguće je i obrnuti te reći, s punim pravom, da je svaka nacija izabrala prostor koji odgovara njenim predodređenjima.

Po videnju arhajskog ili idealnog čoveka evroarijskih kultura nacije su ukorenjene u Nebu. Stoga i evroarijski suvereni prema svedočenju niza tradicija nose znamenja Neba, od nebeskog porekla kraljevske vlasti (Herodot, IV, 5), do božanskog porekla germanskih kraijeva (Heusler, 1908). Bar u idealnim ili načelmm stanjima te nacije nisu služile ni suverenima, ni bogovima, već su se zajedno s njima, na odgovarajućoj razini

moći, borile za očuvanje i razvijanje svemirskog Reda, oponašajući kosmotvorčke činove u sopstvenom domenu.

Svest o nacijama kao političkim zajednicama je stara koliko i istorija kao nauka. Najstariji među znanim istoričarima od Herodota i Tukidida do Tacita i Marcelina kada misle i na najveće, izvesno mnogonacionalne države, poput Egipta, Persije ili Kartagine, govore o državnim ili političkim nacijama, o Egipćanima, Persijancima ili Kartaginjanima, jer ih tako doživljavaju. Platonova Država sadrži ne samo visoku svest o karakterološkim različitostima nacija sveta (IV, 435e-436a) već i načelo nacionalnog altruizma, protiv bratoubilačkih sukoba i porobljavanja:

uDa li tise činipravičnim da Heleniporobljavaju helenske države, ili treba da se, po mogućstvu, nauče dapoštede helensko pleme i da se sami čuvaju da ne postanu robovi varvara? Ja, naime, tvrdim da su helenska plemena medu sobom u srodstvu i da su domaća, a da su varvarskim narodima strana i tuđa… Ako se, medutim, Heleni bore protiv Helena, reći ćemo da su oni po prirodi prijatelji, a da je Helada u takvom stanju bolesna i pobunjena i takvo neprijateljstvo treba nazvati neslogom. “ (V, 469b 470d)

Kada povesničari modernog doba ističu ideal siobode kao jedno od osnovnih obeležja modernih nacija, što ih čine, navodno, pojavom bez presedana u istoriji (Chabod,1967) nameće se pitanje da li su dobro pročitali bar delo rodonačelnika te nauke, Herodota, što sadrži slavni odgovor Atinjana predlogu Aleksandra Velikog da sklope mir s Persijancima:

“Znamo to i sami da Kserks ima nekoliko puta veću vojsku nego mi, te na to ne treba uzalud trošiti reč. Aii naša ljubav prema slobodi je tolika da ćemo se braniti dokle god budemo mogli. Nemoj ni pokušavati da nas nagovoriš da skiopimo mir s varvarinom, jer te nećemo poslušati. ” (Istorija, VIII, 143).

Možda je iziišno isticati da to slobodoljublje nije samo odlika veoma kultivisanih Atinjana već je opšte svojstvo etosa evroarijskih naroda, s kojim se predstavljaju već na prvim znanim koracima po scenama istorije. Primerice, upravo u slobodarstvu, jednom od izrazito nacionalnih svojstava Germana, Tacit je uočio silu koja nadmaša i najjače države njegovog vremena: “Ni Samnićani, ni Kartaginjani, ni Španci i Gali, pa čak ni Persijanci, nisu nam zadali toliko posla, jer je lakše pobediti Arsakovo kraljevstvo nego germansku slobodu “(Germania, XXXVII)

Tacitovo delo nam svedoči da nacionalni ponos nije nekakvo jedinstveno svojstvo modernih nacija te nacionalizama već pojava koja je u drevnim vremenima bila toliko jaka da je odgovarajuća zavist umela da uzrokuje i promene identiteta:

“Treverci i Nervljani tvrde za sebe da su germanskog porekla, pa se čak time i ponose, kao da na taj način hoće da isključe svaku vezu s tromim Galima. “(XXVIII).

Nacionalnu samosvest i nacionalni ponos u političkom domenu osvedočavaju i mnogo stariji spomenici, premda uglavnom posrednim znacima. Primerice, takvo posredno osvedočenje nacije sadrži prvo pevanje Vendidad, iz Zaratuštrine Avesta. Reč je o najsažetijoj povesti silaska Arija, pokrenutih glacijacijom, od krajnjeg severa ka jugu Evroazije, od arijskog prazavičaja u okolopolarnim oblastima, do iranske visoravni i indijskog potkontinenta. Tu povest saznajemo iz obraćanja Ahura Mazde, koji Zaratuštru obaveštava o zemljama koje je stvorio za Arije i u koje su se oni naseljavali, redovno potom napadani od strane zlobogog Anra Mainjua te njegovih demona:

“Ja (koji jesam) Ahura Mazda stvorih prvo odlično od mesta i boravišta, dobrosazdaniZavičaj Arija (Airyana Vaejah). Ali Anra Mainju, veoma smrtonosan, proizvede iz njega veliku nepogodu. crvenu zmiju i zimu, koju su stvorili demoni (daeva). Tamo (su zato) deset meseci zime, dvaletnja. I oni su studeni za vode, studeni za zemlju, studeni za biljke. /(to je) središte zime, srcezime… “{ Vendidad, I, 2-3)

Sledi opis ostalih petnaest boravišta koje je Ahura Mazda stvorio i u kojima su se Ariji suočavali s odgovarajućim izazovima i pretnjama, od spoijnih neprijateljstava do unutrašnjih slabosti, od bolesti što su napadale njihovu stoku (I, 4) i nezdravih, pretoplih klimatskih uslova, zatečenih u predelima Hapta Hindu (I, 18), preko vladavine nepravde (I, 5), izopačenja polnih odnosa i mešanja klasa (1,9) te pederastije (I, 11), do sopstvene malodušnosti (I, 7) i lakovernosti (1,15), do izmetanja arijskih suverena (I, 10) i gubitka vlasništva nad zemljom u korist nearija (I, 17).

Pod svetlom shvatljivih poruka Vendidad spomenika koji je do nas dospeo s užasnim oštećenjima i izobličenjima, što odaju dejstva sila dekadencije i zaborava možemo zaključiti da je u pitanju delo stvoreno ne samo radi religijskih već nadasve političkih potreba Arija. Na tu svrhu ukazuje i sam naslov dela: Vendidad, doslovno “Dato protiv demona (daeva). “U pitanju je priručnik za borbu protiv demona u službi boga Zla. Na osnovu niza podataka sadržanih u Vendidad možemo takode zaključiti da su Ariji jedna etnička zajednica koja ima sva pa i viša svojstva idealne nacije, počevši od pamćenja milenijima duge nacionalne istorije. Mogli bi dodati, uz osmeh ironije, da zajednica Arija o kojoj je reč višestruko ispunjava glavni zahtev koji drug Staljin postavlja na ispitu nacija: pamti čak šesnaest teritorija svojih istorijskih boravišta. I upravo činjenica da je ta zajednica sačuvala svoju osnovnu veru, ethos te običaje, suočavajući se s nizom tuđinstava i neprijateljstava, različitosti i oprečnosti visoko svedoči o čvrstini tela nacije što sadrži odgovarajuće osobenosti.

Celo sedmo poglavlje Manava-Dharma-Castra, temeljnog kodeksa etičkog, pravnog i političkog života indijskih Arija, posvećeno je upućivanjima u veštine politike i strategije, shvaćenih u smislu upravo šmitovskog dualizma prijatelj-neprijatelj, odnosno Ariji-neariji. Taj jedinstveni spomenik je sav prožet bezbrojnim uputstvima, nalozima i zabranama protiv sparivanja i mešanja Arija s nearijima, što odaje očajničku borbu za očuvanje majušne arijske nacije osvajača indijskog potkontinenta od rastvaranja u okeanu domorodačke, uglavnom dravidske, sive i crne rase. Taj kodeks svedoči da je u pitanju nacija koja je raspolagala ne samo svojstvima kakva iziskuju najzahtevniji moderni kriterijumi već i druga te znatno viša. Prema određenju tog zakonika nije dovoljno puko rodenje dakle etničko poreklo da bi čovek bio priznat kao pripadnik arijske nacije: on je morao biti dvi-ja, dvostruko roden’, odnosno preći put upućivanja te doživeti metafizički preobražaj:

“Ako (pripadnici) tri kiase nisu podvrgnuti rituaiu preobražaja upravom momentu onigube mogućnost da nauče

stih posvećen sunčanom bogu, postaju bezakoniei i prezreni od Arija. “(II, 39)

Jedan od najdrevnijih spomenika arijske kulture, spev Mahabharata, sadrži izvesno najpotresniji primer herojske vernosti nacionalnoj zajednici, koja je jača i od božanskih ponuda besmrtnosti. Junak Dananjaja, tragajući za vanrednim oružjem, kako bi izbavio svoj narod iz poraza i povratio izgubljeno kraljevstvo na kružnom putu oko središta sveta, metafizičke planine Meru, kroz uzlazni niz inicijatskih ispita herojstva doseže konačno božansko boravište, stupa među bogove te traži pomoć od Indre, koji mu odgovara:

“‘Sad kad si dospeo ovde, čemu ti služe oružja, o Dananjaja? Izaberi božanske moći, večne svetove, jer si dosegao do vrhovnog života.’ Tako ispitivan, odgovori Dananjaja bogu s hiljadu očiju: ‘ Ni svetove večne, ni moći božanske a čemu, inače, (takva) sreća? pa nigospodarenje nad svim besmrtnim ja ne želim, o kralju trideset bogova. Rod u prašumi ostavivši, neprijatelja ne savladavši, sramotu bih stekao u svim svetovima izasva vremena. ‘”(III, 284)

Vernost srodstvu što povezuje članove porodice, uvezuje porodice u pleme a plemena u naciju, kada steknu političku samosvest i volju osnovni je pokretač središnog dela Mahabharata, speva Bhagavat-gita, gde uoči bratoubilačke bitke, mladi ratnik, Ardžuna, poverava bogu Kršni, avataru solarnog boga Višnu, svoju odbojnost spram borbe koja predstoji. Njegovo odbijanje da stupi u borbu je zasnovano na deontološkoj etici i spoznajnoj perspektivi koja povezuje pojedinca i porodicu sa celinom zajednice, kroz sva vremena:

“Ja ne žudim za pobedom, o Kršna, ni za kraljevstvom, ni za zadovoljstvima. Čemu služi kraljevstvo, o Govinda (Kršna), čemu zadovoljstva pa i sam život? Oni zbog kojih mi želimo kraljevstva, užitke i zadovoljstva, upravo oni se bore, odustajući od života i bogatstava, učitelji, očevi, sinovi i dedovi, ujaci i zetovi, unuci i rodaci te drugi srodnici. Ja njih ne želim da ubijam, o Madusudana (Kršna), pa makar oni mene ubili; ni za trostruki svet (to ne želim); nikad to ne bih učinio za Ijubav vlasti nad zemijom… Kada jedna porodica propada, najdrevniji zakoni (vrlina) zamiru, a kada je zakon zamro, nepravda

podvrgava celu porodicu. I kada je nepravda ta koja preovladava, o Kršna, žene našeg (arijskog) roda postaju potkupljive a kada žene postaju potkupljive nastaje mešanje rasnih klasa (varnasamkarah). I to mešanje je pakao za one koji su uništili porodicu i za samu porodicu; i tu padaju i duhovi njihovih predaka, lišeni(kultnih) žrtvipirinča i vode… Takogovoreći, na bojnom polju, duše izmučene, Ardžuna sede na borna kola i odbaci odsebe luk tepregršt strela, “(I, 32-47)

Trezori vrhunskih kristalizacija iskustava evroarijskih naroda sadrže i niz epskih i mitskih osvedočenja pojave koju danas zovemo nacionalna samosvest. Ponekad, ta samosvest o nacionalnoj posebnosti te osobitoj misiji određene nacije doseže metafizičke horizonte, kako svedoči kosovski zavet u srpskoj tradiciji. Prema epskom predanju, pred odsudnu bitku protiv islamske mase zavojevača, na Kosovu polju, 1389. godine, vođ Srba, knez Lazar, suočio se s izborom između zemlje i .neba, izmedu održanja vlasti po cenu pokoravanja volji dušmana i borbe, poraza te večne, nebeske slave. Knez Lazar je izabrao poraz, smrt i večnu, nebesku slavu, svesno ili nesvesno izvršavajući herojski uzor metafizičke svrhovitosti poraza, sadržan u drevnom mitu niza kavkaskih naroda o nestanku Narta. Ako Srbi ne potiču s Kavkaza, taj mit su im verovatnmo preneli Sarmati, odnosno Alani, tokom zajedničkih pohoda.

Prema završnom činu mita o Nartima, oni su bili najjači narod na svetu, sve dok im neko nije predložio da snagu odmere s Bogom te da ga privuku na megdan uskraćivanjem žrtvi. Lišen namerno svih počasti oglasio se izazivačima te pristao na borbu pod jednim uslovom: “Ako ja budem jači, šta će vam biti poželjnije: da vaša rasa bude uništena ili da vas naslede rdavi potomci?”*Neko od Narta je glasno opazio kako je bolje imati i rdave potomke nego ostati bez potomstva ali je presudio junak Urizmag: “Ne, bolje je ostati bez potomaka. Kakve potrebe imamo da živimo beskrajno. Ono što je nama neophodno nije jedan život već večna slava. “(Dumezil, 1965)

Jezgro prepričanog mita sadrži ne samo herojsku dimenziju već i neumoljivu logiku ekonomije uloga zajednica u koncertu čovečanstva: ako je smisao života Narta to što su oni najjači na svetu te ako oni konačno dožive poraz, pa makar i od samog boga onda se time okončava svaki razlog njihovog nacionalnog postojanja. Činjenica da je mit o izboru Narta prenet samo Srbima, jedinoj istorijskoj naciji koja ga je postvarila, u novom obliku, ukazuje na pokazane, metafizičke korene nacija. Uprkos svoje malobrojnosti, naselivši se na “sred carskog druma”što kopnenim i rečnim, stvarnim i virtualnim puteVima neposredno povezuje Evropu s Bliskim Istokom i Centralnom Azijom Srbi su vekovima borbeno branili svoju zemlju od osvajačkih pohoda najvećih svetskih sila, od Istočnog carstva i osmanske pseudoimperije, do Austro-ugarske imperije, Trećeg Rajha i SAD te “novog svetskog poretka”. I možda nije izraz puke slučajnosti već više nužnost, što potiče iz ukrenjenosti nacija u Nebu, da je pad skoro svih tih sila počeo upravo sukobom sa srpskom odlučnošću. Reč je nadasve o odlučnosti izbora Neba, izvršenja kosovskogzaveta.

Slobodni smo zaključiti da idealni čovek evroarijskih kultura ume videti u naciji mnogo više pa i značajnije uloge od onih koje ona ima počevši od Francuske revolucije, kao puki, uglavnom samo formalni nosilac suvereniteta a zapravo lažna isprika za vladavinu otudenih pseudoelita.

Heleni, iznad svega

I u očima helenskih i rimskih filosofa te istoričara nacija je živo telo povezano nizom uzročnoposledičnih veza s okolinom i osnovom. Već smo ukazalio da kroz takva sagledavanja prosijavaju drevnija i viša učenja o korespodencijama svetova stvari i pojava, Neba i Zemlje. Valja istači da prvi povesni istraživač formativnih uticaja okoline na nacije, Hipokrat, u glasovitom ogledu O vazduhu, vodama i mestima, uočava ne samo moć geoloških i klimatskih već i političkih te genetskih uslovIjavanja, uz uverenje da se i veštački stečena svojstva nasleđuju (XIV). Sve te sile skupa, po Hipokratu, određuju ne samo prirodu i karakter nacija već i kontinentalnih skupina, Evropljana i Azijata.

“Ravnodušnošću i malodušnošću biva hranjena strašijivost dok su muževne vriine podsticane nedaćama i naporima. Zato su, dakle, borbeniji Evropljani a osim toga i zbog drugačijeg političkog ustrojstva, jer nisu podvrgnuti monarhiji, kao

Azijati. Sad, tamo gde je na snazi monarhijska vlast Ijudi su nužno kukaviee, kao što rekoh ipre. Duše su im slugenjarske te odbijaju da se dobrovoljno suoče s opasnostima mimo sopstvene koristi, radi odbrane tude vlasti. Siobodni Ijudi pak, u sopstvenom interesu a ne zbog drugih, biraju put opasnosti, sami sebe podstiču i smelo nastupaju ka pogibelji jer oni sami odnose pobedničku nagradu. “(XXIII)

Navedeno opažanje slavnog enciklopediste sa Kosa je preteča teorija modernih liberala o despotskoj prirodi monarhijskog sistema. Kada govori pak o smelosti slobodnih ljudi ani se kao da ima u vidu moderno, liberalno shvatanje države-društva, u smislu skupa građana ujedinjenih radi ostvarenja pojedinačnih interesa. Jedno je izvesno: izložene modele sprege etnokarakteroloških i geopolitičkih spoznaja nalazimo u delima toliko velikog broja istoričara, filosofa i mislilaca počevši od Hipokratovog savremenika Herodota, preko Platona i Aristotela, Tukidida i Posidonija, Prokla i Marcelina, sve do Bodena i Monteskijea, Dvornikovića i Gumiijova da se ta činjenica ne može objasniti snagom uticaja enciklopediste s Kosa već optikom imanentnom svetonazoru i iskustvu evroarijskog čoveka. I zato, kako svedoči upravo Herodot, kada je Kserks upitao Demareta, odbačenog kralja Sparte u persijskom egzilu, o borbenoj spremnosti Helena, on mu je odgovorio sažetom lekcijom o jedinstvenim svojstvima spartanske nacije:

“UHeladije uvek vladalo siromaštvo, ali su oni, zahvaljujući svojoj mudrosti i strogim zakonima, stekli vrlinu pomoću koje se Helada brani od siromaštva i ropstva. Svaka čast svim Helenima koji stanuju oko onih iz dorskih pokrajina, aii neću o njima svima da ti govorim, nego ću ti rećl za Spartance da oni nikada neće pristati na to da, na tvoj zahtev, gurnu Heladu u ropstvo; naprotiv, oni će tiizaćina megdan, makar da cela ostala Heiadaprede na tvoju stranu… “(Istorija, VII, 102)

Jedno od najbolnijih osvedočenja slabosti osećanja pripadnosti prirodnoj, objektivnoj naciji te snage osećanja pripadnosti subjektivnim, političkim podnacijama su upravo bratoubilački, Peloponeski ratovi, koji su satrli najbolje ljudske materijale helenske zajednice te uništili njenu kulturnu i političku, vojnu i ekonomsku moć. I to je, kao što smo prethodno istakli, dobro uočio Platon, ukazujući da je “Helada u takvom stanju bolesna”(Država, V,470c) te implicitno pozivajući Helene na nacionalno pomirenje.

Ipak, stvarno stanje bilo je etnički mnogo složenije od pretpostavljene heienske homogenosti. Ono najdublje, potmulo ali trajno etničko neprijateljstvo potomaka pelaških domorodaca spram potomaka dorskih osvajača izraženo i stalnom borbom za prevlast nad Delfima između Dionizija i Apolona produžavalo se kroz politiku. U pitanju je osnovni sukob između promenljivih koalicija kristalisanih oko otvorenog društva multikulturne i demokratske, plutokratske i talasokratske Atine, na jednoj strani i zatvorenog društva, jednoetnokratske i aristokratske, patrijarhalne i ratarske Sparte, na drugoj strani. Ipak, kada bi se nad Heladom nadnela senka azijskog osvajača, osećanje pripadnosti idealnoj političkoj naciji umelo je da prevlada u srcima odrodenih Helena Atine te i nad svim ostalim helenskim medusobicama i neprijateljstvima.

Prema navodu Herodota, dobar primer te svesti o pripadnosti helenskoj naciji pružili su Atinjani u odgovoru na bojazni Spartanaca da će popusitti pod nagovorima Aleksandra Makedonskog i sklopiti mir s Persijom:

“Sasvim je razumljivo što se Spartanei boje da ne sklopimo prijateljstvo s persijskim kraljem. Ali je ipak to sramota što ste se poplašili, iako znate stanovište Atinjana, jer nema na svetu tog zlata, niti lepe i bogate zemlje cime bi nam se moglo platiti da dobrovoljno pređemo na stranu Persijanaca i da pomognemo da Helada padne u ropstvo. Ima mnogo stvari koje nas sprečavaju da to učinimo ikad bismo hteli. Prvo i najvažnije što nas sprečava jesu spaljeni iporušeni kipovi i hramovi bogova, zbog kojih smatramo za svoju svetu dužnostpre da se osvetimo onome ko je to učinio, nego da se s njim sprijateljimo. A pored toga, i mi smo Heleni, i govorimo istim jezikom kao i vi, i u našim žilama teče ista krv; imamo iste bogove i iste hramove, iste žrtve i iste običaje, pa bi bilo sramota da Atinjani budu izdajnici svega toga. Znajte bar sada, ako slučajno ranije niste znali, da dokle god bude ijednog Atinjanina u životu, nećemo se pomiriti s Kserksom.”(.Istorija, VIII, 144)

Možda je izlišno isticati da navedeni odgovor sadrži toliko razvijeno određenje nacije da nimalo ne zaostaje za najzahtevnijim među modernim, poput Staljinovog. Svi eiementi su tu jasno predočeni, od zajedništva u veri, jedinstevnog jezika, preko pretpostavjene etničke jedinstvenosti, do jedinstva u kulturi i običajima. Navedeni govor svedoči ne samo o nacionalnoj svesti Atinjana već i o njenom političkom rangu: u domenu spoljne politike, odnosa prema drugim, nehelenima, nacionalna solidarnost je vrhovna vrednost, iznad svih ideoioških različitosti i sukobljenosti.

Neostvarena odluka Julijana Imperatora

Na ovom mestu našeg izlaganja neopohdno je ukazati i na jednu veliku a nepostvarenu mogućnost istorijskog preokreta sadržanu u političkom svetonazoru zasnovanom na uvidu u ogromne različitosti rasa i nacija koje je obuhvatala rimska imperija. Reč je o mogućnosti osvedočenoj u otvorenom pismu Julijana Imperatora protiv izrođenih građana Antiohije, ispisanom uoči bitke protiv Persijanaca, u kojoj je izgubio život. Taj spis, Misopogon, karakteriše prezir spram levantijskog sveta i goruća nostalgija za Evropom keltskih i germanskih naroda, koje je dobro upoznao braneći i odbranivši od njihovih napada već izgubljene, zapadne provincije imperije. Imperator prvo ocrtava razlike, retorički preuzimajući uiogu Antiohljana koji mu se obraćaju s prekorom: “Zar nisi shvatio da smo mi daleko odtoga da budemo Kelti ili Tračani ili Iliri? Zar ne vidiuš koliko dućana ima u ovom gradu?.A ti si omražen medu trgovcima jer ne dopuštaš da narodu i došljacima prodaju potrepštine po onoj ceni po kojoj žeie. ” (349d-350a)

Sledi ispovest nostalgije:

“Ja sam imao posia s Keltima i Germanima i Hercinijskom šumom od trenutka kada sam odrastao i proveo sam onde već mnogo vremena, kao nekakav Iovac koji se druži s divljim zverima i koji se srodio s njima. Onde sam se susretao s karakterima koji ne umeju ni da laskaju, ni da se ulaguju, nego umeju samo da se jednostavno i slobodno ophode prema svima podjednako.” (359bć)

Po svemu sudeći, u dubini svoje duše, Julijan Imperator je doneo odluku koju će drugi postvariti vekovima kasnije da posle očekivane pobede nad Persijancima središte svog delovanja uspostavi tamo gde mu je srce žudelo da ode. Pod svetlom navedenih sećanja to je jedini smisao inače tajnovite poruke, izrečene pri kraju spisa: “Prepustivši se Adrasteji, otputovaću k drugom narodu i drugačijim gradanima. ‘(370b)

Ostaje nam samo da razlučimo prirodu rasnih ili nacionalnih razlika koje je uočio Julijan Imperator. Da li je pod njegovim pogledom suština tih razlika počivala upravo u domenu svetonazora? Ili pomen Hereenijskih šuma ukazuje ne samo na jednog prethodnika, Juliusa Kezara, već i na njegovo opažanje kako civilizacija slabi snagu naroda? Ističući kako su nekad Kelti bili jači od Germana, otevši im “najplodnije zemlje oko Hercenijskih šuma”, Kezar opaža kako se odnos snaga preokrenuo jer su oni zbog blizine rimskoj civilizaciji “imali mogućnosti da upoznaju udobnosti života. “Stoga su, “malo po malo navikli da sebe smatraju slabijim, pretrpevši poraze u mnogim bitkama, tako da danas ni ne pomišljaju da se porede s Germanima na bojnom polju. “(De bello Gallico, VI, 24)

Jedno je izvesno: da Julijan Imperator nije pao u borbi protiv Persijanaca i da je postvario želju izrečenu u poslednjem spisu, istorija bi bila posve drugačija. Imperija bi verovatno izgubila azijske i afričke provincije ali bi upravo zato bila spasena, ozdravljena te obnovljena silom pomeranja njenog idealnog, formativnog i informativnog središta ka severu, medu germanske, keltske te slovenske narode, gde bi Julijanova velika ideološka borba bila duboko shvaćena i srčano prihvaćena u pravcu velikog uspravljanja.

Nacija, poslednja uzdanica

Julijanova pisma i spisi iz perioda nošenja imperatorskih dužnosti i odgvornosti osvedočavaju rastuće razočarenje zbog poraznih ishoda njegovih očajničkih poziva sugrađanima na obnovu paganitas. Ipak, u tim iskazima nema ni jednog traga slabljenja njegove vernosti bogovima. Stoga je njegovo htenje da otputuje “ka drugom narodu i drugačijim gradanima “izvesno bilo pokretano nadom ili uverenjem da će tamo njegovi pozivi naići na najpotpunije, priželjkivane odzive.

Nije prvi put da se u velikim krizama pogledi nade okreću ka naciji a ne ka nekoj veri ili ideologiji, političkoj doktrini i državnom sistemu. Ono što izaziva određenu krizu upravo je imanentno odgovarajućoj veri ili ideologiji, doktrini i sistemu ili njihovim sukobima te ratovima. Ispod tih superstruktura osnova nije obavezno sačinjena od nacije. U povesnoj smotri često nailazimo na (mehanička) društva, meiting-pots pa i mase, puke gomile. Niko se ne obraća njima za spas jer ni društvo, mehanički skup jedinki a kamoli meltingpot, masa ili gomila nemaju u sebi nikakvo sopstveno, pozitivno načelo usmeravanja i oblikovanja, podržavanja i očuvanja života. Stoga je obraćanje nacijama tamo gde postoje obavezni znak velike krize superstruktura, simptom rastućeg ili opšteg gubitka vere u njihovu moć da i dalje uspešno organizuju te biagotvorno podstiču životnost čoveka i zajednice.

Uverenje modernih povesničara i politikologa da su nacionaiizam i nacija pojave moderaog doba, bez presedana, zapravo odaje krupnu grešku u spoznajnoj perspektivi, odnosno duboko nerazumevanje predmeta saznanja. Moderni nacionalizam i nacija nisu plodovi nekakvih političkih oslobađanja ili napredaka već dubokih kriza: nakon urušavanja i raspadanja svih superstruktura pa i države, tu se ukazuje golina tela nacije čija životna sila ume da odoleva i najvećim udarima u areni istorije. Dobar primer pruža nam svedočenje koje je pružio bivši kapetan austrougarske vojske, Borer, iz Orebića, piscu Ernstu Jingeru, leta 1932. godine:

“Drugačiji način na koji se dogodio prevrat u Austriji postao nam je naročito jasan kad nam je Borer jedne večeri pričao o dogadajima koji su se za vreme revolucije odigrali u brodskoj oficirskoj menzi, u Splitu. Kod nas u Rajhu se, pored ostaiog, moglaprimetitiraziičitost socijainih slojeva; ovde su se, medutim, otvoriie provaiije raziika medu narodnostima. U priči čestitog kapetana odjekivao je užas koji je osetio kad se staro društvo drugara, jednoga dana, kao pod dodirom čarobnog

štapića, raspalo na Poijake, Čehe, Srbe, Slovenee, Hrvate i Italijane iraspršilo na sve strane. “(Juenger, 1990).

Veoma često, iz kriza i slomova imperija i pseudoimperija nacije izranjaju izrođene i lišene svake veze s višim, s Nebom. Uostalom, talas modernih nacionalizama počeo je iz najveće krize hrišćanske religoznosti, iz protestantske reakcije. U polemici protiv Rima vode protestantizma su koristili Stari zavet ali su pristalice sticali uglavnom pozivanjem na drevna, pogažena prava i slobode nemačke nacije. I tu vidimo učinak obeležen magijom podudaraosti suprotnosti: iz protestantizma su proistekle dve glavne a suprotstavljene ideološke sile modernog doba: liberalni kapitalizma sa socijalizmom, s jedne strane i nacionalizam, s druge. Povesnu novinu tih pokreta ne čine njihovi sadržaji već vanredne razmere rasprostranjenosti i snage, bez presedana.

O ogromnim snagama što mogu počivati u nacionalnoj svesti i nacionalizmu te rodoljublju ubedljivo svedoči pobedonosni ishod Staljinove odluke da rat koji je SSSR vodio sa silama Osovine proglasi Otađbinskim. Suočen sa strašnim vojnim, ideološkim te moralnim porazima, s činjenicom da narod dočekuje osvajače kao oslobodioce od komunističkog terora, shvativši da ne postoji jaka volja da se brani zemlja komunizma od nacifašizma, Staljin je preko noći odbacio ideološki profil i pozvao u pomoć rusko rodoljublje te i sveštenstvo sa stegovima i znamenjima Svete Rusije. I kada se urušavala jedna polovina sistema demonije ekonomije ovog sveta, dakle socijalistički sistem, u njegovim ruševinama, mase nisu tražile ideologiju te poredak istorijskih pobednika, dakle Iiberalni kapitalizam koji im je nametnut silom izdaja i prevara, ucena i pretnji već su se okrenule okrilju nacije i govoru nacionalizma kao jedinom putu spasa. Nije slučajno da se u govoru poraza, u ruševinama socijalističkog sistema, ponekad s istih mesta čuju reči nade čije je ime nacija i Evropa.

Kako smo već opazili, iz najvećih kriza ume da izbija i svest o idealnom evropskom jedinstvu, samosvest o pripadnosti evropskoj porodici nacija. Objektivni nacionalizam i istinski evropeizam zasnovan na stvarnim nacijama kao ideologija njihovog idealnog zajedništva dva su samo kvantitativno

različita stupnja političke samosvesti. U idealnoj perspektivi oni su organski povezani u hijerarhijskom poretku gde je nacija osnova s koje se polazi a Evropa zajednički, metageografski imeniteij jedinstva ka kome se teži.

Kako smo već predočili, premda je veoma retka pojava u povesti, sprega nacionalizma i Evrope kao idealnog okupiteija nacija je veoma drevna. Ideja nacionalnog jedinstva izvedena iz svesti o jedinstvenom poreklu, koju su veliki helenski tragičari suprotstavljaii bratoubilačkim sukobima i neprijateljstvima pojavljuje se po prvi put spregnuta s idejom Evrope u besedama Isokrata nad ruševinama atinske moći, iscrpljene Peloponeskim ratovima.

Kao da je neprijateljstvo iz Peloponeskih ratova neka besmrtna sila, Isokrat se zalagao da ona bude usmerena od unutrašnjosti ka spoljnom prostoru. Premda je oplakivao samo sudbinu svoje Atine, opominjući ostale, prvenstveno protivnike, Spartance, da je njena pomorska prevlast bila od koristi svim Helenima, Isokrat je uvidao neophodnost saveza sa Spartom radi preporoda svih helenskih država. U besedi upućenoj Fiiipu, on poziva makedonskog kralja da ujedini i povede Helene u rat protiv Persijanaca, obrazlažući tu potrebu razlozima koji odaju demoniju ekonomije svojstvenu demokratskoj, talasokratskoj i merkantilnoj Atini:

“Imaj u vidu kako je sramotno trpeti to da je Azija u boljem položaju od Evrope i da varvari uživaju u blagostanju većem nego što je helensko; osim toga (imaj u vidu) da su oni čija vlast potiče od Kira, koje je majka ostavila na ulici, prozvani ‘Veliki Kralj’, dok su potomci Herkula, uzdignutog od svog oca na rang bogova zbog svojih vrlina, oslovljavani sa skromnijim titulama. Ne sme se dopusti da tako nešto više traje već treba oboriti ipromeniti sve.” (Filipu, 132)

Valja istači da je Isokratov politički svetonazor dvostruk te protivurečan, što je takode svojevrsno osvedočenje dubine krize. Za Isokrata helenski nacionalizam koji ispoveda je samo sredstvo ostvarenja imperijalne ekumene i odgovarajućeg, prosvetiteljskog širenja superiornih vrednosti atinskog sistema uljuđivanja, odnosno kulture. Na tome mestu nacionalista postaje kosmopolita, načelo krvi ustupa mesto načelu bratstva po duhu te Isokrat u Panegirikonu ponosno izjavljuje: “Onaj ko učestvuje u našoj uljudbije Helen u višem smisiu nego onaj ko s nama deli samo isto poreklo. “(51)

Taj osvajački poriv imperijalnih razmera, nakićen zvečkama eivilizacijske misije i kosmopolitizma kao prauzor forma mentis britanskog, takođe demokratskog, talasokratskog i merkantilnog pseudoimperijalizma izvesno je tuđ helenskom čoveku, pogotovu njegovom osećanju za meru. On dolazi iz već uveliko izrođene i suštinski anacionalne Atine. Radi potpunije predstave potrebno je sagledati i istorijske podsticaje osvajačkim snovima: vekovima istrajne senke pretnji koje su se uzdizale iz Azije. Ideja o panhelenskom jedinstvu je prevashodno plod tih pretnji i ta činjenica je u osnovi čuvenog Aristotelovog opažanja da bi “rod Helena… mogao zavladati svima da se okupi u jednu državu. “(Poiitika, VII, 1327b, 29-35)

Možda je izlišno napomenuti da je istorija ispunila i Isokratove, kao i Aristotelove političke snove. Pod nadahnutim i nadahnjujućim vođstvom Aristotelovog učenika helenska nacija se ujedinila u jednu državu, čiji imperijalistički i kolonijalni zamah je dosegao obale Inda, ali nije preživeo smrt svog suverena. Ipak, kulturna hegemonija Atine, koju je Isokrat zagovarao, kao sredstvo legitimisanja te održanja imperijalne prevlasti, trajala je i bez imperije, vekovima a u mnogim evropskim mislima i srcima čak do naših dana. Neophodno je istaći da je ovde reč o kulturnoj hegemoniji onog dela Atine koji je bio protivnik vladajućeg, demokratskog duha i ustrojstva što je umelo da i najbolje sugrađane otera u izgnanstvo ili smrt, poput Ksenofonta i Sokrata.

Povesno poslednja velika pojava sprege nacionalizma ili nacionalizama i ideje Evrope bila je upriličena pod senkom Drugom svetskog rata. Nema nikakve sumnje da je okretanje političke strategije Trećeg Rajha ka ideji “Nove Evrope” ili “novog evropskogporetka”bi\di cinična iznudica niza političkih i vojnih izazova, od gubitka iluzija u preokret britanske politike i stupanja američke sile u ratnu arenu do nadasve neočekivanog zastoja armija Trećeg rajha na Istočnom frontu.

Skučeni okviri malograđanskog nacionalizma nisu omogućavali političkom mišljenju Adolfa Hitlera da se uzdigne do stvarenih uvida u fenomene rasa te je njegova, navodno rasistička poiitika bila zapravo svesno protivrasna, otvoreno uperena protiv velikih delova bele rase. U suštini, on je pojam bele rase, svodio, de facto, isključivo u germanske okvire nacija. Priželjkujući naivno i neobavešteno savez s germanskom Velikom Britanijom, Hitler je poštedeo zarobljavanja skoro celokupnu, kod Denkerka iskrcanu i poraženu armiju podlog Albiona, dopustivši da se ona nesmetano vrati na ostrva, verovatno se uzdajući da će takva velikodušnost duboko potresti i preobratiti potomke Angla i Saksonaca. Tako su stratezi Trećeg Rajha propustili jedinstvenu priliku da za dugi period vremena obezbede spokojstvo na Zapadnom i Afričkom frontu.

S druge strane, niz dokumenata i svedočanstava, sve do Hitlerovih govora za stolom (Hitler, 1953) svedoče da je krajnji cilj Drang nach Osten bilo osvajanje evroazijskih prostora slovenskih naroda i njihovo svodenje u rezervate novog ropstva. Uostalom, i u zvaničnim iskazima ministra propagande Jozefa Gebelsa, radi potreba mobilisanja sveevropskih snaga za borbenu izgradnju “nove Evrope”, stvarne osvajačke i kolonizatorske namere Trećeg Rajha po uzoru na britanski kolonijalizam i psedoimperijalizam loše su skrivane tobože samo hegemonskim namerama:

“Naši (evropski) unutrašnji sukobi lišavaju nas poiitičke i ekonomske vitalnosti na teritorijalnoj osnovi, koja bi nas učiniia sposobnim da održimo našu (superiornu) poziciju za sledećih stotinu godina… Koordinacija napora pojedinih nacija u političkom domenu je moguća samo ako jedna grupa sila preuzme komandu. Iskustvo još od kraja Prvog svetskog rata i istorijsko iskustvo uopštepokazuje da jedan savez grupa nacija takav da njihovizajednički interesimogu bitipredstavljanisamo od strane jednog giasa može postojati samo pod hegemonijom jedne sila, koja je jača od drugih, koja je pokazala to i borbama i čija suprava priznata od svih drugih…. Uzamenu za relativno skromne ustupke novom poretku, zainteresovani narodi i države uživaće u ekonomskoj i društvenoj bezbednosti, kakvoj se ne bi mogii nadati u epohi bura i preokreta što nas očekuje. (Goebels,1942)

Ipak, upravo u najozloglašenijem delu vojnih poredaka siia Osovine rađala se te postvarivala iskrena i nepatvorena težnja nacionalnih osećanja ka evropskom ujedinjenju. Reč je o sprezi što je prevladala nacionalne uskogrudosti u pravcu evropske solidarnosti. Reč je o Waffen SS, najvećoj sveevropskoj armiji u povesti Evrope, čiju su dobru petinu sačinjavali dobrovoljci iz skoro svih evropskih nacija, od holandskih, danskih i valonskih preko francuskih do ruskih. Bez obzira na prosude i presude uverenjima dobrovoljaca Waffen SS da brane Evropu, evropsku kulturu i civilizaciju od pretnji saveza ‘ judeoboljševičkog varvarstva i “judeomasonskepliutokratije”oni su se nepobitno pokazali kao najpožrtvovaniji i najbolji borci sila Osovine na Istočnom frontu, što osvedočava značaj ideološkog činbenika na poprištima pod senkom boga Marsa. Pod svetlom uvreženih predodžbi, posebni paradoks čini činjenica da se upravo dobrovoljci iz francuske divizije Charlemagne bili poslednji branioci Hitlerovog bunkera u Berlinu (Saint-Paulien, 1958).

Prema dobrom opažanju Emsta Noltea, pripadnici Waffen ^koji su poticali iz zapadne i severne Evrope mladalački drsko su se suprotstavljali gradanskim uskogrudostima koje su ostavljali u svojim otadbinama: “Ako je tačno da su među njima isplivavale tendeneije razvoja, takode je istinito da je njihova zajednička borba predstavljala jedno od najneočekivanijih izraza fašističke protivvere.” (Nolte, 1968) Kako svedoči u svojim uspomenama pukovnik Waffen SS Leon Degrel u kome je Hitler javno prepoznao idealnog sina koga nema borci na IstoČnom frontu, suočeni s zadivljujućim heroizmom neprijatelja, umeli su da sagore sve predrasude o Rusima kakve je širila nacistička propaganda:

“Prodirući u Rusiju, Nemci, koji su bili podvrgnuti doista preterano priprostoj nacističkoj indoktrinaciji, zamišljali su da su jedina vredna bića u univerzumu Arija, koji su nužno morali biti divovi, sazdani kao cevi orgulja, plavlji od čaja, s očima plavim kao tirolsko nebo u avgustu mesecu… Može se zamisliti iznenadenje Nemaca kada su, silazeći kroz Rusiju, sretali samo plave s azurnim očima, upravo tipove savršenih Arija, kakve su im usadili da obožavaju. Plave bogove. Iplavuše! I kakve plavuše! Visoke devojke s polja, blistave, snažne, s jasnim plavim očima, prirodnije i zdravije od svega što je okupljaia Hitler-Jugend. Nije biio moguće zamisliti arijevskiju rasu, ako bi se držaio svetih kanona hitlerizma. U roku od šest meseci, ceia nemačka armija postala je rusofilska. Svuda se bratimilo s ruskim seijacima… “(Degrelle, 1970)


DA LI JE

EVROPSKA UNIJA EVROPSKA?

Sagledavši osnovne sadržaje bitnih osobenosti političkog bića evropskog čoveka u milenarnoj perspektivi njegovog postojanja i postojanosti možemo pristupiti razmatranju prirode Evropske unije, pod svetlom izvedenih načela razlikovanja. Drugim rečima rečeno možemo odgovoriti na temeljnu zapitanost, koja je pokrenula našu potragu: Da li je Evropska unija doista evropska? Pre svakog spoznajnog zadiranja u organizaciju o kojoj je reč valja razmotriti njen odgovor na postavljeno pitanje koji ona pruža posredstvom ugovorno izjavljivanih i potvrđivanih vernosti načelima demokratije te ljudskih prava, što su uz niz mera i razmera učinaka ekonomija članica uzdignuti na razinu osnovnih kriterijuma prijema.

Ipak, i najpovršnija smotra gradilišta Evropske unije mora uočiti hronično protivurečje između svečanih obavezivanja načelima demokratije i stvarnog stanja. Primerice, ono što bi tu trebala biti osnovna ustanova najšire shvaćene demokratije, dakle Evropska skupština, skup predstavnika država-članica, izabranih na odgovarajućim političkim izborima, de facto nije uspela da prevaziđe, mukotrpnim razvojem, prirodu pasivnog tela, lišenog bitnih te potpunih zakonodavnih moći i prava. Reč je o posredničkom teiu podređenom aktivizmu Evropske komisije, koju određuju, ovlašćuju ili razvlašćuju postupci unutar ustrojstva evrokratije\ daleko od svakog uticaja a pogotovu nadzora demos-a. Ida Malji čak smatra da je Evropski parlament, “marioneta, bez moći odiučivanja, stvoren upravo zato da bi omogućio tako skriveno od indiskretnih radoznalosti organizaciju istinskog komandovanja, koncentrisanog u malo ruku što čine Evropsku komisiju, čiji članovi, prema određenju čiana 157. Mastrihtskog ugovora ‘ne traže, niti prihvataju uputstva ni od jedne vlade, niti organa’. Član 145. određuje da su odluke organa komande ‘izvršne’. Izgleda prosto neverovatno da dvadeset osoba, s takvom formulom, na koju niko nema pravažalbe, upravljaju sa 375miliona ljudi. “(Magli, 1997)

Tegobno i sporo napredovanje sistema bitnih odlučivanja od opšteg prava na veto ka pravu nekakve većine onemogućava Evropskoj uniji, već decenijama, da se uspostavi kao jedinstveno i deiotvorao političko telo. Te nemoći nastoji nadomestiti besomučni aktivizam evrokratije, čija je hiperproizvodnja uredbi, propisa i preporaka prečesto sama sebi svrha, lišena ne samo viših formativnih i informativnih načela već i svrsishodnosti. Pod svetlom izloženog stanja razumljivo je što i mnogi pobornici Evropske unije otvoreno optužuju “deficit demokratije . U tom pogledu simptomatična je procena manjkavosti Mastrihtskog ugovora, koju je pražio Luiđi Vitorio Majoki, profesor povesti evropskih integracija Univerziteta u Paviji, s katedre koja nosi ime upravo Žana Monea, prvog zakulisnog arhitekte procesa ujedinjenja među Evropljanima:

“Uočava se perverzna posledica oduzimanja rastućeg broja pitanja nacionalnoj, demokratskoj kontroli, kako bi ih poveravali nadnacionalnim ustanovama, kojima ona (demokratska kontrola) nedostaje. Izato nije mali broj onih koji su u (Mastrihtskom) ugovoru videli elementkoji uvećava ‘deficit demokratije’ te izoštrava krizu demokratije, što se već uočava u zemljama Zajednice pod najrazličitijim oblicima: od odbojnosti spram poiitičkih izbora i povratka snaga krajnje desnice, do prestupničkih dižanja nadahnutih ksenofobijom. “(Majocchi, 1996)

Last butnot least, rečeni udeficit demokratije’ je uočen i sa samog vrha gradilišta Evropske unije; optikom izvesno najpreduzimljivijeg graditelja u njenoj povesti, predsednika Evropske komisije Zaka Delora, u osvrtu na loše posledice zakulisnog delovanja “Očeva osnivača\

“Polemika vođena oko ratifikacije ugovora povratila je raskoi između delovanja upravljača i stupnja priviženosti dela javnog mnenja. Nažaiost, evropska izgradnja se odavno odvija okružena rasprostranjenom ravnodušnošću naroda, predvođena nekom vrstom prijatnog, prosvećenog despotizma. Kada je došao trenutak da se raskine s metodom koji su primenjivaii Očevi osnivači platili smo oskudnost komunikacija, pedagogije i debate. “( Delors, 1993).

Neophodno je istaći da su “deficiti demokratije’ i “rasprostranjene ravnodušnosti naroda svojstveni i podsistemima, odnosno političkim ustrojstvima svih država-članica. Možda je iziišno isticati da bi nas opisivanje bar osnovnih praznina, mana i slabosti sistema modernih, predstavničkih i višestranačkih te parlamentarnih demokratija odveli daleko od našeg osnovnog pravca razmatranja i izlaganja. Uostalom, bar načeino, sami po sebi i za sebe, u određenom prostoru i vremenu, svi “deficiti demokratije” nisu dovoljni da poreknu opšte uverenje kako je opredeljenje za demokratiju bitna odlika političkog bića evropskog čoveka iz koga ona i potiče, kao njegova legitimacija u areni sveta.

Protivurečja deraokratije

Dakle, prvi korak naše zapitanosti treba da glasi: da lije demokratija samobitni i najverodostojniji izraz htenja evropskog političkog bića ? Ako bi odgovor potražili od nekog idealnog, zamišljenog skupa evropske mudrosti on bi izvesno bio negativan. Ogromna većina najizvornijih i najsmelijih, najradoznalijih i najdalekovidijih mislilaca Evrope, koji upravo takvim svojstvima najviše predstavljaju stil evropske misli od Heraklita, Sokrata i Platona do De Mestra, Donoso Korteza, Ničea, Šmita i Berđajeva pružila je bezbroj iskaza odbojnosti spram apsurda i niskosti imanentnih demokratiji. Izvorno bezobličan, demokratski sistem, prema opažanju Platona, “sadiži sve vrste dižavnih uređenja (Dižava, VIII, 557d), odnosno pruža mogućnosti i legitimisanja ustanovljenja najrazličitijih te i međusobno suprotstavljenih obiika vladavine. Reč je o sistemu koji počiva na dva osnovna a potpuno protivurečna načela.

Na jednoj strani je načeio prvenstva svake brojčane većine nad svakom manjinom, odnosno načelo primata vrednosti kvantiteta nad vrlinama kvaliteta. Na suprotnoj strani je načelo jednakosti, uz p

Поделите:

3 Коментари

  1. je jedinstvo jedinstva i razlike, kontinuiteta i diskontinuiteta.Jedinstva kao kontinuiteta u vremenu koji se odrzava pre-dajom na-rodjenju koja sacinjava narod i razlikom spram drugih koja se pounutrava u pretvaranju naroda u gradjanstvo, jer gradjanstvo jeste jedinstvo gradjanja, ali samo kao pojedinaca, dakle apsolutnih razlika, jednakih u politickim slobodama i pred zakono, kao izrazom tih sloboda, a ne kao pripadnika necega, naroda ili vere.Zato gradjanske drzave mogu da stvaraju unije i ujednacavaju zakonodavstvo, a da se ne utapaju jedne u druge.Kada se narod ne prevazidje u gradjanstvo, javlja se nacionalizam, kao razlika koja se zaostrava, umesto da se prevazilazi.

  2. je tacka diskontinuiteta, tacka apsolutne slobode od-sada.Pravo treba da spoji ovaj diskontinuitet politickog sa kontinuitetom predajnog, a to je moguce samo u gradjanskom drustvu slobodnih pojedinaca.Zato su drzave poput SAD ili Engleske za nas neshvatljivi spoj tradicije-predaje i njenog prevazilazenje, nacije i razlicitih rasa, vera…Sa druge strane, nasu istoriju karakterisu diskontinuiteti koji su nas doveli u sadasnju situaciju obnavljanja.Ovo je posledica nedostizanja pravne gradjanske drzave, vec njenim zaobilazenjem, najpre novim etosom jugoslovenstva, a zatim i neuspelom sintezom afirmacije naroda (Makedonaca, Muslimana, Crnogoraca) i njenog prevazilazenje u samoupravljanju, tacnije samoupravljacu, u socijalistickoj Jugoslaviji.

  3. je raspolucenost danasnje Srbije na “patriotsku” okrenutu “identitetu” izgubljenom u proslosti koji je potrebno nekako obnoviti i “gradjanskoj” okrenutoj od-identiteta, ali takodje proslosti, ne radi obnavljanja, vec odbacivanja kao “zlocinacke”, ka apsolutizaciji razlike spram sebe samih koja se pretvara u nekriticko preuzimanje stranog, svedeno na imitiranje ili malogradjanstinu.Ta okrenutost u proslost, sa razlicitim ciljevima, prepusta sadasnjost, a to znaci politiku, stranackim vojskama, kao privatnim agencijama za zaposljavanje i bogacenje koje ne odgovaraju gradjanima, vec svom clanstvu.To se zove strancarenje i izvor je korupcije i svekolike negativne selekcije u Srbiji.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here