Драгош Калајић: Европска идеологија X

Поделите:

https://vidovdan.org/slobodna-zona/dragos-kalajic-evropska-ideologija-ix/

Ujedinjenje levice i desnice

Borba za postvarenje evropske tradicije shvatanja ekonomije pruža posebnu priliku za ujedinjenje ili bar saradnju snaga prave desniee i istinske ievice koje je antievropska strategija divide et impera uspevala da vekovima zavađa i sukobljava do razmera građanskih ratova i revolucija. Povremeno, veoma retko i samo privremeno, te snage su uspevale da prevladaju međusobne idiosinkrazije i da se ujedine. Negde, na pariskom trgu Konkord, taj magični savez trajao je samo jedan dan: 6. februara 1934. godine mladi levičari i desničari su zajedno ustali protiv korumpirane, antidruštvene i antifrancuske vlade Narodnog fronta. Nekoliko decenija kasnije, 1. marta 1968. godine, sličan i jednako spontani savez nezadovoljstva mladih levičara i desničara izbio je u Rimu, pod svetlom nepobedivog Sunca i zajedničkog proglasa: “Svi ujedinjeniprotiv svihpartija”. (Kalajić, 1968) Nažalost, taj savez je brzo razbijen spremnim delovanjem agenata u službi neprijatelja Evrope koji su demonstracije usmerili ka razaranju evropskog sistema obrazovanja, uz uzgredne i sasvim jalove manifestacije idolopoklonstva spram istorijskih figura komunističkog pokreta.

Povest saveza o kome je reč nije zamisliva bez “pakta Ribentrop-Molotov” ili “osovine Berlin-Moskva”, dakle bez mirovnog sporazuma Trećeg Rajha i SSSR. Nema nikakve sumnje da su osnovni tvorci tog sporazuma bili obostrano oni elementi koji su umeli da se uzdignu iznad ideoloških ograničenja nacionalnog socijalizma i komunizma te da sagledaju velike interese germanskog i slovenskog sveta te Evrope. Zasnovan i na proruskim te progermanskim idejama Deutsche Bewegung i slavenofila, taj savez je delio transverzalno snage u Berlinu i Moskvi. U Berlinu njegove pristalice su poticale iz intelektualnih krugova SS i revolucionarnih ostataka partije dok su mu najljući protivnici bili generali Wermahta i sama anglofilska duša Adolfa Hitlera. U Moskvi pak vrh Crvene armije i odgovarajuća kontraobaveštajna služba bili su pronemački raspoloženi dok su se u vrhu partije i NKVD-u gajila protivnemačka osećanja i podozrenja.

Kada je rusofobska vlast u Kremlju, uz pomoć oficira Atlantskog saveza te snajperista izraelske divizije “Jerihon” pokrenula vojnu silu protiv predstavnika volje ruskog naroda, okupljenih u Domu Sovjeta, novembra 1993. godine taj simbol narodnog suvereniteta branili su, rame uz rame, mladi nacionalisti i komunisti. Savez srpske levice i desnice u obliku vlade Narodnog jedinstva bio je iznuđen višegodišnjim neprijateijstvom, hladnim i vrućim ratom Atlantskog saveza protiv srpskog naroda i njegove države. Premda u ideološkom domenu savez srpskih soeijalista i radikala nije ostavio nikakvog traga, niti ploda izvesno zbog sasvim pragmatične prirode pobuda na kojima je počivao on se pokazao spasonosnom, odbranivši državu i društvenu pravdu, sačuvavši narodnu imovinu i preduzevši veliki pokret obnove razorene zemlje te privrede sopstvenim sredstvima.

Uprkos tako retkih, slabih i uglavnom neplodnih saveza levice i desnice, svaki pa i najmanji susret te dijalog dve strane bez neprijateljstva izaziva atlantske proizvođače javnog mnjenja da zvone na sva zvona uzbuna, kao da je u pitanju najopasnija pretnja. S obzirom da je okosnica sukoba i ratova koji su razorili i unesrećili Evropu tokom poslednja dva stoieća bila upravo u znaku ideoloških dualizama levica i desnica svaka dobronamemost morala bi pozdraviti takve susrete, dijaloge ili saveze kao znak preovladavanja razuma, miroljublja ili nekog oblika više, nadstranačke solidamosti. Cinjenica da proizvođači javnog mnjenja zaziru od obustave neprijateljstava izmedu levice i desnice svedoči da nakane njihovih, atlantskih nalogodavaca nisu dobronameme prema Evropljanima. Njihove stvame namere najbolje je obelodanila “strategija suprotstavljenih ekstremizama”, naročito tokom sedamdesetih i osamdesetih godina XX stoleća, čiji su krvavi tragovi uvek upućivali i upućuju na nalogodavce i fmansijere iz neevropskih tajnih službi. Nije neophodno raspolagati velikom pameću da bi se shvatilo kako je jedan od bitnih interesa Evrope i Evropljana ne samo obustava jalovih a opasnih sukoba već i veliki savez snaga prave desnice i istinske levice. Već smo uočili najlakši način iznalaženja pravilnih odgovora na izazove: treba uvek činiti sve suprotno savetima “majstora” iz ustanova mondijalističkog projekta.

Neki cinik mogao bi s pravom opaziti kako su najveći delovi levice i desnice već odavno pomireni. ReČ je o ideološkoj i moralnoj eroziji najvećeg dela evropske levice koja je uzrokovana nizom subjektivnih i objektivnih činbenika, od nepodobnosti marksističkih optika za dubinske analize te zamiranja ideološkog obrazovanja elita i rada s masama, do slabosti ljudskog materijala na vrhu poiitičkih stranaka i sindikalnih pokreta, do sloma SSSR i odgovarajuće mreže solidarnosti. Levica je skoro masovno pobegla s položaja “ klasne borbe” ka centru i postala mnogo revnosniji, bezuslovniji i beskrupulozniji izvršilac naloga atlantske siie te internacionale finansijskog kapitaia nego što je to ikad bila ili jeste lažna, odnosno ekonomska desnica. Da je živ, Donoso Kortes bi zaključio kako se socijalizam, kao nekakav bludni sin vratio svojoj liberalističkoj majci. U ciglo nekoiiko godina, tokom poslednje decenije XX veka, vlade levog centra, širom Evrope, uspele su da razore skoro sve odbrane te zaštite rada i radnika koje su bile stečene vekovnim borbama. Istovremeno su odbacile svako znamenje miroljublja da bi i po cenu gaženja međunarodnog prava, Povelje OUN i nacionalnih ustava odobrile učešće nacionalnih snaga u agresiji Atlantskog saveza na Jugoslaviju. Sva pamet levice nekad u hroničnom stavu kriticizma i opovrgavanja radi promene sveta koju nalaže čuvena Marksova jedanaesta teza o Fojerbahu svedena je na posredno i neposredno odobravanje ili podržavanje čak i najpogubnijih vladajućih procesa i pojava, kao da su u pitanju posledice neke više sile. S druge strane ista misao običava da se s najvećom jarošću baca ne samo na glasove otpora već i na pokušaje analitičke spoznaje stvarnih uzroka pojava što prete svetu. Primerice, spoznajni napor da se otkriju stvarni ciljevi i svrhe ratnih pohoda Sjedinjenih američkih država i vazala biva obično izvrgavan ruglu kao “teorija zavere “ ili kao •simptom intelektualne megalomanije: odustajanje od svake analize se preporučuje s tvrdnjom kako su uzroci rečenih pojava kao i ostalih “mondijalističkih” procesa tobože toliko brojni a njihova međudelovanja zamršena da ljudski um to sve ne može sagledati. Stoga se bez ikakvog stida naiaže abdikacija uma i sveukupna kapitulacija pred vitgenštajnovskim “svetom totalitetom činjenica”.

Kriza identiteta već decenijama razjeda snage desnica. O tome dovoljno svedoče politički rečnici gde je reč “desnica” odavno postala oznaka širokog fronta snaga pobornika liberalnog kapitalizma. Nesaživljeni ili neposlušni ostatak biva kriminalizovan i demonizovan te izgnan sa scena političke i parlamentame legalnosti žigom “eskstremna desniea “. U svetu pod senkom atlantskog Levijatana pridev “ekstremno “ označava najgore pa i krivično kažnjive položaje ljudskih ideja i mišljenja, kao da nam celokupna istorija ne svedoči kako su stvaralačke i pokretačke snage uvek na najisturenijim krajnostima dok se iz osrednjosti i umerenosti ništa novo nije rodilo. Svi velikani evropske političke misli, od Heraklita i Platona do Dantea i Makijevalija, Hegela i Ničea, Danilevskog i Špenglera su esktremisti par excellence.

Krizu identiteta stranaka i pokreta desnice produbljuje hronični nedostatak kultume dimenzije i odgovarajućih intelektualnih te stvaralačkih snaga, sposobnih da ga odrede i brane. U pitanju je posledica niza uzroka među kojima je jedan od najjačih psihološke prirode. Za razliku od prosečnog intelektualca levice, sklonog kolektivizmu i odgovarajućoj disciplini, inteiektualca s evropske desnice karakteriše snažna nezavisnost duha što ga obično čini predmetom višestranih podozrenja. Postoji i izvesna “lenjost” desnosmernog intelektualca: za razliku od intelektualca levice koga hibridna priroda njegove ideologije, lišene ontološke osnove, nagoni da se stalno dovija te da neprekidno proizvodi teorijske surogate tla pod nogama intelektualac desnice zna da su njegove ideje stvamije od materijalne stvarnosti te večne i zato nema preke potrebe da ikome dokazuje njihovu istinitost.

Izvesno je da oseka intelektualnih moći u strankama hrišćanskog nadahnuća ima dublje uzroke što se očituju i poslednjom te najvećom povesnom krizom katoličke Crkve. Tu krizu i slabosti demohrišćanskih snaga na političkoj sceni najizrazitije očituje njihova potpuna, politička, moralna i verska kapitulacija pred liberalnim kapitalizmom, uprkos svesti da je u pitanju izrazito protivhrišćanska pa i protivljudska ideologija i sila. Jedno svedočenje je dovoljno i neka to bude pismo Đorđo la Pire, gradonačelnika Firence, upućeno papi Piu XII, 1. maja 1958. godine. Glasom sličnim onom iz pustinje, La Pira je opominjao umimćeg papu na dužnost Crkve da se svim raspoloživim sredstvim suprotstavi “antihrišćanskim i neljudskim načelima liberalizma “:

“Najblazeniji Oče, narod i naeija kojima je sudeno da imaju suštinskog udela u izgradnji novog sveta nacija ne mogu više dopuštati da njihove ekonomske (te društvene i političke) strukture budu tkane protivhrišćanskim i protivljudskim načelima liberalizma. Učenja Crkve govore jasno: od Lava XIII i Pia XI (velika enciklika Quadragesimo anno!) do Pia XII, osuda ekonomskog (i ne samo ekonomskog) liberalizma je krajnje jasna i odlučna. Otrov civilizacije, uzrok komunizma je izražen i sadržan u tom tkivu ‘liberalnih normi’ koje su ukorenjene u načelu bellum omnium contra omnes (homo homini iupus!). Znajte, Najblaženiji Oče, snaga novca, doista demonska, nalazi se u malo ruku… Svete vrednosti moraju biti vraćene Ijudima; ne smeju biti lomIjene jednom koncepcijom sveta onom liberalnom koja ne priznaje misteriju milosti, sakramenta, Crkve i koja je ateistička te materijalistička jednako koliko je ateistička i materijalistička koncepcija komunizma što je iz nje proizašao kao plod iz semena, kao posledica uzroka. Najblaženiji Oče, mi ćemo se neumorno boriti protiv tog društvenog raka koji je ‘sekularizovao’ civilizaciju te je doveo do ruba ambisa.” (“Corriere della Sera” od 3.1.2004.)

Uprkos velikih i snažnih otpora pohod ideja i sila liberalnog kapitalizma nije zaustavljen i njegovi pobomici slave “kraj istorije”, odnosno izostanak bilo kakve protivne alternative u areni sveta. Proglašenje “kraja istorije “ je mnogo dublje nego što je mišljeno jer sile koje pokreće liberalni kapitalizam, izazivajući širom planete niz katastrofa od psiholoških i egzistencijalnih, društvenih i kultumih do ekonomskih, bioloških i ekoloških doista prete da okončaju povest ljudske vrste jednom za svagda. I to je jedan od vitalnih razloga za ujedinjenje snaga prave desnice i istinske Ievice na gradilištu zajedničke države svih Evropljana koja bi s tako sabranim znanjima i silama, moćima i voljama mogla otvoriti spasonosnu alternativu “novom svetskom poretku “.

Horizonti mogućnosti

Čak i da izostane idealni savez, sama obustava jalovih neprijateljstava između prave desnice i istinske levice te njihovo obostrano sagledavanje stvamih a zajedničkih neprijatelja i izazova što prete Evropi bili bi veliki doprinos izgradnji zajedničke države Evropljana. Posebno veliki doprinos levica bi mogla da pruži prevrednovanjem, odnosno zamašnim produbljivanjem marksističkog nasleđa, počevši od teorije “viška vrednosti”, čija računiea je ostala nedovršena, odnosno nepotpuna, kako bi svesnim previdom bitnog činbenika, proizvodača i pozajmljivača novca “iz ničega”, poslužila kao osnova optužbe protiv posednika sredstava za proizvodnju i kao poluga klasne borbe. Proizvođač i pozajmljivač novca, čiji je značaj Marks usiljeno potcenjivao ili prećutkivao te štitio poput vođa pariskih komunara koje su pomno pazile da nahuškane mase ne krenu da pljačkaju banke i bankare sticao je i stiče plodove rada svih učesnika u lancu proizvodnje te i posednika sredstava za proizvodnju i proletarizovanog radnika pukom emisijom papimatih pseudovrednosti “iz ničega”. Pomeranje težišta svetske ekonomije u domene beizanskih spekulacija te kockanja i trgovine dugovima, uz posledično obezvređivanje proizvodnje konkretnih dobara ukazuje na razmere marksističkog promašaja. Taj promašaj posebno očituje činjenica da vrh moćnika kapitala ne čine posednici sredstava za proizvodnju već protagonisti najcmje ekonomije, od berzanskih spekulanata i trgovaca dugovima do prodavaca narkotika, oružja i ljudi.

Odbrana evropske ekonomije iziskuje novu, nepristrasnu i sveobuhvatnu teoriju viška vrednosti koja treba da osvetli i velike pretnje “globalizacije” te da odredi najbolje odbrane. Reč je o profitima sticanim osvajanjem evropskih tržišta s robom koja je proizvedena u Trećem svetu iskorišćavanjem novih robova i zloupotrebom sloboda od niza obaveza zaštite rada i Ijudskog ambijenta, kakve nalažu pozitivni zakoni Evrope. Dugoročno gledano takva strategija stvaranja profita nema budućnost jer proces izmeštanja proizvodnje iz Evrope u zemlje Trećeg sveta produbljuje nezaposlenost Evropljana te posledično sužava njihovu kupovnu moć i evropsko tržište. U nedostataku drugih odbrana evropska ekonomija će biti prinuđena da se prilagođava globalnim uslovima, dakle da odbaci i poslednje ostatke odbrane i zaštite rada i radnika te životne okoline. U pitanju je proces koji vodi obaranju evropskog kvaliteta života na razinu globalnog proletarijata. Ka takvom ishodu vode i perspektive uvoza masa trećesvetskih imigranata koji obaraju cenu i uslove rada, na štetu evropskog radništva. Ako je u levici ostalo išta od osećanja internacionalne solidarnosti proletarijata onda je njena dužnost da se založi za obnovu evropskih odbrana i zaštita rada i radnika te životne okoline kako bi vrlinu usvajanja takvih normi u vanevropskom svetu proizvodnje nametala kao uslov otvaranja evropskog tržišta.

Više nego ikad svet danas ima potrebu za borbom protiv liberalkapitalističkih ustanova neprikosnovenosti i čak tobožnje “svetosti” privatnog vlasništva u domenima od vitalnog značaja za Ijudsku vrstu. Reč je o procesima privatizacije i eksploatacije zemlje, vazduha i vode koji lišavaju Ijude osnovnih resursa te bitnih bioloških uslova opstanka, izazivajući ekološke katastrofe već planetarnih razmera. I s tog polja borbe levica je dezertirala, jer se njene ekološke stranke zapravo bore u korist stratega “novog svetskog poretka” i mirnodopske invazije trećesvetskih masa, protiv Evrope i Evropljana. Činjenica da se samozvane protivglobalističke organizacije zalažu za iste ciljeve, za obaranje svih državnih granica pred talasima rastućeg okeana imigranata, ukazuje da su one u službi onih protiv kojih tobože dižu glasove i pesnice protesta. Tako se veštački i za male pare stvara utisak kako su tobože jedina alternativa globalizaciji grupice uličnih nasilnika i izgrednika čiji ideolozi pate od velike zbrke pojmova.

Bitni zadatak istinske desnice je da postane doista radikalna, odnosno vema svojim korenima. U toj izvornosti ona je na samo prva i najdublje sagledaia demonsku, protrivhrišćansku te protivljudsku prirodu liberainog kapitaiizma već je pružila uzorne alternative, od enciklike Rerum Novarum pape Lava XIII do radova nemačke real-istorijske škole ekonomije i “pruskog socijalizma” Osvalda Špenglera, do De Golovog, katoličkim učenjem nadahnutog i referendumom odbijenog jer neshvaćenog projekta “partecipacije” radnika u upravljanju preduzećima te u deobi dohotka. Uzgred rečeno, upravo su iz laboratorija desnice, iz programa Italijanske socijalne republike jugosiovenski komunisti preuzeli i s velikim uspehom primenili ideju “partecipacije”, pod podobnijim imenom “samoupravljanje”.

Istorija je potvrdila razobličujuću vidovitost desne, kontrarevolucionarne misli spram obmana i utopija pobomika liberalizma (za demoniju ekonomije) i propovednika progresa. Neophodno je preuzeti nasleđe te misli te je dovesti do kraja, do velike rehabilitacije celovitosti življenja, protiv kostreti demonije ekonomije koja život prisiljuje da služi idoiatriji profita i privrednog rasta što unesrećuje pokolenja. Kao tradicionalni nosilac nacionalizma u Evropi, prava, odnosno radikalna desnica ima zadatak da pokrene veliko produbljavanje nacionalnih samosvesti do horizonata spoznaje suštinskog jedinstva evropskih nacija. Prava desnica se prepoznaje pod devizom “Nacionalisti svih zemalja ujedinite se\” Taj zadatak iziskuje i obnovu nacionalnih, etničkih te regionalnih kultura i tradicija, rituala i običaja, redova i bratstava, opština i zadruga te nadasve izvomog stvaralačkog duha i glasa, što nalaže oslobađanje medija masovnih komunikacija od služenja programima pomračenja ljudskosti. I za taj zadatak naši predci su nam predali prauzor, kako svedoči južnoslovenski mit o spasavanju Zore, koju je zarobio, u svom undergound-u, Cmobog, najveći neprijatelj “svetlih bogova”, žudeći da savlada nepobedivo Sunce, Svanimira te da zavlada Svitogorom.

Posebno značajan zadatak desnice je oslobađanje od inercija antikomunizma koji je bio samo isprika za rusofobiju. Već smo ukazali na veliku prevaru atlantskih okupatora koji su nakon pobede u Drugom svetskom ratu uspeli da ubede zapadnoevropske vlade te i evropsku desnicu kako Evropi preti ruski osvajački pohod. Ta iaž je pala na pogodno tle, na latentnu i rasprostranjenu rusofobiju, zli plod podlog Albiona i njegove protivevropske poiitike divide et impera. Neophodno je uložiti veliki trud u reviziju istorije odnosa Rusije i Evrope koju su pisali i koju ispisuju istoričari pod senkom atlantskog Levijatana. Primerice, ko danas potraži u enciklopedijama obaveštenja

  • Svetoj Alijansi velikom plodu mske spoljne poiitike i jedinom primeru njene velike intervencije u zapadnoevropske poslove saznaće kako je car Aleksandar I predložio taj savez pod uticajem mističnih učenja izvesne baronice Kidener ili kako je tekst odgovarajućeg ugovora kancelar Metemih smatrao “ispraznim
  • zvučnim”, ili kako su iz toga svega proistekle “neliberalne mere”… U enciklopedijama nama pomena da je zahvaljujući Svetoj alijansi, odnosno savezu Rusije, Austrije i Prusije ponuđenom i Francuskoj Evropa, tako spasena međusobnih neprijateljstava, verskih protivurečnosti i revolucija uživaia skoro celo jedno stoieće u mim i blagostanju.

Neophodno je i sagledavanje istine da bez Rusije nije moguće izgraditi suverenu, nezavisnu i moćnu državu svih Evropljana. S Rusijom ostatak Evrope dobija sve ono što danas nema i što je predmet atlantskih ucenjivanja, od superiornih sredstava odbrane i vanredno visoke kvaiifikacione strukture stanovništva, do nesagledivo velikih energetskih resursa i ogromnog tržišta. Zajednička država Evropljana iziskuje magnitude verodostojne imperije, od Rejkjavika do Vladivostoka. Takva imperija bila bi u svakom pogledu neuslovljiva i samodovoljna, sposobna da doista spase svet, kako su predskazivali ruski slavenofili, imajući u vidu misiju Rusije. Samo verodostojna imperija pruža uslove za postvarenje obećanja veiike obnove evropskog života koje pronose kroz vekove najnadahnutiji i najvidovitiji duhovi, od proročica iz Edda do Riikea: “Biće sve opet veliko i snažno / Njive će snove jednostavne sniti, / i namreškane vode će se liti, / džinovska debla put neba će se viti… /1 u svakom domu biće gostoljublja, / i svest o žrtvovanju, kao zublja, / davaće našim postupeima smer. “

 

Literatura

Autran, Ch. (1935). Mithra, Zoroastre etia prehistoire aijenne du christianisme, Paris.

Averincev, S. (1982). Poetika ranovizantijske književnosti, Beograd.

Bachofen, J.J. (1990). Matrijarhat, Sremski Karlovci.

Bakan, D. (1977). Freud eia tradizione mistica ebraica, Milano.

Baker, J. (1991). America andthe Coliapse ofthe Soviet Empire: Whathas to be done. US Department of State Dispatch.

Benveniste, E. (1969). Le vocabuiaire des institutions indoeuropeennes. Paris.

Berđajev, N. (1989). Izvori ismisao ruskogkomunizma, Beograd.

Bevendamm, D. (1983) Rooseveits WegzumKrieg. Amerikanische Poiitik 1914-1939, Muenchen.

Bogdan, I. (1913). Documentele lui Stefan celMare, Bucarest.

Bonnard, A. (1936). Les Moderes, Paris.

Boyer, R. (1981). La Religion des Anciens Scandinaves, Paris.

Budimir, M. (1965). O atinskojIlijadi, u Homerova Ilijada, Novi Sad.

Buti, G. (1962). La casa degliIndeuropei, Firenze.

Canfora, L. (1997). Idee diEuropa. Attualitn e la fragilita di un progetto antico, Bari.

Cardini, F.(2003). Congli USA non cisto, u “Liberal”, br. 17, Roma.

Cattaneo, C. (1945). L’Insurrezione diMilanonel 1848. ela successiva guerra (1849), u Pagine federaliste e repubblicane, Roma.

Chabod, F. (1967). L’idea dinazione. Bari.

Cappellini, P. (1993). Nazionalismo, u Politica, Jaca Book, Milano.

Colorni, E. (1991). Prefazione za Iproblemi della federazione europea, u Spineli, A., IIManifesto di Ventotene, Bologna.

Coomaraswamy, A. (1943). Hinduism and buddhism, New York.

Corm, G. (1993). Le Nouveau desordre eeonomigue mondial, Paris.

Čajkanović, V. (1994). Sabrana dela izsrpske religije i mitologije, II. Beograd.

Danilevski, N.J. (1994). Rusija iEvropa, Beograd.

De Chateaubriant, A. (1937). La Gerbe des Forces, Paris.

De Gobineau, A. (1967). Essai sur l’inegalite des races humaines. Paris.

Degrelle, L. (1970). Hitlerpre mille anni. Monfalcone.

Dehio L. (1988). Eguilibrio o egemonia. Bologna.

Delors, J. (1993). II nuovo concerto europeo. L ‘unita dell Europa tra ideali e realta, Milano.

De Maistre, J. (1971). Le serate di Pietroburgo, Milano.

De Maistre, J. (2001). Spisi o revoluciji. Beograd-Čačak.

Derathe, R. (1993). Jean-Jacques Rousseau e la scienzapolitica deisuo tempo, Bologna.

De Rivarol, A. (1941). Notes, Maximes et Pensees de A. de

Rivarol. Paris.

De Rougemont, D. (1960). Introduzioneu Beloff, MLEuropa e gli Europei, Milano

De Rougemont, D. (1968). De lEtat-Nation aux Regions federees, u Europaeische Probleme aus Wirtschaft und Politik, Erlenbach’Zuerich i Stuttgart.

De Rougemont, D. (1989). Budućnostje naša stvar, Beograd.

De Saint-Pierre, Ch.I.C. (1986). Memoirespour rendre lapaix perpetuelle en Europe, Paris.

De Saint Simon, C.H. (1967). De la reeorganisation de la societe europeenne ou de la necessite et des moyens de rassembler les peuples de L Europe en un seul corpe politique en conservant a chacun son independance nationale, Lausanne.

De Stefano, A. (1978). L ‘idea imperiale di Federico II, Parma.

De Tocqueville, A. (1970). De la democratie en Amerique, Paris.

Dimić, M. (1964). Predanja starih Germana, Beograd.

Donoso Cortes, J. (1946), Ensayo sobre ei catolicismo, el liberaiismo y el socialismo, u Obras completas, Madrid.

Dostojevski, F.M. (1979). Mladić, Beograd.

Drieu la Rochelle, P. (1963). Histoires deplaisantes, Paris.

Drieu la Rochelle, P. (2002). L ‘Agente doppio, Padova.

Dubois, P. (1956). The Recovery ofthe Hoiy Land, New York.

Dumezil, G. (1958). L ‘ideologie tripartie des Indo-Europeens, Bruxelles.

Dumezil, G. (1965). Le Livre des Heros Legendes surles Nartes, Paris.

Dumezil, G. (1969). Idees romaines. Paris.

Dumont, L. (1966). Homo hierarchicus Lesysteme des castes et ses impiications, Paris.

Eliade, M. (1997). Breve storia delia Romania e deiRumeni, Roma.

Engels, F. (1949). Karl Marks/ Fridrih Engels: Izabrana deia. Beograd.

Eschenburg, T. (1965) Ueber Autoritaet, Frankfurt am Main.

Evans-Pritchard . (2000). Euro-federaiists fmanced by USspy chiefs, u “The Daily Telegraph” od 19. septembra, London.

Evola, J. (1972). Gii uomini e lerovine, Roma.

Fay, B. (1945). La Massoneria e ia rivoluzione inteliettuale dei secoio XVIII, Torino.

Febvre, L. (2000). L Europe. Histoire d’un civiiisation, Paris.

Filippani-Ronconi, P. (1981). Magia, religioni e miti deii’India, Roma.

Fini, M. (1985). La Ragione aveva Torto?, Milano.

Gamkrelidze, T. V., Ivanov, V.V. (1984). Indoevropeiskii jazik i Indoevropeici, Tbilisi.

Gibbon, E. (1973) The Deciine andFali of the Roman Empire, London.

Girardet, R. (1972). L ‘idee coioniale en France, Paris.

Goebels, J. (1942). Die Neue Europa, u “Das Reich” od 4 oktobra, Berlin.

Goubert, P. (1976). L’ancienregime. Milano.

Greenfeld, L. (1992). Nationaiism: Five Roads to Modemity, Harvard.

Guenon, R. (1929). Autorite spirituelle et pouvoir temporei, Paris.

Guenon, R. (1945). Le Regne de la quantite etles signes des Temps. Paris.

Hegel, G.W.F. (1989). Osnovne crte filozofijeprava, Sarajevo.

Heidegger, M. (1980). Zur Seinsfrage.Stuttgart.

Heusler, A. (1908). Diegeiehrte Urgeschichte im aitisiaendischen Schrifttum, u “Abhandlungen der koeniglich-preussischen Akademie der Wissenschaften, Berlin.

Hitler, A. (1953). Hitier’s Table Talk, London.

Hobsbamn, E. (1996). Nacije inacionaiizam od 1780. Beograd.

Horkheimer, M. (1976). Tradicionaina ikritička teorija, Beograd.

Huntington, S. (1996). The Clash of civiiizations and the remaking of Worid order, New York.

Huserl, E. (1991). Kriza evropskih nauka, Gomji Milanovac.

Jacob, M. (1991). Living the Enlightenment, Freemasonry and Politics in Eighteenth-Century Europe, New York.

Jovanović, M.M. (2994). European economic integration, Cheltenham.

Juenger, E. (1957). Glaeserne Bienen, Stuttgart.

Juenger, E. (1959). An derZeitmauer, Stuttgart.

Juenger, E. (1990). Boravak u Daimaciji, u “Gradac”, br.92-94, Čačak.

Kalajić, D. (1968). Krševina, Beograd.

Kalajić, D. (1997). Marko, revoiucionami tradicionaiista, u “Duga” broj 1674, Beograd.

Kalajić, D. (1998).Kako je okupirana Evropa, u Američko zio 2, Beograd.

Kalajić, D. (1998b). Sa Načertanijem, na pragu XXI veka, predgovor za: Ilija Garašanin, Načertanije, Beograd.

Kamen, H. (1982). IIsecoio di ferro 1550-1660, Bari.

Karadžić, V. (1976). Srpske narodnepjesme, Beograd.

Keith, A. (1925). The Religion andphilosophy of the Veda and Upanishads, Delhi Varanasi Patna.

Kelsen, H. (1929). Vom Wesen und Wert der Demokratie, Tubingen.

Kirevskij, I. V. (1911). Polnoe sobranie sočinenij, Moskva.

Kissinger, H. (1994). Diplomnacy, New York.

Konvitz, M. (1978). Judaism and American Idea, London.

Le Goff, J. (1974). Srednjovekovna civilizacija Zapadne Evrope, Beograd.

Leontijev, K. (1994). Vizantizam isiovenstvo, Beograd.

Leontjev, K. (2002). ProsečniEvropejac kao ideal i orude opštegrazaranja, Beograd.

Luetcke, K.H. (1964). Funktion und JVesen des auctoritasBegriffs in den ersten SchriTten Augustins bis zur Schrift “De utiiitate credendi”, Tuebingen.

Magli, I. (1997). Contro VEuropa, Milano.

Majocchi, L.V. (1996). La difficile costruzione dell’unita europea.

Malaparte, C. (1956). Maiedetti Toscani, Firenze.

Mannheim, K. (1952). Ideoiogy and Utopia, New York.

Marx, K. / Engels, F. (1945). Komunističkimanifest, Beograd.

Maschke, G. (1995). Samoubistvo iii odbrana Evrope, u “Duga”, br. 1617-1618. Beograd.

Maurras, Ch. (1966). Sapore di came, Milano.

Mazzini, G. (1972). La Santa Alleanza deipopoli, u Scritti poiitici, Torino.

Mohler, A. (1972). Die Konservative Revolution in Deutschiand 1918-1932, Darmstadt.

Momigliano, E. (1960). Federico IIdi Svevia, Milano.

Mommsen, T.(1887).Romisches Staatsrecht, Tubingen.

Mužić, I. (2001). Masonstvo u Hrvata, Split.

Newton, J. F. (1916). TheBuilders, Jowa.

Napoleon, B. (1974). Manuscript venu de Saint-Helene d’une maniere inconnue, Paris.

Nolte, E. (1968). Die Krise des liberalen Systems und die faschistischen Bewegungen, Muenchen.

Nolte, E. (1987). Der europaeische Buergerkrieg 1917-1945. Nationalsozialismus und Bolschewismus, Frankfiirt/M.

Oberlercher, R. (1989) 1789 etlesrevolutions del’ ere modeme, u “Vouloir”, br.54-55. Bruxelles.

Obolenski, D. (1991). Vizantijski komonvelt. Beograd.

Ortega y Gasset, J. (1921). Espana invertebrata, Madrid.

Paci, E. (1965). Tempo e relazione, Milano.

Panić-Surep, M. (1963). Kadsu živizavidelimrtvima, Beograd.

Perilo, F.S. (1994). Kosovski boj u itaiijanskojknjiževnosti, u Kosovski boj u evropskojknjiževnosti, Beograd.

Petrarca, F. (1937). Edizione nazionaie delie opere, Firenze.

Pirenne, H. (1937). Mahomet et Chariemagne, Paris-Bruxelles.

Platonov, O. (1996). Život za eara (Istina o Grigoriju Raspućinu), Petrograd.

Polanyi, K. (1974). La grande trasformazione, Torino.

Popper, K. (1950). The Open soeiety and its enemies, Princeton.

Pound, E. (1938). Guide to Kulehur, London.

Pound, E, (1942). Carta da visita, Roma.

Pound, E. (1953). Canti Pisani, Parma.

Radenković, Lj. (1996). Simboiika sveta u narodnojmagiji Južnih Slovena, Niš.

Rahn, O. (1933). Krteuzzug gegen den Gral, Freiburg.

Ratzel, F. (1902-1904). Die Erde unddas Leben, Leipzig-Wien.

Ratzinger, J. (2003). Fede, verita e tolleranza, Roma.

Rebatet, L. (1981). Histoire de la musique, Paris.

Rhodes, C. (1902). The Last Will andTestament ofC. J. Rhodes, London.

Rieben, H. Schuman, R. (1990). La naissance d’un continent nouveau, Laussane.

Rilke, R.M. (1979). Pjesan o Ijubavi i smrti korneta Kirstofa Rilkea, u Arhajski torzo, Zagreb.

Robbins, L. (1985). II Federalismo e l’ordine economico internazionale, Bologna.

Romualdi, A. (1972). Sulproblema di una tradizione europea, u “Vie della Tradizione” br. 3, Palermo.

Rousseau, J.J. ((1971). Estratto delprogetto dipace perpetua dell’abate Di Saint-Pierre, u Scritti politici, Bari.

Saint-Paulien (1958). Les Maudits I La Bataille de Berlin. Paris.

Schmitt, C. (2001). Legalnost i legitimnost, u Norma i odluka Karl Šmit injegovikritičari, Beograd.

Schmitt, C. (1995). Pojampolitičkoga, “Treći program”, br. 102, Beograd.

Sella, D. (1982). L ‘economia lombarda durante la dominazione spagnola, Firenze.

Semjan, M. (1960). Istorija Krajišnika ikućne zadruge u ratnoj državi, u Spomenik CVIil Srpske akademije nauka, Beograd.

Sombart, W. (1911). Die Juden und das Wirtschaftsleben. Leipzig.

Spaak, P.H. (1958). U L ‘Europe et le monde d’aujourd’hui, textes des conjerrences et des entretiens organisees par les

Recontres Internationales de Geneve en 1957, Neuchatel.

Staljin, J.V. (1947). Marksizam i nacionalno i kolonijalno pitanje, Beograd.

Tilak, B.G. (1987). Arktička pradomovina Veda, Beograd.

Toennies, F. (1935). Gemeinschaft und Gesellschaft, Leipzig.

Tolstoj, L. (1951). Guerraepace, Mialno.

Troskij, L. (1962). II Disarmo e gli Stati uniti d’Europa, u Scritti 1929-1936, Torino.

Veca, M.L. (2003). Dal Kosovo e Metohija, u “Rinascita” (quotidiano di liberazione nazionale), od 8. maja, Roma.

Vives, J.L. ((1964). De europae dissidiis et bello turcico dialogus, u Opera omnia, London.

Von Baader, F. (1925). Schriften zur Gesellschaftsohilosophie. Jena.

Voyenne, B. (1958). Piccolastoria dell’idea europea, Paris.

Weber, M. (1989). Protestantska etika i duh kapitalizma. Sarajevo.

Živojinović, D. (1976). Bendžamin Dizraeli ijužnoslovenski narodi u vreme velike istočnekrize (1875-1878), Zbornik za istoriju Matice srpske, 14, Novi Sad.


SAĐRŽAJ

Uvod                          5

Dimenzije Evrope       9

Uspravnica trodelnosti            51

Ideal celovitosti          113

Autoritet i sloboda      157

Nacija i nacionalizam             193

DalijeEvropskaunijaevropska?           233

Našaimperija  291

Literatura       327

 

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here