Драгош Калајић: Европска идеологија

Поделите:

1.

IKP “Nikola Pašić” Beograd 2004.

 

Uvod

Naše istraživanje je pokrenuto jednom zapitanošću pred poslednjim povesnim pokretom ka ujedinjenju evropskih država: da li je Evropska unija doista evropska?

Možda je izlišno isticati da to pitanje izražava i temeljnu sumnju, hranjenu dugim nizom upadljivih praznina u zvaničnim projektima, ugovorima i određenjima saveza rastućeg broja država, počevši od trajnog izostanka čak i pukog pomena sadržaja njegovog osnovnog prideva, do takođe hroničnog nedostatka neposrednih iskaza ο krajnjim ili bitnim ciljevima ujedinjenja, odnosno ο svrhama obrazovanja zajedničkog tržišta.

U preambuli Ugovora ο Evropskoj uniji istaknuta je “potreba za uspostavom čvrste osnove radi izgradnje buduće Evrope”, ali tu nisu predočeni ni priroda rečene potke, ni razlog “izgradnje”, kao ni jedna jedina crta “buduće Evrope”. Sledi mutni ili dvosmisleni iskaz “želje” potpisnika akta da “prodube solidamost svojih naroda, uz poštovanje njihove istorije, kulture i njihove tradicije “. Ako je tu doista reč ο preduzeću “produbljivanja solidamosti” evropskih nacija, koje, pored ostalog, čine upravo “njihove istorije, kulture i njihove tradicije’ onda je izjavljeno obavezivanje na “poštovanje” sasvim suvišno. Nije pak suvišno, kao retorička magla, ako ideal “solidarnosti” u toj izjavi namera zapravo krije sasvim suprotne, koje prete tekovinama istorija, kulturama i tradicijama evropskih nacija.

Stoga je u pravu Ginter Maške kada ističe onu najveću dvosmislenost, što karakteriše, kao potpuno protivurečje, poglede savremenika na ciljeve ujedinjenja Evrope: “Duo quum faciunt idem non est idem. Ako dva čoveka između sebe govore ο jedinstvu Evrope, učiniće im se da su istog mišljenja. Ustvari, jedan će jedinstvo Evrope želeti kao etapu prema jedinstvu sveta, zapečaćenu uniformišućom socijalizacijom čovcčanstva, koju proizvode tehnika i ekonomija, dva faktora što svaku politiku čine suvišnom. Drugi sagovomik će, nasuprot tome, želeti jedinstvo Evrope s kojim će se zaustaviti sve univerzalističke tendencije ka ujedinjenju sveta i ka uništenju svih postojećih razlika lzmedu nacija i između kultura. Evropa treba da se ujedini ali da bi se ogradila; moraće da ostvari nov politički identitet koji će joj brzo omogućiti da razlikuje prijatelja od nepnjatelja, na jedan nov način.” (Maschke, 1995)

Po svemu sudeći, na gradilištu Evropske unije uveliko i stalno preovlađuju pobornici ujedinjenja Evrope kao puke “etape prema jedinstvu sveta”, odnosno ka svetskom tržištu bez granica, kao da ekonomija i osobito trgovina čine vrhovni cilj i smisao postojanja čoveka a ne tek puko sredstvo Ijudskog života. Tu je u pitanju pak sredstvo postvarenja mondijalističke pseudoimperije, zvane “One world”. Zvanične samoobjave Evropske unije, kao i izjave namera njenih čelnih arhitekata od Žana Monea do Žaka Delora uglavnom osvedočavaju opštu i trajnu težnju ka stvaranju Jedinstvenog tržišta. Jedina suštinska razlika između “oca osnivača pokreta ujedinjenja, Žana Monea i njegovog najdelotvornijeg naslednika, Žaka Delora, počiva u domenu retorike. Prvi je bio mnogo obazriviji i pritvorniji, delujući iz senke te stvarajući utisak da je “zajedničko tržište’ samo lukav a najkraći put do celovitog i visokog ujedinjenja. Drugi je otvoreno predočavao da je “jedinstveno tržište” glavni cilj i svrha ujediniteljskog preduzeća. Tako, primerice, u predgovoru Completing the Intemall Market, on otvoreno predočava ishode stvaranja “Jedinstvenog tržišta”: ”Objedinjavanje tržišta od 320. miliona potrošača iziskuje da države-članice pnhvate ništenje svake vrste prepreke… kako bi se obezbedilo da tržište postane fleksibilno te da omogući tokove Ijudskih, materijalnih i finansijskih resursa ka zonama od veće ekonomske probitačnosti.”

Nije potrebno raspolagati velikora pameću da bi se u navedenom iskazu namera pročitala, pre svega, velika pretnja zonama od manje ekonomske probitačnosti. U pitanju je nadasve smrtna presuda suverenitetu država-članica i odgovarajućim ekonomskim politikama, tako lišenim moći da usmeravaju nacionalne resurse ka sopstvenim dobrobitima i da spreče njihova odlivanja ka stranim “zonama od veće ekonomske probitačnosti”. Sa stanovišta ideala ujedinjenja Evropljana bila bi to načelno prihvatljiva žrtva ako bi ona jačala odbrane ekonornije i suverenitet zajedničke države u nastajanju. Nažalost, rasturanje odbrana nacionalnih ekonomija i suvereniteta država-članica ne prati jačanje zajedničkih zaštitnih ograda i uspostavljanje saveznog suvereniteta. Naprotiv, sve te žrtve samo pospešuju rastvaranje članica Evropske unije u “globalnom tržištu, pod stalnim, ucenjivačkim i pretećim pritiscima vašingtonske, pseudoimperijalne i protivevropske strategije. Tako Evropska unija gubi deo po deo spoljnih i unutrašnjih odbrana, omogučujući odlivanje svojih “ljudskih, materijalnih i finansijskih resursa ka vanevropskim “zonama od veće ekonomske probitačnost”. U još većoj meri su pogubna postupna ali nepovratna smanjenja zaštita domena od vitalnog značaja, poput ishrane i poljoprivrede. Primerice, ako u tom domenu Evropska unija ispuni sve zahteve vašingtonskih stratega ostaće bez ratarskog staleža i odgovarajućih kulturnih tradicija te sopstvenih izvora ishrane, odnosno bez prehrambene samodovoljnosti i neuslovljivosti. Evropljani će postati ucenjivi zavisnici industrija za proizvodnju genetski modifikovane, “frankenštajnske hrane”

Nije bio ništa određeniji u pogledu smisla Evropske unije ni prvi nacrt njene ustavne povelje, ponuđen tek 2003. godine, nakon niza decenija bezustavnosti, što zorno svedoči kako je u pitanju jedan politički provisorium. Umesto jasnih određenja, preambula tog akta pruza samo neuspele, kvazipoetske nadomestke, od navodne odluke ( inače nikad upitanih) naroda Evrope da “iskuju zajedničku sudbinu” do uverenja kako Evropa “‘ujedinjena u njenim različitostima’ nudi njima najbolje mogućnosti da nastave uz međusobno poštovanje prava i svest ο njihovoj odgovomosti spram budućih pokolenja i Zemlje veliku pustolovinu što odnje činiprivilegovaniprostor ljudske nade. “

Uočene praznine na mestima gde bi trebali biti ideološkL i pravni, duhovni i graditeljski temelji zajedničkog doma EvropIjana omogućuju i uzrokuju brojne te raznovrsne nesaglasnosti i sukobe među preduzetnicima u pogledu oblika i svrha, tlocrta i brzine izgradnje te nadasve “kućnog reda”, odnosno pravila suživota i suodlučivanja, što veoma usporava pa i ugrožava ceo poduhvat. Uopštavajući ta raznoglasja, stižemo do osnovnog protivurečja između branilaca status quo-a i pobornika osposobljavanja Evropske unije da deluje kao suverena, nezavisna i neucenjiva sila u areni sveta. Snage koje se odupiru rastu moći te zalažu za održanje status quo-& dakle za uniju lišenu suštinske samostalnosti i stvarnih sposobnosti odlučivanja ni ne kriju svoju vazalsku

podčinjenost voljama ili zlovoljama atlantskog Levijatana. Reč je ο svesnim ili nesvesnim pobornicima podvrgavanja Evrope “novom svetskom poretku , odnosno silama političkog mondijalizma , ekonomskog globalizma i društvenog multikulturalizma, što skupa čine poslednji, agonični avatarangloameričkog, atlantskog kolonijalizma i liberalnog kapitalizma.

Pod svetlom činjenice da “novi svetski poredak’ biva nametan i postvarivan uglavnom silinom osvajačkih i parazitskih snova i težnji američke plutokratije koja iznuđuje od sveta te i od Evropske unije sve veće ustupke stiče se osnovani utisak da razgrađivanje te ništenje ostataka suvereniteta i identiteta evropskih država i nacija ne vodi ka uspostavljanju zajedničkog i višeg ekonomskog a kamoli političkog organizma, već ka njihovom svođenju na razinu provincija američke pseudoimperije.

Ipak, s obzirom da je Evropska unija formalno ili idealno označena pridevom izvedenim iz podrazumevanog ali ne bolje određenog pojma (ili ideje) Evrope svako procenjivanje njenih pojavnosti i njenih mogućnosti, projekata i izvedbi, prevashodno iziskuje posedovanje spoznajno-vrednosnog kriterijuma, zasnovanog na pretpostavljenim osobenostima Evropljana u istorijskopolitičkoj areni sveta. Dakle, da bi spoznajno napredovala, predočena zapitanost spram Evropske unije zahteva posedovanje odgovora na suštinsko pitanje: da li evropski narodi imaju zajedničke osobenosti u političkom domenu te odgovarajuće potrebe i volje koje mogu odrediti, osmisliti i usmeriti njihove pokrete ka ujedinjenju? Sažeto, to pitanje glasi: kakav je evropski politički identitet na sceni istorije?

Neophodno je istači da je izloženom pitanju Savet Evrope posvetio veliki a bezuspešni naučni skup, u Strazburu, aprila meseca 2001. godine. Umesto svih težinu zadatka objasnila je An-Mari Tiejs, voda odgovarajuće potrage u Nacionalnom centru za naučna istraživanja·. “Pojam evropski identitet niko od nas u ovom trenutku ne ume da odredi. Ali to ne treba da nas obeshrabri, jer ni oni koji su, pre dva veka, počeli da grade nacionalne identitete, nisu znali, kao nimi danas, kakvi će biti rezultati njihovog poduhvata, koji je zaokupljao nekoliko narednih generacija ^Politika “od 20. aprila 2001.)

DIMENZIJE EVROPE

Zadatak spoznaje evropskog zajedništva preduzeli su, s grupama raznovrsnih stručnjaka, ideološki i politički pobornici evropskog ujedinjenja od Arnolda Tojnbija i Deni de Ružmona, do Robera Sumana i Alćide de Gasperija za Okruglim stolom Evropskog saveta, u rimskoj palati Aldobrandini, godine 1953. Sudeći po jednoj ispovesti razočarenja Deni de Ružmona, taj skup bio je obeležen skoro opštom suranjičavošću spram postojanja elemenata evropskog zajediništva:

“Većzoa tih ‘ Evropljana \ premda se zalagala za Uniju i premda je bila zadužena da ispita ono što smatram njenim najčvršćim periodom naše zajedničko kulturno nasleđe zapravo se bavila množenjemprimedbi te sumnjičavih ograničenfi. i upozorenja protiv misticizma ujedinjenja… Na tom skupu svaka grupa stručnjaka je izjavljivala da ujedinjenje nesumnjivo poželjno u drugim domenima nema nikakvog razloga za postojanje unjihovom te da su predložene mere prerane ili prekasne. Konačno, neko je začudeno upitao da li i sam pojam evropske kulture odgovara stvamosti ili je tu reč samo ο pukom sloganu za prekomemo revnosne učen/ke.” (De Rougemont, 1960)

Sa intelektualnom dovitljivošću, svojstvenom školi elegantne duhovitosti francuskog klasicizma, De Ružmon je neuspeh rečenog skupa proglasio za uspeh silom zaključka da je upravo sumnjičavost spram postojanja evropskog kulturnog zajedništva dokaz njegove stvarnosti:

“Ništa nije više evropsko od tih sumnji i od tog skepticizma, od te navike da sepreispituju stvan\ đa se izbegavaju banalnosti i da se ističu razlike. Ništa nije tipičnije za jednu civilizaciju koja je nimalo slučajno razvila paralelne ideje originalnosti i nacionalnog karaktera, čiji su najblistaviji umovi uvek gajili neku vrstu strasti za razlikovanje, do tačke da su svoje različitosti smatrali svojim suštinskim ciljem te su uvek spremni da zanemare ono što je zajedničko, što je prihvaćeno od svih i što je stoga izlišno ponavljati”

Možda je izlišno isticati da navedena dosetka ne može pomoći našoj zapitanosti jer ona opisuje samo jednu psihološku ili karakterološku crtu forma mentis istaknutih primeraka evropske vrste čoveka. Ta crta je, u najboljem slučaju, jedan od izraza njegove individualne psihologije, što nam ne pruža šire uvide u višedimenzionalnu celovitost evropskog bića te odgovarajući koncept evropskog. Premda nismo obavešteni s kakvim spoznajnim optikama ili metodama su poraenuti stručnjaci odricali postojanje ikakve osnove za evropsko ujedinjenje, na osnovu iskustva možemo pretpostaviti da je u pitanju greška svojstvena prekratkim perspektivama. Čak i u očima članova neke porodice međusobne razlike obično izgledaju toliko velike da im zaklanjaju uvid u ono što im je zajedničko, pogotovo u perspektivi niza pokolenja. S druge strane, svaki Evropljanin koji je boravio daleko od Evrope, tamo gde su belci manjina, primerice u afričkim ili azijskim tuđinama, izvesno je imao prilike da u društvima bledolikih opaža kako su njihove nacionalne razlike pomračene opštim osećanjem evropske solidarnosti te svesti ο pripadnosti jedinstvenoj nadnaciji i matrici. Tu jedinstvenu matricu lepo je naslutio pesnik Rajnere Maria Rilke, kroz viziju svog pretka Kristofa fon Rilkea i njegove vojne družbe u službi poslednjeg oblika Svete rimske imperije germanskog naroda, u pustoši panonske nizije, na vojnom putu oslobađanja evropske otadžbine od islamskih zavojevača, godne 1663:

” Tad svi su jedan drugom bliski, ta gospoda koja dolaze iz Francuske i Burgundije, iz Nizozemske, iz koruških dolina, iz čeških dvoraca i od cara Leopolda. Jer što tajjedan priča, to su doživjeliidrugi, i upravo tako. Kao dapostojisamojedna majka”. (Rilke, 1979)

Uostalom, u prostorima tuđine i domorodci umeju da vide jedinstvenim pripadnike različitih evropskih nacija. To je luicidno uočio Deni de Ružmon polemišući protiv onih što poriču postojanje zajednice zvane Evropa ili Evropljanr.

“‘Evropa? Nikad čuo!’ … KadSartr, posle Fanona, trlja rukc od zadovoljstva zato što su Angolci Vnasakrirali Evropljane čim bi ih opazili’ vi mu aplaudirate i ne pnmetivši da vam je upravo uništio vašalibi: oni veoma dobro znaju ko je Evropljanin. ” (De Rougemont, 1989)

“Who is Europe?”

Činjenica da je osnovni pridev predmeta našeg razmatranja izveden iz imena jednog od kontinenata, upućuje prvi korak spoznajne nakane ka geograiškom okviru. U nizu određenja evropskog, geografsko je izvesno najslabije, dopuštajući prevelike slobode (zlo)upotreba pa i osporavanja smisla političkog jedinstva evropskih nacija.

Dobar primer predočene mogućnosti pruža jedan Bizmarkov ironični osvrt, ispisan na margini pisma koje mu je uputio ministar Rusije Gorčakov, novembra meseca 1876. godine. Na ozbiljno i osnovano ukazivanje Gorčakova da je “Istočno pitanje “zapravo “evropsko pitanje”, Bizmark uzvraća: ” Qui parle Europe a tort. Notion geographique!” Potom na engleskom jeziku: “Who is Europe?” Kako je dobro uočio istoričar Šabod, izraz “notion gcograph/que” Bizmark je verovatno pozajmio od fon Meterniha, koji je više od pola stoleća ranije Italiju odredio kao puki “geografskipojam”, hoteći time obesmisliti i obespraviti svako nastojanje naroda Italije da se državotvorno uspostave kao politička nacija. (Chabod, 1967)

Ako su sve evropsko i Evropa svodivi isključivo u okvire “geografskog pojma ili ako jedino iz njega proističu onda je svaka potraga za njihovim višim sadržajima i značenjima bespredmetna te besmislena. Svojevrsnu bedu koncepta “evropskog na gradilištu Evropske unije osvedočavaju proizvoljna i protivurečna korišćenja njegovog geografskog značenja kao osnovnog kriterijuma prijema u takav savez. Primerice, sa položaja kancelara ponovo ujedinjene Nemačke, Helmut Kol je obrazlagao načelnu zatvorenost Evropske unije spram ruske ideje “zajedničkog evropskog doma te pristupanja Rusije silom činjenice da se ona većim svojim delom prostire po Aziji, zaključujući kako je stoga u pitanju azijska a ne evropska država. Takvo, doslovno prizemno poimanje evropskog nije smetalo i ne smeta istoj politici da se zalaže za prijem Turske u Evropsku uniju, uz korišćcnje upravo geografskog kriterijuma, odnosno isprike da se ta država jednim svojim delićem, koji čini jedva tri odsto njene teritorije, prostire i po Evropi.

Nije izlišno ovde istaći da je u pitanju za Evropljane sramotni ostatak plena zavojevačkih pohoda islamske, odnosno Osmanske pseudoimperije na Evropu ali i spomenik britanske te potom angloameričke protivevropske strategije, kojoj su se mnoge evropske države slepo podavale, od učešća u vekovnoj opsadi Rusije i u Krimskom ratu, preko istrajnog podržavanja “bolesnika sa Bosfora i njegove parazitske vladavine nad balkanskim narodima i kolevkom evropske civilizacije, do podržavanja niza geopolitičkih izuma protiv jedinstva Evrope, poput “sanitarnog kordona i “gvozdene zavese\ do udela u agresiji artlantskih snaga na Republiku Srpsku te Srbiju i Crnu Goru.

Na posebnu, samosvojnu slabost geografskog kriterijuma određenja okvira pojavnosti evropskog ukazuje i svetlo odgovarajuće povesti, što svedoči ο promenljivosti poimanja tlocrta, odnosno granica sveta ili kontinenta zvanog Evropa. Primerice, prvi helenski pomeni Evrope, u geografskom smislu, ukazuju da je tim toponimom bila označavana samo uska regija severno od Egejskog raora. Već u rečniku prvog jonskog geografa, Anaksimandra, značenje Evrope obuhvatalo je sve prostore severno od Sredozemnog mora, ali ne i Heladu. Opazivši kako “niko još nije objasnio da li Evropu okružuje more s istoka i sa severa” Herodot ispoveda da ne razume zašto ljudi jedinstveno svetsko kopno vide trodelno, s tri imena, Evropa, Azija i Libija. {Istorija, IV, 45). I za Aristotela te njegove savremenike Helada je samostalni geografski svet, između Evrope, Azije i Libije, odnosno Afrike.

U slici sveta koju su posedovali drevni Heleni i Rimljani, istočne i severne granice Evrope bile su otvorene, odnosno neodređene, gubeći se u maglama legendarnih ili mitskih prostora, poput hiperborejskog, do koga, prema učenju Pindara, čuvenom među pesnicima, “smrtn/ci ne mogu dospeti ni po moru, ni po zemlji. Ta drevna slika mnogo je bliža svetu vrhovnih, dakle metafizičkih istina, nego što su to i najpotpunije mape Evrope modernih kartografa. Određenje istočne granice Evrope grebenima Urala je skorija i sasvim proizvoljna dosetka, jer ta planina ništa značajno različito ne razdvaja.

Stoga je i veliki geograf starog sveta, Strabon, uprkos oskudnosti optika i saznanja s kojima je raspolagao te odgovarajućih grešaka umeo da dublje od mnogih današnjih evropeista nasluti kako različita svojstva evropskih nacija iziskuju ujedinjenje da bi postali skladni delovi idealne celine:

“Od Evrope moramo početijer ona poseduje veliku raznolikost oblika, jer je po pnrodi bolje obdarena valjanim ljudima i političkim režimima te jer je ona podelila svetu svojstvena dobra… Sva ravničarska Evropa uživa u umerenoj klimi i po prirodi je predodređena za takav način života: u obdarenoj zemlji sve teži ka miru, dok u siromašnoj sve vodi ka ratu ika muževnoj hrabrosti. Ali narodi mogu da međusobno ukazuju svoje prednosti: jedni pružaju pomoć svog oružja, drugipak svojeprinose, svoja tehnička znanja, svoje moralno vaspitanje… Stoga kako u ratu, tako i u miru, ne može se biti samodovoljniji nego što je to Evrope: ona poseduje neiscrpne zalihe ljudi za borbu, za obradu zemlje i za upravljanjegradovima. “(Geografija, 11,4)

Upravo geografska defmicija kontinenta posredno ali najubedljivije pobija svaku osnovanost isključivanja Rusije iz evropskog kruga: među kontinentima Evropa je izuzetak jer ne poseduje geofizička svojstva kakva iziskuje takva veličina. Osmatrana s izloženog geografskog stanovišta, Evropa je samo jedno poluostrvo Azije, premda upravo u njemu počiva geometrijsko središte kopnene hemisfere, kao geofizički pendant istorijske i kulturno-civilizacijske “središnjosti” Evropljana. Evropa je stekla status kontinenta te i rečene “središnjosti” zahvaljujući prevashodno metageografskim svojstvima koja su tvorili i tvore Evropljani svojim mislima i delima, poduhvatima i podvizima, u dobru kao i u zlu.

To je dobro uočio i najsažetije izrazio, vojničkom jednostavnošću, nemački general i geopolitičar Hajnrih Jordis fon Lohauzen:

“Evropa nije obični kontinent, u istom smislu kao što je to Afrika, Australija ili Antarktik. Ona je delo Evropljana a ne dar prirode. Evropa nije ni sa ove, ni sa one strane Urala već upravo tamogde se ona branir

Evropu brane i svi njeni sinovi te kćeri u rasejanjima po ostalim kontinetima što čuvaju i razvijaju nasleđa poneta iz otadžbina, jezik i njegove plodove te plodonosnosti, svetonazore i običaje, uspomene i nade zajednica iz kojih potiču. Jedna doista evropska politika kakvu, za sada, možemo sarao priželjkivati ne može ih, niti sme zaboraviti i prepustiti pretapanju u svetove tudine i išćeznuću već mora prema njima graditi prekookeanske i interkontinentalne mostove zajedništva te stvarati uslove za njihov povratak. Potragu za evropskim nije moguće ograničiti u prostoru: Evropa je matica čija su rasejanja planetarnih razmera.

Поделите:

2 Коментари

  1. sam procenio Kalajica zahvaljujuci njegovim “istupima” o ekonomiji i banalnostima o americkoj “kuturi”.Medjutim, moja interesovanja su me kasnije navodila na Kalajica, kao autora koji se pozivao na meni bliske mislioce, a koji su u njegovo vreme bili nesto daleko od tokova nase “humanistike”, a ni danas nisu mnogo blize.Zaista je uveo mnogo svezine i novog, sto se po “humanistickim” fakultetima nije moglo naci.Steta sto jos nije ziv, mozda bi na jutjubu moglo da se cuje nesto pametno i na srpskom pored ovih silnih doktora, akademika, nesudjenih akademika i paranormalnih i nenormalnih znalaca svih misterija sveta.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here