Džozef Naj: Amerika nije “dekadentni Rim”

Podelite:

Amerikanci nisu zadovoljni svojim liderima, ali zemlja nije na ivici revolucije u stilu Arapskog proleća

U proteklih nekoliko decenija, poverenje javnosti u mnoge uticajne institucije je palo. Od 1964. do 1997. udeo Amerikanaca koji je verovao u univerzitete pao je sa 61 na 30 odsto, dok je poverenje u velike kompanije palo sa 55 na 21 odsto. Poverenje u medicinske institucije palo je sa 73 na 29 odsto, a u novinarstvo sa 29 na 14 odsto.

Pošto se približavaju izbori za Kongres SAD, pitanja u vezi sa zdravljem američkih političkih institucija i budućnosti globalnog rukovodstva SAD sve su brojnija, a u nekima od njih se mrtva tačka između partija navodi kao dokaz pada Amerike. Ali da li je situacija zaista tako loša?

Prema mišljenju politikologa Sare Binder, ideološka podela između dve velike političke partije u Americi nije bila velika kao sada od kraja devetnaestog veka. Međutim, uprkos aktuelnoj mrtvoj tački, 111. Kongres je uspeo da usvoji veliki fiskalni podsticaj, izvrši reformu zdravstvenog sistema, usvoji finansijski propis, postigne sporazum o kontroli oružja i revidira vojnu politiku o homoseksualnosti. Američki politički sistem očito ne može da se otpiše (naročito ako je mrtva tačka među partijama ciklična).

Međutim, današnji Kongres izmučen je niskim zakonodavnim kapacitetima. Iako se ideološka opredeljenost više nego udvostručila u poslednjih dvadeset godina, sa deset na 21 odsto građana, većina Amerikanaca nema jedinstvene konzervativne ili liberalne stavove, te želi da se njihovi predstavnici nađu na pola puta. Političke partije, međutim, od 1970-tih postaju sve doslednije ideološke.

To nije novi problem za SAD, čiji je Ustav zasnovan na liberalnom stavu iz 18. veka da se vlast najbolje kontroliše fragmentacijom i sistemom „kočnica i ravnoteže“, pri čemu su predsednik i Kongres primorani da se takmiče za kontrolu u domenima kao što je spoljna politika. Drugim rečima, Vlada SAD je osmišljena tako da bude neefikasna da bi se obezbedile garancije da ne može lako da ugrozi slobodu svojih građana.

Ta neefikasnost je najverovatnije doprinela padu poverenja u američke institucije. Danas manje od jedne petine javnosti veruje da federalna vlada uglavnom ispravno postupa u odnosu na tri četvrtine 1964. Naravno, te cifre su se povremeno povećavale tokom tog perioda, kao što je bio slučaj nakon terorističkih napada 11. septembra 2001, ali sveukupni pad nije zanemarljiv.

Federalna vlada nije usamljen slučaj. U proteklih nekoliko decenija, poverenje javnosti u mnoge uticajne institucije je palo. Od 1964. do 1997. udeo Amerikanaca koji je verovao u univerzitete pao je sa 61 na 30 odsto, dok je poverenje u velike kompanije palo sa 55 na 21 odsto. Poverenje u medicinske institucije palo je sa 73 na 29 odsto, a u novinarstvo sa 29 na 14 odsto. Ali ove navodno uznemiravajuće cifre mogu da budu obmanjujuće. Zapravo, 82 odsto Amerikanaca još smatra da su Sjedinjene Države najbolje mesto za život na svetu, a 90 odsto se dopada njihov demokratski sistem vlade. Amerikanci možda nisu potpuno zadovoljni svojim liderima, ali zemlja sigurno nije na ivici revolucije u stilu Arapskog proleća.

Nakon pada poverenja u vladu nisu usledile značajne promene u ponašanju građana. Na primer, Unutrašnja kontrola prihoda je među vladinim institucijama koje uživaju najmanje poverenja javnosti, ipak nije došlo do ogromnog porasta utaje poreza. Kada je o kontroli korupcije reč, SAD su još uvek na devedesetom procentu. A iako su stope izlaznosti na predsedničke izbore pale sa 62 na 50 odsto u drugoj polovini dvadesetog veka, stabilizovale su se 2000. i povećale se na 58 odsto 2012.

Gubitak poverenja koji su Amerikanci izrazili može da ima korene u dubljoj promeni stavova ljudi prema individualizmu, što je dovelo do smanjenja poštovanja autoriteta. Zapravo, slični obrasci su karakteristični za većinu postmodernih društava. Društvene promene verovatno neće uticati na efikasnost američkih institucija onoliko koliko neko može da misli s obzirom na decentralizovan američki sistem Amerike. Zapravo, mrtvu tačku u državnom kapitalu često prati politička saradnja i inovacija u državi i na opštinskim nivoima, što dovodi do toga da građani favorizuju državu i lokalne vlade, kao i mnoge vladine agencije, u odnosu na federalnu vladu. Taj pristup rukovođenju imao je snažan uticaj na mentalitet američkog naroda. U studiji iz 2002. je naznačeno da se tri četvrtine Amerikanaca oseća povezano sa svojim zajednicama i smatra da je njegov kvalitet života odličan ili dobar, pri čemu su gotovo polovina odraslih članovi civilnih grupa ili učestvuju u njihovim aktivnostima.

To su dobre vesti za SAD. Ali to ne znači da američki lideri mogu da nastave da ignorišu nedostatke političkog sistema, kao što su „sigurna mesta“ u Predstavničkom domu, koja su rezultat nefer glasanja, i ometajući procesi u Senatu. Da li se takvi izvori zastoja mogu prevazići ostaje da se vidi.

Autor je profesor na Harvardu

Project Syndicate/Danas

Podelite:

6 Komentari

  1. Americka vlast i vlada nije neefikasna nego podeljena. Kakva je svrha “efikasnosti” i jedinstva (a u stvari totalitarnog rezima) koje zagovoraju nasi jahaci apokalipse tipa udbaskog mitropolita Riste Sotone, terazijskog Crnogorca Beckovica, kojekakvih Raduna, Lazanskih, kad ce ta i takva vlast da nas “efikasno” odvede u provaliju ko Milosevic 90tih, ili nas novi Veliki Vodja.

  2. Prodaju nam tu nekakav lazan patriotizam i m.da za bubrege da bi sakrili neverovatnu kradju i pljacku Srbije. I cim ih covek pita gde su pare, sto kradu, gde su skole, fabrike, bolnice, autoputevi i sto je najvaznije gde su ljudi, oni pocnu o Kosovu, o Kosovskoj bici, koliko i kako smo se bili i stradali u Prvom svetskom ratu (ko da su se oni bili i stradali, i te brojke te cetvrtina stanovnistva, te trecina, 700 hiljada u Jasenovicu, pa ko ce ozbiljno da nas shvati). Kao sto neka osoba koja stalno kuka i glumi zrtvu postane zamorna u drustvu pa je izbegavaju, tako i sa Srbijom nece vise niko da ima posla.

  3. Nema veceg neprijatelja Srba i Srbije od Rusije. Evo vec 30 godina ona nas davi i gusi lazima i propagandom preko svojih agenata (ukljucujuci “analiticare” sa vidovdan.org) kako nas svi mrze, kako su nam svi neprijatelji. Kako nas mrze i zele nam zlo ostarele i poluprazne drzave oko nas koje ne znaju ni sta ce sa sobom. I kako u Evropu treba da nas uvedu oni koji su nas iz Evrope izveli pre 30 godina i doveli nas do toga da je Ceska 10 puta bogatija od nas iako smo startovali sa iste pozicije.

  4. I stalno ta prica kod nas i kod Hrvatskih i Bosnjackih debila sta smo imali od Jugoslavije i kako smo se zajeb.li sto smo u Jugoslaviju usli. Dovoljno je pogledati koliko su bili siromasni krajevi cele Jugoslavije pre njenog formiranja a koliko bogatiji su bili 90tih, tek pred njeno rasturanje. Za vreme 100 godina te strasne “tamnice” naroda uz sve ratove, broj stanovnika svih naroda i njihovo bogatstvo je raslo, dok se trenutno desava suprotan proces u ovih 7 Bantustana, depopulacija i propadanje industrije. I ne znam kome je jos cilj da zivi sam u drzavi bez drugih, ko da mu oni smetaju.

  5. Prodavac bureka kad prodaje otrovan proizvod ide u zatvor. A glavni trovac, propagandista i ratni huskac Cmaric na televiziji Happy nema jednu, nego 4-6 emisija, gde se svakodnevno truje narod lazima ratnih zlocinaca Seselja, Mladica, laznih analiticara Laznaskih, slavuja iz Zitoradje “znaci brdo” Dacica i Vulina. Covece na kojoj planeti mi zivimo kad su nam ministri inostranih poslova, vojni i predsednik Dacic, Vulin i Vucic. Koliko stravicno 24 cetvorocasovno trovanje naroda propagandom, i kradja na izborima u selima, gde niko ne vidi, mora da bude da oni budu na vlasti. Pa za njih je Berluskoni pojama demokratije, kulture i prefinjenosti.

  6. I udbaski “mitropoliti” i “akademici”. Ako je neko bio mitropolit i akademik za vreme Milosevica to nije preporuka nego uvreda. Svi su oni trebali biti rascinjeni i maknuti sa funkcije a dovedeni mladji ljudi koji sa tim periodom i rezimom nisu imali veze. Pa ako i oni nastave istim putem onda isti postupak ponoviti sve dok se ova septicka jama popunjena gov.ima od Seselja i Amfilohija pa nadalje posteno ne rascisti. Ta generacija je mracna mrlja na nasoj istoriji, i treba da po starom Rimskom obicaju budu izbrisani iz secanja i zabeleski, da se njihovo ime nikad vise ne spomene.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here