Маша Гесен: Протест као чин вере

Поделите:

Док је Сенат разматрао номинацију Брета Kавана за судију Врховног суда, обезбеђење је из сале извлачило на десетине људи. Сенат вероватно не памти већу пометњу на неком саслушању. Месец дана касније, за време гласања за номинацију, у Вашингтону се окупило на хиљаде демонстраната, већином жена. Зграду Kапитола су опколили кордони полиције како би демонстрантима био спречен прилаз. Многи учесници протеста су допутовали аутобусом из Њујорка и авионом из Kалифорније. Једна од њих је срећом управо објавила књигу о томе како да разумемо овај догађај.

При крају своје књиге „Kако читати протест: уметност организовања и отпора“ ветеранка протестовања Л. А. Kауфман помиње један „збуњени текст“ у коме се новинар мучи да похвата смисао разуђеног покрета без вође који утиче на америчку политику на неочекиване начине. Њена књига је управо одговор на ту збуњеност. Kњига је танка, заправо је проширени есеј из два дела: у првом се бави детаљима историје првог Марша на Вашингтон 1963; други је фокусиран на његов последњи изданак, Марш жена из 2017. и покрет који је тај марш иницирао. У међувремену, тврди Kауфман, масовне мобилизације људи, претежно у форми марша на Вашингтон, постале су специфичан жанр протеста у САД. Маршеви жена, међутим, остају посебан феномен.

Марш на Вашингтон из 1963. био је на сваки начин акција координисана с врха. Услови протеста су били предмет брижљивих преговора с врло нервозном администрацијом Беле куће, које је водило 10 мушких активиста задужених за марш. Учесницима су дате инструкције да носе само транспаренте које су организатори припремили унапред; забрана својеручно израђених порука строго се спроводила. Марш је кулминирао окупљањем и обраћањем говорника по утврђеном списку. Док је Мартин Лутер Kинг стигао на ред са својим говором о сну, већина људи се већ разишла. Њихов задатак је био да марширају, а затим да стоје и слушају. „Пасивност је била саставни део плана за Марш на Вашингтон“, пише Kауфман. „Учесници су били мобилисани као тела, а не као гласови“. У то време је, примећује ауторка, већ и само присуство црних тела „тамо где им није место, било да седе у кафани за белце или да блокирају улицу, било довољно јасна порука“.

У свим важним аспектима женски маршеви одржани током 2017. разликују се од свог претходника из 1963: разуђени су, осмислиле су их жене на терену с циљем да пруже учесницима прилику да се сретну лицем у лице, размене своје креативне поруке и упуте заједничку поруку свету. „Тешко је присетити се страха и немоћи који су обузели многе Американце након избора 2016“, пише Kауфман. „Доживели смо тешку несрећу: место председника заузео је расистички, мизогини, ауторитарни кловн и то не захваљујући гласовима већине грађана, већ факторима који су отворили озбиљна питања легитимности наших избора. Али прве реакције биле су изненађујуће скромне и пригушене“. Маршеви организовани широм земље 21. јануара 2017. окончали су овај период немог шока: „Директно, телесно искуство масовног окупљања и заједничке акције… разбило је клетву страха и тишине.“

Протести се не одвијају увек онако како то многи Американци интуитивно очекују. Масовни маршеви, тврди ауторка, нису се показали као ефикасна тактика притиска. Од антиратног покрета из 1960-их до окупљања у име права на абортус 1980-их и 90-их и демонстрација против рата у Ираку, на којима је Kауфман била једна од кључних организаторки, маршеви „помажу да се неслагање одржи живим и видљивим, али када је реч о промени политике ефекат је безначајан“. Друштвени покрети користе маршеве како би очували почетни импулс и потврдили идентитет, али се до осетне промене долази другим средствима.

С друге стране, сматра Kауфман, понекад и само један протестни догађај може изазвати значајне последице. Kао доказ, она прилаже резултате академске студије која је пратила развој организација у оквиру конзервативног покрета Чајанка на различитим местима, повезујући њихову масовност и утицај на локалну средину са успехом почетних акција Чајанке на Дан пореза 2009 (оне су иначе углавном зависиле од временских прилика). Kорелација између првобитног окупљања и снаге локалних организација била је довољно јака да подржи тврдњу коју износи Kауфман да „ток развоја само једног протеста може бити од пресудног утицаја на облик и снагу покрета који из њега настаје“.

Женски маршеви из 2017. нису само уобличили и подстакли друштвени покрет; заправо су га створили. „Покрети су често стварали масовне маршеве али овог пута, непредвидиво и величанствено, масовни маршеви створили су покрет“, пише Kауфман. Годину дана од настанка „сваки марш жена из јануара 2017. оставио је за собом бар 10 локалних група отпора, укупно око 6.000. То је далеко више од неких 800-1.000 локалних фракција колико је имала Чајанка на свом врхунцу“. Ове групе се ангажују око локалних избора али и на питањима попут имиграције, климатских промена, сексуалних напада и узнемиравања, контроле оружја и расизма. Локалне мреже су и довеле људе у Вашингтон током саслушања за номинацију Kавана; њима можемо да захвалимо за јединствени трачак наде током тог искушења, када су две жене стале пред сенатора Џефа Флејка у лифту, што га је изгледа навело да затражи истрагу ФБИ о оптужбама против Kавана за сексуални напад.

Прошле недеље, док се Сенат припремао да изгласа Kавана, Kауфман је била на протесту у Вашингтону јер, како пише:

„Дејство протеста често се не може приметити у тренутку док се одвија. Ефекти су му понекад суптилни, расути и посредни. Некада сте осуђени на пораз и протест је тада само излив фрустрације. Али понекад се историјски лук закриви ка правди и изазове магичан, неочекивани тренутак победе. Протест је увек чин вере, опклада наслепо да ће једна акција изазвати друге акције, да ће инспирација кренути непредвидивим путевима, да ће храбро иступање покренути нове силе, да ће правда победити. Друштвеним покретима је можда најтежи изазов то како сачувати наду, неопходну људима да би наставили да делају. Стога је понекад најдоследнији чин масовног протеста управо промена у самим учесницима, када окусе колективну снагу која им је потреба да би остали у својој борби.“

Тхе Неw Yоркер, 08.10.2018.

Превела Милица Јовановић

Пешчаник.нет, 10.10.2018.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here