Nataša Miljević: Putem Dunava i bagremovog cveta do Golubačkog grada

Podelite:

Autor – tekst i foto Nataša Miljević

Početak maja uvek pamtimo po opojnim mirisima bagremovog cveta i zove, po đurđevku, božurima i jasminu i po najlepšem prolećnom prazniku – Đurđevdanu, danu velikog ratnika i vojvode Svetog Georgija i po Svetom vladiki Nikolaju i Svetom Vasiliju, a možda i po darivanim venčićima i ponekoj skinutoj kapiji. Ovaj ćemo svakako zapamtiti i po najranijem početku sezone kupanja na našim jezerima. Na Srebrnom to izgleda ovako ovih dana, a atmosferu velikog Dunava možemo osetiti, osim iz ovih majskih kadrova i iz Disove poeme „Uzdah sa Dunava”

„…I dok sunce greje Veliku Srbiju,

Na Kalemegdanu dok cveće miriše,
Srpče stoji tako, suze mu se liju,
I njegovo srce ovako uzdiše:

“O velike zemlje, o Srpski Narode,
Kada će i za te doći život pravi?
Što sudbina krije buktinju slobode?
Veliko proleće kad će da se javi?

S Dunava i Drine, Timoka, Vardara,
Kad će u boj poći naše moćne čete,
Da unište jednom ime gospodara,
Koji kao tiran guši zemlje svete.”

A ako produžite uz plavi i čarobni Dunav od Srebrnog jezera još samo dvadesetak kilometara ka Đerdapu, naići ćete na prizor od koga zastaje dah! Smešten na visokim liticama nad Dunavom, na ulazu u jedan od naših najlepših nacionalnih parkova – Đerdapsku klisuru, leži on, tajanstven, ponosan, drevan i stamen, najbolje očuvan srednjovekovni evropski grad – Golubac. Podignut još u 14. veku, osvajan od Ugara i Turaka, u posedu i Svetog cara Lazara i Svetog Despota Stefana i sestrića mu Đurađa, kasnije Mihaila Obrenovića, Austrougara i tako redom,  do današnjih dana kada je opet naš, stoji tako tu, na obali te „moćne reke sedam zemalja”, opet u svom starom sjaju, da nam svedoči ko smo i odakle smo, ako nekad zaboravimo.
Kada jednom posetite Manasiju ili Maglić, kada ugledate lepote Lazarevog kanjona, Banjske stene na Tari ili Vlasine, kada osetite miris Zlatibora ili prođete gudurama Stare Planine, a noge okvasite u Dunavu, celivate kamen Ljubostinje i Žiče ili se okupate u Savi, a u Mileševi stanete sa trepetom pred duhovnim ocem nacije, Svetim Savom i pred freskom Belog Angela i kada otvorite bilo koju od knjiga starostavnih – Krmčije, Miroslavljevog Jevanđelja, Slova ljubve… zaljubićete se u Srbiju, ponovo, ako ste možda imali nekih sumnji ili ste, na mah prevareni, pomislili da ima starijih, boljih i lepših mesta. I bićete ponosni što ste baš iz tog, drevnog, kulturnog i Hristoljubivog roda. A ovo mesto je upravo takvo. I naše je, bilo i ostalo.
Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here