Паралелна српска историја: Карађорђе као Стефан Немања, Тито као цар Душан!

Поделите:

Како савремени човек доживљава историју? Најкраће речено, као праволинијско „нагомилавање случајних историјских инцидената и епизода“. У овој идеји историје су кључне две одреднице: прва одређује историјски процес као праволонијски, а друга одређује „историјске инциденте и епизоде“ као случајне. У складу са оваквим схватањем историје, немачки теоретичари Вилхелм Винделбанд и Хенрих Рикерт су доследно закључили, да је историја наука која:

  • не формулише законе,
  • не служи се математичким обрасцима и
  • не допушта предвиђање будућности.1)

Како не прихватити  ове тврдње као апсолутну истину, кад сви „знамо“ да историју није могуће укалупити у математичке формуле, нити на основу ње предвидети будуће догађаје и судбине појединаца или држава. Ипак, на самом почетку овог чланка, позабавимо се мало подробније трећим закључком немачких теоретичара: о немогућности предвиђања будућности на основу прошлих догађаја. Да ли је то заиста тако?

До наше свести заслепљене савременим „научним истинама“, просто не допире чињеница, да ми у свакодневном животу веома често предвиђамо будућност на основу прошлих збивања. Чини то свако ко на почетку јесени крене у куповину зимске одеће, а креће, јер унапред зна да ће за пар месеци на ове просторе доћи зима и започети перид мразева. Зар тај свако, не предвиђа будућност на основу знања о прошлости? Понаша ли се неразумно  ратар који баца у земљу семе пшенице? Зашто је баца, ако је може продати или појести? Баца је, јер унапред зна – не само на основу свог, већ и на основу миленијумског искуства својих претходника – да ће из сваког баченог зрна за време сетве, у време жетве добити неколико десетина нових зрна. И он, дакле, на основу прошлости предвиђа будућност, и чини то што чини, јер унапред зна исход свог чињења. По рођењу детета, сви знају да ће то дете расти у висину, и да ће после пубертета и само ући у репродуктивни (фертилни) стадијум – што значи да ће престати расти и постати способно да рађа сопствену децу… Дакле, да ли смо свесни, колико често у току  дана, године или живота, на основу знања о прошлости, предвиђамо шта ће се десити у будућности? Да ли смо свесни, колико та предвиђања опредељују и усмеравају наша чињења?

Међутим, шта је услов свих услова, да би смо са великом вероватноћом тачно предвидели будућа збивања: услов је, да је то збивање сегмент неког цикличног процеса. Знамо да ће опет доћи зима, јер се годишња доба смањују циклично; знамо да ће се из семена пшенице добити ново семе, јер животни циклус ове биљке почиње семеном и завршава се (новим) семеном; знамо да људска јединка током живота пролази кроз исте развојне стадијуме – ембрионални (преднатални), јувенилни (или стадијум младости), фертилни (или стадијум зрелости) и сенилни (или стадијум старости), и да ће и потомци те јединке поновити те стадијуме у току свог живота. Јесу ли онда Винделбанд и Рикерт у праву када кажу, да је историја наука која не допушта предвиђање будућности. Јесу, ако историју схватамо као праволинијки процес (или прогрес), јер на тој правој линији се кроз време слажу увек нови историјски догађаји и увек нове историјске епизоде; на тој правој линији никада нема повратка на старо и никад нема повратка на већ прошло. У том случају, историјску будућност је заиста немогуће предвидети.

Међутим, шта би било када би историјски ток био кружан? Онда би све било обрнуто: онда би тај ток био објективно нужан, дакле закономеран; онда би било могуће формулисати законе историјског развитка, а те законе би било лако превести у математичке образаце; онда би се будућа историјска збивања могла предвидети, на исти начин на који астрономи годинама унапед предвиђју положај неког небеског тела на небеском своду. Можемо ли замислити, какав би у том случају настао обрт у нашој свести; обрт у нашој спознаји социолошко-историјске стварности; обрт од пуке случајности до стриктне одређености, а тиме и предодређености, развоја друштвених заједница. „Довољно је да учење о кружном понављању буде вероватно илимогуће (говорио је Ниче – примедба аутора). И сама могућност може нас протрести и променити… У тренутку кад прихватимо ову мисао, све се боје мењају – другачија постаје и историја“, али не само историја, другачије би постало и човечанство. Историјска наука, социологија, политикологија… би биле постављене на нове темеље и биле усмерене у сасвим новом и неизмерно плодоноснијем правцу, него што су то данас. Чак би и на изглед контраверзни термин, археофутура (или древна будућност), добио пуни и прави смисао.

Идеја циклизма у историји, наравно, није нова. Она је чак била преовлађујућа у антици, да би (рецимо од светог Августина), била потиснута и гурнута на маргину људске спознаје. Знање о циклизму историје, поделило је судбину многих античких знања: знања о облику планете Земље или знања о хелиоцентричности нашег планетарног система… Ератостен из Кирене је у трећем веку пре нове ере, не само знао да је Земља „округла“, већ је и толико тачно израчунао обим те кугле, да се та његова рачуница и данас узима као прво научно одређивање величине неког небеског тела уопште. А после Ератостена су, не само обични људи, већ и људи од науке, вековима веровали – да је земља плоча. Ератостеново, и уопште античко знање о облику планете Земље је у међувремену рехабилитовано, али је знање о циклизму у историји и даље, фигуратино речено –  плоча; ово знање и даље чека пуну рехабилитацију.

Истини за вољу, и у епохи скоро апсолутне доминације линеарне (или праволинијске) историје, идеја цикличности у историји је непрекидно васксавала и била, на овај или онај начин, предмет интересовања великих умова (или великих духова) човечанства. Па пођимо редом у набрајању само неких од тих људи. У старозаветној „Књизи пророка Исаије“ (41.22), Исаија каже: објавите нам што је прво било, да промислимо и познамо шта ће бити иза тога… Дакле, и Исајија тврди, да се на основу прошлости може сазнати будућност. Како је пророк, после промишљања, а на основу догађаја из прошлости, могао спознати будућа збивања? Одговор на то питање је дао у „Књизи проповједниковој“, у стиху (3.15), Исаијин претеча и цар Израиља, Соломон.  У том стиху мудри цар тврди: Што је било то је сада, и што ће бити то је већ било; јер Бог (по)враћа што је прошло. Ако Бог враћа што је прошло, онда се заиста у садашњости и будућности може дешавати само оно што се већ десило у прошлости, па се тако на основу прошлих догађаја могу спознати будућа збивања. То потврђује и Соломон у стиху (1.9) исте књиге, где каже:  Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем. У наредном стиху (1.10), Соломон питаИма ли што за шта би ко рекао: види, то је ново? Одговор је – нема. А зашто нема? Зато што је то нешто било за вијекова који су били прије нас. Дакле, по Соломоновој идеји историје – историјски ток је кружан, а не праволинијски(јер Бог враћа што је прошло), и будућност је унапред одређена, а не случајна(јер, што је било то ће бити).

Соломонову идеју историје су делили и стари Грци. У чланку Историја и есхатологија код Ј. Зизјуласа, епископ Григорије, говорећи о идејама Флоровског, које би могле бити важне за боље разумевање хришћанске есхатологије, на једном месту каже: „По њему (Флоровском – примедба аутора), код старих Грка слика историје била је сачињена по пројекту астрономије: астрономски образац је био парадигма историјског. У историји је, наиме, баш као и у астрономији, доминирала идеја непроменљивости и цикличног понављања… Будући да је, по њима, свемир био увек исти, а његови закони непроменљиви, целокупно догађање могло би бити једино непрестано понављање… У овако схваћеном космосу и у овако схваћеној историји, заиста нема ничег новог под сунцем. Све што се догађа већ се ко зна колико пута догодило, а и догодиће се још безброј пута“. И римски цар-филозоф Марко Аурелије је знао, да у животу једног покољења нема ничег новог, јер оно понавља догађаје кроз које су прошла претходна покољења. Он каже: „Ко је видео садашњост, видео је све: све догађаје који су се збили икада у прошлости и све оне који ће се одиграти у будућности; све је од памтивека исто и све се у одређеним временским размацима враћа; све ствари које се сада дешавају, дешавале су се и раније и дешаваће се убудуће“.

Епски песник, творац афричког (мандешког) спева Сунђата, у прологу овог епа говори о улози песника (гриота) па каже: „Краљевствима је судбина забележена као и људима…ми гриоти, ми смо чувари знања о прошлости, а ко познаје историју једне земље, може да чита и њену будућност“.

Један од ренесансних зачетника модерне историјске науке, Франческо Гвичардини (1482-1540), очигледно парафразирајући Соломонове старозаветне стихове, своје схватање историје саопштава на следећи начин: „Прошлост баца светлост на будућност; свет је увек био једнородан; оно што јесте и што ће бити – то је у неко друго време било; исте се ствари понављају, али под другим именима и у другим бојама; не препознаје их свако, него само онај ко је мудар и приљежно их посматра“.

У модерном добу, идеја циклизма у развоју људских друштава несумњиво достиже свој врхунац у капиталном делу Освалда Шпенглера: „Пропаст запада“. Већ у првим реченицама своје студије Шпенглер најављује нову научну револуцију, али то мало ко примећује: „У овој књизи чини се први пут смели покушај да се историја предодређује. Ради се о томе да се судбина једне културе прати у оним њезиним стањима која још нису протекла – и то једне једине културе, оне која је данас на планети у завршавању, културе западне-европске-американске. До данас, очевидно није још уочена могућност да се задатак тако огромног домашаја реши“. А задатак тако огромног домашаја је, наравно, решив. Дакле, шта Шпенглер чини у својој књизи – управо оно што саветује пророк Исаија. Објављује шта је прво било, па после промишљања, саопштава шта ће бити иза тога у будућности. Он не само што зна да се на основу прошлих историјских збивања може ишчитавати будућност, он је у овој књизи први и ишчитава – предодређујући историју. Исаиијин и Шпенглеров метод – сазнај шта се прво збило, потом промисли, па затим сазнај шта ће бити иза тога, је метод чији се крајњи домети и значај у изучавању историје тренутно не могу сагледати, чак ни наслутити. Наравно, предодређивање историје ће бити могуће, тек по изналажењу необоривих доказа о цикличности историјског тока. Па да ли је ту цикличност могуће доказати?

Да би се егзактно доказао циклизам историје, први корак у том правцу би био – истискивање из (научне) свести, савремене заблуде о праволинијској историји. Сваки историчар, социолог или политиколог, који би то успео, и сам би се изненадио колико је лако доказати циклизам у развоју људских заједница, и то не само на нивоу култура (и) или цивилизација, већ и на нивоу историја појединих држава, династија, па чак и владарских биографија. Да не би све остало само на нивоу пуког теоретисања, приложићемо у наставку овог чланка и неколико доказа о кружном понављању историјских догађаја из историје Срба.

У српском средњем веку, посебно место припада периоду Немањића. Велики број наших и страних историчара се бавио овом династијом, али нико, буквално нико, није приметио нешто заиста чудно. Немањићи су долазили на власт, завршавали владавине и умирали ритмично (или циклично), по временском распону од 38 до 39 (+/- 1) година. Не треба губити из вида, да су неки Немањићи свргавани, па поново устоличавани (Стефан Првовенчани и Стефан Урош I), да су у неким периодима истовремено владала два Немањића, у две одвојене државе (Стефан Драгутин и Стефан Милутин; Стефан Урош Нејаки и Симеон Урош Немањић) итд. Не улазећи овом приликом у образлагање метода, у најсажетијем могућем облику, а тиме и најмање убедљивом облику, та ритмика изгледа овако: око 39 година после почетка владавине великог жупана Радослава (1163), Немањиног старијег брата и претходника, започела је владавина Вукана Немањића (1202), Немањиног најстаријег сина; око 39 година после почетка владавине великог жупана Стефана Немање (1166), започела је друга владавина његовог сина Стефана Првовенчаног (1205 – после свргавања Вукана Немањића); око 39 година после почетка прве владавине Стефана Првовенчаног (1196), започела је владавина његовог сина, краља Стефана Владислава I (1234); око 39 година после почетка друге владавине Стефана Првовенчаног (1205), започела је владавина његовог сина, краља Стефана Уроша I (1243);  око 39 година после почетка владавине Стефана Радослава (1228), започела је друга владавина Стефана Уроша I (1268 – после ослобађања из угарског заточеништва); око 39 година после почетка владавине владавине Стефана Владислава I (1234), започело је савладарство младог краља Стефана Драгутина са оцем Урошем (1273); око 39 година после почетка владавине владавине Стефана Уроша I (1243), започела је владавина Стефана Милутина (1282); око 39 година после почетка владавине Стефана Драгутина (1276), започела је владавина његовог сина, Стефана Владислава II (1315); око 39 година после почетка владавине Стефана Милутина (1282), започела је владавина његовог сина, Стефана Дечанског (1321); око 39 година после 1292. године (аутору није познат прелом власти који се тада збио, што ниуком случају не значи да га није било), започела је владавина Стефана Душана (1331); око 39 година после почетка владавине Стефана Владислава II (1315), започела је владавина Стефана Уроша Нејаког (1355) и око 39 година после почетка владавине Стефана Дечанског (1221), започела је владавина његовог сина Симеона Уроша Немањића  „Тесалским“ царством, отцепљеним од Урошевог царства (1359).

Немањићи су и умирали по ритмици од 38-39 (+/- 1) година: око 39 година после смрти великог жупана Радослава (1168), Немањиног старијег брата, умро је Вукан Немањић, (1208); око 39 година после смрти великог жупана Стефана Немање (1199), умро је његов унук, краљ Стефан Радослав (1238);  око 39 година после смрти краља Стефана Првовенчаног (1228), умро је његов син, краљ Стефан Владислав I (1267/68); око 39 година после смрти краља Стефана Радослава (1238), умро је његов млађи брат, краљ Стефан Урош I (1277); око 39 година после смрти краља Стефана Уроша I (1277), умро је његов син, краљ Стефан Драгутин (1316); око 39 година после смрти краља Стефана Драгутина (1316), умро је цар Стефан Душан (1355); око 39 година после смрти краља Стефана Дечанског (1331), умро је његов унук, цар Стефан Урош Нејаки (1371), али и његов син, Симеон Урош, цар „Тесалског“ царства…

Владари средњевековних српских земаља из династије Мрњавчевића били су: краљ Вукашин, деспот Угљеша и краљ Марко. Вукашин и Угљеша су погинули 1371, око 39 година после убиства Стефана Дечанског (1331), а краљ Марко (Краљевић) је погинуо 1395, око 39 година после смрти цара Душана.

Владари Моравске Србије из династије Лазаревића (Хребељановића) били су: кнез Лазар, кнез Вук и кнез/деспот Срефан. Кнез Вук Лазаревић је погубљен 1410, око 39 година после смрти цара Уроша Нејаког (1371), а деспот Стефан Лазаревић је умро 1427, око 39 година после смрти свога оца, кнеза Лазара Хребељановића (1389)…

                                                   

Оно што савременом историчару, социологу или политикологу делује немогуће, не само да је могуће, него је и чињеница. Невероватно је, али и истинито, да се нововековна историја Срба одвијала, као што се и данас одвија, по матрици средњевековне историје Срба. Због огромног броја поновљених догађаја, покажимо овога пута тек по нешто и то на прескок, по временском распону од око 599/600 (+/- 2) година: око 600 година од почетка друге владавине Стефана Првовенчаног (1205), започела је владавина вожда Карађорђа устаничком Србијом (1804); око 600 година после почетка владавине краља Стефана Радослава (1228), Народна скупштина је признала Милошу Обреновићу звање наследног кнеза (1828); око 600 годна после побуне властеле против краља Радослава (1233/34), против кнеза Милоша је избила побуна  (Милетина буна – 1835);  око 600 година од побуне властеле и свргавања краља Стефана Владислава I (1243), у Вучићевој буни (1842) је свргнут кнез Михаило Обреновић (кнез Михаило је убијен 1868, или око 600 година после смрти краља Владислава I – 1267/68); око 600 година од почетка владавине Стефана Уроша I (1243), почела је владавина кнеза Александра Карађорђевића (1842/43)… око 600 година од крунисања Стефана Милутина за краља (1882), кнез Милан Обреновић је постао краљ Србије (1882); краљ Стефан Дечански је започео владавину 1321, а краљ Александар Карађорђевић око 600 година после њега, 1921…Стефан Душан је 1346. подигао српску државу у ранг царевине (прогласио царевину), а око 600 година касније, проглашена је Брозова ФНР Југославија (1945). Пре Душанове царевине српска држава је била краљевина, као што је и пре Брозове републике, Југославија била краљевина. Како је прошло Душаново царство, тако је прошла и Брозова република, а народни песник је те догађаје описао стиховима: великаши проклете им душе, на комаде раздробише царство (и републику).

Све што важи за световну историју Срба, важи и за црквену историју Срба: око 612/613 (+/-2) година после краја начелства и смрти средњевековног архиепископа Саве III (1317), умро је, а тиме и завршио начелство, први савремени патријарх Српске Православне Цркве Димитрије (1930); око 612/613 година после краја начелства и смрти архиепископа Никодима I (1324), умро је, а тиме и завршио начелство, патријарх Варнава (1937); око 612/613 година после краја начелства и смрти архиепископа Данила II (1337), умро је, а тиме и завршио начелство, патријарх Гаврило (1950); око 612/613 година после краја начелства архиепископа Јоаникија II (1346), умро је, а тиме и завршио начелство, патријарх Викентије (1958); око 612/613 година после краја начелства патријарха Јефрема (1379), завршио је начелство патријарх Герман (1990); око 612/613 година после краја начелства и смрти патријарха Данила III (1398), умро је, а тиме и завршио начелство, патријарх Павле (2009). Сви су они и устоличавани око 612/613 година после својих претходника, па је и наш савременик, патријарх Иринеј (2010), устоличен 612 година после устоличења средњовековног патријарха, Саве V (1398).

После ових неколико крајње сажетих примера ритмичног понављања историјских догађаја, читалац је већ у прилици да сам процени: да ли је историјски процес праволинијски или кружан и да ли је тај процес нагомилавање случајних историјских инцидента и епизода, или је он предодређен догађајима из прошлости? Можемо ли на основу прошлости, као Шпенглер, предодређивати будућност, и егзактно ишчитавати шта нас у тој будућности чека? Јасно је да можемо, али није јасно – зашто нећемо?

arheofutura

Поделите:

2 Коментари

  1. je samo kruzna linearnost.Stari Grci jesu smatrali da je vreme kruzno, ali nisu iz toga izveli zakljucak da se ono moze o-zakoniti (Platonovi “Zakoni” se bave upravo problemom vremena), a jos manje matematizovati.Kljucna stvar za grcki ciklizam je nepostojanje emfatickog sada.Proslost ne vodi do sada vise nego do sebe same.Medjutim, linearizacija istorije pociva na emfazi sada do kojeg vodi sva proslost i cija je buducnost samo neko drugo sada do kojeg sadasnje sada moze, ali i ne mora da dovede (otuda neizvesnost istorije).Ova emfaticnost sada, naravno, izrasta iz hriscanske samoobjave Boga, kao tacke podele istorije iz koje ona ide svom kraju u Strasnom sudu.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here