Рокенрол – последњи вапај Запада за заједништвом

Поделите:

Аутор: Немања Рајак

Освлад Шепнглер пише да једна култура исказује себе кроз лирику, музику, архитектуру, сликарство и вајарство, плес, орнаметику, на исти начин на који исказује себе кроз веровања, култове, ритуале, личности, домове, сталеже и људе. Душа културе проговара, изражава се, открива се, кроз симболе онога што осећа и проживљује у свом свету и свом животу. Она има своју судбину, своје симболичке црте, своје печате, свој обликовани језик, којим открива себе и своју суштину.[1]

Александар Гајић у књизи Звук и заједница: рок музика и судбина Запада (2017), поред сликовитог приказа историје рок музике, омогућава разумевање културно-цивилизацијског смисла рок музике у западној „фаустовској“ култури. Открива нам симболички значај рока у једној цивилизацији на заласку. Можемо рећи да решава метафизичку загонетку, посматрајући рок музику, не као чињеницу за разум, већ као израз нечег душевног. За њега рок није објекат, него симбол.

Рок музика настаје на фаустовском пориву, као изразу не само појединог, личног, већ и цивилизацијског стремљења. Рађа се у тренутку када Запад дефинитивно постаје постхришћански, а када западно друштво губи осећај заједништва, блискости и припадности. Види се коначно отуђење западног човека – изгубљеног у похлепи, цинизму и равнодушности.

Рок одражава порив западног човека за заједницом у времену позне модерности. Изоловани појединци, желећи да заједно кажу шта имају – све оно што им је на устима и срцу, да се на тај начин изразе и тако супроставе свету са очитим помањкањем заједништва, настоје да кроз свој групни исказ допру до других појединаца и вежу их музиком за себе, стварајући осећај трајније припадности и повезаности.[2]  Тиме видимо борбу предмодерног и модерног, где се идеалнотипска подела социолога Фердинанда Тениса, на друштво и заједницу, никада није догодила. Модерно друштво никада није сменило обрасце групног удруживања и везивања из предмодерних времена.[3] Одређени облици народне музике сачували су свој примордијални карактер, и даље утичући на групно комуницирање и повезивање људи. Западни свет у рокенролу покушао је поново да омађија свет, упркос просветитељском размађијавању у којем долази до раздвајања рационалног од нерационалног, модерног од традиционалног, профаног од светог, и на крају човека од заједнице. Ово је био последњи вапај Запада за заједништвом, његово последње боготражитељство.[4]


Рокенрол као један од најважнијих видова популарне музике успео је да историјски убрзано „понови“ цео развој западне уметности, почевши од њеног настанка па до данашњих дана, и то у скраћеном, „убрзаном ходу“.[5] Први рокери из педесетих година, попут Роберт Џонсона и других блузера, на основу свог фолкорног наслеђа и инстиктивног слеђења покушаја спирутуалних приступа у музици, снажно подсећају на средњовековне путујуће музичаре – на трубадуре. Затим следи период опадања – криза “мрачног доба”, слична оној која је задесила позни средњи век и његово стваралаштво након „црне смрти“ (1349) и потпуног урушавања хијерархијског друштвеног поретка (14. и 15. век). Ту се, као и у сваком ескапизму, бежало у „заслађене“ форме музике попут doo wappa–а, раног soul–a и разноразне плесне музике из педесетих.[6] Битлси представљају ренесансу у којој се рађа идеја прогреса. Рок у свом „ренесансном изразу“ у музичкој ескпозији шездесетих година иде час у правцу потраге за „коренима“ у ономе што се види као његов средњи век, час у правцу побуне и ексцеса, видљивог у гаражном року или року деликвентске мод субкултуре. То културно-историјски реферише зрелом ренесансном периоду устанака, побуна, рађању протесне „реформације“. Након тога видимо примање езотеријских утицаја у рокенролу које доводи до стварања једног „психоделичног амбијента“.  Психоделични рок из друге половине шездесетих реферише на период у култури Западне Европе током већег дела шеснаестог века и самог почетка седамнаестог. Његови главни „позноренесанси“ изрази одлично репрезентују ауторске, уметничке тежње којима ови „носиоци развоја“ иду ка „високој стилизацији“: ка бароку. Рок у том периоду препознаје себе као ритуал, а рокери, попут Џим Морисона, виде себе као шамане. Барокни период наступа са својим китњастим поп изразом, где се са нанесеним окрестрацијама опонаша „класични“ приступ као дефинитивни показатељ високог естеског домашаја. Тако и настају чувене рок опере. Глам рок отвара постмодерну фазу рок постисторије, чији је главни представник асексуални, “андрогини“ суперстар Дејвид Боуви.[7] Панк представља побуну против модерног света рокенрола, један реакционарни импулс који гаји дубоки презир према прогресивном. После тога долази до постепеног заустављања и губљења креативне енергије у рок музици, где музичка индустрија покушава вештачки да обнови својеврсни поп циклизам, како би рециклажом могла да настави да профитира.

Рокенрол је успео да “испредњачи”динамику цивилизацијског кретања Запада и да, док Запад још увек тавори у постмодерном флуидном свету, дође у фазу позно-цивилизацијке стаганације. Запад тек треба да се суочи са самоспознајом да уопште није “ексклузивно” и “одабрано” друштво, и да тиме испуни токове светске историје и полако нестане попут свих цивилизација у прошлости. Нама само остаје да видимо да ли ће се Запад водити реченицом Нила Јанга: “It’s better to burn out than to fade away”, и на крају запалити цео свет.

Литература:

[1] Шпенглер Освлад, Пропаст Запада, Први део, Кристали, Београд 1990.

[2] Гајић Александар, Звук и заједница, Катена Мунди, Београд 2017,  стр. 39.

[3] Гајић Александар, Звук и заједница, Катена Мунди, Београд 2017,  стр. 45.

[4] Гајић Александар, Звук и заједница, Катена Мунди, Београд 2017,  стр. 74.

[5]Гајић Александар, Звук и заједница, Катена Мунди, Београд 2017,  стр. 155.

[6]Гајић Александар, Звук и заједница, Катена Мунди, Београд 2017,  стр. 156.

[7] Гајић Александар, Звук и заједница, Катена Мунди, Београд 2017,  стр. 160.

http://www.arheofutura.rs

Поделите:

3 Коментари

  1. je bio kraj svih pobuna, pobuna bez ideje i cilja, pobuna protiv nikoga i nicega, pobuna radi pobune, ciji su “vodji” poput ser Dzegera postali olicenje savremenog kapitalizma.Rokenrol je uz film postao glavno sredstvo proterivanja kulture u uske krugove, pretvaranja slave u uspeh i poznatost (slavna su dela, a ne ljudi, Sekspir je slavan po svojim delima, ako se pokaze da ih je neko drugi pisao, taj drugi ce postati slavan.Uspeh i poznatost su drustvene kategorije u kojima se poredak ptredpostavlja delu i stvaraocu, kao njihov uslov, a ciji je krajnji oblik stendap filozof Zizek ili poznati po poznatosti poput Kardasijanki) i zamene intelektualaca javnim licnostima.Rokenrol i film su kapitalizmu pruzili sredstvo da doskoci levicarskoj inteligenciji i mladima pruzi mogucnost da se “isprazne” bez posledica po poredak, da bi ih tako prazne punio konzumatorskim djubretom.

  2. Господ наш је дао живот за све људе.Када се молимо Ономе ,,који види црва под кором дрвета,, ми помажемо себи и свима.Шта ће други људи изабрати не знам ,шта ће Господ Свемилостиви одлучити незнам.

  3. За мене, рокенрол је био, и остао, КРИК ПОБУНЕ против угњетавања и, прес вега, идеологије новца. Нису рокери никада били овце за шишање. Који значајни рокер, било ког периода, није био носилац појединачности – самосвојан, својеглав, ћудљив, чак хировит? А како изгледа друштвени механизам који меље, којем се ваља супротставити – погледајте СРПСКИ филм, за мене антологијски, “Тајван канаста”.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here